Crkvena organizacija - mape

Crkvena organizacija - mape

Salonitanska arhiepiskopija od 530. do 533. godine                         LINK Justinijana Prima                                 LINK Dracka mitropolija do 10. veka                                 LINK Dracka mitropolija 10. vek                                 LINK Splitska arhiepiskopija X vek                                 LINK   Bugarska mitropolija XI vek                                 LINK

Српски живопис

Под српским живописом се подразумевају живописи настали у сакралним објактима српске цркве од настаријих времена до модерних дана. Термин је буквални превод грчке речи зоографики (грч.ζωγραφικη; зоо — животиња и графики — слика). У средњовековној Србији је овај назив ретко коришћен, a користио се да означи сликање уопште, пресликавање и осликавање цркава. Уобичајни средњовековни називи за зидно сликарство били су: светими образи украсити, пописати и пописаније, стенописаније,украсити образом писанија, писаније и подписаније.

Садржај

Утицаји и распрострањеност Ктитори Сликари Техника Језик на натписима Теме Развој Погледајте и… Напомене Литература

Утицаји и распрострањеност

Окренутост српске културе према Византији, a нарочито од времена Стефана Немање и светог Саве, јасно се одражава на ликовним представама у српским храмовима. У раној српској уметности из 11. и 12. века осећају се напоредо и западни и источни утицаји. Од краја 12. века српски живопис је под снажним утицајем византијске уметности. Присутност западних утицаја биће ограничена на подручје јадранске обале и њеног непосредног залеђа. У унутрашњости земље оно ће бити присутно у мањој мери у архитектури и примењеној уметности. На византијску оријентацију српских животописаца неће утицати ни превирања у вези са Лионском и Фирентинском унијом, нити догађаји око пада Цариграда 1453. године, па ни пад српских земаља под турску власт. Све до касног 17. века повремено и у следећем столећу основни тематски и иконографски програм у живописању српских цркава није се битније мењао.

Простор на коме је негован српски живопис знатно се мењао током историје. У средњем веку он је био негован на простору између Саве и Дунава на северу, и Епира и Тесалије на југу да би се у касније проширио до Велебита на западу, Будима на северу и Самокова на истоку. Српској уметности припадају и дела настала у удаљеним српским монашким заједницама као што је Хиландар на Светој гори.

Ктитори

Током 12. и 13. века наручиоци живописа су готово искључиво припадали владарској породици Немањића, чиме су изградња и осликавање цркава била поверена често најбољим доступним мајсторима. Високи уметнички домети биће заступљени у владарским задужбинама све до пропасти српске средњовековне државе. У каснијем периоду све већу улогу у ктиторској делатности је заузимала властела. Задужбине истакнутих властелина као што су Псача, Лесново и Каленић нимало нису заостајале за владарским. Поред припадника владарског рода и властеле, значајну улогу и финансирању живописања имали су и црквени великодостојници. Након пропасти српске средњовековне државе они ће у овоме преузети главну улогу. О живописању храмова старали су се и људи из нижих сталежа, манастирска братства, становници градова и др.

Сликари

Средњовековни сликари нису потписивали своја дела.¹ Проучавањем стилских карактеристика и писаних извора, научници су дошли до извесних сазнања и о сликарима. Судећи према Ђурђевим ступовима, Немањине задужбине су осликавали грчки сликари. Свети Сава је ангажовао уметнике из Цариграда и Солуна. Сигурно је да је сликар студеничких фресака које потичу из 1208—1209. био пореклом Грк. Грци су били и сликари фресака у Жичи, Милешеви, Сопоћанима, а утврђено је да су Михаило и Евтихије, сликари који су радили у најзначајнијим задужбинама краља Милутина, били пореклом из Солуна. Грчки сликари биће присутни у српској уметности све до почетка 15. века када њихово учешће у живописању српских цркава нагло опада. Сигурно је било и домаћих уметника, али су нам нека од њихових имена сачувана тек од друге половине 14. века. Велики градови као што су Охрид, Призрен, Скопље или Костур имали су своје сликарске радионице. У доба турске власти на територији српских земаља живописом су се бавили готово искључиво Срби.

Техника

У српском зидном сликарству преовлађивала је техника фреске. Остале технике као на пример мозаик нису биле заступљене. Да би се постигао визуелни ефекат који је био карактеристичан за мозаик, сликари су користили златну позадину на којој је била опонашана ова техника (примери постоје у Сопоћанима, Градцу, итд).

Језик на натписима

Језик коришћен на натписима живописа није зависио од порекла сликара и места где је дело настало, већ од воље наручиоца. Пре проглашења аутокефалности Српске цркве натписи на фрескама су били искључиво на грчком језику. После 1220. користи се српски језик. Српски језик ће се у наредном периоду користити паралелно са грчким а у неким областима, нарочито на територији некадашње Охридске архиепископије преовлађавао је грчки. Од 16. века преовлађивао је српски језик. Натписи на фрескама значајни су и за изучаваоце српске историје. Тако натпис на фресци у манастиру Лесново на којој је приказан Јован Оливер даје значајне податке о титулама које је овај властелин носио у различито време, па самим тим омогућава да се реконструише феудална хијерархија у Србији у доба кад је он живео, о чему други извори не дају много података.

Теме

У главним принципима, схватањима, иконографији, програму и естетици, живопис у српским црквама пратио је византијски. Ипак, биле су заступљене и локалне теме, пре свега везане за историју. Тај локални елеменат је показивао допринос одређене средине или личности у учвршћивању и јачању цркве. Најчешће су у питању ктиторске композиције са представом личности (често са породицом) која је заслужна за подизање цркве. Приказани су такође владари, њихови сабори, високи црквени достојанственици, слике сахрана лаика, епископа и слично. Приказивани су такође и циклуси слика српских светитеља или њихове појединачне представе, нарочито свeти Симеон и свети Сава. Поједине теме карактеристичне су само за српски живопис као што је лоза Немањића.

Развој

Развој српског живописа зависио је од идеолошко-политичких прилика у српским земљама, црквених прилика, појава у византијској уметности, али и од личних способности и афинитета сликара. У појединим раздобљима развој живописа текао је упоредо за развојем иконописа и минијатуре.

У 11. веку живопис је био под утицајем Византије, али и под утицајем романичког сликарства. Овакве тенденције приметне су у цркви светoг Михаила у Стону из око 1070. године. У време првих Немањића наступио је преокрет у оријентацији српске уметности. Фреске у Ђурђевим ступовима показују потпуни заокрет према Византији. Свети Сава је у Србију доводио најбоље уметнике из Солуна и Цариграда који су радили у Студеници, Жичи и Милешеви. Тада су постављени високи естетски критеријуми у српској уметности. Нареднa генерација Немањића поштоваће естетске идеале које је Сава поставио: Урош I у Сопоћанима и Стефан Вукановић у Морачи. Нешто традиционалнији животопис приметан је у цркви Светих апостола у Пећи, задужбини архиепископа Арсенија.

Крајем 13. века није било оваквих сјајних остварења, што се доводи у везу са поремећајем односа између Србије и Византије. У првим деценијама наредног столећа, за време владавине краља Милутина, у многим храмовима ће се појавити живописи (Грачаница, Хиландар, Нагоричино, Краљева црква у Студеници, Богородица Љевишка у Призрену) који неће ни по чему заостајати за оним који се у то време неговао у најзначајнијим византијским уметничким центрима. Најзначајнија живописна остварења у православном свету четврте и пете деценије 14. века настала су управо у Србији. У питању су фреске манастира Дечани. Овде су приметни све елементи живописа који се неговао у Србији краља и цара Душана. Пошто најзначајнија Душанова задужбина — манастир Светих арханђела крај Призрена — није сачуван, историчари уметности претпостављају да је слика о српској уметности овога времена непотпуна. Уметност из времена краја српског царства и владавине краља Марка обележавају нова стремљења, нова решења и уметнички израз високог домета. Фрескопис у држави кнеза Лазара и његовог наследника деспота Стефана обележавају многе нове појаве и допадљивији израз у односу на живопис настао у време Немањића. Живопис у њиховим задужбинама Раваници, Ресави или Каленићу може се по ументичким дометима поредити са ремек-делима насталим у то време у Мистри и Русији.

Читав век након пада српске средњовековне државе живопис ће бити израђиван само спорадично и квалитетом ће далеко заостајати у односу на животопис из ранијег периода. Обнова Пећке патријаршије 1557. даће нови снажни подстицај за живописање. У најзначајнијим српским манастирима Пећи (1565), Студеници (1568), Грачаници (1570) радиће изузетни сликари какви су били Лонгин и нешто касније Јован (у 17. веку). Током два века живописано је стотине храмова, а дела настала у њима су различите уметничке вредности. Општа одлика живописа из времна турске власти је чврсто везивање за средњовековне узоре. То је била својеврсна одбрана од нових тенденција које су на Балкану биле заступљене нарочито међу представницима итало-критске школе, страних српској уметничкој традицији. Овим се објашњава малобројност грчких сликара међу живописцима српских цркава у том периоду. Малобројни живописи израђени у 18. веку такође показују чврсту везаност за традиционалне узоре (Бођани (1737), Раваница (1721), Драча (1735), Српски Ковин из 1771). Сликари са југа Балкана и из Баната унели су у српски живопис елементе своје епохе као и нека решења преузета из западне уметности. У 18. веку живопис је био у опадању као и током читавог 19. века. Понекад је сведен само на орнаментику, док иконостаси преузимају сликани програм. Јужно од Саве и Дунава живописци су углавном приучени зографи, док се на северу овог посла прихватају и високо образовани академски сликари као што су Димитрије Аврамовић, Павле Симић, Никола Алексић и други.

Цркве подизане у 20. веку ретко су биле живописане. Извођење зидних слика у различитим техникама поверавано је професионалним сликарима. Ови уметници немају приликом живописања високе уметничке циљеве већ као основа за њихов рад служе копије средњовековних фресака и икона. Уношењем модерних тежњи у живопис српских цркава добијана су уметнички вредна остварења као што су дела сликара из уметничког друштва Зограф 30-их година 20. века, али и озбиљни промашаји код којих је негирана основна концепција православне уметности.

Погледајте и…

• Ктиторска делатност светог Саве

Напомене

1. Према одлукама Седмог васељенског сабора сликару је припадала само вештина, ликовне представе су потицале од предања и замисли светих отаца, док је једини творац био Бог.

Литература

• С. Радојчић, Старо српско сликарство, Београд 1966.
• В. Ј. Ђурић—Г. Бабић-Ђорђевић, Српска уметност у средњем веку I-II, Београд 1997.

Списак настојника манастира Гргетег

Списак настојника манастира Гргетег

Манастир Гргетег је поново успостављен Деклараторијумом Марије Терезије, немачке царице и угарске краљице, из 16. јула 1779. године.

Од 1778. до 1941. године манастир Гргетег је имао седамнаест архимандрита, тј. настојатеља манастира. Након обнове после Другог светског рата манастир Гргетег је успостављен као женски манастир.

Пошто су многи од њих предавали на Карловачкој богословији или се у другом својству бавили научним радом, економске послове везане за манастирско газдинство обављали су њихови намесници. Од свих гргетешких настојника на положају се најдуже задржао архимандрит Иларион Руварац (тридесет једну годину). Захваљујући томе што су у његово име способни настојници управљали гргетешком економијом Руварац је читав свој живот могао посветити научном раду. Једанаест гргетешких архимандрита изабрано је за епископе од којих је један (Герман Анђелић) постао српски патријарх.

Списак

• Кирил Живковић (живео 1730—1807; настојник Гргетега био 1778—1786)

• Данил Плевицки (живео 1759—1788; настојник Гргетега био 1787—1788)

• Стефан Авакумовић (живео 1756—1822; настојник Гргетега био 1789—1798)

• Петар Јовановић Видак (живео 1768—1818; настојник Гргетега био 1798—1801)

• Јосиф Путник (живео 1777—1830; настојник Гргетега био 1801—1808)

• Павле Хаџић (живео 1780—1820, настојник Гргетега био 1809—1818)

• Антоније Бранковић (умро 1824; настојник Гргетега био 1819—1824)

• Јустин Јовановић (живео 1786—1834; настојник Гргетега био само током 1829. године)

• Синесије од Радивојевића (живео 1771—1832; настојник Гргетега био 1829—1832)

• Јеротеј Мутибарић (живео 1799—1858; настојник манастира Гргетега био 1832—1843)

• Арсеније Стојковић (живео 1804—1892; настојник Гргетега био 1845—1853)

• Патрикије Попескул (живео 1809—1862; настојник Гргетега био 1853—1862)

• Герман Анђелић (живео 1822—1888; настојник Гргетега био 1864—1869)

• Иларион Руварац (живео 1832—1905; настојник Гргетега био 1874—1905)

• Данило Пантелић (живео 1865—1927; настојник Гргетега био 1905—1921)

• Августин Бошњаковић (живео 1867—1950; настојник Гргетега био 1922—1933)

• Висарион Стакић (живео 1871—1957; настојник Гргетега био 1933—1941)

Литература

• Сава (Вуковић), епископ шумадијски, Настојатељи манастира Гргетега, Манастир Гргетег. Прилози монографији, Нови Сад 1990, 9—39.

Samuilo Jakovljević

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Samuilo Jakovljević ( *7. decembar 1760. Podgora,Novi Pazar^[1] - † 1824. Carigrad) je bio arhimandrit studenički.

Kada je izbio Prvi srpski ustanak 1804. godine, borio se u redovima ustanika. Posle propasti ustanka prešao je sa ostalima u Srem. 1815. godine vratio je se u Srbiju umanastir Kalenić. Bio je na čelu deputacije koju je knez Miloš Obrenović 1820. godine poslao sa političkom misijom u Carigrad, koju su zatvorile turske vlasti 1821.godine, nakon izbijanja grčkog ustanka. Umro je u turskom zatvoru.

U petoj deputaciji koju je knez Miloš Obrenović poslao u Carigrad 1820. godine nalazio se arhimandrit manastira Kalenić. Rođen je u Brusnici kao najstarije dete Đurđije i Jakova Obrenovića (1767-1817.), inače brata po majci kneza Miloša Obrenovića. Beogradski vezir tražio je da u deputaciji budu knez i njegova braća, ali se Miloš vešto izvukao budući da Turcima nije verovao. Umesto sebe i braće u deputaciju je uključio pobratima Dimitrija Đorđevića i arhimandrita Samuila. Da bi Samuila predstavio kao bližeg srodnika, on je veziru pisao da su "od dva brata deca", a ne da mu je sinovac. Zbog ustanka u Grčkoj deputacija je preživljavala teške trenutke u Carigradu, dopavši i zatvora. Skoro svi članovi deputacije su se razboleli, ali je samo Samuilo podlegao bolesti 26. avgusta 1824.godine. Sahranjen je na bosforskoj obali u Hosćaju, kod crkve Svete Petke. Njegove stvari prenete su iz Carigrada u Srbiju, ali ne i kosti. Knez Miloš mu je postavio nadgrobnu ploču sa natpisom. Na nadgrobnoj ploči, između ostalog piše: "Prečestnjejšem Samuilu monastira Kalenića, pravoslavnomu arhimandritu, serpskome primernome otečestvoljupcu, ot knjazja i naroda srpskago ...".

Iako je teško živeo u Carigradu, Samuilo se sećao svojih stričeva, kneza Miloša, Jovana i Jevrema, pa im je poslao na dar po jednu sedžadu. Knez mu se odužio na taj način što je naredio da se četrdeset dana pominje njegovo ime u svim crkvama.

1. tekst Živana Sečanskog upravnika Arhiva SANU, Sremski Karlovci, Beograd u Enciklopediji Jugoslavije JLZ Zagreb 1988. knjiga 5 str.756

Grand Canal and the Serbian Orthodox Church

Gradnja sedam sentandrejskih crkava odvija se u vreme stolovanja dvojice budimskih episkopa Vasilija Dimitrijevića (1728–1748), i Dionisija Novakovića (1748–67)

Izdanje Biblije prvi put na internetu

Autor: CDC/DM | 07.07.2009. - 08:00

Oko 800 stranica, najranije sačuvane hrišćanske Biblije, tzv. Sinajskog kodeksa (Codex Sinaiticus), restaurirano je i objavljeno na internetu. Dostupnost rukopisa u virtuelnoj verziji pruža naučnicima širom sveta mogućnosti za istraživanja i saradnju koji još pre nekoliko godina ne bi bili zamislivi. Posetioci vebsajta www.codexsinaiticus.org sada mogu da vide fotografije više od polovine od ukupno 1.460 strana dimenzija 40 x 35 cm originalne verzije ovog rukopisa, starog 1.600 godina. 

Na fragmentima dokumenta iz četvrtog veka - napisanog na pergamentu, na grčkom jeziku, u vreme prvog hrišćanskog imperatora Konstantina - radili su i još uvek rade naučnici i institucije iz Velike Britanije, Nemačke, Egipta i Rusije. Stručnjaci kao što je Doktor Skot Mekendrik, šef odeljenja za zapadne rukopise u Britanskoj biblioteci (Britisch Library), tvrde da se zahvaljujući širokoj dostupnosti dokumenata otvaraju razne mogućnosti za istraživanja. "Kodeks Sinaitikus je jedno od svetskih rukopisnih blaga", kaže on. "Ovaj rukopis nudi uvid u razvoj ranog hrišćanstva i dokaze iz prve ruke o tome kako se tekst Biblije prenosio sa generacije na generaciju." 
Originalna verzija ovog dokumenta pri tom je 1.500 godina mirno ležala u jednom manastiru na Sinaju, da bi 1844. rukopis bio pronađen, odnosno, kako monasi kažu, ukraden - i podeljen između Egipta, Rusije, Nemačke i Britanije. Sama činjenica da je ova knjiga uopšte opstala predstavlja svojevrsno čudo. Veruje se da je rukopis sačuvan zahvaljujući pustinjskom vazduhu, koji je idealan za konzervaciju, kao i zahvaljujući činjenici da je manastir Svete Katarine, koji se nalazi na hrišćanskom ostrvu usred muslimanske teritorije, u podnožju Sinajske gore, ostao netaknut, a njegove zidine neosvojene. U ovom manastiru bogosluženje i danas vrši 30 uglavnom grčkih pravoslavnih monaha, a pomažu im beduini muslimanske vere, kao i odvajkada, jer je ovo mesto sveto trima velikim religijama: judaizmu, hrišćanstvu i islamu. Sam manastir ima najveću biblioteku ranih rukopisa van Vatikana - sa oko 33.000 naslova - i zbirku ikona kojoj nema ravne nigde u svetu. Stoga ne predstavlja nikakvo iznenađenje što je uvršten u svetsku baštinu i što ga nazivaju Nojevom barkom, koja je kroz nemirne vekove bezbedno prenela i sačuvala duhovna blaga. 


Verovatno najstarija poznata verzija Biblije je digitalizovana, a njeni delovi su objedinjeni, prvi put nakon što je pre 160 godina otkrivena, tako da će od jula naredne godine svako u bilo kom delu sveta ko ima pristup internetu moći da vidi kompletan tekst i da pročita prevod. 
Sinajski kodeks se, međutim, primetno razlikuje od savremene verzije Biblije. 
Iz autorizovane verzije koju većina hrišćana danas poznaje nedostaju čitave knjige, a nema ni ključnih tekstova koji se odnose na vaskrsnuće. Kodeks, međutim, sadrži i dve dodatne knjige Novog zaveta. Jedna od njih je Jermin pastir, napisan u Rimu u drugom veku, a druga Varnavina poslanica. U njoj se ide dotle da se tvrdi da su Jevreji, a ne Rimljani, bili ti koji su ubili Isusa. Varnava, između ostalog, tvrdi da je čuo Jevreje kako viču, "njegova krv na nas!" i prepuna je antisemitskih osećanja. Da je ova poslanica sačuvana i u kasnijim verzijama, "patnje Jevreja u narednim vekovima bi, ako je to uopšte moguće, bile i gore", smatra istaknuti proučavalac Novog zaveta, profesor Bart Erman. 
Većina ostalih razlika i varijacija je prilično mala, ali za one koji veruju da svaka reč Biblije dolazi od samog Boga i to zahteva izvesno objašnjenje. Kada se suočimo sa različitim tekstovima, koji je od njih je zaista autentičan? Erman kaže da je rođen i odgajan u evangelističkoj veri, te da je u potpunosti verovao u tekst Biblije sve dok nije pročitao originalne grčke tekstove i uočio izvesna neslaganja. Prema njegovim rečima, Biblija koju danas koristimo ne može se smatrati za nepogrešivu reč Božju, jer ono što imamo ponekad predstavljaju reči koje su pogrešno shvaćene ili prepisane, od strane prepisivača koji ni u kom slučaju nisu bili nepogrešivi. "Kada me ljudi upitaju da li je Biblija reč Božja, ja im odgovaram: ’Koja Biblija?’". 
Kodeks i drugi rani rukopisi ne sadrže ni neke napomene o Isusovom vaznesenju na nebo, kao ni ključne delove koji se odnose na vaskrsenje, za koje, recimo, kenterberijski nadbiskup tvrdi da je suštinsko za hrišćansku veru. 
Druge razlike tiču se Isusovog ponašanja. U jednom pasusu Kodeksa kaže se da je Isus bio "gnevan" dok je lečio leproznog, dok savremeni tekst beleži da ga je lečio sa "samilošću". Nedostaje i priča o ženi koja je uhvaćena u preljubi i trebalo je da bude kamenovana - dok Isus nije ukorio Fariseje, pozivajući ih da prvi kamen baci onaj koji je bez greha. Nema ni reči opraštanja izrečenih na krstu - Isus ne izgovara "Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine". Fundamentalisti koji veruju da je svaka reč u Bibliji istinita mogli bi ove razlike doživeti kao uznemirujuće. Slika, međutim, nije tako jednostavna. Neki tvrde da je drugi rani rukopis Biblije, Vatikanski kodeks (Codex Vaticanus), zapravo stariji, a i gotovo sve knjige Biblije postoje i u drugim, još ranijim verzijama, mada nigde objedinjene u jedinstven rukopis. 
Mnogi hrišćani su odavno prihvatali da, mada Biblija predstavlja pouzdanu reč Božju, ona ipak nije lišena grešaka, jer ljudske ruke uvek greše. "Treba je shvatiti kao tekst koji je živ, kao nešto što se neprestano menja, dok brojne generacije pokušavaju da proniknu u Božji um", kaže Dejvid Parker, jedan od hrišćana koji su radili na izradi digitalne verzije Kodeksa. Drugi će, međutim, sve ovo možda više shvatiti kao dokaz da Biblija predstavlja ljudsku, a ne Božju reč. 

Sinajski kodeks  Sinajski kodeks (Codex Sinaiticus) ili Sinajska knjiga, manuskript hrišćanske Biblije napisan sredinom 4. veka, sadrži najstariju kompletnu zbirku tekstova Novog zaveta.  Tekst ispisan rukom je na grčkom jeziku. Novi zavet pisan je na originalnom, narodnom dijalektu grčkog (koine), a Stari zavet u verziji takozvanog septuagintskog jezika koji su usvojili prvi grčki hrišćani. U samoj knjizi oba teksta su prepuna beležaka koje su dopisivali brojni korektori.  Značaj Sinajskog kodeksa za rekonstrukciju originalnog teksta hrišćanske Biblije, istoriju Biblije i procesa nastanka knjiga uopšte - nemerljiv je.

Ujedinjenja svih srpskih pravoslavnih crkvenih organizacija

U trenutku ujedinjenja svih srpskih pravoslavnih crkvenih organizacija rasutih u nekoliko država u jedinstvenu Srpsku pravoslavnu crkvu sa patrijarhom na čelu postojala je u Kraljevini Srbiji sa pet eparhija (beogradska, niška, žička, šabačka i timočka), crkvena zajednica koja je imala je "dostojanstvo mitropolije, sa prvim episkopom, arhiepiskopom beogradskim i mitropolitom Srbije, koga je birao Izvršni Sabor, a potvrđivao kralj.

 

U Kraljevini Crnoj Gori crkva je  imala je tri eparhije (cetinjska mitropolija, nikšićka eparhija sa sedištem u Ostrogu i pećka mitropolija). Na čelu crkve bio je mitropolit cetinjski, koji se titulisao kao mitropolit crnogorsko-primorski.

Pravoslavna crkva u granicama karlovačke mitropolije imala je sedam eparhija (vršačka, temišvarska, budimska, sremska, karlovačka, bačka, pakračka, plašćanska ili gornjokarlovačka) i obuhvatala je sav pravoslavni narod u Ugarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji. Najviše crkveno-jerarhijsko telo bilo je Arhijerejski Sinod ili Sabor, a najveće crkveno-samoupravno, autonomno telo bio je Crkveno-narodni sabor.

Pravoslavna crkva u BiH imala je četiri eparhije (dabrobosansku, zahumsko-hercegovačku, zvorničko-tuzlansku i banjalučko-bihaćku) i to sve sa titulom mitropolija. Na osnovu sporazuma između Beča i Carigradske patrijaršije iz 1880. bosanska mitropolija je dobila neku vrstu samouprave. Duhovni poglavar i dalje je ostao Carigradski patrijarh, dok je episkope u BiH imenovao austrijski car.

Pravoslavna crkva u Južnoj Srbiji i Makedoniji, na teritoriji koja je posle ratova 1912. i 1913. pripala Srbiji, imala je sedam eparhija (skopska, raško-prizrenska, veleško-debarska, pelagonijska, prespansko-ohridska, strumička i deo mitropolije vodenske) i nalazila se pod upravom Carigradske patrijaršije.

U Bukovinsko-dalmatinskoj mitropoliji nalazile su se dve eparhije: dalmatinsko-istrijska i bokokotorsko-dubrovačka.

 

Odmah po stvaranju države Srba Hrvata i Sloveneca u Sremskim Karlovcima je 31.12.1918. održana prva konferencija svih srpskih pravoslavnih episkopa na kojoj je razmatrano pitanje ujedinjenja pravoslavnih crkvenih organizacija u Kraljevini SHS i uspostavljanje Srpske patrijaršije. Na konferenciji su pročitane odluke o ujedinjenju bosansko-hercegovačkih episkopa i Svetog sinoda Karlovačke mitropolije. Mitropolit Mitrofan Ban je početkom 1919. odobrio crkveno ujedinjenje a Pravoslavna crkva u Kraljevini Srbiji je usvojila odluku o ujedinjenju 13.3.1919. godine.

Druga konferencija pravoslavnih episkopa, pod predsedništvom crnogorsko-primorskog mitropolita Mitrofana Bana, održana od 24. do 28.5.1919. (po novom kalendaru), donela je 13/26.5.1919. odluku kojom je izrečeno „duhovno, moralno i administrativno jedinstvo svih srpskih pravoslavnih crkvenih oblasti, koje će se jedinstvo definisati i urediti svojim putem kada se ceo Arhijerejski Sabor Ujedinjene Srpske Crkve kao jedno nezavisno (autokefalno) telo sastane pod predsedništvom svoga Patrijarha. Dotle se ovo ujedinjenje ima izraziti u jednom privremenom odboru episkopa, izabranom od episkopske konferencije”. Pomenuti privremeni odbor, sastavljen od pet članova, nazvan je Središnji Arhijerejski Sabor Ujedinjene Srpske Crkve. On je bio izvršni organ Arhijerejske konferencije. Glavni zadatak Središnjeg odbora bio je pripremanje organizacionog ujedinjenja pravoslavne crkve, izbor patrijarha i regulisanje odnosa sa Carigradskom patrijaršijom. Sam čin ujedinjenja odužile su teškoće formalno zakonske prirode.

Mada je ujedinjenje srpskih oblasnih crkava proglašeno 26.5.1919. u Beogradu ono je konačno bilo sprovedeno tek nakon otcepljenja crkve u BiH, Staroj Srbiji i Makedoniji od Carigradske patrijaršije. Krajem jula 1919. u Carigrad je otišla delegacija na čelu sa Pantom Gavrilovićem, jugoslovenskim diplomatskim predstavnikom u Kairu. Prema „Sporazumu između Vaseljenske patrijaršije i Vlade Kraljevine SHS radi određenja odnosa između Velike Crkve s jedne strane i Avtokefalne Ujedinjene Srpske Pravoslavne Crkve i Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenca s druge strane“, priznaje se i uvažava prisajedinjenje Srbiji mitropolija koje su potpadale pod Vaseljensku jurisdikciju: skopska, raško- prizrenska, debarsko-veleška, deo mitropolije vodenske i episkopija poleansko-dojranska, strumička mitropolija, mitropolija Bosne i Hercegovine, avtokefalne crkve Crnogorska i Karlovačka, eparhije zadarska i kotorska. Priznaje se ujedinjenje i proglašenje Patrijaršije. Pod članom V, Vlada Kraljevine SHS se obavezuje da pomogne Carigradsku crkvu sa 1,5 miliona franaka. Ministarstvo finansija KSHS je isplatilo Vaseljenskoj patrijaršiji sumu od 1,5 miliona francuskih franaka u tri tranše na ime isplate tomosa o priznanju samostalnosti SPC (24.12.1919, aprila 1922. i oktobra iste godine).

 

Sveti Sinod Vaseljenske patrijaršije, na osnovu sporazuma od 18.3.1920, posebnom odlukom od 19.3.1920. usvojio je i odobrio da se sve eparhije koje su se našle u novoj državi SHS, oslobode dotadašnje njene vlasti i da se prisajedine autokefalnoj ujedinjenoj pravoslavnoj srpskoj crkvi.

Prestolonaslednik Aleksandar je u ime kralja Petra I, svojim ukazom od 17.6.1920. priznao crkveno ujedinjenje. Arhijerejski sabor ujedinjene Srpske crkve je 30.8/12.9.1920. svečano proglasio uspostavljanje Srpske patrijaršije na dan svih srpskih svetitelja u Patrijaršijskom dvoru u Sremskim Karlovcima. Ukazom kralja Petra I pod istim datumom potvrđena je odluka Sv. arhijerejskog sabora o podizanju autokefalne ujedinjene pravoslavne Srpske crkve na stupanj i položaj patrijaršije. Juna 1921. srpska Patrijaršija je poslala notifikaciju o proglašenju Vaseljenskoj patrijaršiji.

 

Sveti Sinod Carigradske patrijaršije razmatrao je na sednicama od 10. i 17.2.1922. novonastalo stanje u SPC (pitanja o priznanju pripadnosti makedonskih eparhija ujedinjenoj srpskoj crkvi i o priznanju arhiepiskopu beogradskom i mitropolitu srpskom Dimitriju patrijaršijskog dostojanstva, odnosno o priznanju uzdignuća srpske ujedinjene crkve na patrijaršijski nivo) i rešio da prizna uzdizanje ujedinjene SPC na stepen patrijaršije. Delegacija Carigradske patrijaršije je otputovala u Beograd sa kanonskim pismom patrijarha Meletija IV. Osim kanonskog pisma delegacija je donela i tomos o prisajedinjenju eparhija koje su ranije bile pod jurisdikcijom Carigradske patrijaršije. Sinod SPC je primio u svečanoj dvorani Patrijaršije u Beogradu 19.3/1.4.1922. od izaslanika Vaseljenske patrijaršije mitropolita amasijskog Germana tomos br. 1149 od 19.2.1922, kojim se priznaje odvajanje od Vaseljenske patrijaršije i prisajedinjenje Srpskoj crkvi eparhija skopske, raško-prizrenske, veleško-debarske, pelagonijske, prespansko-ohridske, poleanske, jednog dela mitropolije vodenske, strumičke, dabro-bosanske, hercegovačko-zahumske, zvorničko-tuzlanske i banjalučko-bihaćske i „prisajedinjenje autokefalnih crkava: Karlovačke, Crnogorsko-primorske i dveju dalmatinskih eparhija: Bokokotorsko-Dubrovačke i Dalmatinsko-Istrijske sa pravoslavnom crkvom Srbije u jednu: „Avtokefalnu Ujedinjenu Srpsku Pravoslavnu Crkvu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca“. Čitanjem tomosa Carigradske patrijaršije 2.4.1922, što je potvrđeno i kraljevim ukazom, makedonske eparhije su uključene u Srpsku pravoslavnu crkvu, kao deo „srpskih oblasti“.

Sveti arhijerejski Sabor rešio je da se skopska, cetinjska i sarajevska episkopija podignu na stepen mitropolije, a njihovi episkopi da nose titulu mitropolita.

Izbor novog patrijarha SPC izvršen je na sednici Svetog arhijerejskog Sabora 15/28.9.1920. u Beogradu. Na to mesto izabran je arhiepiskop beogradski i mitropolit Srbije, Dimitrije (Pavlović). Vlada nije prihvatila ovaj način izbora patrijarha nego je 23.10.1920. izdala Uredbu o izboru prvog srpskog patrijarha obnovljene SPC. Uredbom je bilo predviđeno znatno učešće svetovnih lica u izboru patrijarha i konačna potvrda od strane kralja. Istog dana objavljena je i Uredba o Srpskoj patrijaršiji, koja je imala svega pet članova. Izborni sabor sastao se 12. 11/30.10. i ponovo u Sabornoj crkvi u Beogradu, izabrao za patrijarha Dimitrija Pavlovića, arhiepiskopa beogradskog i mitropolita srpskog.