ТВРДОШ

mj

СВЕТИ ЈОВАН БИГОРСКИ, сликано са стране

mj

ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА

Митрополит београдски, Господин Димитрије

Митрополит београдски, Господин Димитрије, освештао је на Врачарском платоу, дана 27. априла 1914. камен темељац за Богословију Светог Саве. Догађају су присуствовали и познати политичари... Богословија није тада изграђена, јер је убрзо отпочео Први светски рат.






mj

MAНАСТИР СВЕТИ ЈОВАН БИГОРСКИ 1939.

Dobrotom MJ

Srpska pravoslavna crkva u Zagrebu

BRANKOVINA 1902.G.

POZDRAV SVIMA ....T

CRKVE I MANASTIRI 1902.G.

POZDRAV SVIMA ... T.

MANASTIR MORAČA

T.

Crkvena opstina Prokuplja ... '30-te godine

Clanovi Crkvene opstine s Niskim vladikom pred crkvenom kancelarijom u porti crkve Sv. Prokopija u PK.

Dobrotom Grka

VISOKI DEČANI PRE 111 GODINA

POZDRAV SVIMA .... T

Crkve

Novembar 2010

 

Fenek





Ostružnica

Miroslav Jovanović: “Po dolasku na presto dinastije Romanov (1613), monarsi iz ovog doma primili su na sebe obavezu da čuvaju i šire pravoslavlje i da budu pokrovitelji srpskih manastira i crkava, a rusko – srpske duhovne i kulturne veze su intenzivirane“(1). Već u vreme cara Mihaila, prvog Romanova, broj srbskih molilaca iz raznih manastira sa teritorije Osmanskog i Habzburškog carstva povećao se, da bi u doba cara Alekseja, koji je iskreno brinuo za balkanske hrišćane, to postao veliki „talas“ koji je zapljuskivao Moskvu, tako da su morale biti uvedene „darovne gramate“, sa pravilima o načinu dobijanja milostinje i periodičnosti dolaska molilaca. Patrijarsi srbski Pajsije, Gavrilo i Maksim takođe su držali  veze na najvišem nivou, a u Rusiju su, zbog teških okolnosti života Pećke patrijaršije, pojedine srbske vladike dolazile „na doživotni boravak“. Srbski mitropolit Simeon je stigao 1641, da bi ga ruski patrijarh Josif 1646. postavio za mitropolita kazanskog i svijažskog, a patrijarh srbski Gavrilo je u Rusiji boravio od 1654. do 1656. Njega su Turci, po povratku u Srbiju, optužili za veleizdajničku saradnju s Rusima, i obesili, učinivši ga sveštenomučenikom. Patrijarh Gavrilo je učestvovao na saboru Ruske Crkve 1655, pod patrijarhom Nikonom, koji ga je blagoslovio da u patrijaraškom činu služi  i da rukopolaže sveštenstvo. U Moskvu su, kao izbeglice od turskog zuluma, stigli i srbski mitropolit prizrenski Nikodim (1671) i skopski Jevtimije (1687). Jevtimije je ovako obaveštavao o stanju Srba u ropstvu inovernih: “Ne živimo, nego jako patimo od onih, koji gospodare nad nama i koji nameću na nas teške neizdržljive dacije... U današnje, pak, vreme nemački car zaplenio je poda se sedam episkopa srpskih /.../ a s druge strane venecijanske vojske pristupaju blizu k nama. S treće se strane Turci vrlo ražestili na nas pravoslavne, čineći nasilje, i ko je u stanju da ispovedi svakodnevna prekorevanja i strahovanja od njih“(2). Vršački mitropolit Teodosije bio je mestočuvar patrijaraškog prestola 1671.godine,  a ruski car je obavestio patrijarha srbskog Maksima o tome kao o boravku Teodosijevom radi velikih državnih dela Rusije. U to vreme, u Moskvu iz Srbije su stizale i bogoslužbene knjige (protopop Blagoveštenskog sabora moskovskog Kremlja, Andrej Savinov, molio je cara Alekseja 1669. da dozvoli dolazak  monaha Mileševe, koji je trebalo da mu donesu iluminirane srbske rukopisne knjige.) Bilo je i najpraktičnije saradnje. Godine 1662, car Aleksej je zamolio starešinu manastira Studenice, arhimandrita Neofita, da mu u Srbiji nađe stručnjake za kopanje zlatne i srebrne rude, što je ovaj i učinio.

Za vreme patrijarha Arsenija Trećeg Čarnojevića došlo je (1690. godine) do Velike seobe Srba. On je carevima Petru i Ivanu Romanovima pisao da Turci „mošti svetiteljske gaze konjskim nogama“, pa ih moli da se „naoružaju na varvare“ i „oslobode nevestu Hristovu od ugriza zmijskog“ (3). Patrijarhov izaslanik, monah Isaija, žalio se ruskom prestolu na nasilje latinskih jeretika: “Ako Rimljane unapred posluži sreća, te nešto krupnije svrše s Turcima i uzmu pod svoju vlast pravoslavnohrišćanske zemlje ili Carigrad osvoje, onda će oni pravoslavne hrišćane pomenutih zemalja dovesti u goru pogibao nego što je turska, a vera pravoslavnogrčka sva će poginuti i iskoreniti se, pošto će Rimljani sve manastire i crkve pretvoriti u svoje, a neke prinuditi u prokletu uniju, i biće im poslednja gora od prve“(4).  Monah Atanasije Daskal Srbin za sestru cara Petra, Sofiju, napisao je delo „O srpskim carevima i o ratu cara turskog sa carem hrišćanskim i o pustošenju zemlje srpske“, nadajući se da će se Petar Veliki zaintresovati za spasenje Srbstva. Kada je car ruski stigao u Beč, juna – jula 1698, bio je obavešten o pokušajima prevođenja na uniju i narušavanju privilegija koje je car Leopold Habzburški, naklonjen savezu sa Ruskom imperijom, dao pravoslavnim Srbima koji se se doselili pod njegovu vlast. Mitropolit Stefan Metohijac stigao je 1699. da bi caru Petru pričao o nasilju rimokatolika nad pravoslavnima pod vlašću Beča.

Miroslav Jovanović kaže da je Petar Prvi pristao da bude ktitor manastira Rakovica i starao se da pozitivno reaguje na svaku molbu srpskog patrijarha Arsenija Trećeg, bilo da se ticala zaštite verskih prava Srba u Habzburškoj monarhiji, ili slanja bogoslužbenih knjiga, pri čemu je izdao srbskim manstirima takozvanu „sakupljačku gramatu“, koja im je omogućavala da sakupljaju milostinju od pravoslavnih hrišćana, a da svako na ulicama Moskve da koliko može.

RUSKI UTICAJ U SPC
U 17. veku jača ruski uticaj u SPC: “Već krajem 17. veka srpska crkva proširuje kalendar ruskim kultovima, čime su u srpsku sredinu uneti elementi ruske istorije. Nakon toga u srpskim crkvama u Habzburškoj monarhiji prihvaćeni su i elementi ruskog bogosluženja, pod uticajem bogoslužbenih knjiga nabavljanih u Rusiji, odnosno ruskih udžbenika koji su su srpsku sredinu počeli da stižu dvadesetih i tridesetih godina 18. veka, zajedno sa ruskim učiteljima“(5). Bečki dvor je 1769. naredio istragu o tome da li u srbskim crkvama na teritoriji Habzburške monarhije ima slika ruske carice, i da li se srbski sveštenici, umesto za Mariju Tereziju, mole za Katarinu Veliku. (Danas, kad se pokušava „fanariotizacija“ SPC, ima nekih teologa, poput svšetnika dr Vladimira Vukašinovića, koji tvrde da je bilo reči o „rusifikaciji“ srbskog pravoslavlja, što je, kako reče Miroslav Jovanović, neumesno jer „ruska pomoć nije stizala  u srpsku sredinu na rusku inicijativu, već isključivo na zahteve i molbe, neretko više puta ponovljene, samih Srba (što bi, posledično, praktično značilo da su Srbi želeli sami sebe da rusifikuju“(6)).

Ruska Crkva je srbske episkope postavljala na svoje katedre: episkop petocrkvanski, Jefrem Janković Tetovac,postao je 1708 mitropolit suzdaljski i jurjevski, Petar (Smelić ) je postao arhiepiskop belgorodski  i obojanski (1736–1742) itd.

Mitropolit beogradski Mojsije Petrović, pod snažnim pritiskom Rima i Beča, s ciljem da se Srbi pounijate, upućuje,1718. godine, preko ruskog poslanika u Beču Veselovskog, molbu Petru Velikom da Srbima pošalje ruske učitelje koji bi Srbe zaštitili od papističke propagande. U pismu stoji: “Pošto smo uzeti pod zaštitu Njegovog Carskog Veličanstva (misli se na Habzburge, nap. V.D.), ne malo nam dosađuju papski učitelji, koji se spore i obmanjuju nezlobive i neučene rečju o pravoslavnoj veri našoj i o ispovedanju našem, da bi ih priveli da im sleduju u veroučenju i da budu čeda rimske vere. Zato molimo Vaše Carsko Veličanstvo da po svojoj previsokoj vladarskoj milosti i zbog revnosti za našu blagočestivu pravoslavnu veru odredite dvojicu od vaših učitelja i da ih pošaljete nama u Beograd radi poučavanja pobožne naše dece“(7). Maja 1722, car Petar donosi odluku da Srbima pošalje učitelje.

Slika Petrove crkvene politike prema Srbima „ikonizovana“ je podizanjem hrama Svetog Save Nemanjića na granici između Ruske imperije i Kine. Crkvu je podigao grof Sava Vladislavić, čuveni Petrov diplomata,koji je i razgraničio Rusiju i Kinu. Kako kaže Jovanović: “Simbolika podizanja ruskog hrama posvećenog srpskom svetitelju na ruskoj teritoriji generalno se uklapala u pravoslavno poimanje vere, ali i u rusku politiku i  ideologiju pomaganja i podržavanja pravoslavnih naroda na Balkanu i njenu konkretnu pomoć srpskoj crkvi“(8).

Veliku pomoć dinastija Romanova je ukazivala i Srbima u Crnoj Gori. Sveti Petar Cetinjski je višekratno išao po pomoć u Rusiju, a na samrti je prokleo sve one koji bi se Rusije kao pokroviteljice odrekli. Kao etnarh Srba u Crnoj Gori on je vodio borbe protiv trupa Napoleonovih u Boki Kotorskoj. Njegov sinovac, najveći srbski pesnik, mitropolit Petar Drugi Petrović Njegoš, hirotoniju je primio u Rusiji, a  i on je dobijao njenu pomoć.

SARADNJA U 19. VEKU
U Srbiji za vreme Karađorđa računalo se na pomoć Ruske Crkve u pokušaju da se nacionalizira srbska jerarhija (u vreme Prvog ustanka, Srbija je bila pod crkvenom jurisdikcijom Carigrada). Karađorđe je pokušao da umoli ruski Sinod da za episkopa hirotoniše Hadži Melentija Stevanovića, arhimandrita bliskog ustaničkom vrhu, što, zbog međupravoslavnih odnosa, u tom času nije bilo moguće.

Ruska država pod vlašću Romanovih nastavila je da ukazuje pomoć Srbskoj Crkvi i u 19. veku. Neprestano je pomagano srbskim crkvama i manastirima. Godine 1811, isplaćena je pomoć manastiru Studenici za poslednjih 53 godine, a posle revolucije 1848-1849, kad su mnoge crkve i manastiri Srba u Vojvodini bili oštećeni od strane pobunjenih Mađara,Rusija je izdašno davala sredstva za njihovu obnovu.

Veoma je važna saradnja u oblasti crkvenog školstva. U novoosnovanu beogradsku Bogosloviju, mitropolit Petar Jovanović pozvao je ruske profesore, Dmitrija Rudinskog i Vasilija Verdiša, a 1846. godine u Rusiju na bogoslovsko školovanje je upućena prva grupa srbskih đaka, među kojima su bili Miloje Jovanović (potonji mitropolit Mihailo), Dimitrije Nešić, Vasilije Nikolajević, Milisav Protić, itd. Najznačajniji srbski delatnici 19. veka školovani su na ruskim duhovnim akademijama. Među preko osamdeset ruskih đaka iz naroda Svetog Save, bili su i takvi značajni podvižnici Crkve kakvi su, pored  već pomenutog mitropolita Mihaila, i budući patrijarh Varnava (Rosić), episkop Nikodim (Milaš), mitropolit Inokentije (Pavlović), episkop Ilaraion (Zeremski), episkop Nikanor (Ružičić), episkop Dositej (Vasić), prota Steva Dimitrijević, itd. Mitropolit Mihailo, koga je kralj Milan Obrenović, zbog antiaustrijskog i rusofilskog držanja velikog srbskog jerarha, proterao sa katedre, živeo je u Rusiji (1883-1889). On je želeo da Srbsku Crkvu uredi prema ruskom modelu, pa je čak i crkvene slikare slao u najveću pravoslavnu zemlju da se školuju. U Moskvi je osnovao i Srbsko podvorje. Ministar prosvete i vera, Stojan Novaković, uveo je crkvena odlikovanja po uzoru na ona u Ruskoj Crkvi itd.

izvor VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: 400 GODINA ROMANOVIH I NJIHOVE DUHOVNE VEZE SA SRBIMA

Вазнесенскa црквa

Из доба изградње старога Београда

Шта је изазвало зидање Вазнесенске цркве

Г. др Ђорђе Николић, београдски лекар, први је крштен у новој цркви

Како је одбор за обнову Вазнесенске цркве у Београду, ових дана, већ учинио апел на грађанство у циљу извесне обнове ове знамените цркве, занимљиво је мало наближе упознати се са њеном историјом.

Претеча Вазнесенске цркве

У новом општинском парку код Манежа, где се данас Врачарци одмарају, где се између разнобојних цветних алеја, рондела и зелених травњака, шетају бебе у дечјим колицима и безбрижно играју мала голишава деца, понека само у костиму за купање, - све до пре пет година било је сасвим другојаче. Уместо данашњег парка више од осамдесет година била је ту коњичка касарна, чије су се зграде и штале протезале од Краља Милана па све до Немањине улице.

У коњичкој касарни, на кружној стази, дуго година су се вежбали наши коњаници јахању и дресирани су коњи. Ту је некад била и прва музичка школа за обуку  наше прве коњичке музике, и преко целог дана трештале су трубе и кларинети. Било је ту и високих наслага пресованог сена и дугачких редова уметреног дрва. Али је у кругу ове касарне постојала у једном куту и мала црква од шаторског платна, у којој  су се војници молили богу и причешћивали се. Та црквица, како су је онда звали, „шатор црква“, била је претеча Вазнесенске цркве, и у њој је служена служба Божја све до пролећа 1863. године, када ју је у томе заменила Вазнесенска црква, коју су стари Београдђани кроз дуги низ година звали војничком црквом, иако је она била посвећена Вазнесењу.

Побуде за зидање Вазнесенске цркве

У летопису Вазнесенске цркве, записано је у првим редовима, да је њено зидање изазвала велика потреба и народа и војске. Ту потребу запазили су поглавар државе и поглавар цркве; кнез Михаило са гледишта „воинсттва“, а митрополит Михаило са верског гледишта – како се то каже у летопису – и они су се постарали да се та потреба задовољи што пре, то јест, да се мала „шатор црква“ замени већом, сталном војничком црквом. И одиста, после кратког времена, следовало је кнежево Височајше решење на дан 30. октобра 1860. године В№ 210: да се одобрава одлука Државног Савета од 24. истог месеца бр 229, којим се бесплатно уступа место правителствено, звано „Дудара“ (државни расадник белих дудова) на коме ће да се направи црква за воинство. То место овако је обележено:

„Са Топчидерског сокака 19 фати; са супротне стране (данашња Добрињска улица) 39 фати, 1 шух и 6 цоли; са Абаџијског сокака (Улица краљице Наталије) 62 фата, 4 шуха и 6 цоли; и Пиварског сокака (Адмирала Гепрата) 64 фата, 4 шуха и 6 цоли.“

На томе месту данас се налазе Вазнесенска црква, парк и све њене зграде.

И већ с пролећа 1861 године отпочети су први радови за зидање цркве, и чим се било закопало мало дубље одмах се увидело да је ово земљиште било подводно, иако се оно налази на високом нивоу топчидерског друма. Стога су у темеље Вазнесенске цркве ударене многе пилотне и засута велика количина туцаног камена.

Заузимањем митрополита Михаила, Вазнесенска црква добила је 1.000 цесарских дуката зајма од палилулске цркве Св. Марка, и са прилозима добрих хришћана довршена је с пролећа 1863. године. Црква је освећена, или, како се то још другојаче каже, пропевала је у недељу 24. марта исте године. На дан освећења пало је на тасовима 153 гроша, а свећа је продато за 595 гроша, из чега се може закључити да је учешће народа приликом освећења било многобројно.

И већ сутрадан црква је извршила прво своје чинодејствовање: крстила  је једно мушко дете из Абаџијске улице, од оца Јована Николића и мајке Екатерине, које је на крштењу добило име Георгије. Тај малишан, заведен у протоколу крштених под бр. 1. као носилац листе свију крштених у Вазнесенској цркви, Бога молећи, налази се још и данас у животу. То је др Ђока Николић, београдски лекар и помоћник министра министарског савета народног здравља у пензији.

Први је венчан у овој цркви Радован Величковић, купец (трговац) из Јагодине, са Милевом, ћерком Димитрија Радичевића, терзије из Београда, а прва је забележена у протоколу умрлих Паулина, кћи Јевтимија Павловића.

Од времена освећења Вазнесенске цркве престалаје да чинодејствује „шатор црква“ у кругу касарне, и од тога времена, сваке недеље и празника присуствовали су служби Божјој одреди војника и питомаца Војне академије.

Први свештеници у Вазнесенској цркви били су: прота Илија Новаковић, Стева Михајловић-Бели и Милош Симоновић, и ђакон Јован Илић – Бајатовац. А онај млади ђакон који се зађаконио у овој цркви 17. марта 1885. године, данашњи прота и старешина ове цркве, Петар Милојевић, служи ево већ више од педесет година скоро непрекидно у истој цркви...

Од 1963. па све до 1881. године, Вазнесенска црква била је без икаквог украса. Изгледала је веома сиромашна. Просто окречена и споља и изнутра, уместо иконостаса имала је само једну просту преграду са цигло четири иконе. И тек 1881, прилогом дарежљивих парохијана, подигнут је данашњи иконостас, који је израдио академски сликар Стева Тодоровић.

План за Вазнесенску цркву израдили су пуковник Павле Станишић, управник Главне управе грађевина и Јован К. Ристић, начелник исте управе.

Предузимач за зидање ове цркве био је Јозеф Шток, а мајстор за кровну изградњу и дрвенарију (цимерман) био је Фердинанд Ставенов, чије је име тесно везано за историју изградње старога Београда.

Грађење Вазнесенске цркве коштало је 5.000 дуката = 60.000 динара.

Молепствије и благодарење за победу српскога оружја

Кад је Србија, 5. октобра 1912. године објавила рат Турској са својим савезницима у Балканском рату, тога истог дана отпутовао је возом за Ниш краљ Петар I Ослободилац. Полазећи на железничку станицу, краљ је свратио у Вазнесенску цркву и помолио се Богу за победу српскога  оружја, па је онда продужио пут.

Кад је падом Битоља био завршен Балкански рат, краљ се био вратио у Београд и са београдске станице, полазећи у двор, опет је свратио у Вазнесенску цркву, где је заблагодарио Богу за победу српског оружја.

Овај краљев верски чин забележен је на листу једног Јеванђеља Вазнесенске цркве.

Непријатељска граната на два метра испред олтара

На Михољдан, 29. септембра 1914. године, у 1 сат по подне, зафијукала је непријатељска граната са северозападне стране и ударила је у лево задње кубе Вазнесенске цркве, прошла кроз кубе и зарила се у свод иза предикаонице, на два метра испред олтара. Срећом, граната, тешка 30 килограма, није експлодирала. У први мах нико то није био ни приметио.

Кад је око 2 часа отворио цркву најстарији црквењак, чича Радован, био се згрануо. У цркви је била магла од прашине, а испред самог олтара стојала је гомила цигала и малтера за читава кола. Одмах је видео у чему је ствар, пронашао је гранату и прекрстио се што није било ништа повређено, ниједно кандило, ниједна икона.

Читавих седам година, 5 месеци и 19 дана служена је служба Божја испред наперене гранате на олтар. Побожни хришћани мирно су се молили  Богу испод гранате, не плашећи се нимало њене експлозије, док је најзад, 8. марта 1922. године, није извадио из њеног лежишта инжењер београдски г. М. Ненадовић, уз велику опасност по свој живот.

Само Провиђење спасло је Вазнесенску цркву од велике штете.

Дим. Ц. Ђ.

Димитрије Ц. Ђорђевић

Политика, 18. 7. 1935. стр 8.

Dobrotom Milorada Jovanovića

Жички владика Хризостом

Милован Данојлић: Са недавно преминулим жичким владиком Хризостомом упознали су ме, једног лета, на црквеној слави Љишког храма. Брзорек и жустар, утврђен у знању, у вери и искуству, говорио је као да сваку реч одсеца оштром бритвом. .... Владика је својевремено у Хиландару обављао дужност библиотекара... Епископ жички се благовремено побринуо за место вечног пребивалишта. Изабрао је ледину недалеко од Ужица, у чијој се близини, некад, налазио Рујански манастир. Турци су светилиште опљачкали и разрушили, а оно што је остало преплавила је вода вештачког језера Врутци. Владика је ту подигао цркву, са изгледом да се једног дана обнови и манастир. Монах-библиотекар се сетио – морао се сетити – монаха Теодосија који је, у 16. веку, у забити поробљене земље, одштампао Рујанско четворојеванђеље. 

Орден за Хитија

Врло незапажено је, нажалост, прошла додела ордена Светог цара Константина којим је патријарх Иринеј одликовао хрватског грађанина Ивана Хитија. Овај средњошколски професор, сада у пензији, био је помоћник оперативне зоне Бјеловар, на почетку рата, у јануару 1992. Нашавши се у Пакрацу, видео је минирану стару српску цркву и оштећен владичански двор. Старе, ретке књиге и уметничке слике биле су разбацане по снегом покривеном дворишту. Хити је натерао своје некадашње ученике да сакупе ово благо и сачувају га од уништења. Потом је све предмете превезао у Свеучилишну библиотеку у Загребу. Ондашња хрватска власт га је „у знак признања“ отпустила из службе и он је до стицања права на пензију радио шта је стигао. Патријархово одличје је праведна и скромна захвала човеку који је у најтежим ратним условима имао снаге да остане човек и буде јунак. А да је среће његов лик би се нашао на насловницама и српских и хрватских новина.

Vasa Pavković

Prokuplje

Grk

Crkva Svetog Marka sa starom crkvom 1939.god...

Crkva Svetog Marka sa starom

Crkva Svetog Marka sa starom crkvom 1939.god...

Dobrotom Zorana Đorđevića

Ruska crkva u Beogradu

Beograd

ĆELIJE

ĆELIJE

POZDRAV SVIMA ....

T.

kralj i patrijarh Varnava pod "nebom". Glavna ulica, Jug Bogdanova - 9. septembar, 1934g.

Dobrotom Grka