Kolekcija Pančić

Nebojsa Pancic: Српски православни манастири на разгледницама
is on Facebook.  
https://www.facebook.com/kolekcionarstvo/?fref=photo

https://www.facebook.com/kolekcionarstvo/?fref=photo

Ljubostinja i Žiča

Pozdrav svima ...

Београдски митрополити

 Епископ Сава Вуковић:  ГРИГОРИЈЕ 2

митрополит београдски почетак 16 века

Митрополит београдски Григорије налазио се на положају београдског митрополита почетком XВИ века,162 пре митрополита Теофана.

Епископ Сава Вуковић: ИСИДОР

митрополит београдски 1415-1423.

О београдском митрополиту Исидору има мало податка, а и оно што има не односи се на његове црквене послове, већ на дипломатске.

Бавећи се дипломатијом, митрополит Исидор је „у више махова штитио интересе дубровачких трговаца у Србији, па су му се сви, очигледно као утицајној личности на деспотовом двору, у том циљу обраћали. Кад су хтели да поврате робу отету њиховим грађанима, или када су се жалили на режим царине у поједином месту, увек су писали њему и тражили његову подршку".

„Карактеристично је да су дубровачки посланици,  који су ишли 1415. и 1416. деспоту Стефану уствари дубровачки трговци у Сребреници, добили веровно писмо и за митрополита Исидора, по свој прилици београдског", каже Јиричек, „који је важио на српском двору као пријатељ Дубровчана".

Митрополит Исидор је уживао велики углед код деспота и грађанских   власти   који   су   „приходе   од   појединих   царина уступали високим црквеним достојанственицима, црквама и манастирима. Митрополит Исидор примио је од  рудничке царине, 1423, 40 литара сребра".

Епископ Сава Вуковић: ЈОАНИКИЈЕ

митрополит београдски око  1427.

Када је Београд 1427. године потпао поново под угарску власт, постао је „седиште православног митрополита, који је имао све услове да буде верски старешина Срба у Угарској".

У овом времену помиње се митрополит београдски Јоаникије по томе што је на његову молбу краљ Матија 1479. године ослободио намета влашке свештенике у Мармарошкој жупанији, који су митрополиту били потчињени".

Епископ Сава Вуковић: ТЕОФАН

митрополит београдски око 1504-1509.

Митрополит Теофан заузео је катедру београдских митрополита око 1504. године. Стање Београдске митрополије и катедралне цркве било је у материјалом погледу врло тешко. Зато је митрополит Теофан био присиљен да се обрати за помоћ московском кнезу Василију Ивановичу (1503-1533) једним писмом у току 1509. године. „У писму он обавештава руског владара да у Београду постоји митрополитска црква у којој се чувају разне светиње, мошти и чудотворна икона Богородице. Затим наводи да је ова црква била веома лепо украшена и богата захваљујући даровима српске господе, али је осиромашила од када је власт прешла у руке странаца, Угара. Из овог документа се сазнаје да је београдска црква добијала и раније помоћ из Русије, од кнежевог оца. Митрополит даје и други важан податак у своме писму, наводећи да српски деспоти 'латинске вере' о манастиру и београдској цркви не воде рачуна. У таквим околностима, митрополит Теофан је био принуђен да тражи помоћ из Русије, пошто, по његовим речима, манастир нема другог ктитора сем московског кнеза. У том циљу су упућени у Москву  јеромонах  Анастасије  и  јерођакон  Јоаникије,  монаси београдске цркве".

Деспот   Иваниш   Бериславић,   који   је   био   римокатолик, „препоручивао је београдског митрополита Теофана када се овај обратио руском великом кнезу Василију Ивановичу с молбом за милостињу својим црквама".

Епископ Сава Вуковић: Свети МАКСИМ (Бранковић)

архиепископ и митрополит београдски и сремски 1508-1516.

Архиепископ Максим (у свету деспот Ђорђе Бранковић), син слепог деспота Стефана и мајке Ангелине Бранковић, рођен је 1462. у Албанији. Васпитаван је на двору својих родитеља од учитеља свештеномонаха који су у придворном храму вршили дужност духовника.

После смрти Змај-огњеног Вука Бранковића, угарски краљ Матија Корвин поставио је Ђорђа за деспота српског 1486. године. Поставши деспот, Ђорђе је са мајком, братом и моштима свога оца дошао у град Купиник који је одредио за своју престоницу.

Године 1487.  деспот Ђорђе се оженио  Изабелом,  рођаком угарске краљице Беатриче, али брак није био дугог века, и деспот Ђорђе „постао је монах Максим у 1496. години".21 У чин јерођакона и јеромонаха рукоположио га је софијски митрополит Калевит. После смрти брата деспота Јована, 1502, отишао је са мајком и моштима брата и оца у Влашку. Овде је хиротоисан за митрополита од збаченог патријарха цариградског Нифона (1497-

1498) вероватно 1505. године.

Поред црквених послова митрополит Максим се бавио и дипломатским пословима када  се за то указивала потреба. За његово име везује се оснивање прве штампарије у Влашкој у којој је радио монах Макарије из Црне Горе.

Након дипломатске мисије у Будиму 1508. године, митрополит Максим није се више враћао у Влашку, већ је дошао у Срем. Овде је постао архиепископ и митрополит београдско-сремски.

Још као деспот владика Максим помагао је обнову и одржавање православних манастира. Тако се повељом, коју је сам саставио, обавезао да ће сваке године манастиру Светога Павла у Светој Гори давати 500 златника.

Као архиепископ владика Максим подиже манастир Крушедол и ту се настањује. Преминуо је 18. јануара 1516. Након отварања његове гробнице, „око 1532. монаси манастира Крушедола прогласили су Максима, његовог оца, брата и мајку за светитеље. Њихове мошти лежале су у Крушедолу све до 1716, када су их Турци, заједно са манастиром, спалили. У пепелу су нађени само поједини делови руку и ногу, те се и данас чувају у ризници манастира".

Епископ Сава Вуковић: ИЛАРИОН митрополит београдски и сремски 1650-1654.

Митрополит Хаџи Иларион спада у ред врло значајних митрополита београдских. Његов је рад био свестран: вредни је прегалац у области архипастирског рада, а тако исто и као мецена и велики приложник многих српских манастира.

Сачуване књиге сведоче да је био књигољубац. Митрополит Иларион је имао посебан слух за уметност, нарочито када је у питању метал, за чију је израду проналазио тада најбоље златаре тако да „еванђеља Хаџи Илариона спадају међу изврсна дела ове врсте"  За   сликање   икона   је  митрополит  Иларион  нашао Андрију Раичевића, великог сликара из Полимља,23 што сведочи о његовом истанчаном уметничком укусу.

Уметнички окована еванђеља поклонио је манастирима Крушедолу  1656.  године24,  Хопову  165725,  Кувеждину  1660 Хиландару 166227 и Пиви 166228.

Посебну пажњу поклањао је манастиру Крушедолу, као лаври фрушкогорских манастира, што се види из његових прилога овоме манастиру и радовима изведеним у његово време.

Године 1644. поклонио је Крушедолу Богородичну икону29, рипиде исковане у сребру,39 које се данас чувају у Музеју Српске православне цркве у Београду, оградио манастир Крушедол31, а следеће, 1645. године, поклонио је истом манастиру још једну Богородичну икону32 и друге иконе.33 Своју панагију је такође похранио у Крушедолу 1652. године34, где се раније, 1650. године, оковао и његов крст.35

Свештеник Богдан, из Батање, за здравље архиепископа пећког Гаврила и митрополита Илариона дао је живописати крст у Крушедолу.36 Вероватно је он дао налог да се испише „општи лист" у манастиру Крушедолу 1657. године.37

У његово време пада и посета патријарха јерусалимског Пајсија, 1645. године, манастиру Крушедолу. Да је Митрополит Иларион поклањао пажњу и осталим манастирима види се по томе што је за његово време, од 10. маја до 8. новембра 1654. године, живописана припрата  манастира Хопова.39

Епископ Сава Вуковић: ЈАКОВ архиепископ београдско-сремски 1560/61.

Архиепископ београдско-сремски Јаков помиње се у запису презвитера Паве „преглагоговеини [веома побожни] и смерени и на конац богобојажљиви". „Архиепископу нашем" Јакову у запису се жели „многа љета в животе и по успенији благодат Божја".

Тако нам се захваљујући презвитеру Пави сачувао спомен београдско-сремског архиепископа Јакова. Јаков је био архиепископ 1560/61. год., дакле три године после обнове Пећке патријаршије. Можда је Јаков био архиепископ и у доба кад се обнављао престо Св. Саве (1557). Пре Јакова помиње се Лонгин као архиепископ београдски и сремски.17

Епископ Сава Вуковић: ЈОАКИМ митрополит београдски и срмски 1607-1611.

Први помен о митрополиту београдском и сремском Јоакиму имамо из 1607. године на лигатурном натпису његове митре у манастиру Крушедолу који гласи: „сиа митра блаженога и всеωсщеннога митрополита бЕлиград квр Îωακυµα сьтвори се въ лЕто  з.р.и.е".  Ова  година  (1607)  била  је  спорна  у  науци. „Шафарик ју је читао 1607, Валтровић 1647, а И. Руварац 1597. Обратио  сам  пажњу на  ову годину",  каже  Лазар  Мирковић  и „тачно сам је преписао...".

Потпис митрополита Јоакима налазимо на патријарашкој синђелији, која је без патријарховог потписа, упућеној 1609. године „православним у области западних страна, тј. у Вретанији".

За време његовог архипастирствовања је завршено живописање  храма  светога  оца  Николаја  у манастиру Хопову 1608. године и преписа се минеј за април 1610. године у истом манастиру.

Епископ Сава Вуковић: СИМЕОН, митрополит београдски 1622-1624.

Митрополит београдски хаџи Симеон помиње се у времену од 1622. до 1624. године. Наиме, 1622. године, за време игумана хиландарског Гаврила, обновиоје пирг светога Саве у манастиру Хиландару, а за време игумана Симеона, 1624. године, живописао је и украсио храм Светога претече Јована.

У једном запису из 1640. године помиње се владика „Симеун белиградски", који је дао на поклон једну књигу попу Михаилу у Угровлашкој.  Можда је митрополит Симеон 1640. године још живео у једном од наших манастира.

Епископ Сава Вуковић: ЕЛЕВТЕРИЈЕ, митрополит београдски 1673-1678.

Рођен је у селу Лежимиру, близу манастира Шишатовца, где је и примио монашки чин. Пре него што је 1673. постао београдским митрополитом био је типикар манастира Хиландара. Јеромонах Елевтерије се вероватно противио свом избору, јер је у псалтиру манастира Хиландара који је он „оправио" и оставио запис из  којег се види да је он „быви насилован прїети сань архиереиства бЕлградскїе епархи при архиепископе србъском Максиме". Митрополит Елевтерије се повукао са катедре око 1678. године, јер се поменуте године већ помиње нови београдски митрополит Пајсије (1678-1680).

Преко Свете Горе митрополит Елевтерије доспео је у Чернигов, где је помагао у  црквеним службама архиепископу черниговском. По препоруци хетмана Ивана Самуиловића у Чернигову, доспео је 1684. године у Москву тражећи милостињу. Његов боравак у Москви, за време цара Алексија, помиње се у једном запису у манастиру Шишатовцу.

Пред смрт дошао је из Београда, где је живео по умировљењу, у свој постриг манастир Шишатовац. умро је 5. фебруара 1689. године и сахрањен пред шишатовачком црквом, у другој припрати.

Епископ Сава Вуковић: ПАЈСИЈЕ, митрополит београдски и сремски 1678-1680.

Митрополит Пајсије први пут се помиње у једном запису поводом његове посете манастиру Сланцима, где је 1678. рукоположио три кандидата: у ђаконски и презвитерски чин и јеромонаха Дамаскина поставио за игумана манастира.

У једном рукопису манастира Гргетега сачуван је подужи запис митрополита Пајсија из 1680. год. О његовом доласку у манастир Шишатовац на поклоњење „светым и дивним и чудотворним мощем сего светаго и прЕподобнаго ωтца Стефана".59 Ово је био у исто време и последњи помен о митрополиту Пајсију.

Епископ Сава Вуковић: МИХАИЛО, митрополит београдски и пожаревачки 1703-1706?

Митрополит београдски и пожаревачки Михаило био је познат само у вези са записом из 1706 (?) године на књизи хиротонија која „саписа се у великом граду Москве въ крстоносной полате", а купљена је 2. маја 1706. Међутим, митрополит Михаило је још 6. децембра 1703. рукоположио Михаила Недељковића, из Малих Радинаца, у чин ђакона, а 7 децембра исте године у чин презвитера у храму Св. арханђела Михаила и Гаврила.

Епископ Сава Вуковић: ЈЕРЕМИЈА (Папазоглу), митрополит београдски  1766-1784.

Први помен о митрополиту београдском  Јеремији (Папазоглу) имамо из 1766. године. Његовом дозволом препокривен је кров на храму манастира Каленића и келија" које су окружавале манастирску цркву Ваведења  пресвете Богородице. Када је доношена одлука о присаједињењу Пећке патријаршије Цариградској, и митрополит Јеремија се изјаснио за присаједињење.

Приликом своје посете Москви, 1779, раванички јеромонах Софроније  је  изјавио  „да  код  њих,  у  Српској  земљи  нема патријарха,  него  да  су  потчињени  београдском  митрополиту

Јеремији, који се налази у Цариграду. 20. јула 1784. поднео је оставку, 19. септембра исте године послат је патријарху извештај да је напустио митрополију и да се жели склонити у Св. Гору".

Епископ Сава Вуковић: МЕТОДИЈЕ, митрополит београдски 1791-1801.

После митрополита Дионисија (Поповића), који је управљао Београдском епархијом од 1785. до 1791. године, на ову катедру дошао је Грк Методије. За време његовог управљања подигнут је манастир Рајиновац, код Бегаљице, 1793. године, трудом архимандрита Герасима Студеничанина, обнови се храм у Врбовцу, али и продаде манастир Рачу на Дрини: „Владика београдски Методије и кнез Стеван Воић, соколски, продадоше, издадоше Рачу за 15 хиљада гроша везиру београдском, и једва се тада манастир откупи 1799. јуне месеца 6.124

Митрополит Методије умро је насилном смрћу „месеца јануара 26. године 1801, удави владику београдски паша, именом Методија, за његову буну и безакоње: уподобио се беше Фоки мучитељу, грчком цару",125 а јаничари су убили пашу126 фебруара 16. исте године.

Srpska pravoslavna crkva Svetog arhangela Gavrila, Grgurevci

Pozdrav svima ...

Manastir Svete Trojice - Vozuća

Pozdrav svima ...

Manastir Orahovica

Pozdrav svima ...

Епископ Сава Вуковић: НИКОЛАЈ (Велимировић), епископ жички 1936-956.

Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) рођен је 23. децембра 1880. у селу Лелићу од  родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, Швајцарска, где је 1908. одбранио докторску дисертацију Вера у Христово васкрсење као основна догма апостолске цркве. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви. Двадесетог децембра 1909. замонашен је у манастиру Раковици и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи митрополита Србије Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и тесној вези.

Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српскога народа за време Првог светског рата, и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути у Енглеску и Америку јеромонаха др Николаја (Велимировића). Осврћући се на своју мисију у Америци у току Првог светског рата, епископ охридски Николај је пет година доцније писао: „Пре пет година ја сам био у Америци. Тада сам био послат од Српске владе да посетим многобројне југословенске колоније у овој земљи, те да нашем народу објасним значај титанске борбе, коју је водила малена Србија са великом Аустријском царевином. Својим многобројним резолуцијама народ југословенски тада се изјаснио за Србију и њене идеале."110

Пре избора за епископа еромонах Николај  је био суплент Богословије светога Саве у Београду. Свети архијерејски сабор Краљевине Србије изабрао га је за епископа жичког 1919. године. Већ 1920. године епископ Николај по властитој жељи прелази у Охрид. После доношења Устава Српске православне цркве, 1931, спроводи у дело сједињење епархија Охридске и Битољске у јединствену Охридско-битољску епархију са седиштем у Битољу. За време свог архипастирствовања у овој епархији епископ Николај ствара у манастиру Калишту центар женског монаштва, који ће поред манастира Хопова и Кувеждина бити расадник српског монаштва и попунити многе празне и опустеле, за време Првог светског рата, српске манастире. Охридски пустињак, како је епископа Николаја назвао један од најумнијих Срба нашега времена, из Охрида, и касније из Битоља, управља у име Српске православне    цркве    целокупним    богомољачким    покретом.

„Магнетизмом своје личности он је привукао и усмерио латентну религиозност народних маса. И тако је, под његовим утицајем, двадесетих година овога века организован тај верски покрет, превасходно сељачки, који је импресионирао побожношћу и молитвеном ревношћу.'" Богомољачки  покрет дао је „само Хиландару двадесетак искушеника и монаха. Од чланова НХЗ створене  су  монашке  матице  „у  многим  нашим  манастирима.

Захваљујући овом покрету епископ Николај је обновио монашки живот у запустелим манастирима у Овчару и Каблару.

Поред мисионарских курсева епископ Николај организовао је саборе Хришћанске заједнице „на којима је долазило хиљадама богомољаца из свих крајева и на којима је –изузев два случаја – увек присуствовао и говорио вођа покрета епископ Николај. Поред неколико часописа Православне народне хришћанске заједнице објављиване су сваке године књиге и књижице. До 1941. године издато је у тој библиотеци преко стотину већих или мањих књига верске садржине.

Три године по смрти епископа жичког Јефрема, епископ охридско-битољски Николај изабран је 21. јуна 1936. за епископа жичког. Након његовог поновног доласка, Жичка епархија је доживела свој духовни препород. Обновљени су многи манастири и подигнути нови парохијски храмови. На сваком кораку осетила се снажна рука епископа Николаја. „С њим почиње једна нова епоха. Он није привукао Цркви само народне масе него је надахуо и једну духовну елиту (...)".

Епископ Николај ,је знао да се успне на врх сваке духовне области или књижевног рада кога би се дотакао. У свему и вазда први или међу првима: као беседник и песник не мање него као мисионар, мислилац и пророк.

Владика Николај је обновио српско црквено беседништво и сам је био највећи беседник у историји Српске цркве.114 Његова дела, до сада сабрана, „износе тринаест томова, мисионарски рад владике Николаја био је по обиму огроман, а по садржају свестран и може се само поредити са делатношћу светог Саве. У својству мисионара Српске цркве, путовао је између два Светска рата на Запад, првенствено у Енглеску и Америку, но и у околне балканске земље, у Цариград, али највише у Грчку, где је редовно посећивао Свету Гору и залагао се за обнову хиландарског општежића. Учествовао је на бројним међународним и међуцрквеним састанцима, јер се интересовао за екуменизам и спријатељио с представницима англиканске и епископалне цркве. Сарађивао је 1930. на предсаборној конференцији православних цркава, одржаној у светогорском манастиру Ватопеду. У земљи се залагао за рестаурацију старих цркава, манастира и других споменика. Одликовао се такође својом хуманитар-ном акцијом, подизао дечје домове и хранилишта, од Битоља па до Чачка, Горњег Милановца, Краљева и Крагујевца ".

Приликом конкордатске борбе, 1937, епископ Николај је устао у заштиту животних интереса Српске православне цркве живом и писаном речју, а онда је дошао рат. Одмах после немачке окупације епископ Николај је интерниран у манастир Љубостињу, да би касније био премештен у манастир Војловицу. Овде је био заточен заједно са патријархом српским Гаврилом. Из манастира Војловице Немци су их 14. септембра 1944. Године одвели у логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945.116 После свога ослобођења епископ Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку. „У Америци је до последњег даха наставио мисионарску активност. Поред многих беседа и књига написаних у емиграцији, радио је као професор православних богословија. Предавао је у српској Богословији св. Саве у Либертивилу, али је највише живео у руској средини, као предавач у Академији св. Владимира у Њујорку, Богословији св. Тројице у Џорданвилу, Св. Тихона у Саут Канану (Пенсилванија, где је и умро 5. (18) марта 1956. Биоје сахрањен покрај српског манастира Св. Саве у Либертивилу",117 а 1991. године пренет је у свој родни Лелић.

Negotin

Strara crkvica grob Hajduk Veljkov

Pakrac

Zagreb

Pozdrav svima ...

Епископ Сава Вуковић: Др НИКОДИМ (Милаш)

епископ далматинско-истријски 1890-1911.

Никодим Милаш пре монаштва Никола, рођен је 4. априла 1845. године у Шибенику од оца Трифуна и мајке Марије, по рођењу Италијанке, која је пре удаје примила православну веру. Милаши су се доселили у Далмацију из Дувна.

Никола је завршио основну школу 1856. године код францисканаца, а приватну нижу гимназију код доминиканаца, слушајући за то време  веронауку у Бовановој српској школи. Будући да нижа гимназија није имала право јавности, Никола је морао поново полагати четврти разред код језуита у Дубровнику. Захваљујући урођеној му интелигенцији и бриљантним одговорима не само да му је признат четврти, већ му је признат и пети разред и одмах је преведен у шести. Као стипендиста Зелићеве фондације Никола је наставио школовање у задарској гимназији. Иако није имао намеру да се посвети свештеничком позиву, захваљујући православном богослужењу, тој жили куцавици православне цркве, Никола се уписује у гимназију у Задру, а своје богословско образовање завршава 1863/4. школске године у Сремским Карловцима са одличним успехом. Као свршени богослов опет покушава да се посвети другом позиву, одлази у Беч и уписује се на Филозофски факултет. Међутим, убрзо напушта студије филозофије, одлази 1867. у Русију и уписује се у Кијевску духовну академију. Никола Милаш Духовну академију завршио је у двадесет шестој години живота и тиме заокружио своје школовање. Из Кијева се вратио као магистар теологије израдивши магистарски рад о номоканону патријарха Фотија.

По повратку из Русије Милаш се надао да ће бити постављен за професора преуређене Богословије у Задру и зато је време до постављења користио за припремање предавања из предмета које би имао предавати. За суплента је постављен 17. новембра 1871. А 30. јуна 1872. године именован је за сталног професора, с тим што га је епископ Стефан (Кнежевић) поставио и за ректора семеништа.

Када је Аустроугарска 1873. године издвојила Далматинску епархију из састава Карловачке митрополије и припојила је вештачкој творевини Буковинско-далматинске митрополије чије седиште није било ни у Буковини ни у Далмацији већ у Бечу, а епископи новостворене митрополије су се споразумевали помоћу преводиоца, јавило се у народу велико узнемирење. Тим поводом појављује се Милашева књижица Историјско канонични поглед на установљење нове српско-румунске митрополије. Ову књигу су врло добро примили Срба из свих крајева, између осталог и због смелости аутора.

Никола Милаш је и сам увиђао да није умесно да стоји на челу семеништа као световњак и одлучује се за монашки чин. Замонашен је на Бадњи  дан  1873. године у Задру  добио име Никодим, а на Божић је рукоположен у чин јерођакона. Убрзо је одликован црвеним појасом и протођаконским чином, на Божић 1875. године прима презвитерски чин а 1880. бива произведен у чин архимандрита.

Млади професор се сада посвећује уређењу семеништа по угледу на завод у Черновцима, и научном раду ,допуњујући оне основе знања на црквеном праву"76 које је добио у Кијевској духовној академији.

Године 1875 одржана је теолошка конференција у Бону у циљу сједињења хришћана. „Задатак је конференције био да би се нашао начин како би се сјединили са православном црквом старокатолици и англиканци, а евентуално и протестанти разних конфесија."77 Након конференције Милаш је добио утисак „да од свега овог покушаја сједињења старокатолика и англиканаца неће бити ништа, или бар врло касно".Пратећи будно догађаје у целом православном свету и дописујући се са најбољим црквеним правницима Истока и Запада, као и да водећим православним теолозима, Милашу ништа није могло измаћи. Тако, на пример, када је видео шта се у Босни догађа са митрополитом дабробосанским Савом (Косановићем), његовим дугогодишњим пријатељем, кога као борца за православље нису узели у заштиту надлежне црквене власти, Милаш пише расправу Канонско начело православне цркве при разређивању црквених области. У овој расправи Милаш је заступао гледиште да српске епархије у Босни и Херцеговини треба да се споје са Карловачком митрополијом. Међутим, Аустроугарска није то желела, зато је и створила вештачку творевину спајајући две српске саједном румунском епархијом у буковинско-далматинску митрополију са седиштем у Бечу, у коме није резидирао ниједан од тројице архијереја ове митрополије.

Вредни и у научном свету већ познати „Милаш, скоро никад, није могао избећи неприлике које су му загорчавале живот. Година 1885. донела му је нове невоље, јер се било чуло да га је руски Синод предлагао за цетињског митрополита, а епископ Кнежевић за сарајевског митрополита, на место митрополита Косановића, који је био дао оставку. То је све чињено без да је он дао ма какав повод или испољио жељу за то. Они који су завидели његовом научном успеху, који му је доносио популарност, бојали су се његовог престижа, па су га оптуживали као да је он по налогу аустријске владе написао брошуру о босанско-херцеговачкој цркви само зато да би дошао на катедру сарајевског митрополита. Таквих и других клевета и оговарања било је толико да их ни он није могао препознати од куда долазе, и ко иза њих стоји. Због тога је јула 1885. дао оставку на место ректора Сјеменишта". Будући да је од министра просвете у Србији Милана Кујунџића добио позив да дође у Београд и реорганизује Богословију, Милашу је овај позив добро дошао да се уклони из средине која је према њему постајала непријатељски расположена. У Београд је дошао крајем месеца новембра 1886. и примио дужност ректора Богословије, а убрзо је постао и члан Главног просветног савета.

Долазак Никодима Милаша у Београд пада у време међусобних партијских борби у Србији којих није био поштеђен ни Милаш иако је тек дошао у Београд. Либерали су ширили вести да је Милаш „дошао у Србију по упутству Аустро-Угарске и римске пропаганде да поунијати Србију.” У тој ситуацији нису га својски прихватали ни сви наставници Богословије. То се сазнало нарочито пошто је саслушана његова светосавска беседа 13. јануара 1887, у којој је он говорио „о потреби класичног образовања за кандидате богословије, у ствари како је желео да реорганизује богословију.80 Милаш је, дакле, био присиљен да напусти Београд и ујулу 1887. године вратио се на своју дужност у Задар.

По повратку у Задар Милаш се посвећује научном раду и објављује књиге Пропаганда и Црквено право. Може се са сигурношћу рећи да је књига Црквено право његово животно дело. Оно је преведено на више језика и данас се користи у свим православним црквама. Иако постоји мишљење да је ово дело превазиђено, са тиме се не бисмо могли сложити, јер га је написао највећи канониста нашега века који се користио изворима из „прве руке", а они никада не застаревају. Милаш поново добија позив да дође у Београд, сада за професора канонског права на Великој школи, на којем се одмах захвалио, а епископ темишварски Георгије (Бранковић), потоњи патријарх српски, нуди му положај ректора Карловачке богословије. Милаш је сматрао да о томе може да одлучи тек када се у Сремским Карловцима попуни патријаршијски престо, који је смрћу патријарха Германа био упражњен. Све те могућности су у међувремену престале бити актуелне јер је Милаш 10. јула 1890. именован за далматинског епископа, а хиротонисан 16. септембра 1890. Епископ Никодим је добро знао да је положај далматинског епископа врло тежак, зато и каже: „Није лак посао владици у Далмацији и са такозваном православном интелигенцијом. Ови и овакви људи принудили су далматинске епископе Рајачића, Живковића и Мутибарића да бјеже из Далмације у друге епархије. ... Али најтеже је далматинском епископу са Владом, ако хоће да буде прави православни епископ и чувар вјере и цркве своје. У Аустрији од 1868. влада закон да православље ужива једнака права као и све остале признате држави конфесије.

Али у самој ствари та је црква у Аустрији само толерирана".81 Никодим Милаш се сав посветио својој епархији за коју је, како сам каже, „одговоран и пред Богом и пред људима. Ревносно ју је обилазио, свештенству и пастви слао посланице, устројио епархијску скупштину и покренуо акцију за подизање српског православног храма у Сплиту, који ни до данас није подигнут ог сметњи које су долазиле, за послењих сто година, са исте стране. „А главна је сметња", каже Милаш, „било далматинско Намјесништво.    Оно    је    у    овоме    стајало    под    упливом имокатоличког епископа и свештенства спљетског, који су употребљавали сва могућа, већином тајна средства, да православни у Сплиту не добију никада своју цркву.82 И заиста никада је нису ни добили!

Будући да римокатоличка црква никада није мировала, већ је настојавала да Србе поунијати, Милаш је био изазван папском енцикликом 1894. године, којом су православни позвани да се сједине са римском црквом. Ако се томе још дода посета крижевачког унијатског бискупа Јулија Дрохобецког (1891-1920) Далмацији, Милаш се „решио за акцију". Дрохобецки се уверио „да нико не мрзи толико унијате као православни Далматинци", а Милаш је својом ускршњом посланицом свештенству и народу 1896. скренуо пажњу на значај православне вере и на опасност која им прети од римокатолика и унијата. Ови најновији догађаји су га побудили да се пуне четири године посвети проучавању  „судбе православне вјере и цркве у Далмацији од најстаријих времена... Резултатом овога била је моја мила и најмилија књига Православна Далмација". Заиста је ово „најбољи пример како је Милаш био оспособљен и смео да увек одговори писањем на изазове, што му је доносило невоље од непријатеља, а славу од пријатеља и непристрасних научника".

После смрти митрополита Србије Инокентија, 1905, Никодиму Милашу је понуђен положај митрополита Србије. Међутим, он је одбио ову „часну понуду".

Смрћу епископа бококоторског Герасима (Петрановића) 1906. епископ Никодим је изгубио свога великог  пријатеља и одличног сарадника у борби за очување православља. За његовог наследника је именован архимандрит Доситеј (Јовић) конзисторијални референт, рачуновођа и благајник Далматинске епархије, због кога је Милаш доживео врло велике непријатности приликом примопредаје послова.

Црквено-правној науци, коју је обогатио изванредним радовима,85 Милаш 1907. године даје нову студију Рукоположење као сметња браку коју су на нож дочекала два ректора богословије: Стеван Веселиновић из Београда, и Јован Вучковић из Сремских Карловаца. Милашу је нарочито тешко пао напад Веселиновићев, јер га је напао „неприхватљивим начином у научној критици".Далматинској влади је добро дошао овај немили догађај да се ослободи Никодима Милаша „кога је сматрала за 'фанатичког православног', који јој је пријечио да тјера са православнима своју великокатоличку политику". Акцији против епископа Никодима придружили су се и неки интелектуалци, световњаци, монаси и свештеници. У исто време су неке црквене општине „резолуцијама" тражиле да се епископ Никодим свргне. Епископу Никодиму је било јасно ко стоји иза свега онога, те је 21. децембра 1911. године поднео цару „оставку на задарску епархију", а она му је уважена 19. јануара 1912. године.

Вест о Милашевом пензионисању примљена је у целом православном свету са великом жалошћу и протестом, а посебно у Русији у којој је Милаш уживао велики углед. Након пензионисања Кијевска духовна  академија прогласила  га је 2. марта 1912. године својим почасним чланом, а то је учинило и Словенско  добротворно  друштво  у  Петрограду  5.  маја  исте године.

Као умировљени епископ Никодим Милаш се већ 26. јануара поменуте године настанио у Дубровнику, одакле се 29. јануара опростио са свештенством и народом посланицом.

Располажући својом имовином, Милаш се у Дубровнику, под сталном контролом аустроугарске полиције, посветио научном раду. Док се Милаш налазио на лечењу у Штајерској, полиција му је, на дан проглашења рата Аустро-Угарске Србији, 23. јула 1914. године, претресла стан и однела приватну преписку и рукопис припремљен за штампу „Црква и држава у Аустро- Угарској".

Епископ Никодим Милаш умро је на Велики петак, 2. априла 1915. године у Дубровнику и сахрањен у приватној гробници. Његови посмртни остаци пренети су 4. октобра 1930. године у Шибеник  и  следећег  дана  сахрањени  у  посебној  капели  крај Успенског храма.