Историјат Ваљевске цркве
Ваљево, као насељено место, према до сада истраженим изворима, први пут се помиње у списима сачуваним у Хисторијском архиву Дубровника. То је уједно и најстарији писани помен о овом граду, записан у „старим српским повељама и писмима”, а датиран је на 14. август 1393.године. Ваљево се помиње као трг и раскрсница караванских путева, што значи да време његовог настанка сеже још дубље у прошлост.

О настанку имена Ваљева, има више претпоставки, али се у народној традицији своде на две: прва, да је име Ваљева настало од личног имена поседника великог имања а могао се звати Хвал, Вал, Валко, Ваљ и друге претпоставкe,да је име Ваљева настало од ваљарица, места где се ваљало сукно, дакле, од занимања којим се становништво бавило од најстаријих времена до недавне прошлости. Не зна се поуздано ко је основао град, да ли краљ Драгутин као господар северозападне Србије и Срема, или су га основали Срби бежећи са Косова после пропасти царства. У историјским изворима помиње се име војводе Николе Зојића, једног од тројице преживелих војвода на Косову, поред Вука Бранковића и Новака Белоцрквића, који је одбегле са Косова довео у Ваљевски крај на самом почетку последње деценије XIV века.

Историјат сакралних објеката Ваљева и ваљевског краја у доба турске владавине у знатној мери је обавијен тајном и неистражен. Оно мало података из неколико путописа, поверљивих извештаја, писама и мемоарске прозе, који се површно дотичу манастира и цркава на овом подручју, нису довољни да осветле црквено градитељство и живот цркве у минулом времену. И док се за неке богомоље ван Ваљева зна, да потичу од пре неколико векова (Ћелије, Пустиња, Докмир и др.), за богомоље у Ваљеву, као привредном, културном, политичком и духовном средишту, готово да нема значајнијих података.

Најстарији познати манастир и црква у најближој околини Ваљева је манастир Градац на истоименој реци забележен у београдској епархији 1019.године али ,нелокализован.Веома стара препоставка везује овај манастир ,са црквом посвећеном Ваведењу.Црква Ваведења код манастира Градца забележена је у турском попису из 1521-23. године .Наводи се да је код Ваљева и да је приход од манастира износио 294 акче. Манастир Градац се контиунирано спомиње и бележи од 1019.године до тренутка када су Турци завршили освајање Србије 1521.године.У рукописном зборнику манастира Крушедола 1453 године један од три записа који пописује места игумана српских стоје један поред другог игуман Градачки и игуман моравског Градца,што све упућује на постојање дав Градца и код Ваљева и Чачка.

На локацији данашњег фудбалског стадиона „Крушик”, на десној обали реке Градац, непосредно пре ушћа у Колубару, приликом изградње стадиона 1952. године, откривени су на локалитету Црквиште (сам назив показује да је на том месту некада била црква), оштећени и делимично уништени темељи сакралне грађевине, за коју се каснијим археолошким ископавањем и утврдило да се ради о темељима срушене православне цркве,највероватније некрополи из средњег века. О судбини те цркве, није нам ништа познато, ни када је подигнута, ни како је страдала.)Поред темеља цркве са њене јужне стране пронађене је споменик Јефрему Ђурићу из 1312. године, који се чува у музеју града Ваљева.Натпис говори о смрти монаха Јепрема мирског имена Ђурђе, рано умрлом сину великог тепчије, коме у време владавине краља Драгутина,постави камен брат Лазар. Натпис је начињен на плочи од црвенкастог жиличастог мермера. Из познијих извора се зна да се ту налазила и кула капетана Јевте Витковића, подигнута 1718. године, која је порушена за време Јеврема, сина војводе Јакова Ненадовића. (Довратник уграђен на простору источне фасаде куле Ненадовића који је правилно профилисан у готичком маниру био је вероватно елемент портала средњовековне цркве на ушћу Градца) Познато је да народ не заборавља места на којима су се налазила места храмова па их у традицији чува у називима локалитета Црквина или Црквиште.Да ли је можда Црквиште на ушћу Граца сећање на далеку прошлост када је ту постојао манастир ,а црквица из времена Јефреме Ђорђа настала не његовим старим темељима или је и сама била средњовековна тешко је тврдити али се повезаност сама по себи намеће.

Сачуваних изворних података о животу православаца у Ваљеву из периода отоманске власти на овим просторима, од 1458. године до краја 18. и почетка 19. века, јако је мало, јер ти простори су били изложени разарањима и пустошењу великих размера, као и миграцијама становништва. Ипак, духовни живот ваљевског православног становништва одвијао се под заштитом Српске православне цркве, која је и сама била на удару, притиснута дажбинама, прогонима свештенства и турској самовољи локалних моћника.( Из једног од ретких турских пописа из 1536. године види се да је у Ваљеву било 107 кућа, са око 650 становника од чега је нешто бројније муслиманско (51,5%) у односу на хришћанско становништво (48,5%). Док муслиманско становништво, привилеговано у економском животу, несметано остварује своје верске потребе градећи богомоље, дотле православно српско становништво, иако са формално признатим правима на властиту вероисповест, са много тешкоћа остварује своја верска права.) Све до прве половине XVIII века, немамо поуздане изворе о озбиљнијој институционалној организацији Српске православне цркве на овом подручју, нити о постојању православних верских објеката у Ваљеву.

Током 18. века и повременим уласком ваљевског краја у Аустријско царство, стичу се повољнији услови за оживљавање верског живота православних Срба и обнову и јачање црквене организације, обједињавањем Београдске и Карловачке митрополије која је остала у канонској вези са Пећком патријаршијом, под чијом јурисдикцијом је и Ваљевска епископија.

У свом опису Ваљева из 1784. године, Јован Перетић наводи да се „ово место састоји од 400 турских и 50 хришћанских домова, пет џамија од дрвета и две од тврдог материјала, прве на десној а друге на левој обали Колубаре. Ту се налази и добро изгледајући владичански двор уз који се налази капела...”, (на локацији данашњег предузећа „Занус”, и раскрснице иза моста код Јадра на тешњарској страни .Судбина ове капеле је неизвесна. По некима, она је срушена у току аустријско-турског рата (1788-1791) тзв. Кочиној Крајини, па су Ћелијска и Јовањска црква служиле грађанима ваљевским као парохијске цркве. Познато је да је парохија проте Матеје, досезала до села Попучака, из чега произилази, да су мештани: Кличевца, Рађевог Села и Дрочина, били парохијани бранковински.

У својим Мемоарима, прота Матеја белeжи, да је Ваљево у Првом српском устанку изгорело, па постоји могућност, да је тада и владичанска капела страдала. По записима Јоакима Вујића у Ваљеву је после Другуг српског устанка, саграђена мања капела уз двор Јеврема Обреновића, брата кнеза Милоша и првог човека ваљевске и шабачке нахије. Овај храм (капела) је био посвећен Покрову Пресвете Богородице и служила је све до 1844 године.Подигнута је трудом Дионисија тадашњег игумана манастира Ћелије. На овој цркви први пут је звонило звоно 1830 које је поклоњено цркви,а касније пренесено на на торањ данашње цркве. У време првог светског рата звоно је однешено са још дав звона колико их је било на новом храму.Пронађено је после рата по натпису који постоји на њему. Истинску слободу вероисповести и слободу подизања и грађења цркава и манастира, Србија је добила тек за време кнеза Милоша и после доношења султанског Хатишерифа од 3/15. августа 1830. године.

Први документ из историје градње, данашње Саборне ваљевске цркве, посвећене Св. Покрову Пресвете Богородице, је писмо кнеза Милоша бр. 1828. од 1/13. јула 1832. године, упућено Суду ваљевске нахије. Одговарајући на молбу Ваљеваца, Kнез је, не само дозволио, већ и заповедио Обшчеству ваљевском, „да се постара што пре нову цркву, приличне величине у Ваљеву начинити... јер се у старој ваљевској цркви богослужења не могу обављати...” Кнез одређује и локацију новог храма, опредељујући је на месту „где је пре црква преко Колубаре била...” У обављању овог веома значајног посла српски кнез се ослања на сина војводе Јакова, Јеврема Обреновића, председника ваљевског суда, који 14/19. априла 1833. г. реферише Kнезу, да је сав материјал набављен и погођен мајстор Коста Димовић. Земљиште за цркву поклонио је ондашњи окружни начелник Аксентије Срећковић родом из села Шушеоке. Леву обалу Колубаре често су плавиле све три ваљевске реке.Да би решио овај за Ваљево судбоносни проблем књаз Милош шаље те 1833 године у Ваљево кнеза Милосава Перуничића који је помоћу штапа и канапа исколчио Главни сокака који је пролазио од дрвеног моста на Колубари према Крушику(данашња улица војводе Мишића) Ваљево је у то доба била мала српска паланка у развоју. Имало је 140 кућа а заједно са асовином (Бело Поље 14, Градац 15, Врана-Попаре 8, Рађево Село 20, Дрочине 17 и Кличевац 14) што је укупно 228 кућа. Тада је у Ваљеву живело 893 житеља (мушких 530 а женских 363) а заједно са асовином 1429 душа. Тадашњи ваљевски протојереј Петар Сајић и јереј Добривој Урошевић и још дванаест виђенијих ваљеваца (Танасије Младеновић, Јоца Араповић, Павле Гавриловић, Јово Леонтијевић, Никола Филиповић, Коста Максимовић, Бошко Тадић, Миливој Томић, Стефан Ђурић, Остоја Поповић, Марко Танасијевић и Јово Николић) обратили су се 13/25. марта 1836. године, Кнезу Милошу са молбом у којој извештавају, да је набављена прилична количина камена, креча, песка и јапије и 1750 талира, али моле и помоћ, јер сами не могу нову цркву саградити. Кнез Милош издаје наредбу, да околни срезови помогну градњу ваљевске цркве и шаље податке о мерама пожаревачке цркве, по чијем ће се узору градити и ваљевска богомоља. Кнез одређује и новог мајстора Дмитра Сотировића за суму од 1500 гроша, с тим да се образује и комисија за надзирање радова. Чланови комисије су протопрезвитер Петар Сајић, члан суда Јовица Милутиновић и шеф полиције Дамјан Радљевац.

Радови на градњи цркве почели су у понедељак 13/25. априла 1836. г. Био је то свечани тренутак на који су Ваљевци чекали столећима. У току градње донекле се одступа од плана пожаревачке цркве, за два аршина и подиже се звоник (торањ) у саставу цркве, за који су ваљевци обезбедили 8000 гроша. Пошто је потребна додатна количина материјала и новца, то се тадашњи епископ Шабачко-ваљевски Герасим, залаже код Кнеза за додатне трошкове. Кулук се сваким даном увећава па и притужбе због „слабости снаге народне”.

После 14 месеци рада на цркви, 19. јуна 1837. године, долази до рушења свода и зидова на цркви, што је дубоко потресло и градитеље и све ваљевце. Кнез Милош поново шаље у Ваљево новог зидара Јању Гагрицу, који се обавезује, да ће сам сносити трошкове уколико дође до пропуста у раду. Као знатно лакши материјал од камена а погоднији за зидање, мајстор Јања се опредељује за сигу, која се вади у Јовањи и запрежним колима довози у Ваљево. У документу од 8. новембра 1837. г. види се да је за градњу цркве утрошено 52.202 гроша чаршијских с напоменом да вредност кулука није урачунат, што би у многоме изменило рачуноводствено стање до тог времена.

Црква је завршена 1838. године а од старе ваљевске цркве преузела је име: Храм Покрова Пресвете Богородице, који и данас носи.

Међутим, због лоше изведених радова, дошло је до пуцања зидова на цркви о чему 24. јануара 1846. године, ваљевски прота Петар Сајић, извештава Шабачку Конзисторију и епископа Мелентија Марковића. Ради санације своје богомоље, ваљевци се обраћају и Српском митрополиту Петру Јовановићу, који у Ваљево шасље инжењера Јована Неволу, да испита све околности и поднесе извештај. У међувремену, 10/22. децембра 1848. године, умро је ваљевски прота Петар Сајић, који се пуних 13 година борио са бројним недаћама које су пратиле градњу цркве. На његово место долази 2/14. фебруара 1849. године, свештеник Живојин Марковић, родом из села Глоговца, бивши учитељ шабачки и београдски а потом и ђакон у београдској Митрополији. За овог духовника, образованог и предузимљивог, верзују се даљи радови на поправци ваљевске цркве, као и укупан црквени живот у Ваљеву. Његовом заслугом и заузимањем, извршена је коначна поправка цркве, па је 4/16. јула 1864. год. ваљевско началство известило Шабачку Конзисторију, да је ваљевска црква у свему уредно довршена.

Исте године (1864) урађен је и нови иконостас ваљевског храма а иконе је радио Никола Марковић.