Св. Цар Константин
Константин Први, Велики (Flavius Valerius Constantinus Magnus) рођен је око 280. године у Нишу (античком Naissus -у). Ту је васпитаван, а касније је свој родни град величанствено украсио; његова мати Јелена, била је скромног порекла. За цара западног римског царства проглашен је 306. године. Од 312. године владао је заједно са царем источног царства Лицинијем, али је после победе над њим, сам владао до своје смрти 337. године. 330. године основао је нову престоницу на истоку, Константинопољ (Цариград, Истанбул). 313. године Миланским едиктом Хришћанима дао слободу вере. На првом васељенском сабору у Никеји 325. године окончао догматске расправе, осудио Аријеву јерес, ујединио хришћанство и утврдио првобитни текст символа вере...
Цар Константин је 325. године основао једну од првих епископија (по предању, Нишку епархију основао је још Свети апостол Павле у првом веку), у Нишу, који као градску славу слави Св. Цара Константина и Царицу Јелену, а као посебну светињу у свом Саборном храму чува (пренете из Свете Горе) мошти св. Великомученика Артемија, који је с Константином, као његов војсковођа, угледао крст на небу, а остатак живота провео као монах.
Римско царство је пре Константина било паганско; почев од Константина, оно је хришћанско. Та промена представља један од најважнијих догађаја у историји, тако да хришћанска традиција није била у заблуди кад је Константина, као и његову мајку Хелену, уврстила међу свеце.
Константин I је премештањем свога летњиковца у околину Наиса и изградњом Медиане, оснивањем епископије у свом родном граду и претварањем паганског Илирика у хришћански свет учинио за хришћанство на овим просторима више него што ће, дуго иза њега, било ко и покушати да учини. Сјај, слава и име града Ниша, за живота Константиновог, постали су нераздвојни елементи слике самога Константина. И, баш што ће непуних 40 година од Константинове смрти цела Империја бити расцепкана и издељена, а плод Константиновог двадесетчетворогодишњег владања, заслугом његових синова потпуно бачен под ноге и згажен, тако ће и нишка епархија доживети исту судбину; као што ће син Константина I и владар Истока Констанције, подржавајући свом снагом аријанство и фаворизујући га бацити у мрак сав очев труд, тако ће и од епископа наиских, као једина светла звезда у мрачној ноћи, опкољен аријевцима остати лик епископа Гаудијенција. После многобројних варварских провала Наис ће, сравњен са земљом, прогутати вишевековни мрак из којег ће се тек за време владавине Немањића отргнути. Али ни тада неће бити онаквог сјаја и славе као за време владавине Константина великог.
Нишка Епархија од 4. до 6. века
Наиссус - Ниш
Неоспорна ствар је да је хришћанство објављено у Нишу, као и у свим другим градовима Горње Мезије, у времену апостола Павла, оснивача многих цркава на Балканском полуострву, као што су: солунска, филипљанска, атинска, коринтска и др. Једино што је непознато је дали је Ниш тада имао цркву (епископију0 или је био потчињен којој другој? Тако и имамо прва писана сведочанства о епископији Нишкој (Наиској) тек са средине IV века и то пре 343. године. Наиска епархија је настала између 325-330., између два за хришћанство важна датума: Првог Васељенског Сабора у Никеји (325. година) и проглашење грчког града Византа за Нови Рим (Неа Рома), престоницу Римског Царства.
На овакво мишљење нагони нас податак да Никејском сабору није присуствовао епископ Наиски, а у време основања Цариграда су већ постојали јаки материјални докази - пре свега се мисли на бројност и величину храмова - о евентуалном постојању епархије у Наису, о чему ће још бити речи. Било како било,први помен наиске епископије налазимо много иза Константинове смрти целих шест године касније (343. године). Наиме, у документима сабора Филипољског те године, аријевски епископи замерају тадашњем епископу наиском Гаудијенцију "што се није приближавао упута својих предходника, Киријака, него је повратио у црквена звања оне које је Киријак био свргнуо". Дакле сусрећемо се са дијаметрално различитим епископима - Киријаком, који је био присталица Констанција (Константиновог сина) и аријанске јереси због чега је, баш као и Теодор ираклијски, тадашњи главни епископ на балканском полуострву, немилосрдно прогањао оне који су се држали вере изложене на Првом Васељенском Сабору (325. године); за разлику од њега, Гаудијенције не само што ће се држати никејског учења већ ће на сабору у Сардици (Софија) бити један од најатрактивнијих епископа. Захваљујући између осталих и њему, Атанасије епископ александријски, православни светитељ познат као св. Атанасије Велики, ће бити рехабилитован.
Кирјак није могао започети својом аријевском делатношћу пре 337. године; тек пошто је Константин I умро, без обзира на његову сталну опкољеност аријевцима од којих ће га један (Јевсеније Никомидијски) пред крај живота и крстити, могла је ова јерес завладати овим делом Илирика. О Гауденцију знамо много више. Дошавши на престо наиске епископије, "у најбурније време које црква зна, учествовао је од новембра 343. до маја 344. године активно у раду Сардичког сабора. Колико је био цењен довољно говори податак да је на посленици упућеној "свима црквама у свету" потписао одмах после Осије, председника сабора, и Протогена, епископа Сардичког (Софија) и домаћина, као Gaudentius ab Achaia de Naisso.
По завршеном сабору св. Атанасије је, у знак захвалности, пошао у Наис са Гауденцијем где је дочекао Васкрс и служио литургију. Овај тренутак је један од светлијих у скоро двехиљадитој историји Ниша, а Гауденције остаје запамћен као једини правоверни епископ Наиски IV века; по његовом нестајању из верског живота Наиса наступа тамна рупа од 344-351 године у којој не знамо шта се догађало у овој епархији. Од 351. године па до упада Хуна (441.г.) настаје један од мрачнијих периода када антиникејци суверено владају варским животом Наиса. Бонос, наиски епископ (378-391), осуђен је ради неправославног учења о Мајци Божијој на Сердичком сабору 391. године. Из овог периода, позната су још три нишка епископа: Маркијан је око 410. године гонио нишко свештенство рукоположено од Боноса. Следећи познати нишки епископ, Гајан који је 515 од монофизита, као ревностан поборник православља, заточен у Цариграду, где је и умро, и најзад Пројект који је 553 у доба цара Јустинијана учествовао на Петом васељенском сабору у Цариграду.
Нишка Епархија од 4. до 6. века
Remesiana - Бела Паланка
РЕМИЗИЈАНА И ЊЕНИ ЕПИСКОПИ
Целокупна површина ремизијанске епархије обухваћена је данашњим опсегом нишке епархије. Живот хришћанске цркве у првим вековима на терену ремизијанске епархије развијао се потпуно самостално.
Ремизијана град аутономије, обухватао је преко 30 места, вероватно значајних и густо насељених, постао је половином IV века седиште епископа и резиденција епископије ремизијанске. Она се граничила са епископијом Сардичком (Софија) и епископијом града Ниша. Историја је забележила 3 ремизијанска епископа.
Први епископ о коме знамо да је управљао епископијом ремизијанском пре 366/7. године звао се Петар. Његов живот по једном његовом биографу био је светитељски.
Други епископ који је име града Ремизијане у Дакији унутрашњој, пронео и прославио широм васељене звао се Никета. Мисли се да је рођен око 330. године. Син је једне новодосељене породице у Ремизијани и пореклом је Словен. Но без обзира на порекло, Никета је једна славна личност, сјајан ум пун интелектуалне активности, човек широког образовања и свестране културе. Аутор је многих теолошко-догматских дела, битних за историју хришћанства. Никета је водио висок и чист духовни живот. Он је апостол, мисионар, проповедик, пастир практичне и реалне активности, песник духовних песама и епископ ремизијански од 366/7. до 420. године. По хришћанском учењу о вери и моралу не разликује се од својих савременика св. Јована Златоуста, св. Атанасија Великог, Григорија Низијанзијског, Кирила Јерусалимског и других. За њега хришћанство није систем, већ, пре свега живот. На бази символа вере установљеног на II Васељенском сабору, он даје свој символ утврђен као исповедна форма у Источном Илирику те се одлуком Сабора у Ниму, утврђује на Западу. Утврђено је да је символ као појам за исповед суштине вере први употребио св. Никета. Текст у преводу гласи: 1) ВЕРУЈЕМ у Бога Оца свемогућег, неба и земље творца; 2) и у сина Његовог Исуса Христа Господа нашег; 3)рођеног од Духа Светога и Деве Марије; 4) који је страдао под Понтијем Пилатом, распет и умро; 5) трећег дана васкрсао жив из мртвих; 6) узнео се на небо; 7) (који је) сео на десно Оцу; 8) и који ће доћи да суди и живим и мртвим; 9) верујем и у Дух Свети; 10) Свету цркву православну (и заједницу светитеља); 11) (и у) опроштај грехова; 12) (и у) обнављање тела и живот вечити. Символ св. Никете јасно указује на суштину вере и пружа веома исправно учење о истини посматрано и са најстрожег становишта. Као епископ ремизијански ужива велики углед у целом хришћанском свету. Посебно је дао велики прилог борби у одбрани догме о Св. Тројству и о приснодевству Св. Богородице. Сматра се аутором духовне песме "Тебе Бога хвалим" коју цео хришћански свет пева.
Никета је имао канонску везу са западним епископима али је својим животом и радом бранио од насртаја јеретика - православно учење изложено у никејско-цариградском символу вере. У дубокој старости од око 82 године представио се Господу у свом родном месту и епископској резидецији 22. јуна 420. године.
Трећи епископ са седиштем у Ремизијани звао се Диогенијанус. Он је присуствовао 449. године III Васељенском сабору у Ефесу. Пише грчим језиком што значи да је грчка писменост почела да потискује из овог града латински језик. Својим присуством на Сабору источних епископа доказује да је гавитирао више према цариградском епископу.
НишкаЕпархијаод 4. до 6. века
ЈУСТИНИЈАНА ПРИМА
За време цара Јустинијана основана је 535. на рачун солунског викаријата нова архиепископија под именом Јустинијана Прима. Тим именом је Јустинијан прозвао дивни град који је подигао у свом завичају и у коме је била резиденција новог архиепископа. Како нам је од византијског историчара Прокопија остао детаљан опис града Јустинијане Приме, научници су запазили упадљиво слагање Прокопијевог описа са откопинама тзв. Царичиног града код Лебана, те данас многи мисле да је ту и била Јустинијана Прима.
Цар Јустинијан се при оснивању архиепископије Јустинијане Приме руководио политичким разлозима. Рим се налазио далеко од центра Византије и црквена јурисникција папина над великим подручјем византијске државе уливала је цару бојазан да ли ће папа на овом подручју водити увек црквену политику онако како то одговара интересима византијске државе и цара.
Пошто није могао да подручје солунског викаријата потчини цариградском патријарху, цар се нагодио са папом Вигилијем да се солунски викаријат подели и да се оснује нова самостална архиепископија. У њен састав ушле су обе Дакије (Дакија средоземна са седиштем у Софији и Дакија прибрежна од Смедерева до Никопоља), Горња Мезија (северна Србија), дарданија (данас Призрен, Хвосно, Приштина и Скопље), Превалис (Црна Гора и Захумље), Македонија Секунда и део Паноније (Срем и Бачка). Ову територију одредио је цар 545. својом новелом према договору са папом Вигилијем. Архиепископа Јустинијане Приме бирају и рукополажу подручни епископи. Он је само номинално признавао римску столицу, а у пракси није се то ни у чему осећало, већ је Јустинијана Прима била самостална црква. За аутокефалну признао ју је и V васељенски сабор 553.
Постојање ове аутокефалне цркве прекинуто је у њеном најбољем цветању. На прелазу из VI у VII век, када су Авари и Словени пљачкали и харали по целом балкану, разорена је поред осталих градова и Јустинијана Прима. Истовремено је нестало и њене архиепископије, чије су епархије поново потпале под папски солунски викаријат. Папа Гргур И (+ 604) обраћа се већ 602. архијереју Јустинијане Приме као обичном епархијском епископу.
Од 10. до 13. века Н.Е. је била, углавном, у саставу Охридске архиепископије. По хрисовуљи византијског цара Василија II од 1018. Н.Е. обухватала је, поред Ниша, крајеве Мокро (око Беле Паланке), Коблос (око Прокупља и Копријана), Топлицу и Свелиговос (данашњи Сврљиг). Н.Е. је убрајана у првих 10 најугледнијих епископија и имала је права на 40 клирика и 40 парика (кметова).
Запажено место Ниша у византијској црквеној хијерархији оставило је трага на црквеном градитељству. У прво време византијске обнове може се сместити еписпископска црква Св. Прокопија за коју не знамо где је, али знамо да је постојала у XI веку. Мошти палестинског мученика који је страдао у време императора Диоклецијана, налазиле су се у цркви Св. Прокопија све до 1072. године. Те године у једном војном походу, угарска војска однела је руку светитеља у цркву Св. Димитрија у Сремској Митровици. По наређењу цара Манојла I Комнина рука је 1164. године враћена у Ниш и прикључена моштима. Црква Св. Прокопија спомиње се и 1204. године, као катедрална црква новоустановљене нишке епископије. Мошти св. Прокопија налазиле су се у Нишу, чији је он заштитник био. Пред долазак Турака мошти су пренесене у Прокупље, где се и данас налазе.
Немали број цркава недалеко од Ниша, значајно су сведочанство византијске градитељске активности. Латинска црква у Горњем Матејевцу, једна је од ретких у целости сачуваних храмова из 11. века. Грађена је као једноброда базилика у облику сажетог уписаног крста са куполом. Накнадно је дозидана припрата са западне стране и отприлике је величине наоса. Зидана је наизменично употребом камена и опеке, што доприноси лепом визуелном утиску. Ова црква спада у значајна архитектонска остварења Византијске културе на нашим просторима.
Пред крај 19 века на историјску сцену ступа Стефан Немања. Још као младић, на позив цара Манојла Комнена (1143-1180), Немања долази у "град славни Ниш". Задивљен младићевом мудрошћу, овде у Нишу, родном граду св. цара Константина, цар Манојло обдарује га, можда не случајно, угледном дворском титулом, "царским сином". Стефан Немања, сада велики жупан, први пут осваја Ниш 1183. године, продирући дубоко у византијску територију, до Софије. Добро познавајући значај Ниша он планира да престоницу државе пресели у " најпознатији од својих градова" , где намерава да дочека Фридриха I Барбаросу. Следеће 1189. године, 27. јула, Немања је Фридриха свечано дочекао у самом граду, не пропустивши прилику да истакне своје освајање Ниша и нишке области. Године 1190. Ниш је опет византијски град, и као такав спомиње се 1198. године. Стефан Немања, велики градитељ и обновитељ цркава, чије је државне интересе пратила црквена политика, морао је у Нишу, као у јаком црквеном средишту, са многим храмовима, неке обновити, а неке из основе саградити. Његове градитељске активности једино су нам познате, захваљујући Стефану Првовенчаном, у вези с храмом Св. Пантелејмона.
Ниш је у XIII столеће ушао као српски град. Међутим, већ 1203. године је у Бугарским рукама. Из тог времена кад поново припада охридској архиепископији, тачније 1204. године, спомиње се нишки епископ Кирик и црква Св. Прокопија.
Самостална српска црква (1219.) основала је топличку епископију са седиштем у манастиру Св. Николе у Топлици. Тиме је, најтачније речено, припојена територија нишке епархије, која је од 1020. године у саставу аутокефалне охридске цркве. Много година касније, из записа у јеванђељу писаном у Сврљигу 1279. године, сазнајемо име ондашњег " нишевског" епископа Никодима.
Град Ниш су наизменично држали Византинци и Бугари, да би 1330. године Ниш и његова област били припојени српској држави. За све време владавине Стефана Душана (1331-1355) Ниш је под српском влашћу. Далеко сећање на ово време сачувало се у још живој легенди, по којој је цар Душан у манастиру Св. Богородице Габровачке причестио своју војску. И у предкосовској Србији, Ниш је у саставу простране државе кнеза Лазара.
а турско време нишка епархија је делила судбину осталих српских епархија . Познат је из тога доба (1680-1692) епископ Рувим, који се писао епископ Нишу и Лесковцу. У 18. веку спојена је Н.Е. са старом Топличком и Белоцркванском епархијом, где су се њихови епископи писали: белоцрквански и нишки. Такови су били: Јоанићије I (1712-1734), Пангелос (1734-1750). Георгије Поповић који је 1737. избегао са патријархом Арсенијем IV Јовановићем и умро 1745. као епископ Темишварски, и Гаврило (око 1766), Калиник (око 1753) , Никодим (око 1754), Атанас (око 1755), Гаврило II митрополит (1761-1777), Герасим митрополит (око 1778) . Из 19. века познати су ови нишки епископи: Макарије, Мелентије(1821), Венедикт I Данило, Јосиф, Григорије (1837-1842), Венедикт II (1842-1845), Никифор, Јанићије II (1856-1858), Стеван Ковачевић (1858-1862), Калиник митрополит (1862-1869), Виктор Чолаковић (1871-1881). Виктор је био егзархијски бугарски епископ , те је присаједињењем нишког , пиротског , врањског и топличког округа Србији 01.02.1879. ушао у састав Београдске митрополије.
У другој половини XIX века, нарочито после ослобођења од Турака 1878. године, почела је нова епоха у историји српског народа. Одмах по ослобођењу од Турака и Ниш је ушао у нови политички живот Србије, и то као друга престоница. У Нишу је кнез Милан имао свој двор и у Нишу је заседала Народна скупштина, у Нишу су се доносиле најважније државне одлуке. Свуда наоколо у четири округа спровођена је аграрна реформа и сељаци су добили земљу као своју приватну својину. Спахилук је укинут и људи су добили сва грађанска права, али и материјалне могућности. Престали су да буду раја. Наследници Виктора Чолаковића на нишком епархијском трону били су : Нестор Поповић (1883-1884), Димитрије Павловић (1887-1889), Јероним Јовановић (1889-1894), Инокентије Павловић (1894-1898), Никанор Ружичић (1898-1911), Доментијан (1911-1913), Доситеј Васић (1913-1933), Јован Илић (1933-1975) и данашњи епископ Иринеј Гавриловић (од 1975).
http://www.eparhija-niska.rs/
