Игуман Владимир рођен је 25. јануара 1843. године у селу Клиновцу код Бујановца. Његово крштено име је Стојан, а презиме се јавља у два облика: прво Поповић, а касније и Протић. Најпре је постао свештеник у свом родном селу, а рукоположење је извршено 1873. У тешким временима Ифурске окупације пуно је учинио на очувању српске националне свести свога народа. „Био је више година архијерејски намесник и наш национални раденик, јер за време турске владавине наша мати Србија радила је све преко конзула и митрополита, а митрополити преко намесника, свештеника и учитеља, да се у маси очува свест о његовој српској народности и уздање у своју мајку Србију.“2
Осим тога, његова хумана делатност била је изражена и на културно-васпитном плану. Он није био само узоран свештеник, него и вредан културни посленик. Сходно томе, дао је и велики допринос описмењавању, образовању и културном просвећењу свога народа. У његовој кући у Клиновцу отворена је једна од првих школа у овом делу Србије. „Када је покојни Владимир Карић 1890. упутио г. Давида Димитријевића, садашњег књижара у Скопљу, као првог српског учитеља у овај срез и манастир, да отвори школу, никога не смеде примити. Тада га поп Стојан, као архијерејски намесник прими и помоћу турске власти отвори школу уселуКлиновцу и у својој кући задржа три године.“3
Пошто је остао удовац, донео је одлуку да се замонаши. На томе је посебно инсистирао митрополит Фирмилијан који га је високо ценио и поштовао. Он је желео да на чело манастира постави изузетно способног и високоморалног човека као што је био отац Стојан. Монашки чин примио је од скопског митрополита Фирмилијана 15. августа 1902.
Осим тога, његова хумана делатност била је изражена и на културно-васпитном плану. Он није био само узоран свештеник, него и вредан културни посленик. Сходно томе, дао је и велики допринос описмењавању, образовању и културном просвећењу свога народа. У његовој кући у Клиновцу отворена је једна од првих школа у овом делу Србије. „Када је покојни Владимир Карић 1890. упутио г. Давида Димитријевића, садашњег књижара у Скопљу, као првог српског учитеља у овај срез и манастир, да отвори школу, никога не смеде примити. Тада га поп Стојан, као архијерејски намесник прими и помоћу турске власти отвори школу уселуКлиновцу и у својој кући задржа три године.“3
Пошто је остао удовац, донео је одлуку да се замонаши. На томе је посебно инсистирао митрополит Фирмилијан који га је високо ценио и поштовао. Он је желео да на чело манастира постави изузетно способног и високоморалног човека као што је био отац Стојан. Монашки чин примио је од скопског митрополита Фирмилијана 15. августа 1902.
Нема коментара:
Постави коментар