четвртак, 19. јануар 2012.
среда, 18. јануар 2012.
уторак, 17. јануар 2012.
недеља, 15. јануар 2012.
субота, 14. јануар 2012.
Православна црква у центру Загреба
Малобројни православци у Загребу, Срби, Грци и Цинцари, углавном трговци, осећају духовну потребу за молитвеним домом и оснивају православну општину. Није то ишло лако, забележени су снажни отпори, а одлука је донета у Бечу, на основу писменог обраћања загребачких православаца цару Јосипу Другом. Богослужење православцима Загреба службено је одобрено 1786. године. Из манастира Лепавина, код Бјеловара, у Загреб стиже јеромонах Герасим Марковић и почиње да води црквене књиге. Убрзо га игуман лепавинског манастира повлачи, а уместо њега у Загреб шаље јеромонаха Петронија Стефановића који је 5. фебруара 1788. године у Загребу обавио прво крштење детета по православном обреду. Све те радње обављане су у прилагођеним просторима и наметала се велика потреба за црквом. Православна црквена општина Загреба обраћа се 1793. године градском Магистрату са молбом за издавање потребних докумената „јер намерава код двора у Бечу замолити дозволу за подизање православне цркве у Загребу“. У Магистрату улажу напоре да отежају целу процедуру, па, уз остало, траже списак православних породица, затим списак појединаца православне вере, отежући све док српски трговци нису пронашли други начин и убрзали провођење идеје у дело. Купили су католичку капелу Свете Маргарете, на самом улазу у Илицу, са припадајућим земљиштем. Капела је била у врло лошем стању, ван употребе, и плаћена је 4.000 форинти. За оно време велики новац. Православну општину у уговорном односу са Градском управом Загреба заступали су Андрија Рајковић, Ћирил Милошевић и Јован Штова.
Nova crkva, u duhu pravoslavne arhitekture, podignuta je na mestu stare bogomolje 1866. godine, po nacrtima arhitekte Franje Klajna. Snažan potres pogodio je Zagreb 1880. godine, oštetivši veliki deo grada do te mere da su mnoge kuće morale da budu srušene. Novosagrađena crkva izdržala je tu nevolju uz podnošljiva oštećenja.
R. Dmitrović
Saborna je crkva (katedrala) za Mitropoliju zagrebačko-ljubljansku i cijele Italije. Izgrađena je 1866. godine po nacrtu hrvatskog arhitekta Franje Kleina. Obnovljena je 1883.-1884. godine po nacrtima arhitekta Hermana Bollea. Tada je u nju postavljen sadašnji historicistički ikonostas s ikonama koje je radio slikar Epaminondas Bučevski, porijeklom iz Černovaca u Bukovini. Bollé će u još dva navrata restaurirati Preobražensku crkvu - 1899., kada na nju postavlja novu kapu zvonika i 1913.-1914. kada joj je potpuno modificirao pročelja.
Na ovom mjestu bila je katolička crkva sv. Margarete koja je pripadala Zagrebačkoj biskupiji, a spominje se od 1334., kao župna crkva uz koju su se održavali "margaretski sajmovi" (održavali su se od 1337.) Kasnije je crkva pripala župi sv. Marka, a 1794. prodana je pravoslavnim trgovcima. Pravoslavna crkvena općina zagrebačka, kao i sve pravoslavne općine u Habsburškoj Monarhiji u to se vrijeme nazivala grčkom-neujedinjenom. U njezinoj su ranoj povijesti grčki i cincarski trgovci igrali izuzetno veliku ulogu. Sa sve većim doseljavanjem Srba udio Grka u pravoslavnom stanovništvu Zagreba se počeo smanjivati, a i započela je njihova asimilacija u srpski, te djelom hrvatski etnikum. Od 1848. zagrebačka pravoslavna crkvena općina dobiva prefiks srpska. Stara crkva srušena je 1866. što zbog dotrajalosti što stoga jer izgledom i reprezentativnošću nije odgovarala potrebama zagrebačke pravoslavne zajednice. Na njenom mjestu sagrađena je sadašnja katedrala Preobraženja Gospodnjeg prema projektima Franje Kleina. [1] Zbog ovakve povijesti, ulica koja prolazi iza katedrale i danas se zove Margaretska, a ona koja prolazi ispred nje zove se Preobraženska.
Vikipedija
петак, 13. јануар 2012.
уторак, 10. јануар 2012.
понедељак, 9. јануар 2012.
петак, 6. јануар 2012.
даскал Стефан Раваничанин:
даскал Стефан Раваничанин: „Опет да кажемо да је нашем манастиру Раваници коначно пустошење било... 40 дана смо по путу ходили... и уселили смо се у некоје место више Будима звано Сентандреја... Ту саградисмо куће, како који може, и цркву од дрвета подигосмо... ту положисмо мошти светога цара Лазара српског”
Иконостас Саборне цркве у Сентандреји (1777–1781), рад Василија Остојића
Због сталних пресија римокатоличке цркве и почетног унијаћења, патријарх Арсеније Трећи издао је непосредно после сеобе циркуларно писмо – наредбу о хитној градњи првобитних богомоља. Отуд цркве брвнаре. Тек средином ХVIII века почео је свеколики преображај српског народа у Угарској, а за тада се везује и појава гражданства, махом трговаца, занатлија и виноградара-подрумара, који у родољубивом расположењу постадоше „ктитори и приложници” сентандрејских барокних и класицистичких храмова. Градили су их на истим, освећеним, местима где су биле цркве брвнаре. Подигли су Саборну или Београдску цркву са раскошним улазним каменоклесарским порталима и још раскошнијом дуборезбаријом олтарске преграде, на којој су барокне иконе новосадског сликара Василија Остојића. У центру вароши је Благовештенска црква са прелепом западном фасадом у стилу барока-рокаја и са иконостасом врсног сликара Михаила Живковића. На северној страни вароши мајстори кожарског заната подигли су Преображенску цркву са иконостасом сликара из Мале Русије. Четврта је црква Пожаревачка, у којој је иконостас темишварских зографа. Остале сентандрејске цркве, Ћипровачку, Оповачку и Збешку – због помањкања својих верника – будимска епархија уступила је другим вероисповестима. Dinko Davidov
Иконостас Саборне цркве у Сентандреји (1777–1781), рад Василија Остојића
Због сталних пресија римокатоличке цркве и почетног унијаћења, патријарх Арсеније Трећи издао је непосредно после сеобе циркуларно писмо – наредбу о хитној градњи првобитних богомоља. Отуд цркве брвнаре. Тек средином ХVIII века почео је свеколики преображај српског народа у Угарској, а за тада се везује и појава гражданства, махом трговаца, занатлија и виноградара-подрумара, који у родољубивом расположењу постадоше „ктитори и приложници” сентандрејских барокних и класицистичких храмова. Градили су их на истим, освећеним, местима где су биле цркве брвнаре. Подигли су Саборну или Београдску цркву са раскошним улазним каменоклесарским порталима и још раскошнијом дуборезбаријом олтарске преграде, на којој су барокне иконе новосадског сликара Василија Остојића. У центру вароши је Благовештенска црква са прелепом западном фасадом у стилу барока-рокаја и са иконостасом врсног сликара Михаила Живковића. На северној страни вароши мајстори кожарског заната подигли су Преображенску цркву са иконостасом сликара из Мале Русије. Четврта је црква Пожаревачка, у којој је иконостас темишварских зографа. Остале сентандрејске цркве, Ћипровачку, Оповачку и Збешку – због помањкања својих верника – будимска епархија уступила је другим вероисповестима. Dinko Davidov
четвртак, 5. јануар 2012.
уторак, 3. јануар 2012.
недеља, 1. јануар 2012.
среда, 28. децембар 2011.
петак, 23. децембар 2011.
уторак, 20. децембар 2011.
Митрополит
Епископ шабачки Димитрије (1846-1930), касније архиепископ (1905) и патријарх (1920) и Митрополит Србије Инокентије на паради на Бањици 9. септембра 1904.
… hvala gosn. Vasiću
четвртак, 15. децембар 2011.
среда, 14. децембар 2011.
понедељак, 12. децембар 2011.
Amfilohije Radović,
Amfilohije Radović, mitropolit mitropolit crnogorsko-primorski
Po završenoj osnovnoj školi upisao je Bogosloviju Sv. Save u Rakovici, a diplomirao na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu 1962. godine. Studirao je i klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, postdiplomske studije nastavio je u Bernu i Rimu, a doktorirao u Grčkoj, gde se i zamonašio. Na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu 1976. godine postaje docent, pa redovni profesor na katedri za Pravoslavnu pedagogiju sa metodikom nastave.
U maju 1985. izabran je za episkopa banatskog, a 30. decembra 1991. godine ustoličen za mitropolita crnogorsko-primorskog, zetsko-brdskog i skenderijskog i egzarha pećkog trona. Govori grčki, ruski, italijanski, nemački i francuski jezik. Član je Udruženja književnika Srbije i Crne Gore. Veliki uticaj na duhovno oblikovanje mitropolita Amfilohija izvršio je otac Justin Popović, kao i svetogorski starac Pajsije.
Irinej Gavrilović, episkop niški
Po završetku gimnazije upisao se i završio Bogosloviju u Prizrenu, a potom i Bogoslovski fakultet u Beogradu. Ubrzo po odsluženju vojnog roka postavljen je za suplenta Prizrenske bogoslovije. Pre stupanja na dužnost profesora, u oktobru 1959. godine u manastiru Rakovica, od strane Njegove svetosti patrijarha Germana prima monaški čin, dobivši monaško ime Irinej. Istoga meseca na dan Sv. Petke 27. oktobra 1959. u crkvi Ružici na Kalemegdanu rukopoložen je u čin jeromonaha. Dok je službovao kao profesor u Prizrenskoj bogosloviji, upućen je na postdiplomske studije u Atinu, da bi 1969. godine bio postavljen za upravnika Monaške škole u manastiru Ostrogu, odakle se vraća u Prizren gde je postavljen za rektora Prizrenske bogoslovije. Sa te dužnosti izabran je 1974. za vikarnog episkopa patrijarha Germana sa titulom episkopa moravičkog. Godinu dana kasnije izabran je za episkopa niškog, gde se do danas nalazi.
Irinej Bulović, episkop bački
Po završetku somborske gimnazije Mirko Bulović je upisao Bogoslovski fakultet u Beogradu gde je i diplomirao. Za vreme studija primio je monaški postrig od svog duhovnog oca, arhimandrita Justina Popovića, dobivši monaško ime Irinej. Iste godine ga je episkop raško-prizrenski Pavle rukopoložio za jerođakona, a potom za jeromonaha. Nepune dve godine boravio je u manastiru Ostrog i bio predavač u Monaškoj školi pri manastiru. Na postdiplomskim studijama na Bogoslovskom fakultetu Atinskog univerziteta 1980. godine brani doktorsku disertaciju. Posle kraćeg studijskog boravka u Parizu, na ruskom Bogoslovskom institutu Svetog Sergija (1980–1981) izabran je za docenta na katedri Svetog pisma Novog zaveta na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, gde je i danas redovni profesor. Na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve 1989. godine izabran je za episkopa moravičkog, vikara patrijarhu srpskom, a potom je posle hirotonije u Pećkoj patrijaršiji 20. maja 1990. izabran za episkopa bačkog i ustoličen u Novom Sadu, 24. decembra iste godine.
Učestvovao je na mnogim domaćim i međunarodnim bogoslovskim i naučnim skupovima i konferencijama, na duhovnim tribinama i u međuhrišćanskim susretima i dijalozima, kao i u domaćim i međunarodnim susretima i dijalozima sa jevrejskim i islamskim zajednicama, ustanovama i organizacijama.
Grigorije Đurić, episkop zahumsko-hercegovački
Elektroničarsku školu u Varešu završio je 1984. godine i odmah zatim upisao Srednju bogoslovsku školu u Beogradu, nakon čega upisuje Bogoslovski fakultet. Po odsluženju vojnog roka zamonašio se u manastiru Ostrogu 1992. godine, odakle odlazi sa episkopom Atanasijem Jevtićem u obnovljeni manastir Uspenja presvete Bogorodice Tvrdoš kod Trebinja. Rukopoložen je za jerođakona 1992, malo potom i za jeromonaha. Tvrdoški iguman postaje 1996, a arhimandrit 1997. godine. Bogoslovski fakultet završio je 1994. a od 1995. do1997. bio je na postdiplomskim studijama u Atini.
Na vladičanskom tronu Hercegovačke eparhije episkop Grigorije je ustoličen po blagoslovu patrijarha Pavla, a od strane mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija 3. oktobra 1999. Danas aktivno učestvuje u javnim tribinama i kulturnim kretanjima u Republici Srpskoj i Srbiji, a razgovori sa vladikom Grigorijem i njegove besede i predavanja objavljuju se u različitim novinama, časopisima i knjigama.
Fotije Sladojević, episkop dalmatinski
Bogoslovski fakultet u Beogradu upisao je 1983. godine, na kojem je 1988. diplomirao. Potom dve godine provodi na postdiplomskim studijama u Erlangenu, Nemačka.
Po povratku iz Nemačke, 1990, prima monaški čin u manastiru Kovilj, Eparhija bačka. Iste godine episkop bački Irinej rukopolaže ga za jerođakona, a zatim za sveštenomonaha.
Od 1992. do 1993. godine, jeromonah Fotije provodi kao sveštenoslužitelj u manastiru Bođanima, a narednih pet godina (1993–1998) radi kao profesor u Bogosloviji Svetog Arsenija u Sremskim Karlovcima, gde ga i zatiče izbor za episkopa dalmatinskog: hirotonisan je 1999. u Sabornoj crkvi u Sremskim Karlovcima, a za episkopa dalmatinskog ustoličen je u Sabornoj crkvi u Šibeniku.
Po odluci Svetog arhijerejskog sabora SPC-a, 2000. godine episkop Fotije je postavljen za v.d. rektora obnovljene Bogoslovije Sveta tri jerarha u manastiru Krka.
Ignjatije Midić, episkop braničevski
Posle osmogodišnje škole upisao se u Bogosloviju Svetog Save u Beogradu 1969. i završio je 1974. sa odličnim uspehom. Studije teologije je nastavio 1976. na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu i okončao ih 1980. Pored studija teologije proučavao je i filozofiju, logiku, istoriju, književnost, umetnost... Po blagoslovu episkopa niškog Irineja i preporuci Svetog arhijerejskog sinoda, odlazi na postdiplomske i doktorske studije iz sistematske teologije na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Atini.
Pored teologije, na Atinskom univerzitetu studirao je vizantijsku književnost i antičku filozofiju, proučavao dela savremenih egzistencijalista i personalista. Privlačila ga je i savremena fizika, zatim moderni rimokatolički, protestantski i anglikanski teolozi.
Posle doktorskih studija i odbranjene disertacije izabran je za docenta na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, prvo za etiku, a potom i za dogmatiku. Zamonašio se 1991, iste godine je rukopoložen za jerođakona a zatim i jeromonaha. U međuvremenu, u dva navrata po šest meseci, boravio je u Nemačkoj na specijalističkim studijama iz eshatološke teologije. Iako veoma mlad, Ignjatije je izabran za episkopa braničevskog 1994. godine na redovnom zasedanju Arhijerejskog sabora Srpske crkve, a hirotoniji su prisustvovali i predstavnici Carigradske patrijaršije i Grčke crkve.
Joanikije Mićović, episkop budimljansko-nikšićki
Gimnaziju je završio u Nikšiću, diplomirao je na Bogoslovskom fakultetu SPC-a u Beogradu 1990. godine i apsolvirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Zamonašio se u manastiru Ćelija Piperska 1990. godine, u čin jerođakona rukopoložen je 7. februara, a u čin jeromonaha 17. februara 1991, kada je i postavljen za v.d. nastojatelja manastira Savina, potom za nastojatelja Cetinjskog manastira, nastavnika i glavnog vaspitača u novoobnovljenoj Cetinjskoj bogosloviji. Septembra 1995. unapređen je u čin protosinđela i postavljen za v.d. rektora Cetinjske bogoslovije.
Za vikarnog episkopa budimljanskog izabrao ga je Sveti arhijerejski sabor na redovnom zasedanju maja 1999, a u čin episkopa hirotonisan je na Cetinju od strane patrijarha Pavla.
Irinej Dobrijević, episkop australijsko-novozelandski
Prvih 12 razreda opšteg obrazovanja završio je u rodnom Klivlendu, potom je završio dva najuglednija teološka fakulteta u Americi – Sv. Vladimir i Sv. Tihon. Profesor je na Lajola univerzitetu u Čikagu, a na poziv patrijarha Pavla predavao je i na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu.
Pripada monaškom bratstvu manastira Sveti Sava u Libertvilu. Imao je zapaženu ulogu kao izvršni direktor Kancelarije za spoljne poslove Srpske pravoslavne crkve u Vašingtonu. Odgovorno obavlja značajne poslove u vašingtonskoj Kancelariji Konferencije pravoslavnih episkopa u Americi, u Savetu za imigrantske i izbegličke poslove u Čikagu, u Komisiji za ljudska prava u Čikagu i u više srpskih organizacija.
Jula 2006. godine, u Sabornoj crkvi u Beogradu, patrijarh Pavle rukopoložio ga je za episkopa australijsko-novozelandskog.
Vreme, br. 997, 2010
VELIKА ZGRADА BOGOSLOVIJE SV. SAVE U BEOGRADU
VELIKА ZGRADА BOGOSLOVIJE SV. SAVE U BEOGRADU
Za veliku zgradu Bogoslovije sv. Save u Beogradu, podignutoj oko 1912. na zapadnom Vračaru, u Tiršovoj ulici, prema projektima Jovana Ilkića, dobar poznavalac srpske arhitekture XIX veka Bogdan Nestorović kaže da projektovana u "uprošćenoj varijanti" onda još uveliko dominantnog akademizma. Zgrada ima "suteren, prizemlje i sprat i mada je imala religioznu namenu" nju, prema Bogdanoviću, arhitekta Ilkić nije "projektovao u romantičarskom duhu, u neovizantijskoj arhitekturi kao što je to činio sa drugim zgradama ove vrste, već se opredelio za akademizam".
Zgrada Bogoslovije je porušena posle Drugog svetskog rata i njeno zemljište je postalo deo kompleksa ondašnje nove sovjetske, a danas ruske ambasade.
Радослав Грујућ
Радослав Грујућ (29. јуни 1878, Земун, Аустро-Угарска – 25. мај 1955, Хвар, СФРЈ) је био српски православни свештеник и историчар који се претежно бавио историјом Српске православне цркве.
Школовао се у родном месту а богословију је 1899. године завршио у Сремским Карловцима. Одмах по завршетку богословије рукоположен је за свештеника и постављен за парохисјког помоћника при храму Свете тројице у Земуну. Старешина храма за време Грујићевог службовања био је прота Димитрије Рурарац. Након положених додатних испита постављен је за професора катихету у Великој гимназији у Бјеловару 1904. и на овом месту је остао до 1914. године. У Бјеловару је почео да прикупља грађу о српској историји у Славонијии широм Угарске. У овом периоду је завршио студије права у Бечу (1908). Филозофске науке студирао је у Загребу где је дипломирао 1911. године. На истом факултету је 1919. и докторирао. И поред професионалних обавеза у овом пеироду је написао и објавио 69 радова. Значајем се истиче Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја (1909). Рад је био конципиран као одговор државном тужиоцу на процесу против педесет тројице Срба познатом као велеиздајнички процес. По почетку Првог светског рата затворен је као велеиздајник. Пуштен је наредне 1915. године, једно време се налазио у кућном притвору а затим је премештен у Госпић. После две године враћен је у Бјеловар. Након завршетка Првог светског рата предавао је у Београду у Другој гимназији а затим у Богословији Свети Сава. Године 1920. изабран је за професора националне историје на Филозофском факултету у Скопљу. Период живота у Скопљу је најинтензивнији период његовог научног стваралаштва. У два наврата био је декан факултета у Скопљу (1930—1933. и 1935—1937). Основао је Скопско научно друштво коме је председавао од 1921. до 1937. године. Покренуо је 1925. Гласник скопског научног друштва који је убрајан међу најзначајније публикације у објасти друштвених и историјских наука у међуратној југословенској држави. Оснивач је Музеја Јужне Србије у Скопљу чији је управник био од 1921. до 1937. године. На позив црквених власти долази 1937. у Београд где је постваљен за редовног професора историје Српске православне цркве на Богословском факултету у Београду. У Београду је радио на обнављању Музеја Српске цркве у Конаку кнегиње Љубице. Изабран је за дописног члана САНУ 1939. Био је и редовни члан Матице српске, хрватске и словенчке и почасни члан Студентског историјског друштва у Београду као и сарадник Српског географског друштва и Југословенског историјског друштва у Београду.
За време Друог светског рата радио је на збрињавању српских избеглица као и на очувању споменика српске православне цркве. Према налозима Српске цркве 1942. радио је на преношењу моштију кнеза Лазара, цара Стефана Уроша у кнеза Стефана Штиљановића из фрушкогорских манастира у београдску Саборну цркву. По завршетку рата радио је на идентификацији и враћању уметничких предмета који су на територији НДХ опљачкани из српских цркава и манастира.
Дана 3. априла 1945. суд части Универзитета у Београду казнио је Радослава Грујића удаљавањем са Универзитета а одлуком Народног одбора Рејона I од септембра 1945. избрисан је са списка грађана и лишен српске националне части. У послератном периоду радио је у Музеју Српске православне цркве и Патријаршијској библиотеци где је наставио свој рад на пољу српске црквене историје. Умро је у 77. години и сахрањен је 1. јуна 1955. на Новом гробљу у Београду. Његови и посмртни остаци супруге Милице пренети су 11. новебра 1992. у фрушкогорски манастир Гргетег.
Историографски рад
Радослав Грујић је обајвио око 270 радова. Највећи део његових радова односи се на историју Карловачке митрополије и међу њима се издвајају Kако се поступало са српским молбама на двору ћесара аустријског последње године живота патријарха Арсенија III Чарнојевића (1906), Пакрачка епархија (1930) и Духовни живот Срба у Војводини (1939. и 1941) затим на историју Пећке патријаршије (Средњовековно српско парохијско свештенство, Пећки патријарси и карловачки митрополити у XVIII веку). Део његових радова односи се на развој школства међу Србима на територији Карловачке митрополије и на проблем унијаћења Срба. Бавио се и проблематиком из историје уметности где се издваја његова монографија о манастиру Ораховица (1939). Организовао је и археолошке радова манастира Светих арханђела код Призрена. Написао је велики број одредница о Српској православној цркви у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој. Ти чланци су приређени и као посебна књига Азбучник српске православне цркве по Радославу Грујићу за коју је поговор написао Слободан Милеуснић и у оквиру које је објављена библиографија Грујићевох Радова.
Литература
Грујић, Радослав (С. Милеуснић), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.
Школовао се у родном месту а богословију је 1899. године завршио у Сремским Карловцима. Одмах по завршетку богословије рукоположен је за свештеника и постављен за парохисјког помоћника при храму Свете тројице у Земуну. Старешина храма за време Грујићевог службовања био је прота Димитрије Рурарац. Након положених додатних испита постављен је за професора катихету у Великој гимназији у Бјеловару 1904. и на овом месту је остао до 1914. године. У Бјеловару је почео да прикупља грађу о српској историји у Славонијии широм Угарске. У овом периоду је завршио студије права у Бечу (1908). Филозофске науке студирао је у Загребу где је дипломирао 1911. године. На истом факултету је 1919. и докторирао. И поред професионалних обавеза у овом пеироду је написао и објавио 69 радова. Значајем се истиче Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја (1909). Рад је био конципиран као одговор државном тужиоцу на процесу против педесет тројице Срба познатом као велеиздајнички процес. По почетку Првог светског рата затворен је као велеиздајник. Пуштен је наредне 1915. године, једно време се налазио у кућном притвору а затим је премештен у Госпић. После две године враћен је у Бјеловар. Након завршетка Првог светског рата предавао је у Београду у Другој гимназији а затим у Богословији Свети Сава. Године 1920. изабран је за професора националне историје на Филозофском факултету у Скопљу. Период живота у Скопљу је најинтензивнији период његовог научног стваралаштва. У два наврата био је декан факултета у Скопљу (1930—1933. и 1935—1937). Основао је Скопско научно друштво коме је председавао од 1921. до 1937. године. Покренуо је 1925. Гласник скопског научног друштва који је убрајан међу најзначајније публикације у објасти друштвених и историјских наука у међуратној југословенској држави. Оснивач је Музеја Јужне Србије у Скопљу чији је управник био од 1921. до 1937. године. На позив црквених власти долази 1937. у Београд где је постваљен за редовног професора историје Српске православне цркве на Богословском факултету у Београду. У Београду је радио на обнављању Музеја Српске цркве у Конаку кнегиње Љубице. Изабран је за дописног члана САНУ 1939. Био је и редовни члан Матице српске, хрватске и словенчке и почасни члан Студентског историјског друштва у Београду као и сарадник Српског географског друштва и Југословенског историјског друштва у Београду.
За време Друог светског рата радио је на збрињавању српских избеглица као и на очувању споменика српске православне цркве. Према налозима Српске цркве 1942. радио је на преношењу моштију кнеза Лазара, цара Стефана Уроша у кнеза Стефана Штиљановића из фрушкогорских манастира у београдску Саборну цркву. По завршетку рата радио је на идентификацији и враћању уметничких предмета који су на територији НДХ опљачкани из српских цркава и манастира.
Дана 3. априла 1945. суд части Универзитета у Београду казнио је Радослава Грујића удаљавањем са Универзитета а одлуком Народног одбора Рејона I од септембра 1945. избрисан је са списка грађана и лишен српске националне части. У послератном периоду радио је у Музеју Српске православне цркве и Патријаршијској библиотеци где је наставио свој рад на пољу српске црквене историје. Умро је у 77. години и сахрањен је 1. јуна 1955. на Новом гробљу у Београду. Његови и посмртни остаци супруге Милице пренети су 11. новебра 1992. у фрушкогорски манастир Гргетег.
Историографски рад
Радослав Грујић је обајвио око 270 радова. Највећи део његових радова односи се на историју Карловачке митрополије и међу њима се издвајају Kако се поступало са српским молбама на двору ћесара аустријског последње године живота патријарха Арсенија III Чарнојевића (1906), Пакрачка епархија (1930) и Духовни живот Срба у Војводини (1939. и 1941) затим на историју Пећке патријаршије (Средњовековно српско парохијско свештенство, Пећки патријарси и карловачки митрополити у XVIII веку). Део његових радова односи се на развој школства међу Србима на територији Карловачке митрополије и на проблем унијаћења Срба. Бавио се и проблематиком из историје уметности где се издваја његова монографија о манастиру Ораховица (1939). Организовао је и археолошке радова манастира Светих арханђела код Призрена. Написао је велики број одредница о Српској православној цркви у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој. Ти чланци су приређени и као посебна књига Азбучник српске православне цркве по Радославу Грујићу за коју је поговор написао Слободан Милеуснић и у оквиру које је објављена библиографија Грујићевох Радова.
Литература
Грујић, Радослав (С. Милеуснић), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.
петак, 9. децембар 2011.
Stara (porušena 1941.godine) i nova crkva Pokrova Presvete Bogorodice u Gradišci
http://www.skyscrapercity.com/showpost.php?p=84710626&postcount=50
МИТРОПОЛИТ ИНОКЕНТИЈЕ
МИТРОПОЛИТ ИНОКЕНТИЈЕ
митрополит београдски 1898-1905
Инокентије Павловић је рођен 31. јула 1840. у Шапцу као Јаков Павловић. Отац му је био познати протојере Јован Павловић, посланик на чувеној Светоандрејској скупштини. Основну школу и четири разреда гимназије завршио је у Шапцу, два разреда богословије у Београду и Духовну академију у Кијеву. У Србију се вратио почетком 1863, и већ 31. јула био је рукоположен за свештеника. Био је професор гимназије у Крагујевцу, војни свештеник, свештеник Казненог завода у Крагујевцу, професор и ректор богословије, вероучитељ Више женске школе, дворски свештеник и начелника Црквеног одељења у министарству просвете и црквених дела.
После смрти супруге закалуђерио се 24. новембра 1892. године и добио име Инокентије. За епископа нишкога изабран је 1. августа 1894, а за митрополита 15. 2.1898. вољом двора и владе.
За време његове управе Београдском митрополијом дошло је до женидбе краља Александра и Драге Машин, до насилног уклањања династије Обреновића са престола (1903), и до избора Петра Карађорђевића за новог краља Србије.
Митрополит Инокентије је био, како пише Слијепчевић, просечан човек, који иза себе није оставио никакво значајно дело. Бавио се књижевним радом и по разним часописима објављивао богословско-педагошке чланке. Написао је и око 250 проповеди, који нису, у целини, до данас објављене.
митрополит београдски 1898-1905
Инокентије Павловић је рођен 31. јула 1840. у Шапцу као Јаков Павловић. Отац му је био познати протојере Јован Павловић, посланик на чувеној Светоандрејској скупштини. Основну школу и четири разреда гимназије завршио је у Шапцу, два разреда богословије у Београду и Духовну академију у Кијеву. У Србију се вратио почетком 1863, и већ 31. јула био је рукоположен за свештеника. Био је професор гимназије у Крагујевцу, војни свештеник, свештеник Казненог завода у Крагујевцу, професор и ректор богословије, вероучитељ Више женске школе, дворски свештеник и начелника Црквеног одељења у министарству просвете и црквених дела.
После смрти супруге закалуђерио се 24. новембра 1892. године и добио име Инокентије. За епископа нишкога изабран је 1. августа 1894, а за митрополита 15. 2.1898. вољом двора и владе.
За време његове управе Београдском митрополијом дошло је до женидбе краља Александра и Драге Машин, до насилног уклањања династије Обреновића са престола (1903), и до избора Петра Карађорђевића за новог краља Србије.
Митрополит Инокентије је био, како пише Слијепчевић, просечан човек, који иза себе није оставио никакво значајно дело. Бавио се књижевним радом и по разним часописима објављивао богословско-педагошке чланке. Написао је и око 250 проповеди, који нису, у целини, до данас објављене.
Пријавите се на:
Постови (Atom)