МАНАСТИРИ
Манастир Рмањ
у Мартин Броду, посвећен св. Николају Мирликијском, подигнут је 1443.године. Приписује се као задужбина Катарине Бранковић – кћери Ђурђа Бранковића и супрузи Урлиха II Цељског.
У старијим документима манастир Рмањ се назива: Хрмањ, Ајерман, Chermlja, Szermil, Hermanya, Herman. Почетком XVII стољећа ман. Рмањ постаје духовни и административни центар, а уједно постаје и сједиште дабробосанских митроплита, за пуних 110 година.
Најзначајнији од ових митрополита био је, несумњиво, Митрополит Теодор, који је понио и титулу егзарха цијеле Далмације и који је 1615. год. из Рмња основао прву српску богословску школу – богословију у манастиру Крки.
У ман. Рмњу је радила и иконописна школа, а у њему су преписиване свештене и богослужбене књиге.
У више наврата Турци су манастир рушили и палили, а монаси, који нису мученички страдали, избјегли су у Аустро-угарску и тамо основали манастир Лепавину и обновили манастир Марчу.
Први пут манстир је срушен 1563. год. од Турака, а обнављан је 1608 и 1632/33. године.
По други пут Турци руше овај манастир 1638. године, а 1661. године Турци пале манастир. Турци су опет запалили манастир 1785. године, послије чега је остао пуст све до 1863. год. када је опет обновљен. 1876. год.
Турци опет пале и руше манастир, но он бива обновљен 1883. године трудом и залагањем Гавре Вучковића, трговца из Бос. Петровца.
За вријеме босанско-херцеговачког устанка биo је сједиште владе војске Голуба Бабића.
У истом манастиру одржана је и Прва Српска скупштина под предсједавањем Голуба Бабића, о чему има описано у књизи Илирска писма од Артура Еванса.
На Велики Четвртак, 1944. године, манастир су бомбардовали Нијемци и порушили га до темеља. Том приликом уништене су драгоцјене фреске којима је манастир Рмањ био осликан.
Пуних 30 година манастир је био у рушевинама и скнавиле су га тзв. «народне власти».
Обнављање манастира започето је 1974. године, за вријеме Епископа далматинског Стефана (Боце), а настављено за вријеме Епископа далматинског Николаја (Мрђе) и Епископа Хризостома (Јевића), бихаћко-петровачког.
Након вишедеценијског запуштења освећени су темељи за нови манастирски конак 1993. год., а замонашен је и први сабрат манастира Рмња, 1994. године.
У задњем рату, манастир је оскрнављен и девастриран од стране војске Р. Хрватске, а повратком прогнаних монаха 1998. године започиње нова обнова манстира Рмња која још увијек траје.
Поред манастирске цркве, 2003. год. настављено је са започетом градњом конака, која још увијек траје. Као метоси – имања манастира Рмња у турским ферманима помињу се села Колонић (Колунић) и Хмољница (Смољана), оба код Бос. Петровца.
Многобројни експонати манастира Рмња данас се налазе по ризницама манастира и музеја Р. Хрватске, док се мањи дио налази у Србији.
Највећи дио манастирских експоната уништен је за свагда од Турака, усташа и комуниста. Братство манастира Рмањ данас броји три свештеномонаха: игуман Серафим (Кужић), настојатељ манастира; игуман Софроније (Никић) и протосинђел Сергије (Карановић).
При манастиру данас постоји кројачка радионица за свештеничке одежде «Свети Василије Острошки», коју води протосинђел Сергије (Карановић), а братија се поред тога бави још и пчеларством.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Манастир Глоговац
у Јању, село Бабићи, код Шипова.
Овај средњовјековни манстир порушен је од Турака, одмах послије окупације Босне.
Нова црква манастира Глоговца, послије дужег опустошења, подигнута је 1867-1869. године, за вријеме Омер-паше Латаса.
Освећена је 1869. год. од Епископа Дионисија Милијевића. 14. октобра 1944. год., на празник Покрова Пресвете Богородице, манастирски храм је запаљен од усташа.
За вријеме Епископа Андреја (Фрушића), бањалучког, храм је обновљен и освећен, али као парохијска црква.
Освећење су извршили епископи жички Василије (Костић) и бањалучки Андреј (Фрушић).
Манастир Глоговац одувијек је био духовни центар Јања. Послије Другог свјетског рата, комунистичка власт, насилно је укинула улогу и значај овог манастира, али оснивањем бихаћко-петровачке епархије, обновљена је духовна и културна манифестација, која се одржава сваке године под именом «Јањски сабор», који се одржава сваке године у ман. Глоговцу у Недјељу Свих светих.
Манастир се налази у фази генералне реконструкције која је започела ? године.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Манастр Веселиње,
у селу Врба – Камен, код Гламоча, посвећен је Рођењу св. Јована Крститеља. Нова црква манастира Веселиње, подигнута је на темељима старе, која је због дотрајалости срушена. Веселин и Паула Наерловић, из Буенос Аиреса, благословом тадашњег далматинског Епископа Стефана (Боце), подигли су нову парохијску цркву и нови парохијски дом 1970-1975. године.
Као ктитор и велики добротвор, Веселин Наерловић је је 1983/4. год. изразио жељу да парохијска црква парохије Камен – Врба буде проглашена манастиром, што је и учињено на Томину недјељу 1985. године.
Манастир је тешко оштећен од Хрватске војске у току рата 1995/96. године, те у још два наврата 1998. и 1999. године.
У кругу манастира постоје још и ктиторска капела и капела спомен-костурница новомученика пострадалих од усташа 1941-1945. год. у јами Корићна и другим јамама поред Гламоча.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Манастир Клисина,
налази се у селу Ништавци, Општина Приједор, на магистралном путу Приједор – Сански Мост. Посвећен је светој великомучeници Марини у народу познатијој као Огњена Марија (17/30.јул ). Подигнут је на старом манастиришту.
По промислу Божијем у периоду од 1991-93. године, за вријеме Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома, баш на старом манастиришту средњовјековног манастира, порушеног одмах послије пада Босне под Турке 1463. године, подигнута је црква свете великомученице Марине као филијални храм парохијске цркве Свете Тројице у Оштрој Луци. Можда је средњевјековни манастир порушен и прије Турака од стране Мађара. Папа римски Инокентије III (почетком XIII вијека) наредио је угарском ( мађарском) краљу да без милости поруши манастире по Босни, а монахе погуби.
Народно предање сачувало је успомену на порушени манастир, који је по свему судећи био посвећен Сретењу Господњем, називајући манастириште Клисина, која долази од грчке ријечи «ЕКЛИСИЈА» што значи ЦРКВА. Исто тако и окупљањем на празник Сретења Господњег и на дан успомене св. великомученице Марине.
Приликом копања темеља за садашњи храм пронађени су темељи старе цркве. Последња црква запаљена је 1942. године од стране локалних усташа муслимана. Те исте 1942. године православни Срби из околних села тајно спусте звоно (које је приликом пада оштећено) у ријеку Сану да би у ријеци чекало боља времена. По завршетку Другог Свјетског рата вјерници су на црквишту подигли дрвени звоник и на њега подигли оно оштећено звоно ( које слава Богу и данас позива народ на молитву) да свједочи да је ту некада постојала богомоља. Приликом освећења нове цркве, 1993. године, коју је осветио епископ Хризостом присутни народ акламацијом изразио је своју жељу да се уз новоподигнути храм подигне конак и да се прогласи манастиром.
Освећење темеља новог конака извршио је Епископ Хризостом 30. јула 1994. год., а његова градња настављена је послије рата, 1997. године. Проглашење манастира учињено је 01. јануара 1998. године. Том приликом Епископ Хризостом прогласио је манастир Клисину као СВЕТОМАРИНСКУ ОПШТЕЖИТЕЉНУ ОБИТЕЉ.
У току љета 2002. године изливени су темељи оградног манастирског зида, а 2005. год. настављени су радови на његовој изградњи.
30. јула 2оо8. Освећен је новосаграђени пирг Св. Саве и Симеона чији је ктитор господин Горан Чорокало са супругом Станком и синовима Грегором и Жаном из Санског Моста.
БРАТСТВО
29. октобра 2000. год. замонашен је и први монах манастира Клисине, који доби име по св. Василију Острошком. Манастир је добио свог првог игумана у личности јеромонаха Василија (Рожића) на празник Сретења Господњег 2005.године. Данас братство ове свете обитељи чине: игуман Василије (Рожић), протосинђел Венијамин (Ковачић), јерођакон Теофил (Ђуричић), искушеници Зоран Вишић, Дарко Иваниш и Бранко Бојанић.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
МАНАСТИР ТРЕСКАВАЦ
Светоархангелски манастир Трескавац је светиња која ниче из пепела у Епархији бихаћко-петровачкој – страдалној и намученој. Помен о овој светињи је био потпуно заборављен и дуги низ година није се за њега знало. Мислили смо да је заборављен али смо се преварили, у Господа нема заборава и све бива на добро кад дође пуноћа времена. Тако и са овом крајишком светињом поиграли су се многи, и они који су га уништили, и они који су послије њих писали историју учинили су да на земљи не остане помена о њему а вријеме да не буде ни камен на камену да се види и свједочи о постојању Манастира. Не постоји само оно што се оком види!!! Тога је свједок и обнављање живота у овом манастиру.
Вођен својим књигољупством, Епископ овдашњи Хризостом бихаћко-петровачки у Патријаршијској библиотеци у Београду наилази на чланак „Опис села Растоке“ код Кључа и то у Дабробосанском Источнику из 1888.г.Г. у двоброју 11 и 12 а на страни 192.
У поменутом чланку чијих је редова аутор Хаџи Миле Попадић, свештеник кључки каже се: „Растока, село од Кључа постоји источно удаљена два сахата, посред кога села тече ријека истог имена. Она са својим расточеним током који се разлијева на много рукава достојно одговара имену и не само да је богата млинима него својим разливом око себе чини земљицу плодну подобно мисирском Нилу.
Растока изтјече из врх селца Трескавца, врло чаробног мјеста. Народ прича да ту има некијех старина и да је ту некад постојао манастир под именом „Трескавац“. Истина, овај бајни положај, са својим окруженим високим врховима, богатим дрвљем и стрмим стјењем; његов романтични изглед и мирна тишина, заслужује право манастирско мјесто; али ту нема никаквих рукотворина које би могле засвједочити ту народну причу.
Но у овој струци има један примјер, који би кадар био све до имена уништити, али и народна прича у истини бити; а то је на ниже низ воду ¼ сахата, на једном водопадном острвчићу сад постоји 10 – 12 оџака – кућа богатијех бега Пилиповића. По народној причи прије неколико стотина година, пошто се је њихов прађед Пилип на Гламочу са својом породицом помухамедио, оцијепи се од исте породице њих неколицина и спусте се у топлу и питому жупу кључки котар, настане се у данашњој Растоци, изаберу удесно мјесто на више поменутом расточком островчићу, пограде велике куће и ударе тврде зидове, те сад изгледа као какав приморски градић и зове се Расточки оџаци. На основу овога народна се прича примиче истини, доказујући се тим да би се морало нешто у близини разрушити и рукотворни материјал сав у оџаке утрошити а остатке дуга времена све поравнати. А како је српски народ у прошлости под тешким оковом био, нијесу ваљда близу арема смјели ни помињати манастира, те тако је предање и памтење љуцко ишчезло.
И ријетко ћеш кога чути да рече: овђе је био Манастир и звао се Трескавац.
Шта више, кажу тежаци, да има узидат од куће беговске у зиду један лијепо отесат камен, али га нико не зна прочитати“, итд...
Руководећи се љубављу према пастви коју му даде Бог, Епископ Хризостом у јесен 2007-ме г. Г. доноси одлуку да обнови ову светињу и о томе извјештава Свети Архијерејски Синод СПЦ који одговара да „коначно одобрава одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Хризостома којим је васпоставио манастир Светог Архангела Михаила у Трескавцу“. Од тог момента почиње борба за успостављање живота у овој светињи.
У новембру мјесецу 2007-ме г.Г. Епископ Хризостом поставља јеромонаха Варнаву Дамјановића, дотадашњег сабрата Манастира Клисина и секретара ЕУО-ра Епархије бихаћко-петровачке, за намјесника Светоархангелског манастира Трескавца у Трескавцу, Општина Горњи Рибник, са свим правима и дужностима које произилазе из Устава СПЦ и уредби за живот монаха у манастиру. Овим постављењем јеромонах Варнава постаје и први монах манастира Трескавца – у обнови.
Манастир се обнавља полако али сигурно. Интензитет обнове је условљен спољашњим факторима од којих је главни моменат материјална криза и оскудица у којима живи наш народ. Надамо се у Господа да ће доћи вријеме када ће се прослављати име Његово у потпуно обновљеном Манастиру Трескавцу.
Сада у манастиру живи један монах и то протосинђел Варнава (Дамјановић). Тренутно услова за проширење братства и нема. У изградњи je један мали помоћни објекат у коме ће бити четири келије за смјештај ако Бог да неких жељних спасења али и оних који буду хтјели да ноћивају у Манастиру ради својих духовних потреба.
Нема коментара:
Постави коментар