петак, 31. мај 2013.
понедељак, 27. мај 2013.
Crkva Svete Trojice u Novoj Varosi
Nova Varos 1920g.
Jedno svedocenje o Vozdu Karadjordju, kada je bio u poseti Novoj Varosi u toku I Ustanka. Bio je gost porodice Borisavljevica. Baba - Stakin opis "Karadjoke" poklapa se s jedinim njegovim vernim crtezom cija je fotka [ bila na Forumu ] ranije stavljena. Evo sta veli baba-Staka:
Dobrotom Grka
среда, 22. мај 2013.
понедељак, 20. мај 2013.
Библиотека Патријаршије
Темељи Библиотеке Патријаршије постављени су још у 13. веку, када су Свети Сава и Свети Симеон прве рукописне књиге положили у ризницу манастира Хиландар, у којој су оне преписиване и сакупљане. Путујући кроз бурне историјске вртлоге, те прве збирке рукописних књига Архиепископије, потом Патријаршије српске, прешле су трновит и често тајанствен пут од манастира Хиландара, Жиче, Пећке Патријаршије, Сент Андреје, Сремских Карловаца – све до крајње станице – Београда.
– У институционалном смислу, као Библиотека Патријаршије, њен настанак се везује за период после Велике сеобе Срба 1690. године, када је патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић понео из Пећке Патријаршије известан број богослужбених и других вредних књига. После његове смрти 1706. године, у Сент Андреји, из патријархове заоставштине књиге су пренете у Сремске Карловце и тај фонд се сматра почетним у институционалног смислу формирања библиотеке – каже Недељковић.
Према његовим речима, велику улогу у њеном развоју имао је карловачки митрополит Стеван Стратимировић, у своје време, један од најученијих Срба, који је готово удесетостручио књижни фонд. До његовог доласка фонд библиотеке имао је 425 наслова у 597 свезака, да би 1836. године, тај фонд био увећан на 4.027 књига, укључујући и његову личну библиотеку.
Почетком 20. века управа библиотеке је поверена значајном српском историчару архимандриту Илариону Руварцу, који је библиотеку унапредио у сваком погледу, присаједињујући јој и своју личну, изузетно вредну и богату – напомиње управник библиотеке.
Заоставштина Илариона Руварца данас се у целини, као његов легат, налази управо у Недељковићевој канцеларији. Смештена је у ормане од храстовине, које је, такође, он наручио.
На захтев патријарха Гаврила Дожића, 1940. године, комисијским прегледом, утврђено је да библиотека поседује књижни фонд од преко 40.000 књига.
– Други светски рат донео је библиотеци велика искушења и невоље. Усташке власти су имале циљ уништење њених фондова. Међутим, интервенцијом појединих хрватских интелектуалаца, одлучено је да се библиотека пренесе у Хрватску, где је предата Свеучилишној библиотеци у Загребу. Транспорт књига, заједно са каталозима и инвентарним књигама, обављен је у отвореним железничким вагонима, у јесен, по кишном времену, те су многе оштећене док је известан број, након прегледа у Загребу, уништен. После завршетка рата, Свети архијерејски синод и Министарство просвете тадашње Југославије помогли су да библиотека из Загреба буде враћена. У железничким вагонима део библиотеке допремљен је 1946. године у Београд где је спојена са библиотеком која је пре рата била у згради Патријаршије, тадашње митрополије, где се и сада налази.
Библиотека поседује изузетно вредну збирку од 475 древних ћириличних рукописних књига, од којих је најстарији примерак, одломак Јеванђеља из 13. века. Посебно је вредан и Шишатовачки Апостол из 1324. године. Једна од најзначајнијих збирки која се налази у библиотеци је Патрологија, Мињово издање (Париз 1850–1865), која се сматра најкомлетнијом у хришћанском свету, јер садржи 161 том грчких и 222 тома латинских писаца.
Библиотека Патријаршије поседује више од 120.000 књига и више од 400.000 часописа.
недеља, 19. мај 2013.
петак, 3. мај 2013.
CRKVA "SV.ĐORĐA", BOR
LETOPIS BORSKE PAROHIJE I CRKVE
CRKVA "SV.ĐORĐA", OSVEĆENA 6.MAJA 1912.GODINE. U PRVOM PLANU JE SPOMENIK RATNICIMA IZGINULIM U OSLOBODILAČKIM RATOVIMA OD 1912.-1918.GOD.
POZDRAV SVIMA ....
Dobrotom gos. T.
NJ. Sv. Patrijarh dr Gavirlo
"VREME" - 11.1934.
GOSPODINE VLADIMIRE, ČLANKE I SLIKE SAM NAŠAO KOD MOG KOLEGE. ON IMA JEDNO 15-TAK BROJEVA " VREME" IZ 1934. I 1938. GODINE. SVE ŠTO JE ZANIMLJIVO JA SAM SLIKAO I POLAKO KAČIM NA " ZABAVNIK". SKENER NEMAM A I BROJEVI SU POVEZANI KANAPOM. IMA JOŠ 14 ZANIMLJIVIH STVARČICA. DRAGO MI JE ŠTO PREBACUJETE I NA VAŠ BLOG. POZDRAV VAMA I SVIMA OSTALIMA .... TOPČIDER
среда, 1. мај 2013.
Đoko Slijepčević Popovi radikali
Iako Svetozar Marković nije bio neki oštar bojovnik protiv
sveštenstva, njegove ideje veoma su negativno uticale ne samo na mase, za koje
se on borio, i na inteligenciju, nego čak i na jedan deo sveštenstva, koje je
odlazilo u Radikalnu stranku. Već 1871. godine, 23. jula, žalio se mitropolit
Mihailo ministru prosvete „na pojave koje se opažaju kod mnogo mladih
ljudi". Mitropolit je tražio da se zavedu strožije mere protiv
„hulitelja" i da vlasti više paze „na agente, koji rasprostiru po narodu
ateističke misli u cilju da proizvedu rastrojstvo".
Pristalica ideja Svetozara Markovića bilo je i među sveštenstvom.
U društvu ljudi, koji su pomagali da se nabavi štamparija, u kojoj je štampano
„Jedinstvo" pod uredništvom Svetozara Markovića, bio je i prota Jovan
Jovanović, rektor Bogoslovije. Na listi radikalnih odbornika, koji su izabrani
u Kragujevcu 15. februara 1876, bio je i sveštenik Miloje Barjaktarović, koji
je bio tast socijaliste Maša Kojića. Među streljanim radikalnim prvacima bio je
i sveštenik Marinko Ivković, koji je primao na sebe krivice mlađih optuženika
samo da bi se oni mogli spasti od streljanja. U Paraćinu je, 1875. godine, đakon
Zaka Arsenijević bio skupljač pretplatnika na „Oslobođenje". Jovan Skerlić
tvrdi da „iz Beogradske Bogoslovije još za života Markovićeva, izlaze čitave
generacije mladih popova, koji će s učiteljima biti apostoli radikalizma po
selima, osnivači buduće Radikalne stranke u Srbiji".
Pesničku dušu Milice
Stojadinović-Srpkinje veoma su zabrinjavali ovi talasi bezbožja, koji su se
širili Srbijom. Nalazeći se u Beogradu ona je sve ovo neposredno posmatrala i,
10. januara 1876, pisala Germanu Anđeliću: Srbiju ljubim i sad kao zemlju carevine
naše, kao majku našu; no po svemu volela bih da nisam ovde. Jer onako kako ja za
budućnost srbsku, za veru i crkvu osećam, nije nikakva sreća živeti, gde se
vera oberučke ruši i neće se zemlji kruna već budi Bog s nama šta. Kaže se: Mi
rušimo sve postojeće, mi nećemo crkvu, nećemo vladu, nećemo činovnike, mi ovo
sve rušimo i oćemo novo na tim razvalinama da stvorimo" (Aleksa Ivić:
Arhivska građa o jugoslovenskim književnim i kulturnim radnicima, knj. IV,
1723-1887, Beograd 1935, str. 411-412).
Mnogo radikalniji od Svetozara Markovića, u odnosu na Crkvu
i na sveštenstvo, bio je Vaso Pelagić. Ovaj čudni, često veoma neuravnoteženi
čovek, koji je ranije imao velikih zasluga za Crkvu, postao je vremenom oštar
bogoborac. Natrunjen socijalističkim idejama, bez obrazovanja koje je imao
Svetozar Marković i bez Markoviću urođene mekote, Pelagić je bio mnogo više
buntovnik nego propovednik jednoga pogleda na svet i život. Još u maju 1869.
Pelagijć je pisao Antoniju Hadžiću, da je gotov da se žrtvuje za narodne stvari.
„Pa time se", veli on, „dičim, samo da mi je viđeti da moja draga
Bogoslovija napreduje."
Kada se izvrgnuo u socijalistu, Pelagić je jurišao na Crkvu,
nasrnuo na njezino učenje i jerarhiju, kojoj je jedno vreme i sam pripadao i
tražio da se od Crkve oduzme sve što je imala. On zahteva da nagrada
sveštenicima „bude ona milostinja koju im bude sam narod darovao" i da se manastiri
ukinu, a „ako carstvo mraka i sebičnosti hoće da održava još za koje vreme čin
kaluđerski", onda on predlaže ceo niz reformi, koje nisu značile ništa
drugo nego puno uništenje i manastira i kaluđera. Pelagić, koji je i sam
stvorio i rukovodio jednu Bogosloviju, sada predlaže „da se bogoslovske i
učiteljske škole spoje ujedno i prenesu na neko veliko državno, manastirsko ili
opštinsko imanje, gde će svi ti pripravnici za narodne učitelje i sveštenike
izučavati sve ono što treba seoskom narodu.