Епархијa Тимочкa

ДОСИТЕЈ НОВАКОВИЋ Први Епископ тимочки (1834-1854.) Епископ Доситеј Новаковић родио се око 1774. године у селу Дабници, једном малом засеоку у општини Марков Град, недалеко од града Прилепа. Као младић боравио у манастиру Трескавац а затим отишао на Свету Гору, где је примио монашки чин и бива рукоположен у чин јерођакона, па онда и у чин јеромонаха. Са Свете Горе вратио се у Пирот потом прешао у Ниш, где га тадашњи нишки Епископ Мелетије постави за свог Протосинђела.  После мученичке кончине Епископа Мелетија 31. маја 1821. године Протосинђел Доситеј иѕбегне за Србију где га Кнез Милош прими и постави за старешину, најпре манастира Свете Петке а потом манастира Горњака. Касније бива унапређен у чин Архимандрита. Када је ослобођена тимочка крајина, кнез Милош је, пролазећи кроз те крајеве увидео јасно, колика је птреба да се и тај крај у црквеном погледу организује. Зато је 29. јануара 1834. године препоручио Митрополиту Петру да изабере једног између српских Архимандрита који би био најспособнији бити тимочким Епископом. Према овом захтеву кнеза Милоша, Митрополит Петар је у договору са Епископима, ужичким Никифором и шабачким Герасимом, предложио три Архимандрита од којих је један био Доситеј (Новаковић). Његово посвећење у епископски чин свечано је извршено 2. фебруара 1834. године, на Сретење. Посвећење је извршио Митрополит Петар са Епископима ужичким Никанором и шабачким Герасимом.       Када је Доситеј дошао у своју епархију била је ова у потпуном расулу. Зато је сматрао својом првом дужношћуда свештенство доведе у ред. Међутим дошавши у средину које је потпуно била не навикнута на поредак и устроиство наишао је на велики отпор. Резултат свих његовиих настојања остао је кроз пет година ништаван. Увређен, он је 1839. године напустио Зајечар као своју резиденцију и преселои се у Неготин, где је остао све до своје смтри. Епископ Доситеј је управљао тимочком Епархијом 20 година и два месеца, проживео око 70 година и умри уочи Лазареве суботе, 2 априла 1854. године, у Неготину. Његов гроб налази се у крипти старе неготинске цркве.

ГЕРАСИМ СТОЈКОВИЋ Други Епископ тимочки (1854-1865.) Герасим Стојковић рођен је 1811. године у Великом Араду, онда у Мађарској. Освовну школу и гимназију учио је у месту рођења, философију и права у Пешти а богословију у Сремским Карловцима. После свршених школа прешао је у пролеће 1839. године у Србију и постављен за професора богословије. Укоро, после преласка у Србију, примио је монашки чин у манастиру Враћевшници. Као професор прошао је кроз све степене монашког чина. У чин Архимандрита произведен у манастиру Манасији 9. маја 1853. године. За Епископа тимочког изабран је и посвећен 10. октобра 1854. године. Као Епископ управљао је тимочком Епархијом са седиштем у Неготину све до своје смрти 11. јула 1865. године. Сахрањен је у старој неготинској цркви. Вероватно да повученост, доброћудност и благост Епископа Герасима су главни разлози, што није имао већег утицаја на подизање цркава у Епархији. За времена Владике Герасима почело је богословски образовано свештенство смењивати старо нешколовано и на тај начин стварати се у њима сигуран ослонац за интензивнији рад на подизању богомоља онима који су после њега дошли.

ЕВГЕНИЈЕ СИМЕОНОВИЋ Трећи Епископ тимочки (1865-1880.) По свом стасу, држању и начину одевања, педантерији у вршењу дужности, по љубављу за "торжественост" у служењу и појању-један од најбољих представника прве групе учених богослова био је Епископ Евгеније Симеоновић.   Јевтимије у калуђерству Евгеније, рођен је 4. јануара 1815. године у Белој Цркви, онда у Мађарској, а сада у Србији. Основну школу је учио у масту рођења, гимназију у Сремским Карловцима, философију у Пешти к богословију у Вршцу.  У Србију је дошао 1839. године и од 1.августа 1839 до 9. јуна 1841. године био професор богословије као световно лице. Тада је постављен за регистратора у кнежевој канцеларији, да после кратког времена да оставку на државну службу и закалуђери се о Митровдану 1841. године. После тога је поново постављен за професора богословије. Стално на дужности професора богословије, Евгеније је добивао монашке чинове редом.  После смрти Епископа Герасима изабран је и посвећен 26. септембра 1865. године за Епископа тимочког, са седиштем у Неготину. На Епископској столици провео је Евгеније скоро пуних петнаест година. Умро је 24. априла 1880. године од водене болести. Сахрањен је у старој неготинској цркви, премда је још за живота саградио себи гробницу у новој цркви. После готово педесет година његову жељу да му тело почива у новој цркви, која је подигнута за његовог живота, испунио је Епископ Емилијан.

МОЈСИЈЕ ВЕРЕСИЋ Четврти Епископ тимочки (1880-1883.) Краткотрајно његово управљање тимочком Епархијом пада у доба трзавица на највипој црквеној управи и, вероватно, зато није могао оставивити никаквов видног трага на црквеномнапретку у тимочким крајевима. Сем тога он је и сувише кратко време провео у самој средини тимочке Епархије, да би уопште могао оставити какав траг своје делатности. Епископ Мијсије рођен је у Страгарима, у Крагујевачком округу. После свршене основне школе отишао у манастир Благовештење, где је касније пострижен за монаха. Као монаха послао га је Архимандрит Василије у београдску богословију, коју је свршио за две године и постављен за ђакона у Шапцу код Епископа Михаила, који га је послао у Русију, где је свршио кијевску духоовну Академију. Из Русије се вратио 1862. године и постављен је најпре за писара у београдској конзисторији, а потом за професора богословије. Само једну годину, 1867. , био је старешина манастира Драче код Крагујевца, па је поново враћен за професора богословије и унапређен 1868. године за Архимандрита.  После оставке Епископа шабачког Гаврила, опсвећен је Мојсије за Епископа упражњене Епархије 14. септембра 1868. године. Шабачком Епархијом је управљао до 19. октобра 1874. године, када је стављен у пензију. Говорило се тада, да је уклоњен са Епископије, зато, што га је главна контрола оптужила за неке рачунске грешке, које је учинио док је још управљао манастором Драча.  Враћен на службу 10. јуна 1880. и постављен за Епископа упражњене Епархије неготинске. 1883.године одлази на службу државног саветника.

МЕЛЕНТИЈЕ ВУЈИЋ Пети Епископ тимочки (1891-1911.) Тимочка Епархија била је 1886. године укинута званично из финансијских разлога, али свакако и због партијских трвења. Област тимочка је тиме и иначе забачена због саобраћајних веза са осталим крајевима Србије у црквеном погледу била занемарена. Зато је у тимочкој области рад  на црквеном пољу био сасвим застао. Ово стање су добра запазили и ондашњи највиши кругови црквени, када су поновним успостављањем тимочке Епархије 1890. године прегли да на положај тимочког Епископа доведу најспособније лице.То лице био је Мелентије Вујић. Епископ Мелентије, у мирјанству Љубомир Вујић, рођен је 27. јула 1857. године у Осечици срез колубарски. Основну школу је завршио у селу Крчмару, два разреда гимназије у Београду. Са овом школском спремом отишао је најпре у манастир Боговађу, па онда у Враћевшницу, где је пострижен 25. јуна 1877. године и добио име Мелентије. Сутра дан после пострижења рукоположен је у чин ђакона, а 11. децемгра исте године у чин јеромонаха. Као јероманох завршио је богословију у Београду , а за време изгнанства митрополита Михаила отишао овоме у Рушчик, којји га одведе са собом у Русију. У Русији је завршио духовну академију са степеном кандидата богословља, па се врати натраг у отаџбину. По повратку је постављен за ректора богословије у Призрену где је остао све до избора за Епикопа тимочоког.   Мелентије Вујић, изабран је за Епикопа тимочког и посвећен 10 новембра 1891. године у београдској саборној цркви. Резиденција му је била одређена у Зајечару, месту, које је већ једанпут први Епископ морао напустити, а у коме ни он није могао довршити свој пастирски рад и живот. У борби са свима недаћама које је затекао у месту резиденције  и у читавој Епархији, услед неуспеха да свештеничко стање побољша као и услед оронулог здравља, тражио је пензију, коју је добио 15. јуна 1911. године. Као пензионисан повукао се у Свету Гору, где је провео остатак живота у манастиру Хиландару. Умро је 10. новембра 1921. године.

ИРИНЕЈ ЋИРИЋ Шести Епископ тимочки (1919-1921.) Када се неби познавало очајно стање српске цркве после ослобођења тимочке области 1833. године у овој Епархији, оно би ипак било сасвим разумљиво њено стање после петвековне турске владавине овим крајевима. Али скоро би било неразумљиво њено стање после светског рата 1918. године , када се ве би имале у виду улога и значај српског свештенства у националној и просветној служби свога народа. Тај рад познавали су врло добро и окупатори Бугари, па су немилосрдно и дивљачки на гомиле клали прво носиоце националне свести, свештенике , а онда и рушили сваки пплод њихивoг рада: цркве, школе, нарoдне обичаје, славе, народна имена, књиге, протоколе, записе и написе, све што би ма и најмању везу имало са нарадном прошлошћу. Брзо је, само за три године, настала у области већа пустош него раније за пет векова, јер се да би несрећа била већа, више имало тада шта и рушити него раније. И сву ту пустош имало је ослобођење и уједињење народно да што пре реновира. Обнављање ово иишло је у почетку врло тешко. Читави срезови, у потпуном значењу овога назива, нису имали ни једнога свештеника или ако су и имали по једнога, њихов рад имао је да обухвати десетину насеља.   У таквим приликама дошао је за Епископа тимочког Др. Иринеј Ћирић, учени карловачки богослов, чувени проповедник и сам национални страдалник из светског рата.    Др Иринеј Ћирић рођен је 1. маја 1884. године у Сремским Карловцима. Средњу школу је завршио у Новом Саду, па је после положене матуре завршио духовну Академију у Москви. После духовне Академине докторира на филофлошком факултету у Бечу. Замонашио се у манастиру Хопово 1908. године и био придворни патријаршиски ђакон у Сремским Карловцима.  На епископској столици тимочке Епархије остао је Др. Иринеј врло кратко време, од 15 јуна 1919. до 24 новембра 1921. године, када је по молби премештен на бачку Епископију.

ЕМИЛИЈАН ПИПЕРКОВИЋ Седми Епископ тимочки (1922-1970.) Тимочка област, без великих центара, нема ни материјалних ни духовних удобности онолико, колико тога имају неке друге области наше отаџбине. Посејана још у римско доба многобројним градићима и кулама, она је за време турске владавине била разрушена и дочекала ословођење 1883. године са малим бројем црквица и капела, од насилничког ока склоњеним чатмарама и брвнарама. Остављена дуго времена после ослобођења без саобраћајних веза са осталим крајевима, она је и у првом и у другом светском рату имала једну од најгорих судбина.      За такву средину изабрао је Архијерејски сабор Епископа Др. Емилијана Пиперковића садмог Епископа тимочког. Др. Емилилијан Пиперковић рођен је 23. августа 1886. године у Липљану на Косову. Нижу гимназију завршио је у Солуну и богословију на Халки код Цариграда. После завршене богословије изабран је за питомца Архијерејског сабора Краљевине Србије, да заврши теолошки факултет у Атини. У монаштво је ступио 1911. године и рукоположен за ђакона 15. августа исте године, а за јеромонаха 29. juna 1920. године. Од 1910. до 1913. године био је писар Митрополије и наставник гимназије у Скопљу. 2. априла постављен је за наставника битољске гимназије стим да врши дужност секретара ондашњег Митрополита српског Димитрија на Крфу. За суплента реалке у Београду постављен је у октобру 1920. године па већ 5. октобра исте године премештен у богисловије Светог Саве у Сремским Карловцима. За професора исте богословије унапређен је 22. марта 1921. године  са кога је положаја дошао на престо тимочке Епархије. Посвећен је за Епископа 23. јануара 1922. године. Свечано устоличење на Епископски престо извршено је тек 27. марта 1922. услед тадашњих оправки двора у Зајечару. Епископ Емилијан упокојио се --- 1970. године у Зајечару где у цркви и почива.

МЕТОДИЈЕ МУЖДЕКА Осми Епископ тимочки (1970-1977.) Епископ Методије (у свету Милан Муждека) рођан је 2. фебруара 1912. године у селу Хајтићу код Глине од оца Стевана и мајке Марије.        Основну школу завршио је у Хајтићу, гимназију у Глини, а богословију у Битољу. На Богословском факултету је дипломирао 1939. и исте године примио монашки чин у манастиру Раковица. У чин јерођакона рукоположен је у априлу месецу исте године, а у чин презвитера у јулу месецу. Протосинђелом је постао 1947, а Архимандритом 1955. године.  До избора за Епископа био је професор богословије у Призрену (1939-1941), катихета Пете мушке гимназије у Београду (1941-1947.), професор богословије у Призрену (1947-1951.), у манастиру Раковица (1951-1955.) и ректор богословије у Призрену (1955-1971.). За Епископа тимочког хиротонисан је 4. јула 1971. Његов Архипастирски рад убрзо је прекинут болешћу. Умро је 20 фебеуара 1977. у Београду, а сахрањен у манастиру Буково.

МИЛУТИН СТОЈАДИНОВИЋ Девети Епископ тимочки (1977-1992.)  Епископ Милутин (у свету Марко Стојадиновић), рођен је у Горњем Ковиљу 23. јула 1918. године. Завршио је Богословију Светога Саве у манастиру Раковици, а Богословски факултет уБеограду. Замонашен је по чину мале схиме у манастиру Гргетегу 10. августа 1939. године. У чин ђакона рукоположио га је 27. септембра 1940. Епископ нишки Јован, а у чин презвитера на Преображење 1945. године Епископ будимљански Валеријан. Пре избора за Епископа био је намесник манастира Гргетега, економ патријаршиског двора у Сремским Карловцима, вероучитељ, старешина манастира Крушедола, помоћник управника патријаршиског двора у Београду, чиновник Епархије сремске, професор Богословија у Призрену, Београду и Сремским Карловцима, где је постао и првим послератним ректором. Одликован је достојанством синђела, чином протосинђела и архимандрита. Изабран је за Епископа тимочког 1977. године и хиротонисан у Саборној београдској цркви 10. јула исте године.  Епископ Милутин преминуо је 20 септембра 1992. године и сахрањен у манастиру Суводолу.

http://www.eparhija-timocka.org/