Из доба изградње
старога Београда
Шта је изазвало зидање Вазнесенске цркве
Г. др Ђорђе Николић, београдски лекар, први је крштен у новој цркви
Како
је одбор за обнову Вазнесенске цркве у Београду, ових дана, већ учинио апел на
грађанство у циљу извесне обнове ове знамените цркве, занимљиво је мало наближе
упознати се са њеном историјом.
Претеча Вазнесенске цркве
У
новом општинском парку код Манежа, где се данас Врачарци одмарају, где се
између разнобојних цветних алеја, рондела и зелених травњака, шетају бебе у
дечјим колицима и безбрижно играју мала голишава деца, понека само у костиму за
купање, - све до пре пет година било је сасвим другојаче. Уместо данашњег парка
више од осамдесет година била је ту коњичка касарна, чије су се зграде и штале
протезале од Краља Милана па све до Немањине улице.
У
коњичкој касарни, на кружној стази, дуго година су се вежбали наши коњаници
јахању и дресирани су коњи. Ту је некад била и прва музичка школа за обуку наше прве коњичке музике, и преко целог дана
трештале су трубе и кларинети. Било је ту и високих наслага пресованог сена и
дугачких редова уметреног дрва. Али је у кругу ове касарне постојала у једном
куту и мала црква од шаторског платна, у којој
су се војници молили богу и причешћивали се. Та црквица, како су је онда
звали, „шатор црква“, била је претеча Вазнесенске цркве, и у њој је служена
служба Божја све до пролећа 1863. године, када ју је у томе заменила
Вазнесенска црква, коју су стари Београдђани кроз дуги низ година звали
војничком црквом, иако је она била посвећена Вазнесењу.
Побуде за зидање Вазнесенске цркве
У
летопису Вазнесенске цркве, записано је у првим редовима, да је њено зидање
изазвала велика потреба и народа и војске. Ту потребу запазили су поглавар
државе и поглавар цркве; кнез Михаило са гледишта „воинсттва“, а митрополит
Михаило са верског гледишта – како се то каже у летопису – и они су се
постарали да се та потреба задовољи што пре, то јест, да се мала „шатор црква“
замени већом, сталном војничком црквом. И одиста, после кратког времена,
следовало је кнежево Височајше решење на дан 30. октобра 1860. године В№ 210:
да се одобрава одлука Државног Савета од 24. истог месеца бр 229, којим се
бесплатно уступа место правителствено, звано „Дудара“ (државни расадник белих
дудова) на коме ће да се направи црква за воинство. То место овако је
обележено:
„Са
Топчидерског сокака 19 фати; са супротне стране (данашња Добрињска улица) 39
фати, 1 шух и 6 цоли; са Абаџијског сокака (Улица краљице Наталије) 62 фата, 4
шуха и 6 цоли; и Пиварског сокака (Адмирала Гепрата) 64 фата, 4 шуха и 6 цоли.“
На
томе месту данас се налазе Вазнесенска црква, парк и све њене зграде.
И
већ с пролећа 1861 године отпочети су први радови за зидање цркве, и чим се
било закопало мало дубље одмах се увидело да је ово земљиште било подводно,
иако се оно налази на високом нивоу топчидерског друма. Стога су у темеље
Вазнесенске цркве ударене многе пилотне и засута велика количина туцаног
камена.
Заузимањем
митрополита Михаила, Вазнесенска црква добила је 1.000 цесарских дуката зајма
од палилулске цркве Св. Марка, и са прилозима добрих хришћана довршена је с
пролећа 1863. године. Црква је освећена, или, како се то још другојаче каже, пропевала
је у недељу 24. марта исте године. На дан освећења пало је на тасовима 153
гроша, а свећа је продато за 595 гроша, из чега се може закључити да је учешће
народа приликом освећења било многобројно.
И
већ сутрадан црква је извршила прво своје чинодејствовање: крстила је једно мушко дете из Абаџијске улице, од
оца Јована Николића и мајке Екатерине, које је на крштењу добило име Георгије.
Тај малишан, заведен у протоколу крштених под бр. 1. као носилац листе свију
крштених у Вазнесенској цркви, Бога молећи, налази се још и данас у животу. То
је др Ђока Николић, београдски лекар и помоћник министра министарског савета
народног здравља у пензији.
Први
је венчан у овој цркви Радован Величковић, купец (трговац) из Јагодине, са
Милевом, ћерком Димитрија Радичевића, терзије из Београда, а прва је забележена
у протоколу умрлих Паулина, кћи Јевтимија Павловића.
Од
времена освећења Вазнесенске цркве престалаје да чинодејствује „шатор црква“ у
кругу касарне, и од тога времена, сваке недеље и празника присуствовали су
служби Божјој одреди војника и питомаца Војне академије.
Први
свештеници у Вазнесенској цркви били су: прота Илија Новаковић, Стева
Михајловић-Бели и Милош Симоновић, и ђакон Јован Илић – Бајатовац. А онај млади
ђакон који се зађаконио у овој цркви 17. марта 1885. године, данашњи прота и
старешина ове цркве, Петар Милојевић, служи ево већ више од педесет година
скоро непрекидно у истој цркви...
Од
1963. па све до 1881. године, Вазнесенска црква била је без икаквог украса.
Изгледала је веома сиромашна. Просто окречена и споља и изнутра, уместо
иконостаса имала је само једну просту преграду са цигло четири иконе. И тек
1881, прилогом дарежљивих парохијана, подигнут је данашњи иконостас, који је
израдио академски сликар Стева Тодоровић.
План
за Вазнесенску цркву израдили су пуковник Павле Станишић, управник Главне
управе грађевина и Јован К. Ристић, начелник исте управе.
Предузимач
за зидање ове цркве био је Јозеф Шток, а мајстор за кровну изградњу и
дрвенарију (цимерман) био је Фердинанд Ставенов, чије је име тесно везано за
историју изградње старога Београда.
Грађење
Вазнесенске цркве коштало је 5.000 дуката = 60.000 динара.
Молепствије и благодарење за победу српскога оружја
Кад
је Србија, 5. октобра 1912. године објавила рат Турској са својим савезницима у
Балканском рату, тога истог дана отпутовао је возом за Ниш краљ Петар I
Ослободилац. Полазећи на железничку станицу, краљ је свратио у Вазнесенску
цркву и помолио се Богу за победу српскога
оружја, па је онда продужио пут.
Кад
је падом Битоља био завршен Балкански рат, краљ се био вратио у Београд и са
београдске станице, полазећи у двор, опет је свратио у Вазнесенску цркву, где
је заблагодарио Богу за победу српског оружја.
Овај
краљев верски чин забележен је на листу једног Јеванђеља Вазнесенске цркве.
Непријатељска граната на два метра испред олтара
На
Михољдан, 29. септембра 1914. године, у 1 сат по подне, зафијукала је
непријатељска граната са северозападне стране и ударила је у лево задње кубе
Вазнесенске цркве, прошла кроз кубе и зарила се у свод иза предикаонице, на два
метра испред олтара. Срећом, граната, тешка 30 килограма, није експлодирала. У
први мах нико то није био ни приметио.
Кад
је око 2 часа отворио цркву најстарији црквењак, чича Радован, био се згрануо.
У цркви је била магла од прашине, а испред самог олтара стојала је гомила
цигала и малтера за читава кола. Одмах је видео у чему је ствар, пронашао је
гранату и прекрстио се што није било ништа повређено, ниједно кандило, ниједна
икона.
Читавих
седам година, 5 месеци и 19 дана служена је служба Божја испред наперене
гранате на олтар. Побожни хришћани мирно су се молили Богу испод гранате, не плашећи се нимало њене
експлозије, док је најзад, 8. марта 1922. године, није извадио из њеног лежишта
инжењер београдски г. М. Ненадовић, уз велику опасност по свој живот.
Само
Провиђење спасло је Вазнесенску цркву од велике штете.
Дим.
Ц. Ђ.
Димитрије Ц. Ђорђевић
Политика, 18. 7. 1935. стр 8.
Dobrotom Milorada Jovanovića
Нема коментара:
Постави коментар