List of Patriarchs of Serbia

List of Metropolitans and Patriarchs of Serbia

Archbishops and Patriarchs of Žica and Peć

Archbishop of Žica, 1219-1233

• St. Sava I 1219-1233

Archbishops of Peć, 1233-1337

• St. Arsenije I Sremac 1233-1263
• St. Sava II of Peć 1263-1271
• Danilo I (Daniel I) 1271-1272
• St. Joanikije I 1272-1276
  • vacant
• St. Jevstatije I 1279-1286
• St. Jakov 1286-1292 (James)
• St. Jevstatije II (Eustatius II), 1292-1309
• St. Sava III 1309-1316
• St. Nikodim I 1316-1324
• St. Danilo II 1324-1337
• St. Joanikije II 1337-1346 raised Patriarch 1346

Patriarchs of Peć, 1346-1766

• 1 St. Joanikije II 1346-1354
• 2 St. Sava IV 1354-1375
• 3 St. Jefrem (1st time) 1375-1380
• 4 St. Spiridon 1380-1389
• (3) St. Jefrem (2nd time) 1389-1390
• 5 Danilo III (Daniel III) 1390-1396
• 6 Sava V 1396-1407
• 7 Danilo IV (Daniel IV) 1407
• 8 Saint Kirilo I (Cyril I) 1407-1418
• 9 Saint Nikon 1418-1435
• 10 Teofan (Theophanes) 1435-1446
• 11 Nikodim II (Nikodemus II) 1446-1453
• 12 Arsenije II (Arsenius II) 1453-1459
  • vacant
• (13) Jovan (John) 1508 (Disputed)
  • vacant
• (14) Marko (Marc) 1524 locum tenens
  • vacant
• (15) Pavle of Smederevo 1527-1535 disputed
  • vacant
• (16) Nikanor 1550-1557 disputed
• 13(17) St Makarije Sokolović (Macarius) 1557-1570/71
• 14(18) Antonije Sokolović (Antony) 1570/71-1575
• 15(19) Gerasim Sokolović 1575-1585
• 16(20) Savatije Sokolović (Savatius) 1585-1586
• 17(21) Jerotej Sokolović (Hieroteos) 1586-1591
• 18(22) Filip Sokolović (Philip) 1591-1592
• 19(23) St.Jovan Kantul (John II) 1592-1613
• 20(24) Pajsije I of Janjevo 1613-1647
• 21(25) St. Gavrilo I 1648-1655
• 22(26) St. Maksim I of Skoplje 1655-1672
• 23(27) Arsenije III Crnojevic 1672-1690; later Metropolitan of Karlovci
• 24(28) Kalinik I (Callinicus I) 1693-1710
• 25(29) Atanasije I (Athanasius I) 1711-1712
• 26(30) Mojsije Rajović (Moses) 1712-1725
• 27(31) Arsenije IV Jovanović Šakabenta 1725-1737; later Metropolitan of Karlovci
• 28(32) Joanikije III Karadža (Joannicius III) 1737-1746
• 29(33) Atanasije II Gavrilović (Athanasius II) 1746-1752
• 30(34) Gavrilo II Mihić Mihajlović (Gabriel II) 1752
• 31(35) Gavrilo III Nikolin (Gabriel III) 1752-1758
• 32(36) Vikentije I Stefanović (Vicentius I) 1758
• 33(37) Pajsije II (Paisius II) 1758
• 34(38) Gavrilo IV (Gabriel IV) 1758-1759
• 35(39) Kirilo II (Cyril II) 1759-1763
• 36(40) Vasilije Jovanović Brkic (Basil) 1763-1765
• 37(41) Kalinik II (Callinicus II) 1765-1766

Metropolitans and Patriarchs of Karlovci

Metropolitans of Krušedol, 1691-1716

• Arsenije III Crnojević 1691-1706; former Patriarch in Pec (1672-1691)
• Isaija (Đaković) (1708)
• Sofronije (Podgoričanin)(1710-1711)

Metropolitans of Karlovci, 1708-1842

• Vikentije (Popović Hadžilavić) (1713-1725) transfered see from Krušedol Monastery in Sremski Karlovci 1718
• Mojsije (Petrović) Metropolitan of Belgrade (1713-1730) and Metropolitan of Belgrade and Karlovci (1726-1730)
• Vikentije (Jovanović) Metropolitan of Belgrade and Karlovci (1731-1737)
• Arsenije IV Jovanović Šakabenta 1737-1748; former Patriarch in Peć (1725-1737)
• Pavle Nenadović (Paul) 1749-1768
  • Danilo (locum tenens) 1768-1769
• Jovan Đorđević (John) 1768-1773
  • Mojsije (locum tenens) 1773-1774
• Vikentije (Vicentius) 1774-1780
• Mojsije Putnik (Moses) 1780-1790
  • Petar (locum tenens) 1790
• Stefan Stratimirović (Stephen ) 1790-1836
• Stefan Stanković (Stephen ) 1836-1841
  • Georgije (locum tenens) 1841-1842
• Josif Rajačić (Joseph) 1842-1848 raised to Patriarch 1848

Patriarchs of Karlovci, 1848-1920

• 1 Josif Rajačić (Joseph) 1848-1861
• 2 Samuilo Maširević (Samuel) 1863-1870
  • Arsenije Stojkovic (1st time) (locum tenens) 1870-1872
  • Nikanor Grujic (locum tenens) 1872-1874
  • Arsenije Stojković (2nd time) (locum tenens) 1874
• 3 Prokopije Ivačković (Procorpius) 1874-1879
• 4 German Anđelić (Germanius) 1879-1888
• 5 Georgije Branković (George) 1888-1907
• 6 Lukijan Bogdanovic (Lucian) (1908-1913
  • Miron Nikolic (1st time) (locum tenens) 1913
  • Mihailo Grujic (locum tenens) 1913-1914
  • Miron Nikolic (locum tenens 2nd time) 1914-1919
  • Georgije Letić (locum tenens) 1919-1920

Metropolitans of Belgrade and Patriarchs of Serbia

Metropolitans of Belgrade, 1766-1905

• Jeremija (Jeremiah) 1766-1784
• Dionisije I (Dionysius I) 1785-1791
• Metodije (Methodius) 1791-1801
• Leontije (Leontius) 1801-1813
  • Hadži Milentije (locum tenens) 1810
• Dionisije II (Dionysius II) 1813-1815
  • Melentije (locum tenens) 1815-1816
• Agatangel 1816-1825
• Kiril (Cyril) 1825-1827
• Anthimos (Antim) 1827-1830

Autonomous Metropolitans of Belgrade and Principality of Serbia 1830-1879

• Melentije Pavlović (Melentios) 1830-1833
• Petar Jovanović (Peter) 1833-1859

Autocephalous Metropolitans of Belgrade and Kingdom of Serbia 1879-1905

• Mihailo Jovanović (Michael) (1st time) 1859-1881
  • Mojsije Veresić (locum tenens) 1881-1883
• Teodosije Mraović (Theodosius) 1883-1889
• Mihailo Jovanović (Michael) (2nd time) 1889-1898
• Inokentije Pavlović (Innocentius) 1898-1905
• Dimitrije Pavlović (Demetrius) 1905-1920 elected Patriarch of Serbia

Patriarchs of Serbia, 1905-present

• 38 Dimitrije Pavlović (Demetrius) 1920-1930
• 39 Varnava Rosić (Barnabas) 1930-1937
  • Dositej (locum tenens) 1937-1938)
• 40 Gavrilo Dožić (Gabriel) 1938-1950
  • Josif (locum tenens) 1941-1945
  • Arsenije (locum tenens) 1950
• 41 Vikentije Prodanov (Vicentius) 1950-1958
  • Hrizostom (locum tenens) 1958
• 42 German Đorić (Germanius) 1958-1990
  • Jovan (locum tenens) 1990
• 43 Pavle Stojčević (Paul) 1990-present

http://orthodoxwiki.org/List_of_Patriarchs_of_Serbia

ПАКРАЧКИ ЕПИСКОПИ

1. ПЕТРОНИЈЕ ЉУБИБРАТИЋ 1699- 1703

Поунијаћени епископ, постављен царском дипломом 26. маја 1699. године за епископа Славоније и Срема. Убрзо по доласку на трон, у Пакрацу је подигао малу дрвену цркву на гробљу, кућу за становање и уз њу капелу посвећену Благовјестима. Историјска збивања су га ипак привољела да се помири са патријархом Арсенијем ИИИ Црнојевићем, а пред смрт је написао писмо у присуству власти и брата му Јанићија у коме све своје '' препоручио на патријарха''. Умро је 20. новембра 1703. године.

2. СОФРОНИЈЕ ПОДГОРИЧАНИН 1705- 1710

Историја га памти врло способног и вриједног епископа. У Пакрацу основао два чувена вашара, ом Ђурђевдану и Малој Госпојини, који су много унапредили приврени развој града. 1710. године је изабран за митрополита Крушедолске митрополије, али је убрзо умро, већ 1711. године.

3. ВАСИЛИЈЕ РАЈИЋ

Умро је убрзо по ступању на катедру.

4. ГАВРИЛО ПОПОВИЋ 1715- 1716

На гробљу у Пакрацу је подигао цркву Рођења Пресвете Богородице, на мјесту дрвене коју је саградио владика Петроније Љубибратић. По њему је она као о цијело насеље прозвана Гавриница.

5. АТАНАСИЈЕ РАДОШЕВИЋ 1717- 1720

Као млад калуђер био протосинђел патријарху Арсенију ИИИ Црнојевићу. По доласку на трон борио се против унијаћења.

6. НИКИФОР СТЕФАНОВИЋ 1721- 1743

Дошао за Епископа пакрачког у веома тешким увјетима па ипак, успио је да учини много на унапређењу вјерског и црквеног живота. Према попису из 1734. г. Славонска епархија је имала четири протопопијата: Маловлашки (Пакрачки), Подравски, Крајишки, Пожешко-ђаковштински. Укупно 49 парохија и 41 црква те 32 парохијска свештеника и 10 калуђера на парохијама. Подигао је цио чеони дио данашњег епископског двора и достојно га уредио. Основао је и малу школу за образовање парохијског свештенства. Молио патријарха Арсенија ИВ Јовановића да га на трону замјени Софроније Јовановић, његова ''десна рука'' у Епархији кога је са собом повео као хоповског калуђера у Пакрац. Умро 1750. године.

7. СОФРОНИЈЕ ЈОВАНОВИЋ 1743- 1757

Наставио рад свога претходника те малу придворну школу претворио у граматикалну. Настојао да отвара школе и по селима која су све више насељавана Србима из Босне и Лике. Припремио материјал за градњу нове пакрачке Саборне цркве, али је није успио саградити јер је изненеда умро 1757. године.

8. АРСЕНИЈЕ РАДИВОЈЕВИЋ 1759- 1769

Није стекао велики углед ни код свештенства ни код народа. Премјештен је у Епархију будимску.

9. АТАНАСИЈЕ ЖИВКОВИЋ 1770- 1781

Остао упамћен посебно по свом залагању за отварање српских школа.  1781. године прешао је на трон Бачке епархије.

10. ЈОСИФ ЈОВАНОВИЋ- ШАКАБЕНТ 1781- 1783

Борио се са успјехом против уније у вараждинском и бјеловарском генералату. Настојао да свештеници поучавају народ истинама вјере и морала. Зато је саставио ''рукописнују књижицу краткија христијанскија ради науки сочињенију''. Посебну пажњу посветио Светој тајни исповјести, те по протопопијатима слао исповједнике. 1783. године премјештен на Епархију бачку.

11. ПАВЛЕ АВАКУМОВИЋ 178?- 1786

За кратко вријеме колико је управљао Епархијом посебу пажњу је посвећивао школству, вршењу катихизације и исповјести. Отишао на упражњену Арадску епархију којом је управљао пуних 30 година.

12. КИРИЛ ЖИВКОВИЋ 1786- 1807

Један од најеминентнијих епископаове епархије. Родом из Пирота, а замонашен у манастиру Зограф, на Светој Гори . Прије доласка у Пакрац много путовао по Европи и Русији што ће проширити његово знање и искуство. Унапредио је пакрачки клирикални курс, те су у њега ђаци долазили сваке јесени на шестомјесечни курс. На челу школе је стајао Пантелејмон Терзић, спретан свештеник и одличан проповједник. Много полагао на културни живот свога свештенства и њихов углед у друштву. Имао библиотеку са 81 књигом писаном на српском, грчком , латинском, њемачком и италијанском језику, која је и чинила основу пакрачке Епископске библиотеке. Дао велики допринос на пољу књижевности: прерадио је Доментијаново дјело које је штампано 1794. у Бечу под називом '' Житије Свјатих србских просвјетитељ Симеона и Сави'', које је преведено и на француски, од велике вриједности су и његове циркуларне посланице о Божићу и Васкрсу, те двије књиге Петра Дамаскина које је 1804. штампао у Бечу на српском језику.

13. ЈОСИФ ПУТНИК 1808- 1828

Пакрачку богословију преуредио по узору на Карловачку, и крај ње установио интернат. Епископску библиотеку обогатио са још 103 књиге из разних области. Од 1818. године он је постао и администратор Арадске епархије у којој од те године много више и борави него у Пакрацу. Кратко времена Епархијом је администрирао архимандрит Јосиф Рајачић.

14. ГЕОРГИЈЕ ХРАНИСЛАВ 1829- 1839

Био веома образован, те професор Карловачке гимназије и богословије. О њему су оде писали многи, међу њима и Сима Милутиновић Сарајлија. Залагао се за отварање српских основних школа. Дјеца су учила да пишу, читају и четири рачунске операције. Пакрачка богословија је тада имала два разреда, а сам Георгије се залагао да кандидати прије богословије заврше гиумназију, да би на тај начин постизали што бољи успјех. Прешао на упражњену Бачку епархију 1839. године.

15. СТЕФАН ПОПОВИЋ 1839- 1843

У његово вријеме десио се покушај унијаћења у селу Дишнику у Мославини.

16. СТЕФАН КРАГУЈЕВИЋ 1843- 1864

Родом из Осјека. У Пожуну је завршио студиј права. По селима отвара школе, пакрачку богословију продужио на три године с тим да су је могли уписати само кандидати са завршена четири разреда гимназије. Тада су власти ову школу називали Педагогијом, због одличног педагошког образовања које је давала својим ученицима.

17. НИКАНОР ГРУЈИЋ 1864- 1887

Родом из Барање. Завршио студиј права и философије у Печују. У његово вријеме је испражњена богословија у Пакрацу и отворена Српска препарандија. Био плодан писац. Писао пјесме међу којима треба истаћи епски спјев'' Свети Сава Немањић''. Био пријатељ са Вуком Стефановићем Караџићем, али и поред тога критиковао његов превод Новог Завјета. Пред смрт написао: Увод у тумачење Светог Писма, преводио са француског, те написао своју аутобиографију.

18. МИРОН НИКОЛИЋ 1890- 1941

Родио се у Капелни 1846. године у свештеничкој породици. Завршио пакрачку богословију. Замонашио се у Ораховици.

1894. године обновио рад Српске учитељске школе коју су могли да похађају и иновјерни.

Од 1914 до 1919. г. био администратор Митрополије карловачке.

У народу и међу грађанима Пакраца, не само Србима, уживао велики углед.

До 1951. године епархијом администрира митрополит загребачки др Дамаскин Грданички.

19. ЕМИЛИЈАН МАРИНКОВИЋ 1951- 1981

Вријеме овог архијереја је вријеме духовне и градитељске обнове ове мученичке епархије. Обновљени су бројни храмови (Окучани, Нова Градишка, Јасеновац...)

20. ЛУКИЈАН ПАНТЕЛИЋ 1985- 1999

Првих година управљања Епархијом наставио обновитељску дјелатност. Обновљени су стара Епископска књижница и Ризница Славонске епархије.

Током последњег рата на овим просторима многи православни храмови и други објекти Српске цркве су до темеља срушени, десетине запаљени и минирани, међу којима и Саборна црква Свете Тројице у Пакрацу и Епископска резиденција.

21. САВА ЈУРИЋ 1999-

Преузео управљање овом страдалном епархијом, у вјероватно, најтежим приликама кроз које је она у историји пролазила. Бројне цркве и парохијски домови су уништени, народ протјеран, а повратак се одвија успорено.

http://www.eparhija-slavonska.org/site/index.php?str=isorija_episkopi

Nestorovićev originalni plan sa konkursa Hrama Svetog Save u Beogradu

Derokov originalni plan sa konkursa Hrama Svetog Save u Beogradu

Pakački Vladicanski dvor

Vladicanski dvor – podignut 1732. godine na mestu starije drvene episkopske rezidencije. Izvesne dogradnje bilo je u XVIII i XIX veku. Unutar dvora je i kapela posvecena Blagovestima; zatim stara Episkopska knjiznica, najvrednija nacionalna biblioteka, i Riznica Eparhije slavonske. Godine 1985. vracene su stara biblioteka i riznica koje su bile opljackane u Drugom svetskom ratu. Episkopski dvor je tokom ratnih dejstava 1991/92. godine znatno ostecen, posebno njegova krovna konstrukcija. Ceo inventar, kao i stara biblioteka, delom su unisteni, a delom opljackani. Tokom 1991–1993. godine u dvoru je bio smesten Stab Ministarstva unutarnjih poslova Republike Hrvatske. Vladicanski dvor i dalje prazan, demoliran i u izuzetno teskom stanju. Pridvorna kapela opljackana, bez ikonostasa. Casna trpeza srusena.

Saborna crkva Svete Trojice

Pakrac

Saborna crkva Svete Trojice – podignuta izmedju 1757. i 1768. godine na temeljima starije crkve, uz koju je 1747. podignuta kapela Svetog Trifuna. Znatnija obnova izvedena 1898. godine po projektu Hermana Bolea. Tada uradjen i novi ikonostas, delo slikara Steve Todorovica. Tokom Drugog svetskog rata ustase su unistile arhivu i crkvene knjige, a ostale dragocenosti opljackali. Tih ratnih godina, Saborna crkva je preuredjena u rimokatolicku bogomolju. Krajem 1991. godine, znatno je ostecen zvonik i krov; a pocetkom 1992. godine, Sabornu crkvu minirala hrvatska vojska i tom prilikom izgoreo ikonostas i drugi crkveno-umetnicki predmeti (Izvestaj ECMM, ¤ 3/95, 36). Pred pravoslavni Bozic 1996. godine miniran, unutar hrama, grob pakrackog episkopa Emilijana.

Pakrački arhijereji

Do sada je na tronu Pakracke, odnosno Slavonske eparhije, bilo devetnaest arhijereja. Medju tim crkvenim velikodostojnicima treba istaci Nicifora Stefanovica (1722–1743) i Sofronija Jovanovica (1743–1757), ucene i predane poslenike, Josifa Jovanovica Sakabentu (1781–1783), velikog borca protiv rimokatolickog prozelitizma, Kirila Zivkovica (1786–1807), pisca poucnih i bogoslovskih knjiga, Nikanora Grujica (1829–1839), pisca i besednika koji je poznatiji pod imenom Srb Milutin, Mirona Nikolica (1888–1941), jednog od najuglednijih episkopa Srpske crkve, kao i Emilijana Marinovica (1951–1981), u cije je vreme 1959. godine Pakrackoj eparhiji vracen stari naziv Slavonska. Od 1985. godine episkop slavonski je Lukijan (Pantelic).

Slavonska eparhija

„Zrtve i darove neces; ti si mi usi otvorio; zrtve paljenice i koja se za greh prinosi ne trazim." (Psalam 40, 6)   Slavonska eparhija prostire se centralnim delom Stare Slavonije. Ona je duhovni produzetak stare Pozeske mitropolije, koja je osnovana 1557. godine u vreme obnove Pecke patrijarsije. Sediste ove Mitropolije bilo je u manastiru Orahovici, duhovnom i kulturnom sredistu Srba Donje Slavonije, odnosno Podravine. Manastir Orahovica osnovan je jos u prvoj polovini XV veka, a danasnji hram podignut je 1592. Crkva je fresko-slikana 1594. godine. U Slavonskoj eparhiji postoje, pored manastira Orahovice, jos i manastiri: Sveta Ana (1412) i Pakra (XVI). Manastire Dejanovac i Drenovac ukinula je carica Marija Terezija u drugoj polovini XVIII veka. Od prvih pozesko-slavonskih mitropolita znamo za Josifa (1585), Vasilija (1590), zatim Sofronija i Grigorija, obojica iz XVII veka. Vladika Vasilije je 1595. godine presao iz manastira Orahovice na podrucje Gornje Slavonije, gde je osnovao Marcansku eparhiju. Turci su vladali skoro 150 godina slavonskim predelima. Iz tog vremena malo je ostalo istorijskih svedocanstava. Ono sto znamo uverljivo kazuje da je zivot Srba i Srpske pravoslavne crkve pod „Agarjanima" bio izuzetno tezak. Velikom seobom Srba pod patrijarhom Arsenijem Carnojevicem, prilike na podrucju Stare Slavonije bitno se menjaju. Patrijarh Arsenije najpre obilazi predele i duhovne centre srpskog naroda, koji su bili ugrozeni rimokatolickim prozelitizmom, odnosno unijom. U Pakracu postavlja 1705. godine Sofronija Podgoricanina za episkopa slavonskog i time uspostavlja pravoslavni kontinuitet na tim prostorima. Od tog vremena, pa sve do Drugog svetskog rata, oseca se stalni uspon i duhovno uzrastanje Slavonske, odnosno Pakracke eparhije, u ciji su sastav usli 1771. godine i delovi Marcanske, odnosno Severinsko-lepavinske eparhije, i to predeli izmedju reka Save i Drave, a zapadno od reke Ilove. Ova celina ostala je jedinstvena sve do 1931. godine, kada je novim Ustavom Srpske crkve od tih delova formirana Zagrebacka eparhija. U Pakracu je 1810. godine osnovana Bogoslovija, koja je radila sve do 1872. Godinu dana ranije (1871), u Pakracu je formirana jedna vrsta uciteljske skole – preparandije, za skolovanje buducih ucitelja u srpskim skolama. Do sada je na tronu Pakracke, odnosno Slavonske eparhije, bilo devetnaest arhijereja. Medju tim crkvenim velikodostojnicima treba istaci Nicifora Stefanovica (1722–1743) i Sofronija Jovanovica (1743–1757), ucene i predane poslenike, Josifa Jovanovica Sakabentu (1781–1783), velikog borca protiv rimokatolickog prozelitizma, Kirila Zivkovica (1786–1807), pisca poucnih i bogoslovskih knjiga, Nikanora Grujica (1829–1839), pisca i besednika koji je poznatiji pod imenom Srb Milutin, Mirona Nikolica (1888–1941), jednog od najuglednijih episkopa Srpske crkve, kao i Emilijana Marinovica (1951–1981), u cije je vreme 1959. godine Pakrackoj eparhiji vracen stari naziv Slavonska. Od 1985. godine episkop slavonski je Lukijan (Pantelic).

Osjeckopoljska i baranjska eparhija

„Ustani, pomoci nasa, i izbavi nas radi milosti svoje." (Psalam 44, 26)   Pravoslavni Srbi su na prostorima Baranje od najranijih vremena bili pod duhovnim okriljem Beogradske mitropolije, a od kraja XIV veka, od vremena despota Stefana Lazarevica i Djurdja Brankovica, pod okriljem Ugarske eparhije. Obnovom Pecke patrijarsije (1557. godine), ovi prostori pripadaju Pozeskoj mitropoliji, cije je sediste u manastiru Orahovici. Posle Velike seobe Srba pod patrijarhom Arsenijem III Carnojevicem (1690. godine), episkop mohacko-sigetski Jeftimije Tetovac vrsi duhovni nadzor i nad Osjeckim poljem, odnosno Osjecko-poljskom eparhijom; a po odlasku vladike Jeftimija 1703. godine u Rusiju, nad ovim prostorima bdi sam patrijarh Arsenije Carnojevic. Na crkveno-narodnom saboru u manastiru Krusedolu 23. septembra 1710. godine, za episkopa pecujskog izabran je Nikanor Melentijevic (1710–1721), arhimandrit manastira Krusedola. Na ovom saboru, Osjeckopoljska eparhija pripojena je novoizabranom episkopu Melentiju, koji je u svojoj tituli oslovljavan sa „vladika pecujski, Sigetu, Siklosu, Muhacu, pomezdu Save i Dunava pravoslavni episkop". Osjeckopoljska eparhija je u proslosti imala nekoliko naziva: Pecujska; Secujska; Sigetska, Mo-hacka, Secujsko-osecka, Mohacko-sigetska, uglavnom po sedistima episkopa i teritorijama koje je pokrivala. Oko 1713. godine, vladika Nikanor Melentijevic preneo je sediste eparhije u Osijek, kao episkop „mohacko-sigetski i oseckopoljski". Na crkveno-narodnom saboru u Krusedolu (2. januara 1721. godine), za episkopa „oseckopoljskog" izabran je Maksim Gavrilovic (1721–1732), arhimandrit manastira Besenova. Ovaj vladika je kupio u osjeckoj Donjoj varosi velelepnu kucu od „kameral oberdirekta Ignaca Osenda" sebi za rezidenciju. Vladika Maksim presao je 1726. godine iz Osijeka u Secuj, gde je i umro 1733. godine. Iste godine, Osjeckopoljska eparhija pripojena je Eparhiji sremskoj, a Secujska Budimskoj. Patrijarh Arsenije IV Jovanovic Sakabenta preneo je svoje sediste iz Sremskih Karlovaca u Osijek. Isti patrijarh posvetio je u Sremskim Karlovcima 15. avgusta 1746. godine Jovana Georgijevica (1746–1748) za episkopa osjeckopoljskog, sa sedistem u Osijeku. Kada je vladika Jovan izabran za mitropolita karlovackog, Eparhija je pripojena Eparhiji slavonskoj. Vladika pakracko-slavonski Sofronije Jovanovic (1748–1757) jedno vreme boravio je u Osijeku, u rezidenciji koju je kupio jos vladika Maksim. Episkop Sofronije menjao je svoju staru rezidenciju 1750. godine za veliku zgradu preko puta Saborne crkve Uspenija Bogorodice. Posle smrti vladike Sofronija, januara 1758. godine, Osjeckopoljska eparhija pripojena je Sremskoj dejecezi, u cijem je sastavu ostala sve do 1991. godine. U tom vremenskom intervalu ovim srpskim vladicanstvom upravljali su, u ime karlovackih mitropolita, njihovi egzarsi. Na majskoj skupstini u Sremskim Karlovcima, 1848. godine, bilo je pokusaja da se obnovi ova Eparhija, ali bez uspeha. U Drugom svetskom ratu u ovoj Eparhiji unisteni su brojni srpski hramovi (Vucevci, Erdut, Osijek, Tenja, Cepin, Cepinski Martinci, i jos neki), a jedan broj crkava preuredjen je u rimokatolicke bogomolje (Bijelo Brdo, Koprivna, Markusica, Poganovci, Budimci). U ratu (1991–1995), u Osjeckopoljskoj i baranjskoj eparhiji unisteno je 14 crkava, a 35 je osteceno. Poruseno je sest, a osteceno osam parohijskih domova i ostalih crkvenih zdanja. Sveti arhijerejski sabor izabrao je 1991. godine za Osjeckopoljskog i baranjskog episkopa Lukijana (Vladulova), arhimandrita manastira Bodjana. Sediste Eparhije, umesto u Osijeku, privremeno je u Dalju. S, Mileusnić http://www.spc.rs/Genocid/Osijecko/osjeckol.html

Crkva Svetih apostola Petra i Pavla

Novi Grad

Crkva Svetih apostola Petra i Pavla – podignuta 1939. godine. Znatno ostecena od ustasa 1942. Generalno obnovljena 1982. godine. Ostecena granatama 1992. Unutrasnjost demolirana. Parohijski dom podignut 1937. godine. Demoliran i opljackan (1991–1993).

Crkva Uspenja Presvete Bogorodice

Modrica

  

Crkva Uspenja Presvete Bogorodice – podignuta 1868. godine. Ostecena od ustasa 1941. Ikonostas, bogosluzbeni predmeti, crkvene i maticne knjige i arhiva unisteni. Obnovljena 1984. godine. Zapaljena izvan ratnih operacija 1992. godine. Parohijsko-svetosavski dom opljackan i spaljen (1991–1993).

Zvornicki episkopi

Posle obnove Pecke patrijarsije, pominju se zvornicki episkopi: Pavle (1561–1576), Georgije, Teodosije (1602), Gavrilo (1627), Konstantin (1629), Luka, Venijamin, Isaija, Ananija (1679) i Gerasim (presao sa patrijarhom Arsenijem III u Ugarsku 1690). Od tada pa sve do ukidanja Pecke patrijarsije ne pominju se zasebni zvornicki episkopi, vec je ova Eparhija bila pripojena nekoj od susednih eparhija, ili su njom upravljali susedni episkopi dabrobosanski, valjevski, uzicko-ariljski ili moravicki.

Ukidanjem Pecke patrijarsije (1766), zvornicki episkopi su dobili titulu mitropolita: Grigorije (1767–1773), Gerasim (1776–1804), Joanikije (1804–1807 – Srbin ubijen zbog saradnje sa ustanicima u Srbiji), Evgenije, Gavrilo „Hromi" (1808–1837 – rodom iz Slivne), Kiril (1837–1848 – Grk) i Agatangel (1848–1868). U njegovo vreme je preneseno sediste Eparhije u Donju Tuzlu (1852), i od tada se ona zvanicno zove Zvornicko-tuzlanska eparhija. Od tada su zvornicko-tuzlanski episkopi bili: Pajsije (1868–1873), Dionisije Ili(jevi)c (1873–1892), Nikolaj Mandic (1892–1897), Grigorije Zivkovic (1897–1909), Ilarion Radonjic (1909–1921), Nektarije Krulj (1929–1951) i Longin Tomic (1955–1977), koga je nasledio episkop Vasilije (Kacavenda).

Crkva Svetog Dimitrija

Stupovaca

Crkva Svetog Dimitrija – podignuta 1768. Obnovljena 1848. godine. Delimicno ostecena u Drugom svetskom ratu: crkveni inventar, biblioteka i arhiva unisteni. Parohijski dom spaljen 1942. Posle Drugog svetskog rata crkva obnovljena u vise navrata. Minirana (1991–1993). Parohijski dom opljackan (1991–1993)

Zagrebacko-ljubljanska eparhija

Zagrebacko-ljubljanska eparhija obuhvata srpska naselja na podrucju Gornje Slavonije, odnosno danasnje severne Hrvatske. Od XVI do XIX veka ovi prostori su bili u sastavu (austrijske) Slavonske krajine, odnosno Varazdinskog generalata, a danas ovu Eparhiju cini i citavo podrucje Slovenije, tako da se Zagrebacko-ljubljanska eparhija prostire od reke Ilove do zapadne granice Slovenije.

Pomenutu teritoriju uglavnom su naseljavali Srbi iz Bosne i Srbije koji su dolazili u ove krajeve sa svojim duhovnim vodjama, svestenicima i kaludjerima. Zbog novopridoslih Srba, papa Eugen IV salje 1438. godine na prostore stare Slavonije svog misionara Jakova de Marcija, da te „sizmatike" preobrati u „rimsku veru", a ako u tome ne uspe, da ih progna.

Na prostorima danasnje Zagrebacko-ljubljanske eparhije, srpsko pravoslavno svestenstvo srece se u vreme Katarine Brankovic, kceri srpskog despota Djurdja Brankovica. Udajom (1434. godine) za grofa Ulriha II Celjskog, ona je povela iz Smedereva, pored pratnje i dvorjana, sebi duhovnika-svestenika. Njenim zauzimanjem, prepisana je 1454. godine u Varazdinu bogosluzbena knjiga Apostol, prva do sada poznata srpsko-slovenska knjiga napisana na tim prostorima. U Varazdinskom apostolu, koji se cuva u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, sacuvan je i zapis u kojem je, pored ostalog, zapisano da je ova bogosluzbena knjiga napisana „pri blagocestivoj i hristoljubivoj gospodji i kneginji Kantakuzini, kceri despota Djurdja, samodrsca srpskog."

Od obnove Pecke patrijarsije 1557. godine, u vreme srpskog patrijarha Makarija Sokolovica, nad pravoslavnim Srbima Stare Slavonije duhovni nadzor vrsi pozeski mitropolit, koji stoluje u manastiru Orahovici. Mitropolit pozeski Vasilije, zbog turskog zuluma, prelazi pocetkom oktobra 1595. godine iz manastira Orahovice na podrucje Gornje Slavonije i ostaje u Rovistu, blizu turske granice, kako bi bio sto blize svom narodu pod Turcima. Vladika Vasilije je na novim prostorima osnovao episkopiju, sa sedistem u manastiru Marci, po kojem je i prozvana Marcanskom eparhijom. U istorijskim izvorima, ovo Vladicanstvo se jos naziva: Svidnicka, Vretanijska, Uskocka eparhija. Marcanski arhijereji vodili su tesku borbu protiv agresivnog rimokatolickog prozelitizma i njihovog programa unije.

Pored manastira Marce, drugo duhovno srediste pravoslavnih Srba tog podrucja bio je i ostao manastir Lepavina. Iguman lepavinski Kondrat ubijen je 1716, braneci cistotu Pravoslavne vere. Ubili su ga razjareni unijati na vratima lepavinskog hrama.

Pod velikim pritiskom Rimokatolicke crkve, posebno zagrebackog biskupa, Srbi su izgubili manastir Marcu, ali su sacuvali svoju Pravoslavnu veru i nacionalni ponos. Kao duhovni nastavak Marcanske eparhije, 1734. godine ustrojena je Lepavinsko-severinska episkopija, sa sedistem u manastiru Lepavini, a kasnije u Severinu. Ovo Vladicanstvo sjedinjeno je 1754. godine sa Kostajnicko-zrinopoljskom eparhijom, da bi kasnije, 1771. godine, teritorija Lepavinsko-severinske eparhije bila sjedinjena sa Pakrackim vladicanstvom. Ovo jedinstvo opstojalo je do 1931. godine, kada je osnovana Zagrebacka eparhija, u rangu mitropolije, sa sedistem u Zagrebu. Za prvog mitropolita izabran je Dositej Vasic, uceni bogoslov, covek sirokih pogleda i razumevanja u odnosima sa drugim narodima i veroispovestima. Na samom pocetku Drugog svetskog rata, 7. maja 1941. godine, mitropolita Dositeja ustase su uhapsile i drzale zatocenog u policijskom zatvoru u Petrinjskoj ulici. O njegovom stradanju svedoci i izjava belgijskog konzula Arnolda Roberta, koji je kroz otvor na vratima celije broj 8, videvsi telesno iznakazenog mitropolita Dositeja, rekao: „No, bogami, ovo je divljastvo sta ovi ljudi rade." Po svedocenju Bozidara Cerovskog, sefa ustaske policije u Zagrebu, „Mitropolit je bio tako strasno izmrcvaren da je jedva ziv utrpan u voz za Beograd". Kao teskog bolesnika, Nemci ga prebacuju u Beograd, gde je od zadobijenih fizickih i psihickih rana preminuo 14. januara 1945. godine.

Posle Drugog svetskog rata, Zagrebackom eparhijom – kao i ostalim vladicanstvima na teritoriji Hrvatske – upravljao je sve do 1947. godine vikarni episkop Arsenije Bradvarevic. Njega je nasledio Damaskin Grdanicki, pre toga vladika banatski; a posle njegove smrti 1969. godine ovom Eparhijom je administrirao slavonski vladika Emilijan Marinovic. Na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora 1977. godine, duhovni nadzor nad ovom Eparhijom poveren je episkopu lepavinskom Jovanu (Pavlovicu) koji je, 1982. godine, izabran za mitropolita zagrebackog. Na predlog mitropolita Jovana, ova eparhija je 1983. godine prosirila svoj naziv u Zagrebacko-ljubljanska eparhija.

U proslom ratu su na podrucju ove eparhije, pored nevinog srpskog naroda, stradala i osmorica svestenika, kao i tri monaha.

Znatan broj crkava je porusen (Graberje, Ivanic Grad, Grubisno Polje, Velika Peratovica, Velika Pisanica, Koprivnica, Cadjavac, i jos neke), ostecen, demoliran, a skoro sve su opljackane.

U ratu (1991–1995), iako na podrucju Zagrebacko-ljubljanske eparhije ratnih dejstava uglavnom nije bilo, unisteno je 9, a osteceno 29 crkava. Jedinstveni spomenici srpskog crkvenog graditeljstva s kraja XVII i XVIII veka – crkve-brvnare u Donjoj Rasenici iz 1709. i Rastovcu iz 1730. godine – spalili su hrvatski nacionalisti, tako da se ni temelji vise ne poznaju.

Zgrada Mitropolije u Zagrebu, u kojoj je – pored rezidencije mitropolita – bio smesten i Crkveni muzej kao i biblioteka, minirana je u noci 11. aprila 1992. godine. Izuzetno vredni muzejski eksponati, posebno zbirka ikona, rukopisnih i starih stampanih crkvenih knjiga, liturgijskih metalnih i tekstilnih predmeta, grafika, portreta i jos mnogo toga sto pripada vremenu od XIII do XIX veka, unisteno je ili pak znatno osteceno. Pored Mitropolijskog dvora u Zagrebu, koji je registrovan kao spomenik kulture (zgrada je zidana 1886/87. godine po projektu arhitekte Kuna Vajdmana, porodicna kuca), sruseno je jos 5 parohijskih domova (tri su minirana, 2 spaljena) a 7 je znatno osteceno. Ostecene su i dve kapele.

Na podrucju Zagrebacko-ljubljanske eparhije stradalo je (sto poruseno ili osteceno) preko 50 crkava i ostalih crkvenih objekata. Skoro sve ove srpske svetinje stradale su van ratnih dejstava.

Tokom 1996. godine poruseni su ostaci crkve Casnog krsta u Velikim Zdencima, koja je stradala u Drugom svetskom ratu. I pored svih molbi Srpske crkve, rusenje ove svetinje nije se moglo spreciti. Zvanicnici nove hrvatske drzave „ustvrdili" su da je ovaj hram pripadao „grkokatolicima" koji su nestali sa ovih prostora jos 1919. godine. Postojanje pisanih dokaza o kontinuitetu crkve Casnog krsta u krilu Srpske pravoslavne crkve vec vise od dva stoleca hrvatskim vlastima ocigledno nije dovoljno.

Slobodan Mileusnić

Dalmatinska eparhija

Pravoslavni stanovnici u primorskim gradovima i na dalmatinskim ostrvima srecu se jos u ranom srednjem veku. Bili su to uglavnom pravoslavni Grci, a kasnije u XIV, XV i XVI veku, postoje i kolonije Srba. U XIV veku, osnovana su tri srpska manastira: Krupa (1317), Krka (1350) i Dragovic (1395), koji postaju duhovna sredista, kulturna stecista i nacionalna zborista srpskog naroda u Dalmaciji. Manastir Krupa sa crkvom Uspenja Presvete Bogorodice nalazi se ispod krsevitog Velebita, na zaravni gde se recica Krupa uliva u Zrmanju. Ovaj manastir osnovali su u vreme kralja Milutina kaludjeri koji su izbegli iz Bosne, iz istoimenog manastira, koji se nalazio na uscu reke Krupe u Vrbas. Manastir Krku, sa hramom Svetog Arhangela Mihaila, osnovao je 1350. godine kaludjer Ruvim, a ktitor je bila Jelena, sestra cara Dusana i udovica bana Mladena II Subica. Treci manastir, manastir Dragovic, podigli su pravoslavni Srbi sa svojim kaludjerima koji su, posle Kosovske bitke, izbegli iz Srbije i Bosne u dalmatinske krajeve. Manastir je podignut na reci Cetini, nedaleko od Vrlike. Ovo mu je trece staniste. Smisljenim formiranjem vestackog jezera Peruca 1954. godine, drevni manastir Dragovic je, zajedno sa srpskim selima koja su se nalazila nizvodno uz samu reku Cetinu, potopljen, a srpski zivalj iseljen. Od XVI veka, kada su ojacala srpska naselja u Dalmaciji, Pecka patrijarsija je poverila dabrobosanskom mitropolitu na upravu ove prostore. Oni su, kao „egzarsi cele Dalmacije", poveravali duhovno staranje nad Srbima Dalmatinske krajine arhimandritima manastira Krke. Kada je, 1718. godine, cela Dalmacija pala pod mletacku upravu, Srbima u Dalmaciji nametnuta je crkvena vlast Filadelfijske arhiepiskopije. Novoj vlasti srpski pravoslavni zivalj se snazno odupreo zbog toga sto je ova arhiepiskopija prihvatila uniju sa Rimokatolickom crkvom. Srbi nisu hteli da priznaju unijatskog arhiepiskopa i zahtevali su da dobiju arhijereja iz svoga roda i svoje Crkve, Pecke patrijarsije. Posle Pozarevackog mira, 1718. godine, Srpskom crkvom u Dalmaciji upravljao je jedno vreme Savatije Ljubibratic, izbegli hercegovacki mitropolit. Vladiku Savatija nasledio je njegov sinovac Stefan Ljubibratic, koga je mletacka vlast prognala 1722. godine. Sprecavani da redovnim putem dobiju svog duhovnog poglavara, predstavnici pravoslavnog svestenstva i srpskog naroda izabrali su 1750. godine za svog episkopa uglednog protopopa Simeona Koncarevica, coveka siroke kulture i crkvene predanosti. Po odobrenju peckog patrijarha, Simeona je rukopolozio dabrobosanski mitropolit sa dvojicom episkopa. Kao narodni tribun i rodoljub, vladika Simeon je 1753. godine proteran iz Dalmacije, i od tada je proslo mnogo vremena dok Srbi u Dalmaciji nisu dobili svoga vladiku. Tek pod francuskom vlascu, odobreno je pravoslavnim Srbima da organizuju crkveni zivot i imaju svoga episkopa. Posle tog odobrenja, za dalmatinskog episkopa postavljen je izbegli hercegovacki mitropolit Benedikt Kraljevic (1810–1829). Odlaskom Francuza, vladika Benedikt se pod snaznim pritiskom austrijske vlasti i Rimokatolicke crkve priklonio uniji. Pravoslavni srpski narod to nije prihvatio, i vladika Benedikt Kraljevic je morao da se povuce sa episkopskog trona. Dolaskom vladike Josifa Rajacica (1829–1834) i ulaskom Dalmatinske eparhije u sastav Karlovacke mitropolije, polozaj Srpske crkve u tim prostorima se normalizuje. Zauzimanjem vladike, otvorena je 1833. godine Bogoslovija u Sibeniku, koja je 1841. godine, zajedno sa sedistem eparhije, premestena u Zadar. Posle episkopa Rajacica, na tron Dalmatinske eparhije dolaze ugledni arhijereji: Pantelejmon Zivkovic (1834–1835), Jerotej Mutibaric (1843–1853), Stefan Knezevic (1853–1890) – predani borac za narodna i crkvena prava Srba u Dalmaciji. Njega je nasledio umni Nikodim Milas, ponos bogoslovske nauke, posebno kanonskog prava i crkvene istorije. Dimitrije Brankovic je bio vladika dalmatinski od 1913. do 1918. godine. Od 1874. do 1918. godine, Dalmatinska eparhija je bila zajedno sa Bokokotorskom u sastavu Bukovinsko-dalmatinske mitropolije. Prilikom ujedinjenja delova Srpske crkve posle Prvog svetskog rata, usla je u sastav ujedinjene Srpske patrijarsije. Kako je tada Zadar pripao Italiji, episkopsko sediste je vraceno u Sibenik. Posle ujedinjenja Srpske crkve, dalmatinski episkopi su bili: Danilo Pantelic (1921–1927), Maksimilijan Hajdin (1928–1931) i Irinej Djordjevic, koga su italijanske okupacione vlasti internirale u Italiju, u jedan od logora u okolini Firence. Vladika Irinej je oslobodjen tek posle kapitulacije Italije, a posle Drugog svetskog rata odlazi u Ameriku, pa potom u Englesku gde je i umro. Dalmatinska eparhija je u posleratnom periodu dozivela duhovnu obnovu u vreme episkopa Stefana (Boce) (1959–1978) i Nikolaja (Mrdje) (1978–1992). Istorijski je od velikog znacaja obnova Bogoslovije u manastiru Krki, zaslugom vladike Stefana, a velikim zalaganjem vladike Nikolaja podignuta je i nova zgrada bogoslovskog ucilista u manastiru. Na tronu Dalmatinske eparhije od 1992. godine nalazi se vladika Longin (Krco). U Drugom svetskom ratu, pored hapsenja i suzanjstva vladike Irineja, stradalo je 27 svestenosluzitelja, 22 svestenika i 5 monaha. Tokom ratnih godina (1941–1945), na prostorima Dalmatinskog vladicanstva unisteno je 17 crkava, a ostecene su 23. Stradala su i 2 manastira i 18 parohijskih domova, a 12 crkvenih objekata je tesko osteceno. Unisteno je 49 arhiva i 30 crkvenih biblioteka. U ratu 1991–1995. godine, u Dalmatinskoj eparhiji sruseno je 14, a osteceno 45 hramova. Porusene su crkve u mestima: Brocanac, Glavina Donja (kod Imotskog), Dabar, Zemunik Donji, Kasic, Skradin, Crno kod Smokovica, Susci. Jedan parohijski dom je unisten, a 13 je osteceno. Mileusnić http://www.spc.rs/Genocid/Dalmatinska/dalmatinskal.html

Crkva Svetog velikomucenika Georgija

Trnovo

Crkva Svetog velikomucenika Georgija – podignuta 1886. godine. Obnovljena i osvecena na stogodisnjicu 1986. godine. Porusena i opljackana od strane muslimana jula 1992. Paroha trnovskog, Nedeljka Popovica, islamski fanatici ubili nakon zverskog mucenja 10. juna 1992. godine u Godinjskim Barama, nedaleko od Trnova. Njegovo telo pronadjeno prilikom oslobadjanja Trnova i sahranjeno u crkvenom dvoristu. Parohijski dom zapaljen od muslimana 1992. godine.

 

Crkva Svetog velikomucenika Georgija

Blagaj

  

Crkva Svetog velikomucenika Georgija – podignuta 1853. godine. Obnavljana nekoliko puta. Minirana i sravnjena sa zemljom 1995. godine. Parohijski dom zapaljen od Hrvata i muslimana 1995. godine.

Dabrobosanski mitropoliti

Od dabrobosanskih mitropolita koji su rezidovali u Banji, danas se zna za Josifa (1575) i za Gavrila Avramovica (1575–1588), koji je preneo sediste u Rmanj, a zatim preko Like presao na austrijsku Slavonsku krajinu. Po raznim manastirima u zapadnoj Bosni su rezidovali: Aksentije (1589–1601), Teodor (1601–1619), Makarije (1620), Isaija II (1628–1635), Longin (1657), Hristifor (1671–1681), Atanasije Ljubojevic (1681–1688), Visarion (1690–1708), Isaija III (1708–1709) i Mojsije Petrovic (1709–1713).

Posle ukidanja Pecke patrijarsije (1766), Carigradska patrijarsija je dovodila ovamo za mitropolite mahom Grke (fanariote). To su bili: Danilo (1769), Kiril (1776–1779), Venedikt Kraljevic (1805–1808), Kalinik (1809–1817), Venijamin (1817–1835), Amvrosije (1835–1840), Ignjatije I (1841–1850), Prokopije (1851–1853), Dionisije I (1856–1860), Ignjatije II (1861–1868), Dionisije II Ilic (1868–1871), Pajsije (1871–1874) i Antim (1874–1880).

Nakon sklopljene konvencije izmedju Austrije i Carigradske patrijarsije (1880), mitropolit Antim je odstupio, a za mitropolita dabrobosanskog dosao je Sava Kosanovic (1881–1885); zatim, Djordje Nikolajevic (1885–1896), Nikolaj Mandic (1896–1907), Evgenije Letica (1907–1920), Petar Zimonjic (1921–1941), koji je mucenicki postradao od ustaske ruke, Nektarije Krulj (1947–1966) i Vladislav Mitrovic (1967–1992). Sadasnji mitropolit je Nikolaj (Mrdja). 

Mileusnić http://www.spc.rs/Genocid/Dabrobosanska/dabrol.html

Crkva Svetih apostola Petra i Pavla

Gustovare (kod Mrkonjic Grada)

Crkva Svetih apostola Petra i Pavla – oskrnavljena.

 

http://www.spc.rs/Genocid/Banjalucka/banjaluckal.html

Crkva Svetog velikomucenika Georgija

Slavonski Brod

  

Crkva Svetog velikomucenika Georgija podignuta 1802. godine. Srusile je ustase 1941. godine. 

Zavetna kapela s pocetka XX veka

Poljane (pored Medara)

Zavetna kapela s pocetka XX veka. Obnovljena 1990/91. godine. Do temelja su je srusile ustase krajem 1991. godine.

Crkva Svetog velikomucenika Dimitrija

Okucani

Crkva Svetog velikomucenika Dimitrija podignuta 1752. godine. Srusile su je ustase 1942, a ikonostas, mobilijar, bogosluzbene predmete i crkvene knjige unistili. Nova crkva podignuta nedaleko od starog crkvista 1969. godine. Ostecena spolja na Mitrovdan 1991. Prilikom hrvatske agresije maja 1995. godine, crkva provaljena i demolirana (Izvestaj ECMM ¤ 3/95,42). Tokom 1997. godine crkva oskrnavljena (Izvestaj Mbr. 33/97 od 6. februara 1997. godine). Parohijski dom ostecen i delom srusen krajem 1991. godine. Tokom 1992. godine osposobljen za stanovanje. Jedanaestog aprila 1997. godine, u 21 sat i 15 minuta, podmetnut je pozar koji je naneo veliku stetu (Izvestaj Br. 144/97 od 18. maja 1997. godine).

Crkva Svete Trojice

Nova Gradiska

 

Crkva Svete Trojice podignuta 1738, obnovljena 1824. i 1885. godine. Srusena do temelja od strane hrvatskih ustasa 7. jula 1941. Tom prilikom stradao i ikonostas iz 1814. godine, vredni bogosluzbeni predmeti i crkvene knjige. Nova Saborna crkva podignuta 1982. godine; najveca podignuta crkva u Srpskoj patrijarsiji posle Drugog svetskog rata. Srusena miniranjem strucnjaka iz Zagreba u prolece 1992. godine. Minirana devet puta sve dok nije sravnjena sa zemljom. Sav materijal uklonjen, a crkviste pretvoreno u zelenu povrsinu (Izvestaj ECMM ¤ 2/95, 56).

Kapela Vaznesenja Gospodnjeg

Masicka Sagovina

Kapela Vaznesenja Gospodnjeg podignuta pocetkom XX veka. Ostetile je hrvatske ustase 1992. godine.

Crkva Rodjenja Svetog Jovana Krstitelja

Jasenovac

Crkva Rodjenja Svetog Jovana Krstitelja podignuta 1775. godine. Ustase je srusile 1941. Ikonostas, liturgijski predmeti, bogosluzbene i maticne knjige, arhiva i mobilijar unisteni. Nova crkva podignuta 1984. godine. Ostecena u ratnim operacijama 1991/92. Prilikom hrvatske agresije maja 1995. godine crkva granatirana (ostecen krov i zidovi), provaljena i demolirana (Izvestaj ECMM ¤ 3/95, 71). Parohijski dom spaljen (1991–1995).

Crkva Svetih arhangela Mihaila i Gavrila

Bijela

Crkva Svetih arhangela Mihaila i Gavrila podignuta 1751, a znatnije obnovljena 1885/86. godine. Ikonostas slikan 1759. godine. Tokom Drugom svetskog rata demolirale je ustase, a crkvene knjige i arhivu unistili. Parohijski dom spaljen. Crkva i parohijski dom obnovljeni 1956. Godine 1991/92. izvan ratnih operacija crkva spaljena, a ikonostas, crkvene knjige, bogosluzbeni predmeti i arhiva unisteni. Parohijski dom spaljen izvan ratnih operacija 1991/92. godine.

http://www.spc.rs/Genocid/Slavonska/slavonskal.html

Crkva Svetog velikomucenika Dimitrija

Batinjani Crkva Svetog velikomucenika Dimitrija podignuta 1739. godine. Ikonostas delo popa Stanoja Popovica iz 1747–1751. godine. Generalno obnovljena 1990. Minirana izvan ratnih operacija 1992. godine.

Slavonska eparhija

Učesnici Svetoandrejske skupštine, 1859

Ruska crkva u Beogradu

Konkursni projekat crkve na Oplenc, arh. Nestorović

Manastir Gomirje

Crkve u Beogradu srušene za vreme I svetskog rata

Temišvar - Mehala - Srpska pravoslavna crkva (1916)

Episkopi Pravoslavne Srpske Eparhije Temišvarske u Rumuniji

 

ARHIJEREJI

Neofit, 1608  
Isaja, 1640  
Josif, 1643  
Teodor, 1643  
Sevastijan, 1644, 1647  
Mihajl, 1681-1687  
Vasilije, 1688  
Josif II, posle 1688  
Vasilije, oko 1693  
Isaja Đaković, 1695-1710  
Konstantin Grk, 1704-1713  
Joanikije Vladisavljević, 1713-1727  
Nikola Dimitrijević, 1728-1744  
Georgije Popović, 1745-1757  
Vikentije Jovanović-Vidak, 1759-1774  
Mojsej Putnik, 1774-1781  
Sofronije Kirilović, 1781-1786   
Petar Petrović, 1786-1800  
Stefan Avakumović,1801-1822  
Josif Putnik, 1829-1830  
Maksim Manulović, 1833-1838  
Pantelejmon Živković, 1839-1851   
Samuil Maširević, 1853-1864  
Antonije Nako, 1864-1869  
Georgije Vojnović, 1874-1881  
Georgije Branković, 1882-1890  
Nikanor Popović, 1891-1901   
Dr. Georgije Letić, 1904

  

 

ARHIJEREJI-ADMINISTRATOR

 Arsenije Stojković, 1872-1874  
German Anđelić, 1881-1882  
Georgije Branković, 1890-1891  
Nektarije Dimitrijević, 1891  
Georgije Branković, 1901  
Lukijan Bogdanović, 1901-1904  
Dr. Georgije Letić, 1932-1935  
Dr. Irinej Čirić, 1935-1952  
Visarion Kostić, 1952-1979  
Hrizostom Vojnović, 1979-1980  
Dr. Sava Vuković, 1980-1996 
Lukijan Pantelić, od 1996 

 

 ARHIJEREJSKI ZAMENICI 

Stefan Mihajlović,  1870-1872  
Gedeon Cvetić,  1872-1874  
German Jovanović, 1881-1882  
Ilarion Ruvarac, 1882  
Isak Došen, 1901  
Dr. Stefan Nikolić, 1919-1927  
Slobodan Kostić, 1942-1947  
Stevan Tomić, 1947-1971  
Đorđe Hranisavljević, 1971-1978  
Vladimir Marković, od 1978  




http://www.banaterra.eu/srpski_nou/episkopi-pravoslavne-srpske-eparhije-temisvarske-u-rumuniji
 

Manastir Bešenovo

Prema predanju, manastir Bešenovo, čiji se ostaci nalaze na južnom obronku Fruške gore, uz potok Čikoš, osnovao je srpski kralj Dragutin krajem XIII veka. Posvećen je sv. arhanđelima Mihailu i Gavrilu (8/21. novembar). Drugi podaci o osnivanju dovode se u vezu sa polovinom XV veka, kad se pominje 1467, zapisana na zidu kao godina oslikavanja manastirske crkve. No, prvi siguran podatak o postojanju manastira nalazi se u najstarijem turskom popisu Srema (1546), kao i kasnije tokom XVI veka.

Stematografija (1741.)

Stematografija predstavlja jednu od najznacajnijih srpskih knjiga u XVIII veku. Idejni tvorci ovog izdanja bili su patrijarh Arsenije IV Jovanovic Sakabenta i Pavle Nenadovic Mlađi, a u bakru su ga izrezali Toma Mesmer i Hristofor Zefarovic, jedan od rodonacelnika novije srpske umetnosti.

САВА ДЕЧАНАЦ, Епископ жички (19- поч. 20. века)

 
САВА ДЕЧАНАЦ, Епископ жички (19- поч. 20. века). Велики борац за српску државу и 
ослобођење од турског ропства. Сахрањен је у манастиру Високи Дечани.

Манастир Високи Дечани, Бакрорез из 18. века

Patrijarh Pavle

Kuveždin u ruševinama

НАЦРТИ САБОРНОГА ХРАМА Св. ОЦА НИКОЛАЈА

Gornjokarlovacka eparhija

http://www.eparhija-gornjokarlovacka.hr/Images/Eparhija/gornjokarlovacka.jpg

STEFAN (Knežević) episkop dalmatinski (1853 - 1890)

Posle nasilnog premeštaja episkopa Jeroteja (Mutibarića) iz Dalmacije u Budim, od strane bečkog dvora, za episkopa dalmatinskog je postavljen prvi Dalmatinac, arhimandrit krčki Stefan (Knežević).

Rođen je 15. juna 1806. u Oćestovu. Osnovnu školu je završio u Šibeniku, a gimnaziju i bogosloviju u Karlovcima. Bogoslovske studije je zaokružio na Bogoslovskom fakultetu u Černovicama. Rukopoložen je u čin đakona 21. maja 1833, a u čin prezvitera novembra 1835. Arhimandritom manastira Krke je postao na Bogojavljenje 1844. Episkopom dalmatinskim je imenovan 16. marta 1853, a hirotonisan je u Karlovcima 17. maja 1853. od patrijarha Josifa (Rajačića).
Kao i njegovi prethodnici, imao je pre svega da izdrži tešku borbu sa unijatima koji su stalno nasrtali na Srbe u Dalmaciji, ali bez ikakvog uspeha.

U toku svog skoro četrdesetogodišnjeg arhipastirstvovanja, episkop Stefan je u Dalmaciji zaorao duboku brazdu. Podigao je nivo bogoslovije u Zadru, u koju su primani kandidati sa završenom gimnazijom. Osnovao je 1853. konzistoriju i izvršio novu podelu eparhije na okružne protoprezviterate. Njegovim zauzimanjem je u Dalmaciji podignuto četrnaest novih hramova, među kojima i hram na Dalmatinskom Kosovu, koji je mnogo doprineo širenju kulta kneza Lazara u Dalmaciji. Posebnu pažnju je posvetio školovanju siromašne srpske omladine osnivajući u tom cilju razne fondove.

U toku 1870. godine iz sastava Dalmatinske eparhije izdvojena je Boka Kotorska u samostalnu eparhiju, a 1873. su obe eparhije izlučene iz Karlovačke mitropolije i, zajedno sa Bukovinskom eparhijom, ušle su u sastav veštački stvorene Bukovinsko-dalmatinske mitropolije sa sedištem u Beču.

Bogoslovski fakultet u Černovicama ga je, kao i episkope Nikodima (Milaša) i Gerasima (Petranovića), počastvovao počasnim doktoratom bogoslovlja.

Umro je 28. januara 1890. u Zadru, a sahranjen u kapeli svetog Save u manastiru
Krki.

http://www.eparhija-dalmatinska.hr/Episkop-StefanK-L.htm