Повремена патријархова резиденција у Осијеку

Драгомира Новаковића:  Палата Максимовић у Осијеку 

 Историја архитектуре Осијека у другој половини 19. века позната је по бројним историцистичким и сецесијским стамбеним и јавним зградама а унутар тога корпуса међу најзначајнијим примерима је свакако и палата др. Милана Максимовића на углу данашњег Гајевог трга, Радићеве улице и улице Републике, у самом центру града. Тешко да би било који стамбени објекат онога времена у Осијеку раскошним решењем фасаде могао да парира овој згради.

 Ко је уствари био Др. Милан Максимовић ? 

 Др. Милан Максимовић, први власник и финансијер градње ове палате сматран је, крајем 19. века, за једног од најбогатијих Срба у овом делу Славоније. Правник по струци, богатство је стекао управљајући имањем српске патријаршије у Даљу на Дунаву. Српски су архиепископи споменути посед, који је обухваћао земљишни троугао између Осијека, Даља и Вуковара са селима Боровом и Бијелим Брдом, добили од бечког двора у 18. веку. Положај управника патријаршијског имања др. Максимовић је добио највероватније захваљујући томе што је био зет тадашњег српског патријарха Георгија Бранковића. Бранковић је наиме био, пре него што се замонашио, парох у оближњем Сомбору у Бачкој, где је своју кћер јединицу удао за Милана МаксимовићаПалата коју је Максимовић градио у Осијеку стога је имала да послужи не само за његову породицу, већ и као повремена патријархова резиденција. Стари двор Патријаршије у Даљу, саграђен у првој половини 19. века као летња резиденција, био је прилично скроман објект који више није достојно могао да сведочи о снази и богатству сремскокарловачких српских архиепископа. Патријарх Бранковић, након што је себи подигао нови репрезентативни двор у Карловцима, хтео је да и стару, сеоску летњу резиденцију у Даљу премести у већи центар – Осијек. Њена градња део је тада опште тенденције крајем 19. века премештања епископских средишта из мањих центара, у којима су се оне налазиле од 17. и 18. века, у веће градове. Тако је средиште Будимске епархије премештено у главни град Мађарске из оближње Сентандреје, а јавио се, истина неуспели, покушај премештања седишта Горњокарловачке епархије из маленог Плашког у Карловац.Само неколико месеци после освећења палате, у априлу 1898., патријарх Бранковић је посетио Осијек, а и касније ће још неколико пута долазити. Палата му је омогућавала да учествује у богатом друштвеном животу града. 

Нешто мало о архиeткту овога здања Владимиру Николићу.

 Рођен 1857. године у Сенти у Бачкој имао је типичан животни пут оновремених архитеката. Похађао је најпре, Високу техничку школу у Минхену, а потом апсолвирао на Политехници у Бечу. Никада није дипломирао, као многи други архитекти-градитељи онога времена, али се је свеједно, одмах по повратку у јужне делове Хабсбуршке Монархије, почео бавити пројектовањем. Након ”завршетка”, или тачније речено, прекида школовања, 1883. године, сели се привремено у Србију, где ради као пројектант јавних зграда, углавном школа, да би се 1892. вратио у Монархију, преселивши се у Сремске Карловце, где живи до смрти, 1922. Повратак у Монархију вероватно је био мотивисан позивом тадашњег патријарха Георгија Бранковића, који га је изабрао као пројектанта нове зграде патријаршијског двора (1892.-1893.). Успешно решење овог објекта одмах је претворило Николића у својеврсног дворског пројектанта Патријаршије, за коју ће реализовати у будућности низ нових објеката у Карловцима: нове зграде Богословског семинара (1900.-1901.), Народно-црквених фондова (1902.), Стефанеума (1903.), Свештеничког конвикта (1904.), те рестаурацију Саборне цркве (1907.) у истом месту, тадашњој престоници српских патријарха. Од осталих дела истичу се зграда Препарандије (1895.), те палата Кронић (1907) у Сомбору, Српски дом у Сремској Митровици (1893.), позориште Дунђерског (1895.), Велика српска православна гимназија (1899.- 1901.), те владичански двор (1901.) у Новом Саду, а пројектовао је и цели низ породичних кућа. На нашем подручју, осим у Осијеку, Николић је оставио још једно значајно дело касног хисторицизма – палату породице Пауновић са хотелом Гранд (каснији Раднички дом), у центру Вуковара, из 1896.

Подаци о каснијој судбини зграде су тешко доступни. У првој половини двадесетих година 19. века палата је и даље у власништву породице, тачније речено Лазара Максимовића, сина власника палате. Палатa је пред Други светски рат продана, после рата национализована а после рата била прво основна па средња школа, а данас пропада напуштене и заборављена ......