СТАРА БОГОСЛОВИЈА

СТАРА БОГОСЛОВИЈА / Политика, 5. децембар 1905.

У Београду постоји и још дуго ће постојати хотел Национал. Постоји и у Ћуприји, али се тамо тај хотел зове Народна гостионица код Национала. Овај наш београдски ипак је познатији. У њему се одувек настани по какав књижевник и остаје непомичан, нити га се тичу промене устава нити промене газда гостионичних. [У Националу је стално становао Милован Глишић].

Е, дакле, преко пута тога хотела стоји и сад велика жута зграда. Ту је некад била Богословија, стара Богословија. Како ли се и сад по какав сеоски попа пријатно сећа дана проведених у тој згради. Измеђ часова се играла у пространом дворишту херојска игра „јенијаџес“, после часова мало прошетало по Калемегдану, колико да се богословски, смирено, погледа испод очију у какву слушкињицу, па се онда ишло на вечерње. Па онда, колико је тек уживања било за наше старе пензионере, кад лети изађу на ону Калемегданску терасу, а на Богословији прозори отворени и разлеже се оно умилно „Ангел вопијашче...“ још из времена кад је покојни Мраша предавао певање. То су били бесплатни, пензионерски концерти, без конфета и без свечаних тоалета.

Али, време жури, срља, котрља се и обара све. То немилосрдно време разјурило је најпре Турке са Калемегдана, па је разјурило пензионере, па разјурило куварице, па разјурило и богослове. Ено их сад, грешника, час обучених у црне ризе, смерно идући на вечерње, час обучених у неке бурско-сегелтухске униформе како поносно корачају уз лупу добоша под заставом Тасе Поповића.

А изместили их чак горе у дом за глувонему децу, како би се у том дому брже изучили црквеном беседништву, за којим толико вапију српске цркве. А стара Богословија жали за својим старим добрим временом и једино је теши што су јој оставили то име: Стара Богословија. Па како каква добра мајка, која је толико генерација однеговала па остала самохрана, прибрала је сад сирочиће без крова, скупила је где је које нашла. Те ја сада опет пуна кућа а њој, Старој Богословији, пуно срце.

И сад само да чујете кога је све узела под своје и колико је сирочића пригрлила на своја пространа недра. Замислите само, у тој згради сад су смештена: једна цела основна школа, па онда Београдска читаоница, па Душан Силни, па онда Свештеничко удружење, па Руски Клуб, па онда редакција Весника Српске Цркве, Мало позориште и најзад – комите.

И замислите сад оно двориште, кад се чланови свију ових удружења сретну у њему. Ту попови – редактори, ту стари посетиоци Београдске читаонице, ту четири разреда основне школе, ту Душановци, ту глумци, Малог позоришта, ту комите...

Час чујеш свађу попова (претпоставља се да се попови скупљени у удружење морају свађати) час суво кашљање истрајних чланова Београдске читаонице, верни овој све од 1844. године, час чујеш танку, развучену песму македонских комита, час звеку сабаља борилачког клуба Душана Силног, па звонце измеђ часова у основној школи и онда оно звонце које даје знак у Маломе позоришту за дизање завесе.

Стара Богословија још мало па личи на какву велику лађу која преко океана превози народе. А она је задовољна, пуна јој кућа, пуно јој срце и само по који пут забринуто се запита:

– А где ћете ви сви сирочићи кад мене поруше? А то, ако не буде данас – биће сутра.

                                                                                                                                                            Бен Акиба

Dobrotom Milorada Jovanovića