Sokobanja


Kondželj


Trnavci


Aleksandrovac

Knjaževac


Čitluk

 Negotin


Rajac


Zaječar

Donji MIlanovac



Dobra



Tekija



Kladovo

Smederevo



Požarevac



Veliko Gradište



Golubac

Saborna crkva u Bgd-u

Monaška škola u Rakovic,i 1925.

Епархијa Тимочкa

ДОСИТЕЈ НОВАКОВИЋ Први Епископ тимочки (1834-1854.) Епископ Доситеј Новаковић родио се око 1774. године у селу Дабници, једном малом засеоку у општини Марков Град, недалеко од града Прилепа. Као младић боравио у манастиру Трескавац а затим отишао на Свету Гору, где је примио монашки чин и бива рукоположен у чин јерођакона, па онда и у чин јеромонаха. Са Свете Горе вратио се у Пирот потом прешао у Ниш, где га тадашњи нишки Епископ Мелетије постави за свог Протосинђела.  После мученичке кончине Епископа Мелетија 31. маја 1821. године Протосинђел Доситеј иѕбегне за Србију где га Кнез Милош прими и постави за старешину, најпре манастира Свете Петке а потом манастира Горњака. Касније бива унапређен у чин Архимандрита. Када је ослобођена тимочка крајина, кнез Милош је, пролазећи кроз те крајеве увидео јасно, колика је птреба да се и тај крај у црквеном погледу организује. Зато је 29. јануара 1834. године препоручио Митрополиту Петру да изабере једног између српских Архимандрита који би био најспособнији бити тимочким Епископом. Према овом захтеву кнеза Милоша, Митрополит Петар је у договору са Епископима, ужичким Никифором и шабачким Герасимом, предложио три Архимандрита од којих је један био Доситеј (Новаковић). Његово посвећење у епископски чин свечано је извршено 2. фебруара 1834. године, на Сретење. Посвећење је извршио Митрополит Петар са Епископима ужичким Никанором и шабачким Герасимом.       Када је Доситеј дошао у своју епархију била је ова у потпуном расулу. Зато је сматрао својом првом дужношћуда свештенство доведе у ред. Међутим дошавши у средину које је потпуно била не навикнута на поредак и устроиство наишао је на велики отпор. Резултат свих његовиих настојања остао је кроз пет година ништаван. Увређен, он је 1839. године напустио Зајечар као своју резиденцију и преселои се у Неготин, где је остао све до своје смтри. Епископ Доситеј је управљао тимочком Епархијом 20 година и два месеца, проживео око 70 година и умри уочи Лазареве суботе, 2 априла 1854. године, у Неготину. Његов гроб налази се у крипти старе неготинске цркве.

ГЕРАСИМ СТОЈКОВИЋ Други Епископ тимочки (1854-1865.) Герасим Стојковић рођен је 1811. године у Великом Араду, онда у Мађарској. Освовну школу и гимназију учио је у месту рођења, философију и права у Пешти а богословију у Сремским Карловцима. После свршених школа прешао је у пролеће 1839. године у Србију и постављен за професора богословије. Укоро, после преласка у Србију, примио је монашки чин у манастиру Враћевшници. Као професор прошао је кроз све степене монашког чина. У чин Архимандрита произведен у манастиру Манасији 9. маја 1853. године. За Епископа тимочког изабран је и посвећен 10. октобра 1854. године. Као Епископ управљао је тимочком Епархијом са седиштем у Неготину све до своје смрти 11. јула 1865. године. Сахрањен је у старој неготинској цркви. Вероватно да повученост, доброћудност и благост Епископа Герасима су главни разлози, што није имао већег утицаја на подизање цркава у Епархији. За времена Владике Герасима почело је богословски образовано свештенство смењивати старо нешколовано и на тај начин стварати се у њима сигуран ослонац за интензивнији рад на подизању богомоља онима који су после њега дошли.

ЕВГЕНИЈЕ СИМЕОНОВИЋ Трећи Епископ тимочки (1865-1880.) По свом стасу, држању и начину одевања, педантерији у вршењу дужности, по љубављу за "торжественост" у служењу и појању-један од најбољих представника прве групе учених богослова био је Епископ Евгеније Симеоновић.   Јевтимије у калуђерству Евгеније, рођен је 4. јануара 1815. године у Белој Цркви, онда у Мађарској, а сада у Србији. Основну школу је учио у масту рођења, гимназију у Сремским Карловцима, философију у Пешти к богословију у Вршцу.  У Србију је дошао 1839. године и од 1.августа 1839 до 9. јуна 1841. године био професор богословије као световно лице. Тада је постављен за регистратора у кнежевој канцеларији, да после кратког времена да оставку на државну службу и закалуђери се о Митровдану 1841. године. После тога је поново постављен за професора богословије. Стално на дужности професора богословије, Евгеније је добивао монашке чинове редом.  После смрти Епископа Герасима изабран је и посвећен 26. септембра 1865. године за Епископа тимочког, са седиштем у Неготину. На Епископској столици провео је Евгеније скоро пуних петнаест година. Умро је 24. априла 1880. године од водене болести. Сахрањен је у старој неготинској цркви, премда је још за живота саградио себи гробницу у новој цркви. После готово педесет година његову жељу да му тело почива у новој цркви, која је подигнута за његовог живота, испунио је Епископ Емилијан.

МОЈСИЈЕ ВЕРЕСИЋ Четврти Епископ тимочки (1880-1883.) Краткотрајно његово управљање тимочком Епархијом пада у доба трзавица на највипој црквеној управи и, вероватно, зато није могао оставивити никаквов видног трага на црквеномнапретку у тимочким крајевима. Сем тога он је и сувише кратко време провео у самој средини тимочке Епархије, да би уопште могао оставити какав траг своје делатности. Епископ Мијсије рођен је у Страгарима, у Крагујевачком округу. После свршене основне школе отишао у манастир Благовештење, где је касније пострижен за монаха. Као монаха послао га је Архимандрит Василије у београдску богословију, коју је свршио за две године и постављен за ђакона у Шапцу код Епископа Михаила, који га је послао у Русију, где је свршио кијевску духоовну Академију. Из Русије се вратио 1862. године и постављен је најпре за писара у београдској конзисторији, а потом за професора богословије. Само једну годину, 1867. , био је старешина манастира Драче код Крагујевца, па је поново враћен за професора богословије и унапређен 1868. године за Архимандрита.  После оставке Епископа шабачког Гаврила, опсвећен је Мојсије за Епископа упражњене Епархије 14. септембра 1868. године. Шабачком Епархијом је управљао до 19. октобра 1874. године, када је стављен у пензију. Говорило се тада, да је уклоњен са Епископије, зато, што га је главна контрола оптужила за неке рачунске грешке, које је учинио док је још управљао манастором Драча.  Враћен на службу 10. јуна 1880. и постављен за Епископа упражњене Епархије неготинске. 1883.године одлази на службу државног саветника.

МЕЛЕНТИЈЕ ВУЈИЋ Пети Епископ тимочки (1891-1911.) Тимочка Епархија била је 1886. године укинута званично из финансијских разлога, али свакако и због партијских трвења. Област тимочка је тиме и иначе забачена због саобраћајних веза са осталим крајевима Србије у црквеном погледу била занемарена. Зато је у тимочкој области рад  на црквеном пољу био сасвим застао. Ово стање су добра запазили и ондашњи највиши кругови црквени, када су поновним успостављањем тимочке Епархије 1890. године прегли да на положај тимочког Епископа доведу најспособније лице.То лице био је Мелентије Вујић. Епископ Мелентије, у мирјанству Љубомир Вујић, рођен је 27. јула 1857. године у Осечици срез колубарски. Основну школу је завршио у селу Крчмару, два разреда гимназије у Београду. Са овом школском спремом отишао је најпре у манастир Боговађу, па онда у Враћевшницу, где је пострижен 25. јуна 1877. године и добио име Мелентије. Сутра дан после пострижења рукоположен је у чин ђакона, а 11. децемгра исте године у чин јеромонаха. Као јероманох завршио је богословију у Београду , а за време изгнанства митрополита Михаила отишао овоме у Рушчик, којји га одведе са собом у Русију. У Русији је завршио духовну академију са степеном кандидата богословља, па се врати натраг у отаџбину. По повратку је постављен за ректора богословије у Призрену где је остао све до избора за Епикопа тимочоког.   Мелентије Вујић, изабран је за Епикопа тимочког и посвећен 10 новембра 1891. године у београдској саборној цркви. Резиденција му је била одређена у Зајечару, месту, које је већ једанпут први Епископ морао напустити, а у коме ни он није могао довршити свој пастирски рад и живот. У борби са свима недаћама које је затекао у месту резиденције  и у читавој Епархији, услед неуспеха да свештеничко стање побољша као и услед оронулог здравља, тражио је пензију, коју је добио 15. јуна 1911. године. Као пензионисан повукао се у Свету Гору, где је провео остатак живота у манастиру Хиландару. Умро је 10. новембра 1921. године.

ИРИНЕЈ ЋИРИЋ Шести Епископ тимочки (1919-1921.) Када се неби познавало очајно стање српске цркве после ослобођења тимочке области 1833. године у овој Епархији, оно би ипак било сасвим разумљиво њено стање после петвековне турске владавине овим крајевима. Али скоро би било неразумљиво њено стање после светског рата 1918. године , када се ве би имале у виду улога и значај српског свештенства у националној и просветној служби свога народа. Тај рад познавали су врло добро и окупатори Бугари, па су немилосрдно и дивљачки на гомиле клали прво носиоце националне свести, свештенике , а онда и рушили сваки пплод њихивoг рада: цркве, школе, нарoдне обичаје, славе, народна имена, књиге, протоколе, записе и написе, све што би ма и најмању везу имало са нарадном прошлошћу. Брзо је, само за три године, настала у области већа пустош него раније за пет векова, јер се да би несрећа била већа, више имало тада шта и рушити него раније. И сву ту пустош имало је ослобођење и уједињење народно да што пре реновира. Обнављање ово иишло је у почетку врло тешко. Читави срезови, у потпуном значењу овога назива, нису имали ни једнога свештеника или ако су и имали по једнога, њихов рад имао је да обухвати десетину насеља.   У таквим приликама дошао је за Епископа тимочког Др. Иринеј Ћирић, учени карловачки богослов, чувени проповедник и сам национални страдалник из светског рата.    Др Иринеј Ћирић рођен је 1. маја 1884. године у Сремским Карловцима. Средњу школу је завршио у Новом Саду, па је после положене матуре завршио духовну Академију у Москви. После духовне Академине докторира на филофлошком факултету у Бечу. Замонашио се у манастиру Хопово 1908. године и био придворни патријаршиски ђакон у Сремским Карловцима.  На епископској столици тимочке Епархије остао је Др. Иринеј врло кратко време, од 15 јуна 1919. до 24 новембра 1921. године, када је по молби премештен на бачку Епископију.

ЕМИЛИЈАН ПИПЕРКОВИЋ Седми Епископ тимочки (1922-1970.) Тимочка област, без великих центара, нема ни материјалних ни духовних удобности онолико, колико тога имају неке друге области наше отаџбине. Посејана још у римско доба многобројним градићима и кулама, она је за време турске владавине била разрушена и дочекала ословођење 1883. године са малим бројем црквица и капела, од насилничког ока склоњеним чатмарама и брвнарама. Остављена дуго времена после ослобођења без саобраћајних веза са осталим крајевима, она је и у првом и у другом светском рату имала једну од најгорих судбина.      За такву средину изабрао је Архијерејски сабор Епископа Др. Емилијана Пиперковића садмог Епископа тимочког. Др. Емилилијан Пиперковић рођен је 23. августа 1886. године у Липљану на Косову. Нижу гимназију завршио је у Солуну и богословију на Халки код Цариграда. После завршене богословије изабран је за питомца Архијерејског сабора Краљевине Србије, да заврши теолошки факултет у Атини. У монаштво је ступио 1911. године и рукоположен за ђакона 15. августа исте године, а за јеромонаха 29. juna 1920. године. Од 1910. до 1913. године био је писар Митрополије и наставник гимназије у Скопљу. 2. априла постављен је за наставника битољске гимназије стим да врши дужност секретара ондашњег Митрополита српског Димитрија на Крфу. За суплента реалке у Београду постављен је у октобру 1920. године па већ 5. октобра исте године премештен у богисловије Светог Саве у Сремским Карловцима. За професора исте богословије унапређен је 22. марта 1921. године  са кога је положаја дошао на престо тимочке Епархије. Посвећен је за Епископа 23. јануара 1922. године. Свечано устоличење на Епископски престо извршено је тек 27. марта 1922. услед тадашњих оправки двора у Зајечару. Епископ Емилијан упокојио се --- 1970. године у Зајечару где у цркви и почива.

МЕТОДИЈЕ МУЖДЕКА Осми Епископ тимочки (1970-1977.) Епископ Методије (у свету Милан Муждека) рођан је 2. фебруара 1912. године у селу Хајтићу код Глине од оца Стевана и мајке Марије.        Основну школу завршио је у Хајтићу, гимназију у Глини, а богословију у Битољу. На Богословском факултету је дипломирао 1939. и исте године примио монашки чин у манастиру Раковица. У чин јерођакона рукоположен је у априлу месецу исте године, а у чин презвитера у јулу месецу. Протосинђелом је постао 1947, а Архимандритом 1955. године.  До избора за Епископа био је професор богословије у Призрену (1939-1941), катихета Пете мушке гимназије у Београду (1941-1947.), професор богословије у Призрену (1947-1951.), у манастиру Раковица (1951-1955.) и ректор богословије у Призрену (1955-1971.). За Епископа тимочког хиротонисан је 4. јула 1971. Његов Архипастирски рад убрзо је прекинут болешћу. Умро је 20 фебеуара 1977. у Београду, а сахрањен у манастиру Буково.

МИЛУТИН СТОЈАДИНОВИЋ Девети Епископ тимочки (1977-1992.)  Епископ Милутин (у свету Марко Стојадиновић), рођен је у Горњем Ковиљу 23. јула 1918. године. Завршио је Богословију Светога Саве у манастиру Раковици, а Богословски факултет уБеограду. Замонашен је по чину мале схиме у манастиру Гргетегу 10. августа 1939. године. У чин ђакона рукоположио га је 27. септембра 1940. Епископ нишки Јован, а у чин презвитера на Преображење 1945. године Епископ будимљански Валеријан. Пре избора за Епископа био је намесник манастира Гргетега, економ патријаршиског двора у Сремским Карловцима, вероучитељ, старешина манастира Крушедола, помоћник управника патријаршиског двора у Београду, чиновник Епархије сремске, професор Богословија у Призрену, Београду и Сремским Карловцима, где је постао и првим послератним ректором. Одликован је достојанством синђела, чином протосинђела и архимандрита. Изабран је за Епископа тимочког 1977. године и хиротонисан у Саборној београдској цркви 10. јула исте године.  Епископ Милутин преминуо је 20 септембра 1992. године и сахрањен у манастиру Суводолу.

http://www.eparhija-timocka.org/

Mitropolit Mihail

MITROPOLIJA

Velika zgrada Mitropolija je sagrađena na mestu Starog kneževog konaka, podignutog 1818, i blizu stare zgrade Mitropolije, izgrađene od slabog materijala sredinom osamnaestog veka, a preko puta današnje Saborne crkve. Planove za Mitropoliju izradio je Jan Nevola ili jedan od srbijanskih arhitekata, možda, kako navodi Nestorović, Pavle Đakonović. Nova zgrada Mitropolije imala je prizemlje i sprat, simetrično rešenu osnovu sa glavnim ulazom prema Sabornoj crkvi. U prizemlju je bila Bogoslovija, na spratu iznad ulaza bila je kapela, sa oltarom i apsidom u vidu erkera, u kojoj je ikonostas oslikao Dimitrije Avramović. Izgradnja ovog zdanja započeta je 1847, a završena je krajem 1850. godine. Spoljna obrada ove, za ono vreme, prilično prostrane zgrade osrtavljala je "prijatan utisak" jer je imala "harmonične simetrične podele prozorskih osovina" i naglašeno malo kube iznad ulaza. Profilacija "venca i prozorskih okvira je bila čista, stilska i dobro izvedena pa je i čitav ambijent: Konak, Saborna crkva i ova zgrada Mitropolije, mada različite stilske obrade, bio u svoje vreme, kako ističe Nestorović, lep arhitektonski kompleks". Mitropolija je porušena 1934. godine i na njenom mestu sagrađena je današnja monumentalna zgrada Patrijaršije. Grdnju mitropolije u svoje vreme inicirao je srpski mitropolit Petar Jovanović (1833-1859) koji je posle smrti svog prethodnika, Melentija, koga je knez Miloš iskreno "oplakao", izabran za novog srpskog mitropolita. Prema opisu, koji je sačuvan, Pavle je bio izrazito lep čovek zbog čega je u narodu bio prozvan „lepi Paja". Bio je srednjeg stasa, živahnih, crnih, velikih očiju, i izuzetan govornik. U "besedama koje je držao neposredno pred knežev pad iznosio je, kako piše Radoš Ljušić, osnovne ideje ustavobraniteljskog pokreta toliko sugestivno da se čak i prestolonaslednik Milan "nosio mišlju" da ovo "izuzetno crkveno i političko štivo" štampa u posebnoj knjizi. Posle čuvene Svetoandrejske skupštine održane 1859. godine kada je došlo do druge smene dinastija u Kneževini Srbiji i Mitropolit Petar je kao istaknuti pristalica svrgnute dinastije morao da napusti Srbiju. Otišao je u manastir Krušedol i posle par neuspelih pokušaja da se vrati u Srbiju umro je 22. septembra 1864. u Sremskim Karlovcima. Sahranjen je manastiru Krušedolu. 

A zgrada mitropolije je dugo, sve do rušenja u trdesetim godinama XX veka, bila jedan od značajnijih spomenika, koji je Beograđane potsećao na same početke arhitektonskog stvaralaštva.

... slika Koste Hakmana ...





... isti autor, kuhinja Mitropolije ...





... a jos pre Mitropolije, od 1833. tu se nalazio Prvi Milosev konak u Beogradu , crtez iz tog perioda ...





... isto, slikao Luka Mladenovic, stotinjak godina kasnije ..

Osjeckopoljska i baranjska eparhija

Pravoslavni Srbi su na prostorima Baranje od najranijih vremena bili pod duhovnim okriljem Beogradske mitropolije, a od kraja XIV veka, od vremena despota Stefana Lazarevica i Djurdja Brankovica, pod okriljem Ugarske eparhije. Obnovom Pecke patrijarsije (1557. godine), ovi prostori pripadaju Pozeskoj mitropoliji, cije je sediste u manastiru Orahovici. Posle Velike seobe Srba pod patrijarhom Arsenijem III Carnojevicem (1690. godine), episkop mohacko-sigetski Jeftimije Tetovac vrsi duhovni nadzor i nad Osjeckim poljem, odnosno Osjecko-poljskom eparhijom; a po odlasku vladike Jeftimija 1703. godine u Rusiju, nad ovim prostorima bdi sam patrijarh Arsenije Carnojevic. Na crkveno-narodnom saboru u manastiru Krusedolu 23. septembra 1710. godine, za episkopa pecujskog izabran je Nikanor Melentijevic (1710–1721), arhimandrit manastira Krusedola. Na ovom saboru, Osjeckopoljska eparhija pripojena je novoizabranom episkopu Melentiju, koji je u svojoj tituli oslovljavan sa „vladika pecujski, Sigetu, Siklosu, Muhacu, pomezdu Save i Dunava pravoslavni episkop". Osjeckopoljska eparhija je u proslosti imala nekoliko naziva: Pecujska; Secujska; Sigetska, Mo-hacka, Secujsko-osecka, Mohacko-sigetska, uglavnom po sedistima episkopa i teritorijama koje je pokrivala. Oko 1713. godine, vladika Nikanor Melentijevic preneo je sediste eparhije u Osijek, kao episkop „mohacko-sigetski i oseckopoljski". Na crkveno-narodnom saboru u Krusedolu (2. januara 1721. godine), za episkopa „oseckopoljskog" izabran je Maksim Gavrilovic (1721–1732), arhimandrit manastira Besenova. Ovaj vladika je kupio u osjeckoj Donjoj varosi velelepnu kucu od „kameral oberdirekta Ignaca Osenda" sebi za rezidenciju. Vladika Maksim presao je 1726. godine iz Osijeka u Secuj, gde je i umro 1733. godine. Iste godine, Osjeckopoljska eparhija pripojena je Eparhiji sremskoj, a Secujska Budimskoj. Patrijarh Arsenije IV Jovanovic Sakabenta preneo je svoje sediste iz Sremskih Karlovaca u Osijek. Isti patrijarh posvetio je u Sremskim Karlovcima 15. avgusta 1746. godine Jovana Georgijevica (1746–1748) za episkopa osjeckopoljskog, sa sedistem u Osijeku. Kada je vladika Jovan izabran za mitropolita karlovackog, Eparhija je pripojena Eparhiji slavonskoj. Vladika pakracko-slavonski Sofronije Jovanovic (1748–1757) jedno vreme boravio je u Osijeku, u rezidenciji koju je kupio jos vladika Maksim. Episkop Sofronije menjao je svoju staru rezidenciju 1750. godine za veliku zgradu preko puta Saborne crkve Uspenija Bogorodice. Posle smrti vladike Sofronija, januara 1758. godine, Osjeckopoljska eparhija pripojena je Sremskoj dejecezi, u cijem je sastavu ostala sve do 1991. godine. U tom vremenskom intervalu ovim srpskim vladicanstvom upravljali su, u ime karlovackih mitropolita, njihovi egzarsi. Na majskoj skupstini u Sremskim Karlovcima, 1848. godine, bilo je pokusaja da se obnovi ova Eparhija, ali bez uspeha. U Drugom svetskom ratu u ovoj Eparhiji unisteni su brojni srpski hramovi (Vucevci, Erdut, Osijek, Tenja, Cepin, Cepinski Martinci, i jos neki), a jedan broj crkava preuredjen je u rimokatolicke bogomolje (Bijelo Brdo, Koprivna, Markusica, Poganovci, Budimci). U ratu (1991–1995), u Osjeckopoljskoj i baranjskoj eparhiji unisteno je 14 crkava, a 35 je osteceno. Poruseno je sest, a osteceno osam parohijskih domova i ostalih crkvenih zdanja. Sveti arhijerejski sabor izabrao je 1991. godine za Osjeckopoljskog i baranjskog episkopa Lukijana (Vladulova), arhimandrita manastira Bodjana. Sediste Eparhije, umesto u Osijeku, privremeno je u Dalju.   Beli Manastir Grobljanska kapela, zaduzbina Romana Milorada, iz 1987. godine. Ostecena 1992. godine granatama hrvatske vojske. Stradao toranj, deo krova i juzni prozor.   Bijelo Brdo Crkva prenosa mostiju Svetoga Nikole podignuta 1764, a zvonik dogradjen 1809. godine. Ikonostas slikao Jovan Isailovic Stariji 1783, a zidno slikarstvo Jovan Isailovic Mladji 1850–1854. godine. U Drugom svetskom ratu (1941–1945) crkva pretvorena u rimokatolicku, a pravoslavni zivalj tog kraja nasilno preveren. Ikonostas odnet, a drvorezbarija ikonostasa unistena. Ovim neprimerenim cinom rukovodio franjevac Kamilo Kolb. Posle rata, crkva renovirana i podignuta nova oltarska pregrada. Crkva ostecena u toku ratnih operacija 1991–1993. godine.   Bolman Crkva Svetih apostola Petra i Pavla podignuta u drugoj polovini XVIII veka; obnovljena 1904. godine. U Drugom svetskom ratu, marta 1945, zapaljeni ikonostas, crkveno-umetnicki predmeti, bogosluzbene knjige i deo arhive. Hram stradao 2. januara 1992. godine. Hrvatska vojska ga granatira u vise navrata; znatno ostecen zvonik i krov crkve. Spolja potpuno obnovljena.   Borovo Selo Crkva Svetog arhidjakona Stefana podignuta 1761, a generalno obnovljena 1987. godine. U ratu (1941–1945) pretvorena u rimokatolicku crkvu, a ikonostas ostecen. Crkva obnovljena 1951/52. godine. Tokom ratnih dejstava 1991/92. godine od velikih detonacija popucali svodovi. Parohijski dom, usled ogromnih detonacija tokom ratnih dejstava 1991/92. godine, pretrpeo velika ostecenja; svi zidovi popucali.   Bracevci Crkva Svetog velikomucenika Dimitrija podignuta 1778, a obnovljena 1827. i 1844. godine. Tokom 1991–1994. godine opljackana i demolirana, a bogosluzbeni predmeti, crkvene i maticne knjige i arhiva unisteni.   Brsadin Crkva Svetog arhangela Gavrila iz 1750, a zvonik dozidan 1834. godine. Tokom Drugog svetskog rata (1941–1945) ostecen ikonostas, a bogosluzbeni predmeti, crkvene i maticne knjige, kao i arhiva, delimicno unisteni. Crkva u celini obnovljena 1983. godine. Znatno ostecena u toku ratnih dejstava 1991–1993. godine. Spolja potpuno obnovljena.   Budimci Crkva Vaznesenja Gospodnjeg podignuta 1795, obnovljena 1837. i 1862. godine. Nemci je zapalili 31. oktobra 1943. godine. Posle rata obnovljena. Ostecena, demolirana pocetkom maja 1995. godine (Izvestaj ECMM, ¤ 3/95, 29).   Valpovo Kapela Svetog Stefana Stiljanovica potice iz XIX veka. Srusena od strane Hrvata (1991–1993).

Vinkovci Crkva Svete Trojice podignuta 1794, a ikonostas, rad Stojana i Jakova Nedica, 1811. godine. U ratu (1941–1945) crkvu opljackali i ostetili Hrvati. Posle rata obnovljena. Crkva opljackana, spaljena, potom minirana oktobra 1991. godine od strane Hrvata. Materijal porusene crkve iznet, a na crkvistu je parkiraliste. Parohijski dom opljackali, a zatim minirali, Hrvati oktobra 1991. godine. Vukovar   Crkva Prenosa mostiju Svetog Nikole podignuta u vremenu od 1732. do 1737. godine. Drvorezbariju ikonostasa radio Tomas Firtler 1771–1773, a ikone slikao Vasilije Ostojic 1771–1776. godine. Zidno slikarstvo izveo Jovan Isailovic Mladji 1854. godine. U Drugom svetskom ratu (1941–1945) opljackana i demolirana. Posle rata, ova Saborna crkva obnovljena. U ratu 1991/92. godine hram miniran i zapaljen. Srusen gornji deo zvonika, krovna konstrukcija i svod crkve. Unutrasnjost potpuno demolirana i spaljena. Crkva u obnovi. Crkva Svete Paraskeve (Petke) podignuta na „Dobroj Vodi" u vremenu od 1808. do 1811, a obnovljena 1908. godine. U Drugom svetskom ratu demolirana i oskrnavljena. Obnovljena 1982. godine. Crkvica opljackana i granatirana (1991–1995). Spolja potpuno obnovljena. Crkva Svetog Prokopija podignuta na imanju Paunovica „Tresnja". Znatno ostecena i opljackana u toku ratnih operacija 1991/92. godine. Crkva Svetog Nikole (Mauzolej porodice Paunovic) granatirana i najvecim delom razrusena. Unisten ikonostas i zidno slikarstvo Stevana Aleksica (1991–1993). Unistena i kapela (mrtvacnica) na groblju (1991–1993). Unistena i zgrada gde je stanovao cuvar koji je odrzavao kompleks porodice Paunovic (1991–1993). Kapela Vaskrsenja Hristovog, na groblju, podignuta pocetkom XX veka. Opljackana i tesko ostecena, granatirana u toku ratnih operacija 1991/92. godine. Tesko ostecen mozaik Vaskrsenja Hristovog.

Gabos Crkva Rodjenja Presvete Bogorodice podignuta 1810, obnovljena i dogradjena 1839. godine. Ikonostas iz 1844. godine. U ratu (1941–1945) unistena arhiva i deo crkvenih dragocenosti. Obnovljena 1965. godine. Tokom 1992. godine u nekoliko navrata granatirana i nalazi se u vrlo teskom stanju; sva ispucala, zvonik sklon padu, zvona polupana. Parohijski dom ostecen granatama i sklon padu (1991–1993).       Gornji Petrovci Crkva Vaznesenja Gospodnjeg podignuta 1769. godine. Ikonostas slikao Bogdan Djukic u prvoj polovini XIX veka. U proslom ratu (1941–1945) unistena arhiva i deo bogosluzbenih predmeta. Crkvu tesko ostetile tokom 1991/92. godine granate, posebno krov i zvonik. Iz crkve ukradeno 60 ikona. Hram spolja obnovljen. Parohijski dom ostecen 1991/92. godine.   Gornji Tovarnik Crkva Svetog velikomucenika Georgija (pripada Sremskoj eparhiji) podignuta izmedju 1797. i 1799. godine. Zidno slikarstvo uradio Petar Cortanovic 1834. godine. Drvorezbariju na ikonostasu izveo Georgije Devic 1842, a ikone slikao Jovan Isailovic Mladji 1853. godine. Crkva obnovljena 1903. godine. Tokom rata (1941–1945) unistena arhiva i deo bogosluzbenih predmeta. Obnovljena 1984. godine. Tokom 1991/92. nekoliko granata ju je pogodilo tako da je unisten krov i zvonik, a zidovi popucali. Zidno slikarstvo znatno osteceno. Hram spolja obnovljen.   Dalj Crkva Svetog velikomucenika Dimitrija. Na starijem crkvistu podignut 1799. godine Saborni hram. Ikonostas slikao Pavle Djurkovic 1822–1824. godine. Crkva demolirana 1942. i tom prilikom opljackane sve dragocenosti, srusena krovna konstrukcija. Ikonostas delimicno spaljen, a zvona odneta. Za stradanje ovog hrama odgovornost snosi rimokatolicki svestenik Josip Astalos. Crkva ostecena u toku ratnih operacija 1991/92. godine; pogodjena granatama (1991–1993) (Izvestaj ECMM ¤ 5/96, 52). Parohijski dom ostecen u toku ratnih dejstava 1991/92. godine.   Darda Crkva Svetog arhangela Mihaila podignuta 1777, a obnovljena 1924. i 1982. godine. U noci izmedju 21/22. avgusta 1991. godine ostecena fasada crkve od strane hrvatske vojske; pogodjena granatama (1991–1993) (Izvestaj ECMM ¤ 5/96, 100).   Dopsin Crkva Svetih apostola Petra i Pavla podignuta 1764. godine. Opljackana i demolirana (1991–1995).   Erdut Crkva Svetog arhangela Gavrila podignuta 1757. godine. Ikonostas i zidno slikarstvo slikao Jovan Isailovic Stariji 1805. godine. Na Bozic 1942. crkvu srusili Hrvati. Na temeljima porusene crkve podignuta posle rata nova. Uoci hramovne slave, 25. jula 1991. godine, hrvatska vojska, odnosno clanovi Hrvatske demokratske zajednice, iz neposredne blizine minobacacima gadjali crkvu. Toranj i zidovi pogodjeni granatama (1991–1993) (Izvestaj ECMM ¤ 5/96, 118). Tom prilikom porusen krov i deo severnog zida. Crkva spolja obnovljena.   Jagodnjak Crkva Svetog Nikole iz XIX veka. Ostecena (1991–1993).   Jankovci (Novi) Crkva Svetog proroka Ilije iz 1794. godine. Ostecena od strane hrvatske vojske 1991. godine: razoreni krov, zvonik, prozori i vrata, a znatno ostecena fasada i unutrasnjost hrama, posebno zivopis. Bogosluzbeni predmeti i crkvene knjige pokradeni. Spolja obnovljena.   Knezevo Crkva Svetog velikomucenika Georgija zaduzbina kralja Aleksandra I Karadjordjevica. Tokom Drugog svetskog rata (1941–1945) opljackana: odnete ikone sa ikonostasa, liturgijski predmeti, crkvene knjige, zatim pevnica i tepisi (darovi kralja Aleksandra). U ratu (1991) ostecena fasada puscanim zrnima.   Koprivna Crkva Rodjenja Presvete Bogorodice potice iz srednjeg veka; obnovljena 1757. godine. U ratu (1941–1945) bila preuredjena u rimokatolicku. Ikonostas i svi liturgijski predmeti ukradeni, a crkva srusena (1991–1993).   Marinci Crkva Svetog velikomucenika Georgija podignuta 1758, obnovljena 1808. i 1987. godine. Drvorezbariju ikonostasa radio Maksim Lazarevic 1829, a ikone slikali 1834. godine Ilija Loncarevic i Jovan Nedeljkovic. U Drugom svetskom ratu bogosluzbeni predmeti i crkvene knjige delom opljackani. Tokom ratnih operacija 1991. godine unisten krov i zvonik. Ukradeno 14 ikona. Unistena drvorezbarija ikonostasa i zidno slikarstvo.   Markusica Crkva Silaska Svetoga Duha podignuta 1810, a obnovljena 1989. godine. Ikonostas slikao Jovan Isailovic Stariji 1775–1777. godine. U Drugom svetskom ratu preuredjena u rimokatolicku. Crkva znatno ostecena: krov, zidovi i zvonik stradali u akcijama hrvatske vojske 9. novembra 1991. i 8. aprila 1992. godine; pogodjena granatama (1991–1993) (Izvestaj ECMM ¤ 5/96, 64).

Miklusevci Crkva Prenosa mostiju Svetog Nikole podignuta 1758, obnovljena 1889. i 1968. godine. Generalno obnovljena 1982. godine. Krovna konstrukcija i fasada ostecena delovima granata (1991–1993) (Izvestaj ECMM ¤ 5/96, 19). Iz hrama sve opljackano, skinut i polijelej. Parohijski dom porusen granatama (1991–1993).   Mirkovci Crkva Prenosa mostiju Svetog Nikole podignuta izmedju 1809. i 1813. godine. Ikonostas iz 1934. Vrata crkve minirana 5. januara 1990. godine. Hram granatiran tokom ratnih operacija u vise navrata (1991–1993). Spolja obnovljena. Parohijski dom znatno ostecen (1991–1993).   Negoslavci Crkva Uspenja Presvete Bogorodice podignuta 1758. generalno obnovljena 1987. godine. Tokom ratnih operacija granatama ostecen krov i fasada crkve (1991–1993). Crkva Rodjenja Svetog Jovana Pretece na groblju podignuta 1708, a obnovljena 1987. godine. Tokom ratnih dejstava ostecen krov i fasada (1991–1993). Parohijski dom znatno ostecen tokom hrvatskog granatiranja (1991–1993).   Osijek Kapela Vaskrsenja Hristovog u parohijskom domu napravljena 1960. godine. Oktobra 1991. godine kapela i parohijski dom opljackani, a jedan deo inventara unisten. U dva navrata, 1993. i 1994. godine, namerno podmetnut eksploziv.   Osijek (Donji grad) Crkva Uspenja Presvete Bogorodice podignuta 1743. godine. Tokom Drugog svetskog rata srusena do temelja. Novi hram podignut u periodu od 1966. do 1979. godine. Tokom 1991/92. godine vise puta granatiran. Opljackan 1992. i 1993. godine. Dva puta miniran, 1992. i 1993. godine. Parohijski stan demoliran i opljackan (1991–1993).   Osijek Kapela Pokrova Presvete Bogorodice ustrojena 1948. godine u ulici Zmaj Jovinoj 25. Pogodjena granatom 1992. godine. Iste godine i opljackana. Grobljanska kapela Prenosa mostiju Svetog Nikole podignuta 1892. godine. Provaljena 1992. i tom prilikom delom opljackana, a deo crkveno-umetnickih predmeta i bogosluzbenih knjiga unisten. Nekoliko vrednih ikona nestalo.   Ostrovo Crkva Rodjenja Svetog Jovana Pretece podignuta u vremenu od 1810. do 1815. godine. Ikonostas slikao Djordje Diklic 1841. U ratu (1941–1945) demolirana. Obnovljena 1965. i 1984. godine. Crkva tesko postradala u toku ratnih operacija 2. septembra 1991. i 16. aprila 1992. godine. Toranj i krov pogodjeni granatama (1991–1993) (Izvestaj ECMM ¤ 5/96, 66). Deo crkveno-umetnickih dragocenosti nestao. Parohijski dom demoliran i opljackan 1991/92. godine. Kapela podignuta na mesnom groblju u XIX veku. Porusila je hrvatska vojska decembra 1991. godine.   Paucje Crkva Svetog velikomucenika Georgija podignuta 1777, obnovljena 1867/68. i 1886. godine. Srusili je Hrvati 1943. godine. Posle rata podignut novi hram. Crkvu minirali Hrvati (1991–1993). Crkveno-umetnicke dragocenosti i crkvene knjige stradale.   Pacetin Crkva Prenosa mostiju Svetog Nikole podignuta u vremenu od 1752. do 1759. godine. Ikonostas slikao Djordje Rakic 1891. Obnovljena 1908, 1958. i 1986. godine. U Drugom svetskom ratu (1941–1945) ostecena i preuredjena u rimokatolicku. Ostecena u toku ratnih operacija 1991. godine; pogodjena sa vise granata.   Poganovci Crkva Svetog proroka Ilije provaljena, demolirana i opljackana od strane Hrvata (1991–1993).   Sarvas Crkva Rodjenja Svetog Jovana Krstitelja podignuta 1753; ikonostas slikao Dimitrije Bacevic 1766. godine. Po raseljavanju Srba, ovaj hram ustupljen Rimokatolickoj crkvi. Novi hram posvecen istom Svetitelju zapocet 1970, a osvecen 21. oktobra 1990. godine. Crkvu znatno ostetili Hrvati u vise navrata u vremenu od 26. juna do 17. septembra 1991. godine: ostecen krov, a unutrasnjost crkve zapaljena. Stradao novi ikonostas, zivopis, bogosluzbeni predmeti, odezde i crkvene knjige. Sve spaljeno. Prema Izvestaju (ECMM, ¤ 1/94, 88) crkva minirana, ostali samo temelji.   Sotin Crkva Prenosa mostiju Svetog Nikole podignuta 1802, a generalno obnovljena 1968. godine. Tokom avgusta 1991. ostecena puscanim zrnima od strane Zbora hrvatske garde.   Sremske Laze Crkva Rodjenja Presvete Bogorodice podignuta 1775, a obnovljena 1979. godine. Ikonostas slikao Djordje Rakic. U Drugom svetskom ratu toranj crkve sluzio nemackoj vojsci kao mitraljesko gnezdo. Znatno ostecena 1991. godine od strane hrvatske vojske; granatama ostecen krov i fasada (1991–1993) (Izvestaj ECMM ¤ 5/96, 43). Parohijski dom tesko ostecen 1991. godine i nije za stanovanje.   Tenja Crkva Prenosa mostiju Svetog Nikole podignuta 1761. ikonostas slikali Janko Halkozovic i Jovan Isailovic Stariji 1777. godine. Crkva srusena do temelja 1942, a nova podignuta 1985. godine. Ostecena u toku ratnih operacija 1991/92. godine. Prema Izvestaju (ECMM, ¤ 1/94, 84) crkva namerno minirana, ostali samo temelji.   Cepin Crkva Svetog arhangela Mihaila podignuta 1759. godine. Novi hram zavrsen i osvecen 1981. godine. Srusili ga Hrvati 1992. Ostao samo deo zvonika.   Cepinski Martinci Crkva Svetog velikomucenika Georgija provaljena i demolirana izvan ratnih dejstava. Bogosluzbeni predmeti i crkvene knjige delom opljackani (1991–1995).   Sarengrad Crkva Svetih arhangela Mihaila i Gavrila podignuta 1805. godine. Drvorezbariju za ikonostas uradio Georgije Devic 1828, a ikone i zidno slikarstvo izveo Bogdan Djukic 1854. godine. Obnovljena 1935. i 1973. godine. U ratu od 1941. do 1945. demolirana, a crkveno-umetnicki predmeti opljackani. Crkva znatno ostecena 6. oktobra 1991. godine; posebno stradali krov i zvonik. Pogodjena granatama (1991–1993) (Izvestaj ECMM ¤ 5/96, 36). Parohijski dom tesko ostecen 1991. godine i nije za stanovanje.   Sidski Banovci (Eparhija sremska) Crkva Svete Paraskeve podignuta 1818. Ikonostas, ripide i darohranilnicu slikao Zivko Petrovic 1840. godine. Decembra 1944. godine tesko je ostetile nemacke tenkovske jedinice. Pogodjena dvema granatama; toranj delimicno unisten oktobra 1991. godine (Izvestaj ECMM ¤ 5/96, 27). http://www.spc.rs/Genocid/Osijecko/osjeckol.html

Beogradske crkve

Krvava litija

Za 19. jul 1937. godine, kada je bila zakazana sednica Skupštine o Konkordatu, bilo je zakazano i moletestvije za ozdravljenje obolelog Patrijarha. Zamišljena "kao velika manifetsacija u borbi protiv Konkordata", litija je krenula u Knez Mihailovu ulicu. U Knez Mihalovoj nastala je tuča i hrvanje građana sa policajcima i žandarmima. Intervenicija policije je bila brutalna, ali su povrede učesnika litije preuveličavane. Politička borba, oko Konkordata se nastavila. Knezu Pavlu je upućen memorandum Svetog sinoda "u kome se tražilo da odmah Kraljevska vlada dr Milana Sojadinovića podnese ostavku i da se Konkordat skine sa dnevnog reda. Stojadinović nije hteo da odustane od ratifikacije Konkordata. 

Vladimir Anđelković   SVI SRPSKI PATRIJARSI

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/feljtoni.120.html?item_id=627

Srpska pavoslavna crkva u Kragujevcu Crkva 1895. godine

Saborna crkva u Beogradu

план Саборне цркве. из 1831. године, Панчевац Фридрих Адам Кверфелд.

Кверфелдov plan saborne crkve

plan saborne crkve iz 1836

Crkva sv. Marka, Tasmajdan, 1939

Stara crkva sv. Marka

Манастир Манасија,1890-1900: фотограф Петар Аранђеловић

Saborna crkva u Beogradu

Stara beogradska mitropolija

Patrjarh Pavle

Patrjarh Pavle

Saborna crkva u NIšu