Ilustrovana istorija Srpske pravoslavne crkve

понедељак, 7. септембар 2009.

STEFAN (Knežević) episkop dalmatinski (1853 - 1890)

Posle nasilnog premeštaja episkopa Jeroteja (Mutibarića) iz Dalmacije u Budim, od strane bečkog dvora, za episkopa dalmatinskog je postavljen prvi Dalmatinac, arhimandrit krčki Stefan (Knežević).

Rođen je 15. juna 1806. u Oćestovu. Osnovnu školu je završio u Šibeniku, a gimnaziju i bogosloviju u Karlovcima. Bogoslovske studije je zaokružio na Bogoslovskom fakultetu u Černovicama. Rukopoložen je u čin đakona 21. maja 1833, a u čin prezvitera novembra 1835. Arhimandritom manastira Krke je postao na Bogojavljenje 1844. Episkopom dalmatinskim je imenovan 16. marta 1853, a hirotonisan je u Karlovcima 17. maja 1853. od patrijarha Josifa (Rajačića).
Kao i njegovi prethodnici, imao je pre svega da izdrži tešku borbu sa unijatima koji su stalno nasrtali na Srbe u Dalmaciji, ali bez ikakvog uspeha.

U toku svog skoro četrdesetogodišnjeg arhipastirstvovanja, episkop Stefan je u Dalmaciji zaorao duboku brazdu. Podigao je nivo bogoslovije u Zadru, u koju su primani kandidati sa završenom gimnazijom. Osnovao je 1853. konzistoriju i izvršio novu podelu eparhije na okružne protoprezviterate. Njegovim zauzimanjem je u Dalmaciji podignuto četrnaest novih hramova, među kojima i hram na Dalmatinskom Kosovu, koji je mnogo doprineo širenju kulta kneza Lazara u Dalmaciji. Posebnu pažnju je posvetio školovanju siromašne srpske omladine osnivajući u tom cilju razne fondove.

U toku 1870. godine iz sastava Dalmatinske eparhije izdvojena je Boka Kotorska u samostalnu eparhiju, a 1873. su obe eparhije izlučene iz Karlovačke mitropolije i, zajedno sa Bukovinskom eparhijom, ušle su u sastav veštački stvorene Bukovinsko-dalmatinske mitropolije sa sedištem u Beču.

Bogoslovski fakultet u Černovicama ga je, kao i episkope Nikodima (Milaša) i Gerasima (Petranovića), počastvovao počasnim doktoratom bogoslovlja.

Umro je 28. januara 1890. u Zadru, a sahranjen u kapeli svetog Save u manastiru
Krki.

http://www.eparhija-dalmatinska.hr/Episkop-StefanK-L.htm

Lukijan Bogdanović

mitropolit karlovački i patrijarh srpski 1908-1913

Poslednji patrijarh i mitropolit karlovački Lukijan Bogdanović na čelo crkve je došao na pomalo neobičan način. Izbor je bio zakazan za 28. juli 1908. godine. Na samom glasanju za novog mitropolita-patrijarha naveći broj glasova, 40, dobio je vršački episkop Georgije Zmajević, dok je episkop pakrački Miron Nikolić dobio 30 glasova. Pošto car nije hteo da potvrdi ovaj izbor, održan je, 19. septembra 1908, drugi izborni krug. Tada je bio izabran bački episkop Mitrofan Šević, ali je on obavestio komesara „da se ne može primiti izbor za patrijarha koji je na njega pao". Posle ove Ševićeve izjave komesar je naredio novi, treći izbor, koji je održan 22. septembra 1908. godine na kome je izabran budimski episkop Lukijan Bogdanović. Car je potvrdio ovu odluku sabora i Lukijan Bogdanović je postao, igrom sudbine, poslednji patrijarh srpski i mitropolit karlovački 25. septembra 1908.

Lukijan je rođen 10.5 1867. u Baji kao Lazar Bogdanović. Tu je započeo školovanje, a nastavio u Karlovcimai Jegri, gde je studirao pravo na Mitropoliojskom liceju. Zamonašio se u manastiru Beočinu 1891. godine, a rukopoložen je 21. jula 1891. godine u manastiru Rakovcu. Do izbora za patrijarha, kako navode njegovi biografi, bio je prevziter sinđel u Sabornoj karlovačkoj crkvu, "konzistorijalni podbeležnik bačke eparhije u Novom Sadu, profesor veronauke u gimnaziji, višoj građanskoj, trgovačkoj i devojačkoj školi. Bio je i katiheta u sremsko-karlovačkoj gimnaziji i profesor crkvenog pojanja u bogosloviji". Takođe je bio episkop budimski i administrator temišvarski.

U vreme njegove patrijaršijske vlasti "prilike u Karlovačkoj mitropoliji nisu bile lake." Godine 1907. godine donet je Aponjijev zakon "po kome je uveden mađarski jezik u sve nemađarske škole kako bi se lakše nemađari mađarizovali". A 11. jula 1912. godine mađarska vlada je donela "naredbu" kojom se stavlja van snage ceo niz zakonskih propisa koji su regulisali život u Karlovačkoj mitropoliji, čime je faktički "srpska narodna autonomija ukinuta". Pokušaj mađarskih vlasti da patrijarhovo sedište premesti u Budimpeštu, odvoje patrijarha od naroda, i time "obezglavi" srpsku crkvu" nije uspeo zahvaljujući žestokom protivljenju celokupnog srpskog sveštenstva.

Poslednji mitropolit-patrijarh Karlovačke mitropolije Lukijan Brgdanović bio je, prema onome što se zna o njemu, "čovek lepo obrazovan, human i rodoljubiv i, kao i njegovi prethodnici, dobar zadužbinar", ali kao političar i vođa srpskog naroda u Austro-ugarskoj, "potpuno nesposoban". Tokom njegove uprave crkvom donete su značajne uredbe, rešena mnoga crkveno-školska pitanja i osnovani novi fondovi. Lukijan je preuredio Stratimirovićevo Blagodjejanje u moderno uređeni gimnazijski internat Stefaneum. A Sinod je 1911. doneo "uredbu za dvorsko monaško sveštenstvo u pravoslavnoj mitropoliji Karlovačkoj", po kojoj je u status pridvornih monaha mogao biti primljen samo "akademski obrazovan mladić pravoslavne vere i srpske narodnosti".

Plodna delatnost patrijarha Lukijana Bogdanovića naglo je prekinuta njegovom misterioznom smrću 4. 9. 1913. godine. Za vreme lečenja u banji Bad Gastajnu, Lukijan je iznenada nestao prvog septembra. Njegovo telo je pronađeno mesec dana kasnije u reci Ahi.

Poslednji karlovački mitropolit Lukijan Bogdanović sahranjen je u Gornjoj crkvi u Sremske Karlovce.

Posle patrijarhove smrti dužnost administrator Mitropolije preuzeo je, prema članu 5. ustrojstva Svetog arhijerejskog sabora, od 25. maja 1911, pakrački episkop Miron Nikolić kao najstariji sveštenik po posvećenju. Car je 13. oktobra 1913. godine za novog administratora mitropolije postavio gornjo-karlovačkog episkopa Mihaila Grujića, koji je umro 20. februara 1914. godine. Tri dana kasnije, 23. februara 1914, episkop Miron je ponovo, po drugi put, preuzeo rukovođenje mitropolijom da bi ga Car 13. marta 1914. godine i zvanično postavio za administratora. Za episkopa Mirona je rečeno, da je „svojim taktom prema državnim vlastima uspevao da otkloni ili, ublaži mnoge nevolje" koje su se nadvijale nad crkvom. Na položaju episkopa ostao je sve do 26. aprila 1919. kada je upravu nad mitropolijom predao dr Georgiju Letiću, episkopu temišvarskom, koji na mestu administratora ostao sve do oslobođenja Vojvodine i njenog pripajanja Srbiji.

Mitropolit Dimitrije

Nadgrobna ploca srpskog peckog patrijarha Arsenija III Crnojevica,Manastir Krusedol

Мајска скупштина 1848. у Сремским Карловцима

Павле Симић, Српска народна скупштина 1. маја 1848. / Мајска скупштина 1848. у Сремским Карловцима, 1848–1849, уље на платну, 88 × 111,5 cm, није сигнирано, Галерија Матице српске, Нови Сад, инв. бр. ГМС/У 2873

Grb SPC

Član 3

Srpska pravoslavna crkva ima ovakav svoj grb:

Na patrijaraškom plaštu porfirne boje, ukrašenom dvostrukim krstom s desne i arhijerejskim žezlom s leve strane, u sredini štit sa zlatnom arhijerejskom krunom nad njim; na plavoj gornjoj polovini štita s desne strane kula svetog Save u Hilandaru, s leve crkva manastira Pećske patrijaršije, oboje bele boje; na beloj donjoj polovini u sredini zlatan krst sa četiri jednaka kraka i po jednim zlatnim ognjilom u svakom uglu kraka.

Nikolaj Velimirović

ПАКРАЧКА БОГОСЛОВИЈА

Карактеристика која је красила готово све пакрачке епископе била је њихова тежња за школовањем и усавршавањем свога свештеничког кадра. У ту сврху је већ у вријеме управљања Епархијом епископа Никифора Стефановића (1721-1743), при резиденцији у Пакрацу, основана мала школа за образовање парохијског свештенства. У своме раду епископ Никифор ослањао се на способног и окретног монаха Софронија Јовановића, који је и сам имао високо образовање те знао латински и њемачки језик. 1743. године Софроније је преузео управљање Епархијом те је он ову дворску школу претворио у граматикалну.
У вријеме епископа Јосифа Јовановића – Шакабенте (1781-1783) уведен је стални клерикални курс. Наставник тог курса је био свештеник Пантелејмон Терзић, изузетан проповједник, и Дионисије Ружичић. Да је то доиста био кадар за понос потврђује и чињеница да је Пантелејмон био одређен да проповједа на сабору у Темишвару 1790.г. када је изабран и потврђен митрополит Стефан Стратимировић.
О угледу свештенства, култури, њиховом појављивању у јавности нарочито је бринуо владика Кирил Живковић (1786-1807). 1809. године владика Јосиф Путник ( 1808-1828) је реорганизовао стару школу и то у свему по принципима Карловачке богословије. Рад школе је био прекинут због пожара који је избио у спахијском подруму 29. марта 1812. те је настављен 01. децембра 1813. У ово вријеме установљен је интернат за полазнике школе. У вријеме владике Георгија Хранислава (1829-1839) богословија је имала два разреда, предавани су ови предмети: граматика, историја цркве, пастирско богословље, омилитика, катихетика, методика, педагогија ( због чега ће се богословија често називати и Педагогијом), тумачење јеванђеља, догматика, етика и црквено појање. За ступање у њу неопходна је била завршена славено-српска или њемачка школа,а нешто касније( у вријеме владике стефана Крагујевића 1843-1864. г.) и завршена гимназија. Тада богословија траје три године. Владика Стефан је ријешио и проблем школске зграде будући да је јужно од Саборне цркве, у периоду од 1850-1853. г. купио земљиште и подигао нову зграду.
У вријеме епископа Никанора Грујића (1864-1887) отворена је српска препарандија коју су могли да похађају и неправославни.

POŽEŠKA EPARHIJA

Vjerskim životom pravoslavnih Srba u Slavoniji pod Turcima rukovodili su najprije pojedini sveštenici, a još više kaluđeri koji su zajedno sa narodom dolazili iz Srbije ili iz Bosne. Tada nastaju i manastiri Pakra i Orahovica, kao i Dejanovac ili Kruškovac kod današnjih Okučana.

Baš u vremenu kada su se poslije konačnog pada Slavonije pod Turke formirala brojna srpska naselja u njoj, javlja se jedan od najznačajnijih datuma u istoriji Srpske crkve i srpskog naroda. To je obnova Pećke patrijaršije 1557. Tada je za Srbe u turskoj Slavoniji osnovana Požeška eparhija.

Prvi pomen o Požeškoj eparhiji nalazimo u zapisima na rukopisnim knjigama manastira Orahovice. U zapisu na jednom rukopisnom Cvjetnom triodu piše da je ta knjiga pisana 1585, pri vsesveštenom mitropolite požeškom kir Josifu, pri igumenu že remetskomu jeromonahu kir Maksimu. Togda že prestolom pekskim svetiteljstvujuštuarhiepiskopu kir Savatiju. Ovaj zapis jasno tvrdi da je u devetom i desetom deceniju XVI vijeka u Slavoniji postojala srpska pravoslavna Eparhija požeška u sastavu Pećke patrijaršije. Tačan datum njenog nastanka za sada se ne može utvrditi. Rezidencija požeških episkopa bila je u manastiru Orahovici ili negdje u predgrađu Požege ili u Požeškom polju.

O prvom poznatom episkopu požeškom ne znamo ništa više od njegovog pomena u navedenoj knjizi manastira Orahovice. O episkopu Vasiliju znamo nešto više. Tokom XVII vijeka ima pomena o požeškim episkopima. U sopoćanskom pomeniku spominje se požeški mitropolit Sofronije, a u račanskom Grigorije. Na drugom mjestu spominje se episkop Ćirilo, a poslednji put se pominje srpski episkop u Donjoj Slavoniji 1688. kad skopski mitropolit Jeftimije izjavljuje u Moskvi da su nedavno pod njemačkog cara potpali sedmorica srpskih episkopa, meću kojima se navodi i episkop požeški.

U mutnom vremenu turskog povlačenja Slavonija je ostala bez episkopa. Neposredno poslije odlaska Turaka iz Slavonije eparhijom je upravljao sremski episkop Longin Rajić.

http://www.eparhija-slavonska.org/site/index.php?str=istorija

PAKRAČKI EPISKOPI

1. PETRONIJE LJUBIBRATIĆ 1699- 1703

Pounijaćeni episkop, postavljen carskom diplomom 26. maja 1699. godine za episkopa Slavonije i Srema. Ubrzo po dolasku na tron, u Pakracu je podigao malu drvenu crkvu na groblju, kuću za stanovanje i uz nju kapelu posvećenu Blagovjestima. Istorijska zbivanja su ga ipak privoljela da se pomiri sa patrijarhom Arsenijem III Crnojevićem, a pred smrt je napisao pismo u prisustvu vlasti i brata mu Janićija u kome sve svoje '' preporučio na patrijarha''. Umro je 20. novembra 1703. godine.

2. SOFRONIJE PODGORIČANIN 1705- 1710

Istorija ga pamti vrlo sposobnog i vrijednog episkopa. U Pakracu osnovao dva čuvena vašara, om Đurđevdanu i Maloj Gospojini, koji su mnogo unapredili privreni razvoj grada. 1710. godine je izabran za mitropolita Krušedolske mitropolije, ali je ubrzo umro, već 1711. godine.

3. VASILIJE RAJIĆ

Umro je ubrzo po stupanju na katedru.

4. GAVRILO POPOVIĆ 1715- 1716

Na groblju u Pakracu je podigao crkvu Rođenja Presvete Bogorodice, na mjestu drvene koju je sagradio vladika Petronije Ljubibratić. Po njemu je ona kao o cijelo naselje prozvana Gavrinica.

5. ATANASIJE RADOŠEVIĆ 1717- 1720

Kao mlad kaluđer bio protosinđel patrijarhu Arseniju III Crnojeviću. Po dolasku na tron borio se protiv unijaćenja.

6. NIKIFOR STEFANOVIĆ 1721- 1743

Došao za Episkopa pakračkog u veoma teškim uvjetima pa ipak, uspio je da učini mnogo na unapređenju vjerskog i crkvenog života. Prema popisu iz 1734. g. Slavonska eparhija je imala četiri protopopijata: Malovlaški (Pakrački), Podravski, Krajiški, Požeško-đakovštinski. Ukupno 49 parohija i 41 crkva te 32 parohijska sveštenika i 10 kaluđera na parohijama.

Podigao je cio čeoni dio današnjeg episkopskog dvora i dostojno ga uredio. Osnovao je i malu školu za obrazovanje parohijskog sveštenstva.

Molio patrijarha Arsenija IV Jovanovića da ga na tronu zamjeni Sofronije Jovanović, njegova ''desna ruka'' u Eparhiji koga je sa sobom poveo kao hopovskog kaluđera u Pakrac. Umro 1750. godine.

7. SOFRONIJE JOVANOVIĆ 1743- 1757

Nastavio rad svoga prethodnika te malu pridvornu školu pretvorio u gramatikalnu. Nastojao da otvara škole i po selima koja su sve više naseljavana Srbima iz Bosne i Like. Pripremio materijal za gradnju nove pakračke Saborne crkve, ali je nije uspio sagraditi jer je izneneda umro 1757. godine.

8. ARSENIJE RADIVOJEVIĆ 1759- 1769

Nije stekao veliki ugled ni kod sveštenstva ni kod naroda. Premješten je u Eparhiju budimsku.

9. ATANASIJE ŽIVKOVIĆ 1770- 1781

Ostao upamćen posebno po svom zalaganju za otvaranje srpskih škola.
1781. godine prešao je na tron Bačke eparhije.

10. JOSIF JOVANOVIĆ- ŠAKABENT 1781- 1783

Borio se sa uspjehom protiv unije u varaždinskom i bjelovarskom generalatu.

Nastojao da sveštenici poučavaju narod istinama vjere i morala. Zato je sastavio ''rukopisnuju knjižicu kratkija hristijanskija radi nauki sočinjeniju''. Posebnu pažnju posvetio Svetoj tajni ispovjesti, te po protopopijatima slao ispovjednike.

1783. godine premješten na Eparhiju bačku.

11. PAVLE AVAKUMOVIĆ 178?- 1786

Za kratko vrijeme koliko je upravljao Eparhijom posebu pažnju je posvećivao školstvu, vršenju katihizacije i ispovjesti. Otišao na upražnjenu Aradsku eparhiju kojom je upravljao punih 30 godina.

12. KIRIL ŽIVKOVIĆ 1786- 1807

Jedan od najeminentnijih episkopaove eparhije. Rodom iz Pirota, a zamonašen u manastiru Zograf, na Svetoj Gori . Prije dolaska u Pakrac mnogo putovao po Evropi i Rusiji što će proširiti njegovo znanje i iskustvo. Unapredio je pakrački klirikalni kurs, te su u njega đaci dolazili svake jeseni na šestomjesečni kurs. Na čelu škole je stajao Pantelejmon Terzić, spretan sveštenik i odličan propovjednik.

Mnogo polagao na kulturni život svoga sveštenstva i njihov ugled u društvu.

Imao biblioteku sa 81 knjigom pisanom na srpskom, grčkom , latinskom, njemačkom i italijanskom jeziku, koja je i činila osnovu pakračke Episkopske biblioteke.

Dao veliki doprinos na polju književnosti: preradio je Domentijanovo djelo koje je štampano 1794. u Beču pod nazivom '' Žitije Svjatih srbskih prosvjetitelj Simeona i Savi'', koje je prevedeno i na francuski, od velike vrijednosti su i njegove cirkularne poslanice o Božiću i Vaskrsu, te dvije knjige Petra Damaskina koje je 1804. štampao u Beču na srpskom jeziku.

13. JOSIF PUTNIK 1808- 1828

Pakračku bogosloviju preuredio po uzoru na Karlovačku, i kraj nje ustanovio internat.

Episkopsku biblioteku obogatio sa još 103 knjige iz raznih oblasti.

Od 1818. godine on je postao i administrator Aradske eparhije u kojoj od te godine mnogo više i boravi nego u Pakracu.

Kratko vremena Eparhijom je administrirao arhimandrit Josif Rajačić.

14. GEORGIJE HRANISLAV 1829- 1839

Bio veoma obrazovan, te profesor Karlovačke gimnazije i bogoslovije.

O njemu su ode pisali mnogi, među njima i Sima Milutinović Sarajlija.

Zalagao se za otvaranje srpskih osnovnih škola. Djeca su učila da pišu, čitaju i četiri računske operacije. Pakračka bogoslovija je tada imala dva razreda, a sam Georgije se zalagao da kandidati prije bogoslovije završe giumnaziju, da bi na taj način postizali što bolji uspjeh.

Prešao na upražnjenu Bačku eparhiju 1839. godine.

15. STEFAN POPOVIĆ 1839- 1843

U njegovo vrijeme desio se pokušaj unijaćenja u selu Dišniku u Moslavini.

16. STEFAN KRAGUJEVIĆ 1843- 1864

Rodom iz Osjeka. U Požunu je završio studij prava.

Po selima otvara škole, pakračku bogosloviju produžio na tri godine s tim da su je mogli upisati samo kandidati sa završena četiri razreda gimnazije. Tada su vlasti ovu školu nazivali Pedagogijom, zbog odličnog pedagoškog obrazovanja koje je davala svojim učenicima.

17. NIKANOR GRUJIĆ 1864- 1887

Rodom iz Baranje. Završio studij prava i filosofije u Pečuju.

U njegovo vrijeme je ispražnjena bogoslovija u Pakracu i otvorena Srpska preparandija.

Bio plodan pisac. Pisao pjesme među kojima treba istaći epski spjev'' Sveti Sava Nemanjić''. Bio prijatelj sa Vukom Stefanovićem Karadžićem, ali i pored toga kritikovao njegov prevod Novog Zavjeta. Pred smrt napisao: Uvod u tumačenje Svetog Pisma, prevodio sa francuskog, te napisao svoju autobiografiju.

18. MIRON NIKOLIĆ 1890- 1941

Rodio se u Kapelni 1846. godine u svešteničkoj porodici. Završio pakračku bogosloviju. Zamonašio se u Orahovici.

1894. godine obnovio rad Srpske učiteljske škole koju su mogli da pohađaju i inovjerni.

Od 1914 do 1919. g. bio administrator Mitropolije karlovačke.

U narodu i među građanima Pakraca, ne samo Srbima, uživao veliki ugled.

Do 1951. godine eparhijom administrira mitropolit zagrebački dr Damaskin Grdanički.

19. EMILIJAN MARINKOVIĆ 1951- 1981

Vrijeme ovog arhijereja je vrijeme duhovne i graditeljske obnove ove mučeničke eparhije. Obnovljeni su brojni hramovi (Okučani, Nova Gradiška, Jasenovac...)

20. LUKIJAN PANTELIĆ 1985- 1999

Prvih godina upravljanja Eparhijom nastavio obnoviteljsku djelatnost. Obnovljeni su stara Episkopska knjižnica i Riznica Slavonske eparhije.

Tokom poslednjeg rata na ovim prostorima mnogi pravoslavni hramovi i drugi objekti Srpske crkve su do temelja srušeni, desetine zapaljeni i minirani, među kojima i Saborna crkva Svete Trojice u Pakracu i Episkopska rezidencija.

21. SAVA JURIĆ 1999-

Preuzeo upravljanje ovom stradalnom eparhijom, u vjerovatno, najtežim prilikama kroz koje je ona u istoriji prolazila. Brojne crkve i parohijski domovi su uništeni, narod protjeran, a povratak se odvija usporeno.

недеља, 6. септембар 2009.

Privilegije cara Leopolda, Srbima u Habzburškoj monarhiji,

Privilegije cara Leopolda, Srbima u Habzburškoj monarhiji, 1695: Privilegije surađale zavist između Srba-vojnika, i Hrvata i slobodnih ljudi kmetova i robova

среда, 2. септембар 2009.

Игуманова палата

уторак, 1. септембар 2009.

Mitropolija

Velika zgrada Mitropolija je sagrađena na mestu Starog kneževog konaka, podignutog 1818, i blizu stare zgrade Mitropolije, izgrađene od slabog materijala sredinom osamnaestog veka, a preko puta današnje Saborne crkve. Planove za Mitropoliju izradio je Jan Nevola ili jedan od srbijanskih arhitekata, možda, kako navodi Nestorović, Pavle Đakonović. Nova zgrada Mitropolije imala je prizemlje i sprat, simetrično rešenu osnovu sa glavnim ulazom prema Sabornoj crkvi. U prizemlju je bila Bogoslovija, na spratu iznad ulaza bila je kapela, sa oltarom i apsidom u vidu erkera, u kojoj je ikonostas oslikao Dimitrije Avramović. Izgradnja ovog zdanja započeta je 1847, a završena je krajem 1850. godine. Spoljna obrada ove, za ono vreme, prilično prostrane zgrade osrtavljala je "prijatan utisak" jer je imala "harmonične simetrične podele prozorskih osovina" i naglašeno malo kube iznad ulaza. Profilacija "venca i prozorskih okvira je bila čista, stilska i dobro izvedena pa je i čitav ambijent: Konak, Saborna crkva i ova zgrada Mitropolije, mada različite stilske obrade, bio u svoje vreme, kako ističe Nestorović, lep arhitektonski kompleks". Mitropolija je porušena 1934. godine i na njenom mestu sagrađena je današnja monumentalna zgrada Patrijaršije. Grdnju mitropolije u svoje vreme inicirao je srpski mitropolit Petar Jovanović (1833-1859) koji je posle smrti svog prethodnika, Melentija, koga je knez Miloš iskreno "oplakao", izabran za novog srpskog mitropolita. Prema opisu, koji je sačuvan, Pavle je bio izrazito lep čovek zbog čega je u narodu bio prozvan „lepi Paja". Bio je srednjeg stasa, živahnih, crnih, velikih očiju, i izuzetan govornik. U "besedama koje je držao neposredno pred knežev pad iznosio je, kako piše Radoš Ljušić, osnovne ideje ustavobraniteljskog pokreta toliko sugestivno da se čak i prestolonaslednik Milan "nosio mišlju" da ovo "izuzetno crkveno i političko štivo" štampa u posebnoj knjizi. Posle čuvene Svetoandrejske skupštine održane 1859. godine kada je došlo do druge smene dinastija u Kneževini Srbiji i Mitropolit Petar je kao istaknuti pristalica svrgnute dinastije morao da napusti Srbiju. Otišao je u manastir Krušedol i posle par neuspelih pokušaja da se vrati u Srbiju umro je 22. septembra 1864. u Sremskim Karlovcima. Sahranjen je manastiru Krušedolu.
A zgrada mitropolije je dugo, sve do rušenja u trdesetim godinama XX veka, bila jedan od značajnijih spomenika, koji je Beograđane potsećao na same početke arhitektonskog stvaralaštva.

понедељак, 31. август 2009.

Stara crkva u Kragujevcu

Episkopi vršački

episkopi vršački

Spiridon Štibica (1695-17??)
Mojsije Stanojević (1722-1726)
Nikola Dimitrijević (1726-1728)
Maksim Nestorović (1728-1738)
Jeftimije Damjanović (1739)
Isaije Antonović (1741-1748)
Jovan Đorđević (1749-1769)
Vikentije Popović (1774-1785)
Josif Jovanović Šakabenta (1786-1805)
Petar Jovanović Vidak (1806-1818)
Maksim Manuilović (1829-1833)
Josif Rajačić (1833-1842)
Stefan Popović (1843-1849)
Emilijan Kengelac (1853-1885)
Nektarije Dimitrijević (1887-1895)
Gavrilo Zmejanović (1896-1919)

episkopi banatski

Georgije Letić (1931-1935)
Irinej Ćirić (1935-?) administrator eparhije
Damaskin Grdanički (19??-1947)
Visarion (oko 1955-1961)
Sava Vuković (1980-1985) administrator eparhije
Amfilohije Radović (1985-1991)
Atanasije Jevtić (1989-1990) administrator eparhije
Hrizostom Stolić (199?-2003)
Nikanor Bogunović (2003 - sada)

Crkva u Resnicama

петак, 28. август 2009.

Mitrofan Ban

Cetinjska bogoslovija

понедељак, 24. август 2009.

Vladičanski dvor Banatske eparhije

Po povratku sedišta drevne episkopije Vršačke iz Karansebeša u Vršac 1750. godine, zalaganjem tadašnjeg Episkopa vršačkog Jovana Georgijevića(1749-1769), pristupilo se izgradnji Vladičinog dvora u Vršcu za rezidencijalne potrebe Episkopa vršačkog. 8.maja 1757. godine osvećen je kamen temeljac zgrade dvora, a 1763. godine, zaslugom dobrotvora vršačkih, kao i samoga zadužbinara Vladike Jovana Gregorijevića, sazidan je dvor.
Projekat je rađen u stilu baroka. U unutrašnjosti dvora smeštena je i kapela posvećena Saboru Sv. arhangela Mihajla. U kapeli se nalazi i čudotvorna ikona Presvete Bogorodice zvana Vinčaska bezdinska.

недеља, 23. август 2009.

Vrbica na Terazijama

четвртак, 20. август 2009.

THE CHAPEL OF PETAR II PETROVIC NJEGOS

Blessing of the flag and weapons of new mobilized warriors in Montenegro (XIX c.)

уторак, 18. август 2009.

Niška saborna crkva

недеља, 16. август 2009.

Skica za zvonik saborne crkve 1836, F. Janke

Sahrana Kralja MIlana u manastiru Krušedol

субота, 15. август 2009.

Isključenje MIlana Stojadinovića iz SPC

Za MIlana Stojadinovića je vezana i jedna od bizarnijih afera nastala njegovim isključenjem iz SPC. Naime, potpisivanje ugovora - konkordata sa Vatikanom učinjeno 25. jula 1935 u Hrvatskoj je bilo pozdravljeno, dok je u Srbiji dočekan na nož, naročito od strane SPC na čijem čelu je tada bio patrijar Varnava. Kako je nekako u to vreme patrijarh oboleo, a uskoro i umro, Beogradom su se pronele glasine da je otrovan, pa je došlo do velikih demonstracija koje je žandarmerija po nalogu ministra policije Korošeca, pokušala da suzbije primenom najgrublje sile. Kako je Milan Stojadinović bio predsednik vlade njega i još nekoliko članova vlade pravoslavne vere Crkva je najpre isključila iz svojih redova, a onda je Sinod SPC tražio od kneza Pavla da smeni Milana Stojadinovića. Knez je ovaj zahtev odbio sa obrazloženjem da bi udovoljavanje ovom zahtevu bilo faktičko uspostavljanje "tutorstva crkve nad državom".