Српска православна црква у Осијеку, подигнута 1743. и срушена до темеља почетком 1942.

У Независној држави Хрватској, од 1941. до 1945. разрушено је, спаљено, оштећено или оскрнављено више од 450 православних храмова, најпостојанијих историјских споменика српског народа

Српска православна црква у Осијеку, подигнута 1743. и срушена до темеља почетком 1942.

Ни у једној области поробљене Европе, наглашава Давидов, није уништено толико културно-историјских споменика као на тлу Независне државе Хрватске. Крајњи исход погрома над културним добрима доноси поразне податке који, најкраће статистички, казују о величини историјског губитка. Разрушено је, спаљено, оштећено, оскрнављено више од 450 православних храмова, најпостојанијих историјских споменика српског народа. У тим храмовима уништени су монументални иконостаси, хиљаде икона, велики број рукописних и ретких књига, међу којима су и књиге – матице рођених, венчаних и умрлих, обимна архивска грађа и велики број црквених обредних предмета културно-историјског значаја и лепоте.

... У до сада објављеним књигама, студијама и чланцима о страдању Срба у НДХ најмање је података о уништавању црквено-историјских споменика. Тако је, на пример, на више места описан стравичан геноцидни покољ око 1.500 Срба у православној цркви у Глини, али се ретко помиње уништење иконостаса у овој цркви, дело академског сликара Павла Симића, из 1886/1887. године. Такође се не спомињу ни уништени иконостаси из 18. века: у Старој Градишки, рад непознатог зографа из 1747; у Слатинском Дреновцу, дело руско-украјинског сликара Василија Романовича, из 1758; у Великој Писаници иконостас Јована Четиревића, сликан 1780. Осим историчара уметности, мало ко зна да је у цркви манастира Раковца у Срему спаљен цео иконостас врсног новосадског иконописца Василија Остојића, из 1763. године, а у цркви манастира Хопова дело најбољег сликара српског барока Теодора Крачуна, из 1776. године.

Само на ових шест иконостаса, раскошне позлаћене дуборезбарије, објашњава Давидов уништено је око 300 икона велике историјско-уметничке вредности. Овде су поменути само иконостаси познатих сликара из 18. и 19. века, али никада не треба заборавити оне појединачне иконе старијих иконописаца, које пре Другог светског рата нису научно обрађене, ни публиковане. Само се може наслућивати време настанка, стил и уметнички израз тих древних икона. У питању је велика, немерљива и ненадокнадива културно-историјска штета.

... Све се то, аутентично и изворно, налази у грађи сабраној у књизи „Документи протународном раду једног дијела католичког клера”, штампаној у Загребу 1946. године и одмах забрањеној.

После Другог светског рата, уместо очекиване обнове, каже Динко Давидов, у Хрватској је настављено рушење порушених храмова. То подсећа на убијање рањеника. Та нова злодела чинила је комунистичка власт. Од 1945. до 1960. у Хрватској је на десетине оштећених православних храмова сравњено са земљом.