Dobrootom Kizzoni-ja
петак, 31. јануар 2014.
уторак, 21. јануар 2014.
среда, 15. јануар 2014.
понедељак, 13. јануар 2014.
субота, 11. јануар 2014.
понедељак, 6. јануар 2014.
Mirko Ležaić: Severna Dalmacija nekad i sad
BORBA ZA VERU, CRKVU I PROSVETU
Još u XIV veku, za doba mađarske vladavine, u Severnoj Dalmaciji bile su organizovane«prve srpske pravoslavne crkvene opštine, i to u Skradinu, Bribiru i Klisu, pored starijih grčkih opština Spljeta, Zadra, Šibenika i Makarske; a pri kraju istoga vijeka postaju opštine: kninskopoljska, pađenska, golubićka, polačka i cetinska» (D-r N. Milaš). Po ostalim mestima u koja su se Srbi naselili «sagrađenih crkava tada još nije bilo, nego sveštenici su Božju službu vršili u kakvoj uglednoj kući ili možda i na otvorenim mjestima pod šatorima.» Tek kada su bili podignuti manastiri: Krupa, Krka i Dragović, pravoslavna vera i srpska crkva dobile su čvrst oslonac u Severnoj Dalmaciji. «Sveštenstvo, koje je vršilo pastirsku službu sastavljali su kalućeri, braća manastira Krupe, Krke, i Dragovića, a sami manastiri su zavisili od dotičnih najbližih srpskih episkopa: zetskih, humskih i dabarskih. Ovi su episkopi imali nadzor nad sveštenicima.
Prve početke manastira Uspenija Bogorodice u Krupi Milaš datira sa 1317, a obnovu sa 1345. godinom. O postanku manastira sv. Arhanđela Mihaila «i pročih bezplotnih sil» u Krki, on veli ovo: «Prva crkva i prve ćelije osnovane su 1354. god., a te ćelije, možda sa još kojom novom, zaokružene su bile zidom i podigao se manastir.» «Po nekojim podacima i tradiciji postanak jednoga i drugog manastira dovodi se u vezu sa vladarima «čestitog koljena Nemanjića». Za Krupu se kaže, da je postala doseljenjem nekolicine kaluđera iz manastira Krupe u Bosni, pa da je poditnuta prilozima kralja Milutina (1282-1321), kralja Stefana Dečanskog (1321-1331) i cara Dušana Silnoga (1331-1355). To je spomenuto u natpisu na jednoj kamenoj ploči uzidanoj u crkvenom trulu, a svedočio je i jedan turski ferman koji se ranije u manastiru čuvao i kojega više nema. Prilozima kneginje Jelene Nemanjićke, udovice bana Mladena III Šubića, njen stari duhovnik otac Ruvim sa još trojicom kaluđera koji su došli iz Svete Zemlje, i to iz jerusalimskog manastira kralja Milutina, osnovao je manastir sv. Arhanđela Mihaila na obali reke Krke, i to baš na onom mestu, na kome je po jednom starom predanju nekad boravio, propovedao i narod krštavao sv. Apostol Pavle, prigodom svoga prolaska kroz Dalmaciju. Za manastir Dragović «v čast Presvjatija Djevi Mariji i roždestva jeja». Milaš misli da je bio osnovan 1395. god. Njegov postanak tradicija dovodi u vezu sa bosanskim kraljem Stefanom Tvrtkom I, koji je opet «po ženskoj lozi» bio u rodu s Nemanjićima i koji je na vrelu Cetine ozidao crkvu «sv. Spasa», koju su Turci razorili 1512. g. Ruševine sa bogumilskim stećcima vide se još i danas. Ali manastir Dragović ima i još nešto što ga veže «za mušku lozu Nemanjića». To je jedan deo moštiju sv. Grigorija, arhiepiskopa, osnivača srpskog manastira sv. Nikole u Sv. Gori i «potomka dinastije Nemanjića». Te su mošti počivale u manastiru Kumanici na Limu. Kad je gaj manastir bio razoren, bile su razdrobljene i mošti svečeve i predane va čuvanje Antoniju Simonoviću. Jedan deo tih razdrobljenih moštiju dospeo je y Dragović.
U kolebljivim političkim prilikama XV i prve polovine XVI veka nije mogla da se provede ni organizacija srpske Crkve u Dalmaciji. Narod i sveštenstvo obraćali su se i dalje susednim srpskim episkopima: zetskim i hercegovačkim, kasnije i dabrobosanskim. U to vreme naročitu brigu za srpsku Crkvu u Dalmaciji pokazivao je zetski mitropolit Josif. On je god. 1454. jeromonahu Simeonu izdao sinđeliju, u kojoj veli da ga je proizveo za igumana manastira Krke i da je tako potvrdio njegov jednodušni izbor od strane sveštenstva i naroda. To znači, da je krčki iguman bio biran od sveštenstva i naroda «kao neki crkveni poglavica sviju dalmatinskih Srba» i da je Manastir Krka od svoga početka bio «pravoslavno crkveno središte u Dalmaciji» (Milaš). Tada se podiglo i nekoliko crkava, i to: sv. Nikole u Kuli Atlagića (1450); sv. Burđa u Pađenama (1456); svetih apostola Petra i Pavla u Polači (1458); sv. Stefana u Golubiću (1462); sv. Đorđa u Kninskom Polju (1468) itd. Za prvih turskih pljačkaških pohoda po Sev. Dalmaciji «mnoge su naše crkve postradale i više sveštenika poginulo». God. 1480. Turci su grdno opljačkali manastir Dragović, a njegove kaluđere rasterali. Ostao je ggust preko 20 godina. Manastir tada nije postradao, nego je godine 1494. dobio bogate darove sa gramatom od srpske despotice Angeline i njenih sinova Jovana i Borđa. God. 1497. sagrađena je crkva sv. Arhanđela Gavrila u Miranjama. God. 1503. kaluđeri obnoviše manastir Dragović i dobiše od turskog zapovednika pismeno ovlaštenje za slobodno vršenje verskih dužnosti.
U prvo doba turske vladavine došlo je do formalnoga, kanoničkog ustrojstva Srpske Crkve u Sev. Dalmaciji. Obnovljena Pećka patrijaršija obuhvatila je i tu zemlju. Jurisdikcija Dabrobosanske mitropolije bila je protegnuta i na crkvu na dalmatinskom kopnu. Tu jurisdikciju dabrobosanski mitropolit vršio je kao «egzarh pećkoga srpskog patrijarha». Kasnije, svoju stolicu preneo je iz Dabra (Zapadna Bosna) u manastir Rmanj na tromeđi Bosne Like i Dalmacije. Tada je imao titulu «mitropolit dabrobosanski i kliški i lički». U to doba postale su ove crkve: sv. Đurđa u Smokoviću (1567); sv. Jovana u Bribiru (obnovila se 1574); Sv. Trojice u Biskupiji i sv. Ilije u Kosovu (1589); sv. Jovana u Benkovcu (1590); sv. Luke u Grabovcima (danas katolička crkva sv. Jurja) i sv. Nikole u Bratiškovcima (1592); Spasovdana u Ždrapnju (1595, danas kat. crkva sv. Bartula) itd. Godine 1585. bila je velika glad u Cetinskoj Krajini. Zbog toga petorica kaluđera iz man. Dragovića: Pajsije, Evstatije, Stefan, Gerasim i Dionisije odseliše se u Budimsku eparhiju i tamo osnovaše manastir Grabovac. U Dragoviću ostade samo stari kaluđer Petronije sa još dva mlada kaluđera.
Mitropolit Gavrilo Avramović (1574-1588) postavio je krčkog igumana za upravitelja crkvenih poslova u Dalmaciji, odredio da s bratstvom ima pravo na vršenje parohiske službe uĐevrskama, Kistanjama, Biovičinu Selu, Radučiću, Mokrom Polju i Žagroviću, ali s time, da svi prihodi idu na korist manastira. Prema tome, Milaš kaže da je «neposrednu upravu Crkve imao nastojatelj man. Krke, kao namjesnik dabrobosanskog mitropolita, kojega je taj nastojatelj imao dužnost da izvještava o svima crkvenim potrebama i da vodi neposredan nadzor nad crkvama i sveštenstvom. Sva je oblast srpske dalmatinske Crkve bila razdijeljena na dva velika crkvena okruga: lički i kliški, kojih su granice bile jednake sa granicama političkih okruga ili sandžaka. Postojala su, dakle, upotrebljavajući današnju terminologiju, dva protopijata, od kojih je svakome na čelu bio jedan stariji sveštenik, koji se kao što doznajemo iz drugih malo poznijih dokumenata, zvao protopop, a latinski prosto «parochus».U svakom od tih okruga ili protopopijata, bio je određeni broj parohija sa odnosnim brojem sveštenih lica, svjetovnog i monaškog čina, koja su vršila pastirsku službu. Parohisku su službu redovno vršili svjetovni sveštenici, i samo u nekim mjestima dozvoljeno je to bilo i kaluđerima. Duhovno središte za lički okrug bio je man. Krka, a za kliški man. Dragović. Tu su se birali mladi ljudi za svešteničku službu, koje su zatim slali radi rukopoloženja mitropolitu, od koga su dobivali odnosne sinđelije. Opće duhovno središte za svu dalmatinsku Crkvu bio je man. Krka» (D-r N. Milaš).
Pod obnovljenom Pećkom patrijaršijom Svetosavska srpska crkva učinila je u Severnoj Dalmaciji ono isto što i u drugim srpskim zemljama. Ona je stopila veru i narodnost u jednu celinu, u «Srpsku crkvu». Na taj način, formirala je i odnegovala živu narodnu svest i snažne nacionalne težnje u elementu koji je, dolazeći iz krajeva stare srpske države, sa sobom doneo uspomene na staru srpsku slavu i veličinu. I na Dalmatinskom Zagorju popovi su se izjednačili s narodom i uvek sebe smatrali samo članovima naroda koji vrše verske dužnosti.
U to doba bili su kaluđer i guslar dva najglavnija činioca srpskog duhovnoga života, a manastiri i crkve glavna mesta gde su se okupljali narodni sabori na kojima se razrađivala narodna misao i određivale sve narodne akcije. Ta misao našla je izraza u narodnoj epskoj poeziji. Uskoci pak bili su glavni nosioci te poezije u zapadnim našim krajevima. Njihovi pomagači bili su i gorski hajduci. Uskočke i hajdučke pesme jasan su nastavak kosovskoga i Markova eposa. One u suštini imaju isto veličanje kulta pregalaštva i junačke borbe «za krst časni i slobodu zlatnu». To su sve faktori, koji su u teškoj borbi za opstanak, kod dalmatinskih Srba razvili visoku versku i nacionalnu svest. Zbog toga nam je jasno, zašto su doseljeni pravoslavni Srbi prozvali krašku dolinu između Knina i Drniša «Kosovom», a postanak svojih manastira vezali za dinastiju Nemanjića. Postaje nam jasno još i to, zašto su uskoci u Senju lmali kulu sv. Save, a zašto je i jedan dalmatinski pevač u narodnoj pesmi kazao za kneza Lazara iz Kruševca, da je sin bana Zadranina i knez Kruševa u Ravnim Kotarima! Toliko je, dakle, bila jaka nemanjićko-kosovska tradicija u Severnoj Dalmaciji.
Pri kraju XVI veka Turci su opazili porast borbenosti i samapouzdanja u srpskom narodu. Stoga su započeli, kako bi se danas kazalo, novom politikom «jake ruke». Tada uporedo s povećanjima raznih nameta porastoše i zulumi aga i begova. Od god. 1593. naši stari zagšsi vrve ne samo vapajima na Turke, nego napominju i opšte nevolje sa silnim tužbama na«ljuta i priskrbna vremena». Takova politika izazivala je reakciju u svim srpskim zem-Save, Srbima je prekipelo pa su na to zvertvo odgovorili bunama. Prvu pobunu u Dalmaciji izvršili su Srbi u okolini Klisa god. 1596, kad su učestvovali u onom neuspelom osvajanju kliške tvrđave zajedno sa nekim mletačkim avanturistima. Zbog toga su morali da se odsele u ćesarsku zemlju na granici. S njima je zajedno otišlo i nekoliko kaluđera iz manastira Krke. Trojica od njih, i to: Aksentije Branković, Visarion Vučković i Mardarije Orlović, podigoše godine 1602. u dolini na utoci potoka Ribnjaka u rečicu Dobru manastir Gomirje sa crkvom u čast sv. Jovana Krstitelja. U Morači, 13. decembra 1608. god. održao se zbor narodnih starešina u prisustvu pećkog patrijarha Jovana. Na tom zboru bio je izrađen plan opštega srpskog ustanka na Turke, a zaključak saopšten i uglednijim ljudima u Severnoj Dalmaciji, među kojim se opominje i Petar Zubićević. Po tome zaključku jedna četa imala se okupiti i u Sevrnoj Dalmaciji. Turci su opazili revolucionarno raspoloženje u narodu. Stoga su se godine 1619. surovo oborili na srpsku raju svuda, pa i u Gornjoj Dalmaciji. Tada je man. Dragović opusteo. Njegov iguman Stefan sa desetoricom bratije pokupio je manastirsku imovinu, crkvene stvari, knjige i ostalo, pa se pred turskim besnilom odselio u manastir Grabovac, k svojoj nekadašnjoj braći. I manastir Krupu snašlo je veliko zlo. Turci ga opljačkaše i zapališe. Ostadoše mu samo gole ćelije i opaljene zidine. Pokušaj bratije da se sili opre silom završi se pogibijom jednog kaluđera; ostali se rasprštaše na sve strane. Manastir Krka u taj mah ne nastrada, jer mu pođe za rukom da se spase s velikim mitom. Godine 1642. Krupa se obnovila, a 1645. Krka je od turskih vlasti dobila potvrdu za neke zemlje. Manastir Dragović bio je pust sedamdeset godina; bio je obnovljen tek 1694. godine. Godine 1647. Turci otkriše da su krčki kaluđeri vodili tajne pregovore sa mletačkim vlastima protiv Turske Carevine i da je u manastiru Krki bilo glavno buntovničko središte. «Napadoše iznenada manastir i prinudiše na bježanje sve kaluđere. Opljačkaše i razgrabiše sve što su mogli, a osobito crkvu, u kojoj su vatru palili i koju su oskvrnnli, kao što zna samo nekrst da čini. Tragove surovosti turske sa svetinjama u manastiru pokazuju još i danas krčki kaluđeri.» (Milaš). Kaluđeri s narodom iz Bukovice, osobito iz kistanjske parohije, odoše k Zadru «pod krilo Principovo». Godine 1650. «starcu Dionisiju» turske su vlasti dopustile da izvrši opravku i ponovo naseli s bratijom manastir Krku.
Po završetku Republičinih ratova s Turcima, cela Zagorska Dalmacija došla je pod duždevu vlast. Posle karlovačkog mira prestala je jurisdikcija dabrobosanskog mitropolita u Severnoj Dalmaciji. Narod se vratio iz zbegova i iz mletačkog primorja na svoja porušena ognjišta. Odmah je podigao nekoliko novih crkava: u Erveniku, Kolarini, Brgudu, Vrbniku, Ivoševcima, Kričkama, Dobropoljcima, Jagodnjoj, Kruševu, Strmici, Otonu itd. U crkvenom pogledu dalmatinski Srbi dođoše pod vlast grčkopravoslavnoga filadelfiskog arhiepiskopa, koji je imao sedište u Mlecima. U ime toga arhiepiskopa neposrednu vlast nad crkvama i sveštenstvom vršio je arhimadrit manastira Krke, koji mu je podnosio redovne izveštaje o svemu. Takovim uređenjem Srbi nisu bili zadovoljni, pa su uporno tražili od mletačke vlade da im dade episkopa od srpske krvi i jezika. Kad im mletačka vlada nije to dopustila, oni su pokušali da sami nekako «uvuku» svoje ljude. Na takove episkope oborila bi se mržnja latinskih prelata i mletačkih vlasti, pak su morali da podnesu silna gonjenja i stradanja. Takovi episkopi bili su: Nikodim Busović, Stevan Ljubibratić i Simeon Končarević. Ovaj zadnji napisao je i «Letopis crkvenih i građanskih događaja» koji se u novije vreme negde zaturio, a umro je u Kijevu u Rusiji. «Kosovski vladika» Simeon jedan je od najvećih boraca i mučenika u našoj prošlosti. Po njegovu «Letopisu» većinom su i poznati «crkveni i građanski događaji» u Dalmaciji.
Još dok su dalmatinski Srbi bili pod turskom vlašću, morali su često da brane svoju veru i svoju Crkvu od nasrtaja «redovnika sv. Frane». Ali tek kad su potpali pod duždevu vlast, onda pak upadoše u dugu i očajnu borbu za slobodu svoje vere, u borbu koja se sa ispolinskim naprezanjem vodila gotovo kroz ceo 18. vek. Na njih nagrnuše svi mogući predstavnici latinskog prozelitizma. Srbi ipak listom ustadoše na odbranu svoje pradedovske vere i svoje srpske Crkve. Aristokratska, oligarhiska i klerikalna Republika sv. Marka zazirala je stalno od buntovnih i «šizmatičkih Morlaka», koji su u potaji održavali duhovne veze sa velikom i dalekom Rusijom. Stoga je ispod ruke, a y više mahova i otvoreno, pomagala besomučne nasrtaje latinskog sveštenstva na dalmatinske Srbe, na njihovu veru i svetinje. Bilo je momenata kad se je i silom htelo da Srbe prevede u katoličanstvo ili bar na uniju.Tada su se po celoj Dalmaciji ređale tužbe, hašpenja, progoni, procesi i mučenja u masama.U jednakoj meri stradali su i sveštenici i svetovnjaci. Mnogi su u gvožđu i kladama završavali mučenički život po strašnim mletačkim «kamarotima», gde bi pre gubili očinji vid i «v kladah nožni palci», ili su skončavali kao «buntovnici i nepouzdani elementi» na galijama. Jedno vreme nije bilo ni jedne mletačke tamnice bez pravoslavnog sveštenika ili vernika, ali su oni i na tim mestima dizali glasne proteste protiv nasilja, nepravde, i verskih gonjenja. U jednom momentu, umalo što razjareni Srbi ne digoše narodni ustanak i ne pristupiše paljenju i rušenju latinskih crkava. Za njih se u tri maha zauze diplomatskom intervencijom«jednoverna» i «jednoplemena» Rusija. Srbi cu ipak odoleli svim iskušenjima i pod vođstvom svojih arhimandrita, kao crkvenih starešina i generalnih vikara: Nikanora Rajevića, Nikanora Bogunovića i Gerasima Zelića ostali tvrdi na braniku svoje vere, crkve i imena. Trula Republika morala im je najzad priznati pravo na slobodno ispo vedanje vere. To je učinila na nekoliko godina pre svoje propasti, i to zakonom 16. novembra 1780. godine.
Posle propasti Mletačke Republike (1797. god.), Dalmacija je za kratko vreme došla pod Habzburšku vlast, a zatim 1805. pod vladu cara Napoleona Bonaparte. Godine 1809. Dalmacija je ušla u sklop Napoleonovih «Ilirskih Provincija.» Za kratkog francuskog vladanja, koje je trajalo do 1815. godine, dalmatinski Srbi su malo odahnuli. Godine 1808. oni su na poznatom Zadarskom kongresu sproveli organizaciju svoje Crkve. Godine 1810. dobili su prvog episkopa, zlosrećnog Venedikta Kraljevića. Bečkim ugovorom 1815. Dalmacija je opet dodeljena Austriji. Bečka vlada pokušala je da vrati feudalnoklerikalni sistem kakav je vladao u doba Mletačke Republike. U pogledu Srba ona je nastavila istu politiku koju je vodila Mletačka Republika. Tako je y dva maha pokušala (1821 i 1836) da ih prevede na uniju, ali ti su pokušaji bili prekinuti oba puta hicima iz kubura. Prvi put nastradao je protosinđel Kiril Cvetković sa dvadesetoricom ljudi, koji su bili osuđeni na tamnicu. Cvetković je odležao u tamnici dvadeset godina, i kad je izašao nisu mu dali da se vrati u Boku Kotorsku, nego je umro u jednom banatskom manastiru.
Turska, mletačka i austriska vladavina držale su Srbe u teškim socijalnim i ekonomskim prilikama. Smatrali su ih kao «nepouzdane podanike i buntovne elemente», kao došljake i nametnike (one koji su se nametnuli). Naročito klerikalne i policiske mletačke i austriske vlasti«Morlake» ili «Vlahe» sistematski su sprečavale u svakom pokušaju da se kolektivno prosvete i privredno podignu. Samo u vremenima ratnih zapletaja kada im je trebalo hrabrih morlačkih «mušketira» ili vlaških «soldata» obasipale su ih pohvalama, obećavanjima i neznatnim ustupcima. Pa ipak u takvim teškim prilikama, Srbi nisu prestali da misle o ekonomskom i prosvetnom podizanju. Pored dirljivih primera junaštva, pregalaštva i stradalništva na krvavim poljanama, oni su iz vlastite inicijative preduzimali kolektivno i pojedinačno u više navrata nekoliko pokušaja da bi došli do svoje narodne prosvete i do narodnih škola. O tome svedoče mnogi istoriski dokumenti i tolike zadužbine narodnih dobrotvora.
Još za doba turske vladavine dalmatinski Srbi mislili su živo na zadovoljenje svojih verskih i prosvetnih potreba. Oni su u prvom redu mislili na spremanje mladih sveštenika za vršenje službe u narodu, po parohijama i manastirima. Tu brigu u Severnoj Dalmaciji vodila su tri manastira: Krka, Krupa i Dragović, kako se u ona vremena moglo i znalo. Najbolje sveštenike pripremao je manastir Krka. Godine 1615, u tome manastiru, na zauzimanje književno obrazovanog nastojatelja Joakima i po naređenju dabrobosanskog mitropolita Todora, bila je ustanovljena naročita škola za obrazovanje i vaspitanje svešteničkog podmlatka.
Za mletačkog vladanja u celoj Dalmaciji nigde nije bilo ni jedne javne ili državne škole. Za katoličko stanovništvo postojale su po gradovima privatne manastirske, latinske, kleričke i seminarske škole. Po selima uopšte nikakovih škola nije bilo. Pravoslavni Srbi dobijali su iz Karlovačke mitropolije privatne učitelje, obično sveštena lica, ali i u tome mletačke vlasti su ih stalno sprečavale. Između tolikih privatnih učitelja, koji su bili u Dalmaciji, dovoljno je spomenuti slavnog Dositeja Obradovića, koji je «Bukvicom» u tom kraju i započeo svoj književni rad. U jednoj prilici čak se i Vuk Karadžić nudio za učitelja u Šibeniku. U mletačko doba spominje se da je postojala srpska privatna škola jedino u Skradinu, i to oko sredine 18. veka. Dalmatinski Srbi više puta podnosili su predstavke mletačkoj vladi u kojima su tražili dozvolu za otvaranje osnovnih i srednjih škola o svom trošku. Tako su godine 1761. u Mletke poslali naročitog izaslanika, Šibenčanina Ruđera, sa vrlo lepom predstavkom. Ta predstavka glasi ovako:
«Zbog oskudice škola i učitelja morali su starešine pravoslavne vere slati sinove u austrijsku državu da se uče čitanju, pisanju, srpskom jeziku, naukama («humaniora») retorici i skladnome ponašanju u društvu; što im je nanosilo veliku štetu i trošak, a njihova štednja i trud prelažahu u stranu državu. Da bi se svega ovoga oslobodili, namisliše zavesti škole u pojedinim svojim srezovima, odredivši da se postave narodni učitelji, koji znaju rečeni jezik i koje bi za to oni isti birali da im mladež knjizi i naukama obučavaju i s njom upravljaju. Ova misao koliko je, po njihovom mišljenju, korisna za opšte i privatne svrhe, toliko je opet spasonosna i prikladna opštim željama roditelja, koje priroda živo potiče, da se staraju za korisno odgajanje svoje dece. Stoga porodice pravoslavne vere, koje žive u Šibeniku, Skradinu, Zadru i ostalim mestima, te su rasijane tamo i amo, utiču se punijem uhvanjem mudrosti i milosti Vaše Svetlosti da bi milostivo primila molbe podanika svojih, koje smeraju na njihovu korist i napredak i promiču blagostanje ove svetle države. Na tu svrhu šalju u ime svih Špira Ruđera, koji pokorno predstaje svetlom prestolu od strane rečenog naroda, molećiVašu Svetlost, da bi milostivno saizvolela i uovlastila prosioce, da mogu podizati i zavoditi rečene škole na svoje troškove, koje od nikakve druge vlasti nemaju zavisti nego od Vaše Svetlosti, kao god da ne bi isti narod, po dobivenoj vladalačkoj milosti u tim svojim školama sa velikom svojom štetom i pečali uznemiravan i prekraćivan bio» («Srpskodalmatinski magazin», 1868). Kao na ranije tako je i na tu predstavku došlo rešenje od mletačke vlade:«da interesi države zahtevaju da Srbi u Dalmaciji ostanu u stanju neprosvećenosti, ili da samo dobiju po koju školu u kojoj se osim čitanja i pisanja ništa više neće učiti.»
Još u drugoj polovini 18. veka taj prosvetni pokret dalmatinskih Srba bio je dosta snažan, a oslanjao se na izdašnu pomoć pojedinih srpskih trgovaca koji su sve do sredine prošloga veka imali «trgovinu s narodnom robom po gradovima i varošima u Sev. Dalmaciji u svojim rukama» (Gerasim Petranović). Tek posle pada Mletačke, dalmatinski Srbi otpočeli su zadužbinama pojedinih dobrotvora (o kojima se na drugom mestu opširnije govori) ostvarivati svoje prosvetne težnje. Tako je još 1808 g. iz zadužbine Jovana Bovana u Šibeniku bila otvorena prva srpska škola, koja je y isti mah bila i prva čisto narodna slovenska ustanova pa Jadranskom Primorju. God. 1833 za Srbe je bila otvorena u Šibeniku«Klirikalna škola», koja je docnije prenesena u Zadar i pretvorena u Bogosloviju sa seminarijom. Taj prosvetni pokret našao je izraza još i na književnom i političkom polju. Uopštem mrtvilu, koje je y prvoj polovini 19. veka vladalo u celoj Dalmaciji, prvi poklič na odbranu narodnosti i materinske reči prolomio se iz srpskih redova. God. 1826. Šibeničanin d-r Božidar Petranović objavio je svoj poznati proglas i izradio program za nacionalni preporođaj celoga naroda. On je pokrenuo «Srpskodalmatinski almanah», docniji poznati«Srpskodalmatinski magazin», i s bratom Gerasimom prikupio priloge za yctanovu «Matice dalmatinske». Međutim, došao je Bahov apsolutizam i pokrenuti rad odgodi do šezdesetih godina prošloga veka.
Prof. Mirko Ležaić
(Severna Dalmacija nekad i sad, Beograd, 1939.)
Izvorhttp://www.eparhija-dalmatinska.hr/Publikacije-Krka42-L.html