Ilustrovana istorija Srpske pravoslavne crkve: март 2014

Патријарх Димитрије Павловић

патријарх српски (1905 - 1920 - 1930)

Инокентијев наследник био је Димитрије Павловић. Личност, како тврди Слијепчевић, много интересантнија, даровитија и за цркву заслужнија од Инокентија. Рођен је 15. октобра 1846. године у Пожаревцу у занатлијској породици. Основну школу и гимназију похађао је у родном граду, Великом селу и Београду, где је 1868. завршио богословију. После завршене богословије био је две године учитељ, а 1870. је рукоположен у чин ђакона и презвитера и постављен за капелана у Лапову. Рано је остао удовац (1873), па је након завршене филологије на Великој школи у Београду постао професор Београдске богословије. За нишког владику изабран је 8. новембра 1884. и на том месту остао све до повратка митрополита Михаила на трон београдске митрополије, када се повукао и отишао у Париз, где је три године студирао словенску филологију и књижевност. Потом је две године провео на Националном агрономском институту у Монпељеу. У ~~Srb~~Србију се вратио 1894. и одмах, по налогу владе, отишао у Хиландар да у "„њему среди односе"“. У најчувенијем српском манастиру Димитрије је детаљно проучавао Типик Светог Саве који је касније уз стручни коментар и објавио. После "„измирења јерархије"“ изабран је за шабачког епископа, а 11. августа 1905. за митрополита београдског. На положају митрополита остао је до 12. новембра 1920, нешто више од 15 година, када је био изабран за првог патријарха обновљене Српске патријаршије.

Српска православна црква је све до уједињљња била подељен у пет посебних црквено-организационих целина. Поред Митрополије у Краљевини Србији и Карловачке митрополије, постојала је Цетињска митрополија, затим аутономна обласна православна црква у БиХ која је била у оквиру Цариградске патријаршије, "„састављена од четири епархије на челу са Архиепископом и митрополитом сарајевским"“. Постојала је и Задарска и Которска епархија у оквиру Буковинско – далматинске митрополије и посебне епархије у Турском царству које су биле под јурисдикцијом Цариградске патријаршије.

У тренутку уједињења свих српских православних црквених организација у јединствену Српску православну цркву са патријархом на челу, постојала је, како истиче В. Димитријевић, у Краљевини Србији, која је имала пет епархија (београдска, нишка, жичка, шабачка и тимочка), црквена заједница која је имала "„достојанство митрополије, са првим епископом, архиепископом београдским и митрополитом Србије, кога је бирао Извршни Сабор, а потврђивао краљ"“.
У Краљевини Црној Гори црква било jе три епархије (цетињска митрополија, никшићка епархија са седиштем у Острогу и пећка митрополија), са митрополитом цетињски на челу, који је носио титулу митрополит црногорско-приморски.
Карловачка митрополија је имала седам епархија (вршачка, темишварска, будимска, сремска, карловачка, бачка, пакрачка, плашћанска или горњокарловачка) и обухватала је сав православни народ у Угарској, Хрватској и Славонији. Највише црквено-јерархијско тело било је Архијерејски Синод или Сабор, а највеће црквено-самоуправно, аутономно тело био је Црквено-народни сабор. Православна црква у БиХ имала је четири епархије (дабробосанску, захумско-херцеговачку, зворничко-тузланску и бањалучко-бихаћку) са титулом митрополија добијених на основу споразума између Беча и Цариградске патријаршије из 1880. Духовни поглавар и даље је остао Цариградски патријарх, док је епископе у БиХ именовао аустријски цар. Православна црква у Јужној Србији и Македонији, на територији која је после ратова 1912. и 1913. припала Србији, имала је седам епархија (скопска, рашко-призренска, велешко-дебарска, пелагонијска, преспанско-охридска, струмичка и део митрополије воденске) и налазила се под управом Цариградске патријаршије.
У Буковинско-далматинској митрополији налазиле су се две епархије: далматинско-истријска и бококоторско-дубровачка"“.

Одлука да се Српска православна црва, проглашена после стицања пуне независности на берлинском конгресу 1878. за аутокефалну, подигне на патријаршијски ниво формално је донета 13/26.5.1919. у Београду на састанку епископа свих делова некадашње Пећке патријаршије који су, како пише протојереј др Радомир Поповић, прогласили, у новој држави, духовно и административно јединство Српске православне цркве. У Карловцима је 30. августа 1920, на дан Сабора српских просветитеља, како пише Марјановић, "„прочитана изјава чланова Светог архијерејског сабора по којој, у споразуму са круном и сагласијем свете велике цариградске цркве, аутокефална уједињена Српска православна црква се подиже на ступањ и положај патријаршије, те се тиме обнавља српска патријаршија укинута 1766, године"“.

За првог српског патријарха обновљене пећке патријаршије изабран је београдски митрополит Димитрије. Одмах по избору патријарх је "„нотифицирао своје ступање свима аутокефалним црквама"“, а цариградски патријарх Мелентија IV је 25. новембра 1921. године издао епистолију којом признаје уздизање српске цркве на степен патријаршије и избор новог патријарха. Свечани чин овог историјског догађаја потврђен је 20. марта 1922. године заједничком "„службом патријарха и синода српског са изаслаником цариградске патријаршије Германом, митрополитом Амасијским"“. Овим чином Цариградска патријаршија признанала је Српску патријаршију. Коначно устоличење патријарха на трон цркве је извршено 15. августа 1924. године на Велику Госпојину у Пећи. Том приликом Његово Величанство Краљ увео је патријарха у историјски сто који се у Пећи чува од давнина, прочитао историјску повељу патријарху и предао му и скупоцену панагију. Тада је по обичају древних патријарха одржана седница Светог архијерејског синода. Тако је завршен чин обнављања патријаршије.

За добијање томоса о самосталности СПЦ Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, морала је да исплати Цариградској патријаршији милион и по француских франака у три транше (прва 24. децембра 1919. а трећа октобра 1922. године).

У време пуне патријаршијске власти Димитрија хиротонисано је 16 архијереја, обновљена је стара браничевска епархија, основане су Чешко-моравска, Америчко-канадска и 1925. године Бихачка епархија. Димитрије је покренуо и широку расправу о новом Уставу СПЦ који је због компликова процедуре доношења усвојен након његове смрти. У време патријарха Димитрија основан је Богословски факултет у Београду и Загребу и богословија у Битољу. Својим завештањем патријарх Димитрије је омогућио подизање храма Светог Димитрија у селу Ратковићу и цркве Покрова пресвете Богородице у Београду, као и покретање часописа "„Богословље"“ при Богословском факултету у Београду. Основао је и фонд за изнемогле свештенике и њихову сирочад. Као реалан и рационалан човек Димитрије је умео да се снађе у оној сложеној симбиози Цркве и Државе у Србији. Био је, како истиче Стојмировић, моралан, исправан, озбиљан и поштен; није био ни мало лицемеран или театралан; коректан као монах, врсан као свештеник, природан као патријарх, он је био у свему трезвен и као човек. Димитрије није био ни писац, ни проповедник, премда је умео да говори и да се увек изрази достојанствено и паметно.