http://forum.krstarica.com/showthread.php/194153-Краљ-Александар-Обреновић-и-краљица-Драга/page80
петак, 28. фебруар 2014.
Натпис на спомен-чесми,подигнутој у сећање на посету Краља Александра манастиру Хиландар 1896. године.
http://forum.krstarica.com/showthread.php/194153-Краљ-Александар-Обреновић-и-краљица-Драга/page80
SVEŠTENE ODEŽDE
Arhiepiskop AVERKIJE (Taušev): SVEŠTENE ODEŽDE
Ako za svetske poslove u važnim i svečanim prilikama ljudi ne oblače obična svakodnevna odela, nego u drugačija, bolja (Mt. 22,11-12), onda je tim pre prirodno da se prilikom služenja Gospodu Bogu sveštenoslužitelji i crkvenoslužitelji oblače u naročite odežde, koje treba da odvoje njihov um i srce od svega zemaljskog, i da ih uznesu gore, ka Bogu. Posebne bogoslužbene odežde za sveštenoslužitelje uvedene su još u Starom Zavetu. Bilo je strogo zabranjeno ulaziti radi služenja u skiniju i u Jerusalimski hram bez naročitih haljina, koje su služitelji prilikom izlaska iz hrama morali da svuku i ostave, oblačeći svoju uobičajenu odeću (Jezek. 44,19). I u današnje vreme sveštenoslužitelji i crkvenoslužitelji za vreme obavljanja crkvenih službi oblače posebne sveštene odežde, koje se, prema tri stepena crkvene jerarhije, dele na đakonske, svešteničke i episkopske. Crkvenoslužitelji nose neke od đakonskih odeždi.
Prema učenju Crkve, svaki viši stepen crkvene jerarhije sadrži u sebi blagodat, a ujedno i prava i počasti nižih stepeni. Ova misao se očigledno izražava time što sveštene odežde koje su svojstvene nižim stepenima, pripadaju i višim. Stoga je i redosled oblačenja takav: najpre oblače odežde koje pripadaju nižem činu, a potom one koje pripadaju višem. Tako episkop oblači najpre odežde đakona, potom odežde jereja i tek potom odeždu koja mu pripada kao episkopu; jerej takođe prvo oblači đakonsku odeždu, i tek potom jerejsku.
Razmatranje o sveštenim odeždama započećemo od odežde čteca ili pojca. To jekratak felon, koji se u današnje vreme na čteca oblači samo prilikom njegovog posvećenja. On izgleda kao sveštenički felon, ali se razlikuje po tome što je veoma kratak, tako da jedva pokriva pleća. Stavlja se na vrat onoga ko se posvećuje, kao znak da on dolazi pod jaram sveštenstva i da se posvećuje služenju Bogu. Svoje služenje čtec danas obavlja u drugoj odeći, koja se naziva "stihar".
Stihar - to je dugačka i ravna haljina širokih rukava. Pošto jerej i arhijerej nose stihar ispod drugih riza, njihov stihar ima malo drugačiji oblik i naziva se "podriznik". Stihar se pravi uglavnom od belog ili svetlog materijala, kako bi podsećao sveštenoslužitelja koji ga nosi na čistotu života koju od njega zahteva njegovo služenje. Stihar takođe označava "rizu spasenja i odeću veselja", to jest spokojnu savest i duhovnu radost u Gospodu koja iz nje proističe. Eto zbog čega se prilikom oblačenja stihara na Liturgiji proiznose reči: "Zaradovaće se duša moja Gospodu, jer me obuče u rizu spasenja i odećom veselja odenu me, kao ženiku metnu mi venac, i kao nevestu ukrasi me krasotom".
Odeću ipođakona, osim pomenute, čine još orar i narukvice. Orar to je neka vrsta dugačke i široke trake, kojom se ipođakon opasava u vidu krsta, dok je đakon uglavnom nosi preko levog ramena. Opasivanje orarom označava da ipođakon smirenjem, celomudrenošću svojih bedara i čistotom srca treba da zadobije odeždu čistote. Stoga ipođakoni nakon posvećenja u orar više ne mogu da stupe u brak.[1]
Prilikom posvećenja ipođakona za đakona, orar se odvezuje i arhijerej ga polaže na levo rame novoposvećenog đakona. Samo na Liturgiji, posle molitve "Oče naš", i đakon opasuje orar krstoliko, pripremajući se tako za pričešćivanje Svetim Tajnama Tela i Krvi Gospodnje. On orar obično nosi na levom ramenu, a prilikom izgovaranja jektenija i drugih vozglasa podiže njegov kraj, držeći ga sa tri prsta desne ruke, čime pojcima i samom jereju daje znak da je vreme za ovu ili onu sveštenu radnju. U starini đakon je orarom otirao usta pričesnika. Reč "orar" potiče ili od latinskog "oro" "molim", "molim se", ili od grčkog "ωρα" "vreme", ili pak od latinskog "ob" "usta". Orar predstavlja anđelska krila, jer đakonsko služenje simvolizuje služenje anđela kod Prestola Božijeg. Stoga su na oraru ponekad izvezene reči anđelske pesme: "Sveti je, Sveti, Sveti". Prilikom polaganja orara na sebe, đakon ipak ne čita nikakvu molitvu.
U đakonsku odeždu spadaju još i narukvice. One se upotrebljavaju zato da bi stegnule krajeve rukava donje odežde, čime kao da ojačavaju ruke, čineći ih spremnijim za sveštenosluženje. Narukvice podsećaju sveštenoslužitelja kako ne treba da se uzda u svoje sile, nego u desnicu Gospodnju, u Njegovu silu i pomoć. Zato se prilikom stavljanja narukvica na desnu ruku govori molitva: "Desnica Tvoja, Gospode, proslavi se u sili; desna ruka Tvoja, Gospode, sruši neprijatelje, i obiljem slave svoje satro si protivnike". Navlačeći je pak na levu ruku govori: "Ruke Tvoje stvoriše me i sazdaše me; urazumi me, i naučiću se zapovestima Tvojim". Narukvice podsećaju na one uze kojima su bile vezane prečiste ruke Gospoda.
U odeždu jereja spada:
Epitrahilj (od επι - na, τράχηλος - vrat), "navratnik - deo odežde koji se stavlja oko vrata i preko grudi se spušta na dole. Epitrahilj nije ništa drugo do đakonski orar, stavljen oko vrata, tako da se oba njegova kraja spuštaju napred. U starini prilikom posvećenja đakona za jereja episkop je, umesto da na njega položi epitrahilj, samo prebacivao zadnji kraj orara na desno rame, tako da oba kraja vise sa prednje strane. Na to ukazuje i sam oblik epitrahilja, koji kao da predstavlja nadvoje presavijen orar. Epitrahilj označava dvostruku blagodat sveštenstva koja je darovana jereju. Prilikom stavljanja epitrahilja proiznosi se molitva "Blagosloven Bog Koji izliva blagodat Svoju na sveštenike Svoje kao miro na glavu, koje se sliva na bradu, bradu Aronovu, koje se sliva na skut od haljine njegove" (Ps. 132,2). Jerej bez epitrahilja, kao i đakon bez orara, ne obavlja ni jednu službu. Manje svečane službe on služi samo sa epitrahiljem.
Pojas je vrsta trake kojom se jerej opasuje preko stihara i epitrahilja, kako bi bio komotniji za sveštenosluženje. Ovaj pojas podseća na to kako se Gospod Isus opasao uoči Tajne Večere; on znamenuje silu Božiju, koja daje snagu jereju i arhijereju za njihovo uzvišeno služenje Bogu, i istovremeno njihovu spremnost za to služenje. Prilikom opasivanja pojasa govore se reči: "Blagosloven Bog Koji me opasuje silom i učini besprekornim put moj, Koji mi ukrepljuje noge kao jelenu i na visinu me postavlja".
Nabedrenik i palica to su delovi odežde koje jerej dobija kao nagradu, pri čemu je nabedrenik prva jerejska nagrada, dok palica već spada u arhijerejsku odeždu, ali se daje takođe arhimandritima i igumanima, i u vidu nagrade nekim protojerejima. Nabedrenik predstavlja četvorougaono izduženo platno koje se kači na bedro sveštenoslužitelja, čija su dva kraja povezana dugačkom trakom koja se prebacuje preko ramena, dok je palica četvorougaono ravnostrano platno koje se pravi u vidu kvadrata ili romba i koje se jednim krajem veša na desno bedro. Palica se u bogoslužbenim knjigama naziva "epigonat" (επιγονατιον), što bukvalno znači "nakolenik". I nabedrenik i palica simvolizuju duhovni mač, duhovno oružije - reč Božiju kojom se pastir naoružava protiv neprijatelja ljudskog spasenja. Nabedrenik je nagrada koja je uvedena u Ruskoj Crkvi. Na Istoku je poznata samo palica. Prilikom stavljanja palice proiznosi se molitva: "Opaši mač tvoj oko bedara svojih, silni, krasotom svojom i dobrotom svojom; i širi se i uspevaj i caruj radi istine, krotosti i pravde, i vodiće te divno desnica tvoja, svagda, sada i uvek i u vekove vekova" (Ps. 44,4-5). Palica je iskrivljeni naziv "polica", mala "pola" (rus. pola haljine, skut), deo odežde. Nabedrenik se stavlja na desno bedro, a kada se daje palica, onda se nabedrenik premešta na levo bedro, dok se palica stavlja na desno. U današnje vreme palica predstavlja obavezan deo odežde ne samo arhijereja, nego i arhimandrita, a ponekad i igumana. Protojerejima se daje kao visoka nagrada.
Felon - kritska reč koja označava odeću koja pokriva čitavo telo. To je dugačka i široka odežda bez rukava, koja ima otvor za glavu. Felon se oblači preko drugih delova odežde i pokriva ih. Budući (da može da bude) ukrašen mnogim krstovima, felon se naziva još i "polistavrion" (od grčkog πολύς - mnogi, σταυρός - krst), ili "krstasta riza". Drevni oblik felona, koji je do danas sačuvan u Grčkoj, kod nas (tj. u Rusiji) je malo izmenjen: na prednjoj strani deo materijala je odsečen, tako da se ne može ispuniti propis Tipika ? tome da jerej u određeno vreme felon treba da drži spušten. Sveto Jevanđelje jerej takođe ne treba da drži prosto rukama, nego u felonu. Felon simvolizuje onaj plašt u koji su Gospoda obukli vojnici koji su Mu se rugali, i podseća jereja da služeći predstavlja Gospoda Koji je Sebe prineo za žrtvu za opravdanje ljudi, te stoga u svakom svom delu treba da se oblači u pravdu i da se raduje u Gospodu. ? tome govore i reči psalma koje jerej izgovara prilikom oblačenja felona: "Sveštenici Tvoji, Gospode, obući će se u pravdu, i prepodobni Tvoji obradovaće se radošću" (Ps. 131,9). Jerej oblači felon prilikom svečanijih bogosluženja. Pri tome, prema Tipiku, jerej se za vreme bogosluženja nekoliko puta oblači i ponovo svlači, no taj se propis danas u parohijskim hramovima često ne primenjuje, usled različitih skraćenja koja su uvedena u bogosluženje. Prema Tipiku felon se oblači samo u najsvečanijim trenucima bogosluženja, kao što je na primer mali vhod na večernju, polijelej, čitanje Jevanđelja, Veliko Slavoslovlje. Za pojedina bogosluženja jerej treba da obuče ne samo felon, nego čitavu odeždu. Svi jereji, ma koliko da ih služi, uvek moraju da nose kompletnu odeždu prilikom savršavanja Božanstvene liturgije i prilikom služenja jutrenja na dan Svete Pashe. Samo nastojatelj se u kompletnu odeždu oblači: 1) prilikom služenja večernja na prvi dan Vaskrsa, 2) prilikom iznošenja krsta na praznik Vozdviženja, u krstopoklonu nedelju i 1. avgusta, 3) na Veliki Petak prilikom iznošenja Plaštanice i na Veliku Subotu prilikom litije sa Plaštanicom i 4) prilikom velikog osvećenja vode na Bogojavljenje.
Kod arhijereja, osim svešteničke odežde - epitrahilja, stihara (ili podriznika), pojasa i narukvica, danas umesto felona postoji sakos, karakteristična odežda i simvol arhijerejskog dostojanstva, zatim omofor, mitra, krst i panagija.
Sakos - jevrejska reč koja označava kostret, kao odeću tuge, smirenja i pokajanja (Jer. 48,37). To je gornja arhijerejska odežda koja po obliku liči na stihar, ali je kraća od njega, nešto šira i ukrašena zvoncima. Sakos ima isto značenje kao i felon, stoga se prilikom njegovog oblačenja proiznose iste molitvene reči psalma 131, 9. U starini samo su neki arhijereji oblačili sakos, dok su ostali nosili felon. Zvonca na sakosu simvolizuju blagovest reči Božije, koja izlazi iz usta episkopa.
Omofor (od ωμός - rame i φέρω - nosim), to je deo odežde koji arhijerej nosi na plećima, na ramenima, "naramenik". Reč je ? dugačkom i širokom platnu koje podseća na đakonski orar i sveštenički epitrahilj, samo što je šire i duže, i stavlja se preko sakosa, tako da se jednim krajem spušta napred na grudi, a drugim natrag na leđa episkopa. Bez omofora arhijerej ne obavlja ni jednu službu. Ranije je omofor pravljen od vune, jer označava zabludelu ovcu, to jest grešni ljudski rod. Arhijerej sa omoforom simvolizuje Dobrog Pastira Hrista Spasitelja koji na Svojim plećima nosi zabludelu ovcu. Stoga se prilikom oblačenja u omofor izgovaraju reči: "Na ramena, Hriste, uzevši zabludelu prirodu, vazneo si se i priveo je Bogu i Ocu". Usled takvog značenja omofora, on se za vreme služenja Liturgije nekoliko puta skida i ponovo stavlja. U onim trenucima kada sam arhijerej simvolizuje Hrista, on je u omoforu, a kada se čita Jevanđelje, obavlja Veliki vhod ili savršava pretvaranje Svetih Darova, omofor sa arhijereja se skida, jer se u Jevanđelju i Svetim Darovima onima koji se mole javlja sam Hristos. Obično posle prvog skidanja omofora sa arhijereja, njemu se stavlja drugi, manji, koji se za razliku od prvog, "velikog", naziva "malim" omoforom. Mali omofor se sa oba kraja spušta napred na grudi arhijereja i po dužini je znatno kraći. Prema istraživanjima prof. Dmitrijevskog, za najstariji oblik episkopskog omofora treba smatrati upravo taj mali omofor.
Mitra, od grčke reči μιτροω ("mitroo"), svezujem, bukvalno znači "povez", "dijadema", "venac". U bogoslužbenim knjigama mitra se naziva i "kapom". To je carski ukras koji se arhijereju daruje zato što on na službi predstavlja Cara-Hrista. Mitra ujedno služi i kao znak arhijerejske vlasti. Samog arhijereja ona treba da podseća na venac od trnja koji su vojnici položili na Hristovu glavu, a takođe i na ubrus kojim je bila obavijena glava pogrebenog Spasitelja. Prilikom stavljanja mitre proiznose se reči: "Gospod je na tvoju glavu stavio venac od dragog kamenja, života si tražio od Njega, i dao ti je dužinu dana u vek veka".
U Ruskoj Crkvi mitra se daje takođe arhimandritima i nekim protojerejima. U određenim trenucima bogosluženja mitra se skida. Arhijerej skida mitru za vreme velikog vhoda, uoči Simvola vere za sve vreme kada vozduhom veju nad Svetim Darovima, od reči "uzmite, jedite" do pretvaranja Svetih Darova, za vreme pričešćivanja Svetim Tajnama, a takođe i kada sam čita Jevanđelje (ali ne i kada sluša čitanje). Arhimandriti i protojereji je skidaju uvek kada Tipik uopšte propisuje da treba stajati otkrivene glave, to jest onda kada je skida i arhijerej, a uz to još i "prilikom slušanja svetog Jevanđelja", kada se peva "Dostojno jest", "Oče naš" i prilikom pojavljivanja Svetih Darova na kraju Liturgije.
Krst - na krštenju svaki hrišćanin dobija krst. No, taj krst se nosi ispod odeće. Arhijerej pak nosi krst preko odeće. Arhijerejski krst je obično od zlata, ukrašen dragim kamenjem. Prilikom stavljanja krsta izgovaraju se reči Jevanđelja: "Ako hoće ko za Mnom ići, neka se odrekne sebe, veli Gospod, i uzme krst svoj i za Mnom ide".
Isti takav krst daje se i arhimandritima. On na vrhu obično ima malu krunu, a ispod viseći ukras. Sličan krst, ali bez krune i priveska, daje se, kao veoma visoka nagrada, nekim igumanima i protojerejima. U Ruskoj Crkvi postoji još i zlatni krst bez ukrasa, koji se od vremena cara Pavla daje svim protojerejima i nekim jerejima u vidu nagrade. Od vremena cara Nikolaja Drugog u Ruskoj Crkvi svim novorukopoloženim jerejima daje se srebrni osmokraki krst. Na istoku ne znaju za ove krstove. Tamo postoji samo krst sa ukrasima kao odličje arhijereja, arhimandrita i nekih protojereja, koji se zbog toga i zovu "stavrofori", to jest "krstonosni protojereji".
Panagija (od grčkog παν - sve, i αγία - sveta), to jest "Svesveta". Panagija se drugačije naziva εγκολπιον - "enkolpion". To je nevelika okrugla ikona sa likom Spasitelja ili Majke Božije, koja se nosi na nedrima,[2] to jest na grudima arhijereja i nekih arhimandrita. Panagija je ranije pravljena u vidu medaljona koji se otvara, koji je sa jedne strane imao ikonu Majke Božije, a sa druge ikonu Spasitelja ili Svete Trojice, onako kako se pravi trpezna panagija, koja se drugačije naziva "panagijar" i u koju se stavlja častica iz prosfore u čast Majke Božije (i sama častica naziva se "panagija"). U manastirima se do danas obavlja čin "uznošenja panagije" u spomen na javljanje Majke Božije Apostolima nakon Njenog Vaznesenja na nebo. Ponekad su u panagiju polagali i mošti svetih. Neki episkopi, na primer patrijarsi i uopšte oni koji stoje na čelu autokefalnih, to jest samostalnih pomesnih Crkava, nose dve panagije. Kod nas su dve panagije, osim patrijarha, nosili kijevski mitropoliti, u spomen na to da su u prošlosti oni stajali na čelu Ruske Crkve.
Osim gore pomenutih delova odežde za vreme arhijerejskog bogosluženja upotrebljavaju se još: mantija, žezlo i orlec.
Mantija (μανδυον - "mandion"), ili drugačije "palium" (lat. pallium) - gornja odežda, monaška, koja pokriva čitavo telo osim glave. Svojim slobodnim širenjem ona kao da izobražava krila anđela, zbog čega se i zove "anđelska odežda". Obuhvatajući čitavo telo mantija simvolizuje svepokrivajuću silu Božiju, a takođe i strogost, pobožnost i smirenje monaškog života, i to da kod monaha ni ruke, ni drugi udovi ne žive za svetska i grehovna dela, niti su sposobni za takva dela, nego su potpuno mrtvi za njih. Prilikom obavljanja bogosluženja monasi su dužni da nose mantiju (Zakonopravilo, 18. pravilo svetog Nikifora). Obična monaška mantija je crne boje i na sebi nema nikakve ukrase. Arhijerejska mantija se razlikuje po tome što je svetloljubičaste boje i što su na nju našivene takozvane tablice, i što se spreda dole zakopčava sa dva dugmeta. Tablice i kopče postoje i na crnoj mantiji arhimandrita. Ove tablice su četvorougaona platna, obično tamnocrvene boje (kod arhimandrita još i zelene), koja se našivaju na gornje i donje krajeve mantije po dva. Tablice predstavljaju Stari i Novi Zavet, odakle sveštenoslužitelji treba da crpe svoje učenje. Na tablice se ponekad još našivaju krstovi ili ikone, izvezeni zlatom ili drugim koncem u boji. Osim tablica na arhijerejskoj mantiji postoje još i "istočnici". To su trake raznih boja, uglavnom bele i crvene, koje se našivaju duž mantije, predstavljajući struje učenja koja teku iz usta arhijereja. Na arhijerejskoj mantiji postoje još i zvonca, poput onih na gornjoj odeždi judejskog prvosveštenika. Prema običaju u nekim pomesnim Crkvama pojedini arhijereji, kao na primer patrijarsi i mitropoliti, nose mantije zelene i plave boje. Svi monasi, pa i arhijereji, služe u mantiji u svim onim slučajevima kada Tipikom nije propisano da oblače potpunu odeždu.
Žezal ili palica, to je znak pastirske vlasti nad pastvom i očinske brige ? njoj. Zato se naziva još i πατερησσα ("paterica") od πατήρ ("patir") - otac. Žezal se arhijereju uručuje kao znak toga, da treba da napasa Crkvu Hristovu. U manastirima žezal se takođe daje arhimandritu i igumanu, u znak njihove duhovne vlasti nad monaškom obitelji kojoj su postavljeni za starešine. Žezal se pravi sa poprečnom, nešto izvijenom prečkom na vrhu. Ponekad se umesto ove prečke predstavljaju zmijske glave, koje označavaju mudrost pastirske vlasti (Budite mudri kao zmije, Mt. 10,16). Vrh žezla se ovenčava krstom. Na arhijerejskoj palici, a ponekad i na arhimandritskoj, kod rukohvata se veša neveliko zlatotkano platno, kojim se obavija vrh žezla radi ukrašavanja. Arhijerej ulazi i izlazi sa žezlom u rukama, dok ostalo vreme žezlo drži čtec koji se zove "žezlonosac". Dok drži žezlo on nema prava da se oslanja na njega, nego je dužan da ga drži "obema rukama, malo podignuto". Za vreme malog i velikog vhoda na Liturgiji žezlo se nosi napred. Ostalo vreme drži ga čtec, stojeći obično pokraj Spasiteljeve ikone na soleji.
Orlec - tako se nazivaju mali okrugli ćilimi na kojima je predstavljen orao kako leti nad gradom. Prilikom posvećenja, onaj ko je izabran za episkopa dovodi se na orlec, da bi ga zatim koristio za vreme svakog bogosluženja. Grad predstavljen na orlecu označava episkopstvo u određenom gradu, a orao označava čistotu pravog učenja, po ugledu na orla koji se izobražava sa apostolom i jevanđelistom Jovanom Bogoslovom. Radi izražavanja ove misli orao ima zrake koji kao da pokazuju svetlost bogoslovskih znanja i blagodatnih darova. Orlec se tokom bogosluženja stavlja pod noge episkopa i podseća ga na to da je dužan da svojim mislima i delima bude iznad svega zemaljskog, i da poput orla stremi ka nebu.
Značenje sveštenih odeždi, njihovo ukrašavanje i boja
Sveštene odežde simvolizuju uglavnom uniženo stanje Hrista Spasitelja, no i pored toga sveta Crkva ih ukrašava srebrom, zlatom i dragim kamenjem. Time ona pokazuje da za nju ništa nije dragocenije i slavnije od tih stradanja Gospoda. I krst na kome je Gospod podneo najteža stradanja i muke, sveta Crkva stavlja na svaku crkvenu odeždu, kao znak pobede Gospoda nad grehom, smrću i adom, čime sugeriše da ničim drugim neće da se hvali, osim krstom Gospoda Isusa (Gal. 6,14).
Odežde mogu da budu raznih boja. Postao je običaj da se za dane praznika upotrebljavaju svetlije boje, a za dane posta tamnije. Danas je prihvaćeno da se u nedeljne dane oblače odežde zlatne boje, u dane spomena svetih apostola i mučenika crvene boje, u dane praznika u čast Presvete Bogorodice plave boje, u dane spomena proroka zelene boje, tokom Velikog posta u sedmične dane i tokom Strasne Sedmice, osim na Veliki Četvrtak i Veliku Subotu crne boje. Od Vaskrsa do Pedesetnice, od Božića do Bogojavljenja i na Preobraženje Gospodnje bele boje. Na Veliku Subotu, odmah posle čitanja Apostola u vreme pevanja "Vaskrsni Bože" u Tipiku je propisano da se crna odežda menja u svetlu. Na Vaskršnjem jutrenju odežda se menja prilikom svakog novog izlaska radi kađenja čitavog hrama, što simvolizuje naročito slavlje u Crkvi. Sveta Tajna krštenja se savršava u beloj odeždi, a opelo, osim u periodu Pedesetnice, u tamnoj odeždi.
Dok monasi nose naročita pokrivala za glavu kao što su klobuk, kamilavka i skufija crne boje, ženjenim sveštenicima se kao nagrada daje skufija, a zatim kamilavka ljubičaste boje. Naziv "skufija" potiče od σκυφος - čaša, jer svojim oblikom podseća na čašu. Naziv kamilavka potiče od materijala od koga je ranije na Istoku pravljena ova kapa - od dlake sa vrata kamile (κάμηλος - kamila i αυχην - vrat).
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogosluzbeni/Liturgika/Lat_Liturgika_06.htm
среда, 26. фебруар 2014.
среда, 19. фебруар 2014.
Manastir Gomirje
Najzapadniji manastir Srpske pravoslavne crkve u bivšoj Jugoslaviji, osnovan 1600.g.
Pozdrav svima ...
недеља, 16. фебруар 2014.
Manastir Praskvica -1973.god.
Smešten na brdu iznad Miločera i Svetog Stefana. Ime je dobio po obližnjem izvoru čija voda miriše na breskve, koje ovde narod zove i praske. Manastir je bio duhovni i politički centar Paštrovića, a njegovo osnivanje tradicija povezuje sa XI vekom. Posvećen je Svetom Nikoli.
Pozdrav svima ...
петак, 14. фебруар 2014.
недеља, 2. фебруар 2014.
СПАШАВАЊЕ МОШТИЈУ СРПСКИХ СВЕТАЦА ИЗ СРЕМСКИХ МАНАСТИРА, 1942. ГОД
СПАШАВАЊЕ МОШТИЈУ / ЧАСОПИС КОЛО
СПАШАВАЊЕ МОШТИЈУ СРПСКИХ СВЕТАЦА ИЗ СРЕМСКИХ МАНАСТИРА, 1942. ГОД.
КОЈИ СУ БИЛИ НА ТЕРИТОРИЈИ ПОД УПРАВОМ ТАКОЗВАНЕ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ
Комисију која је требало да обави пренос моштију чинили су: др Ј.А. фон Рајсвиц, кога је одредила немачка команда, прота Радослав Грујић, који је као универзитетски професор и свештено лице, био опуномоћеник Министарства просвете и Светог Архијерејског Синода и др Миодраг Грбић, кустос Музеја кнеза Павла.
Дана 13. априла комисија је у немачким аутомобилима и са једним немачким камионом стигла у Земун, одакле је у пратњи домобрана наставила пут за манастир Шишатовац. Ту су преузете мошти Светог Деспота Стефана Штиљановића и смештене у претходно купљени мртвачки ковчег, пошто је ћивот у коме су се мошти претходно налазиле био украден и однешен у Загреб. У манастиру Јазак комисија је преузела ћивот са моштима Светог Цара Уроша.
Из споменутих манастира као и из ћивота ових светитеља биле су опљачкане све драгоцености. Мошти Светог Деспота Стефана Штиљановића и цара Уроша преноћиле су под немачком стражом у Саборној цркви у Руми. Сутрадан, 14. априла, комисија је из Руме кренула у манастир Бешенево да одатле преузме мошти Светог кнеза Лазара.
izvor Milorad Jovanović
петак, 31. јануар 2014.
уторак, 21. јануар 2014.
среда, 15. јануар 2014.
понедељак, 13. јануар 2014.
недеља, 12. јануар 2014.
субота, 11. јануар 2014.
понедељак, 6. јануар 2014.
Mirko Ležaić: Severna Dalmacija nekad i sad
BORBA ZA VERU, CRKVU I PROSVETU
Još u XIV veku, za doba mađarske vladavine, u Severnoj Dalmaciji bile su organizovane«prve srpske pravoslavne crkvene opštine, i to u Skradinu, Bribiru i Klisu, pored starijih grčkih opština Spljeta, Zadra, Šibenika i Makarske; a pri kraju istoga vijeka postaju opštine: kninskopoljska, pađenska, golubićka, polačka i cetinska» (D-r N. Milaš). Po ostalim mestima u koja su se Srbi naselili «sagrađenih crkava tada još nije bilo, nego sveštenici su Božju službu vršili u kakvoj uglednoj kući ili možda i na otvorenim mjestima pod šatorima.» Tek kada su bili podignuti manastiri: Krupa, Krka i Dragović, pravoslavna vera i srpska crkva dobile su čvrst oslonac u Severnoj Dalmaciji. «Sveštenstvo, koje je vršilo pastirsku službu sastavljali su kalućeri, braća manastira Krupe, Krke, i Dragovića, a sami manastiri su zavisili od dotičnih najbližih srpskih episkopa: zetskih, humskih i dabarskih. Ovi su episkopi imali nadzor nad sveštenicima.
Prve početke manastira Uspenija Bogorodice u Krupi Milaš datira sa 1317, a obnovu sa 1345. godinom. O postanku manastira sv. Arhanđela Mihaila «i pročih bezplotnih sil» u Krki, on veli ovo: «Prva crkva i prve ćelije osnovane su 1354. god., a te ćelije, možda sa još kojom novom, zaokružene su bile zidom i podigao se manastir.» «Po nekojim podacima i tradiciji postanak jednoga i drugog manastira dovodi se u vezu sa vladarima «čestitog koljena Nemanjića». Za Krupu se kaže, da je postala doseljenjem nekolicine kaluđera iz manastira Krupe u Bosni, pa da je poditnuta prilozima kralja Milutina (1282-1321), kralja Stefana Dečanskog (1321-1331) i cara Dušana Silnoga (1331-1355). To je spomenuto u natpisu na jednoj kamenoj ploči uzidanoj u crkvenom trulu, a svedočio je i jedan turski ferman koji se ranije u manastiru čuvao i kojega više nema. Prilozima kneginje Jelene Nemanjićke, udovice bana Mladena III Šubića, njen stari duhovnik otac Ruvim sa još trojicom kaluđera koji su došli iz Svete Zemlje, i to iz jerusalimskog manastira kralja Milutina, osnovao je manastir sv. Arhanđela Mihaila na obali reke Krke, i to baš na onom mestu, na kome je po jednom starom predanju nekad boravio, propovedao i narod krštavao sv. Apostol Pavle, prigodom svoga prolaska kroz Dalmaciju. Za manastir Dragović «v čast Presvjatija Djevi Mariji i roždestva jeja». Milaš misli da je bio osnovan 1395. god. Njegov postanak tradicija dovodi u vezu sa bosanskim kraljem Stefanom Tvrtkom I, koji je opet «po ženskoj lozi» bio u rodu s Nemanjićima i koji je na vrelu Cetine ozidao crkvu «sv. Spasa», koju su Turci razorili 1512. g. Ruševine sa bogumilskim stećcima vide se još i danas. Ali manastir Dragović ima i još nešto što ga veže «za mušku lozu Nemanjića». To je jedan deo moštiju sv. Grigorija, arhiepiskopa, osnivača srpskog manastira sv. Nikole u Sv. Gori i «potomka dinastije Nemanjića». Te su mošti počivale u manastiru Kumanici na Limu. Kad je gaj manastir bio razoren, bile su razdrobljene i mošti svečeve i predane va čuvanje Antoniju Simonoviću. Jedan deo tih razdrobljenih moštiju dospeo je y Dragović.
U kolebljivim političkim prilikama XV i prve polovine XVI veka nije mogla da se provede ni organizacija srpske Crkve u Dalmaciji. Narod i sveštenstvo obraćali su se i dalje susednim srpskim episkopima: zetskim i hercegovačkim, kasnije i dabrobosanskim. U to vreme naročitu brigu za srpsku Crkvu u Dalmaciji pokazivao je zetski mitropolit Josif. On je god. 1454. jeromonahu Simeonu izdao sinđeliju, u kojoj veli da ga je proizveo za igumana manastira Krke i da je tako potvrdio njegov jednodušni izbor od strane sveštenstva i naroda. To znači, da je krčki iguman bio biran od sveštenstva i naroda «kao neki crkveni poglavica sviju dalmatinskih Srba» i da je Manastir Krka od svoga početka bio «pravoslavno crkveno središte u Dalmaciji» (Milaš). Tada se podiglo i nekoliko crkava, i to: sv. Nikole u Kuli Atlagića (1450); sv. Burđa u Pađenama (1456); svetih apostola Petra i Pavla u Polači (1458); sv. Stefana u Golubiću (1462); sv. Đorđa u Kninskom Polju (1468) itd. Za prvih turskih pljačkaških pohoda po Sev. Dalmaciji «mnoge su naše crkve postradale i više sveštenika poginulo». God. 1480. Turci su grdno opljačkali manastir Dragović, a njegove kaluđere rasterali. Ostao je ggust preko 20 godina. Manastir tada nije postradao, nego je godine 1494. dobio bogate darove sa gramatom od srpske despotice Angeline i njenih sinova Jovana i Borđa. God. 1497. sagrađena je crkva sv. Arhanđela Gavrila u Miranjama. God. 1503. kaluđeri obnoviše manastir Dragović i dobiše od turskog zapovednika pismeno ovlaštenje za slobodno vršenje verskih dužnosti.
U prvo doba turske vladavine došlo je do formalnoga, kanoničkog ustrojstva Srpske Crkve u Sev. Dalmaciji. Obnovljena Pećka patrijaršija obuhvatila je i tu zemlju. Jurisdikcija Dabrobosanske mitropolije bila je protegnuta i na crkvu na dalmatinskom kopnu. Tu jurisdikciju dabrobosanski mitropolit vršio je kao «egzarh pećkoga srpskog patrijarha». Kasnije, svoju stolicu preneo je iz Dabra (Zapadna Bosna) u manastir Rmanj na tromeđi Bosne Like i Dalmacije. Tada je imao titulu «mitropolit dabrobosanski i kliški i lički». U to doba postale su ove crkve: sv. Đurđa u Smokoviću (1567); sv. Jovana u Bribiru (obnovila se 1574); Sv. Trojice u Biskupiji i sv. Ilije u Kosovu (1589); sv. Jovana u Benkovcu (1590); sv. Luke u Grabovcima (danas katolička crkva sv. Jurja) i sv. Nikole u Bratiškovcima (1592); Spasovdana u Ždrapnju (1595, danas kat. crkva sv. Bartula) itd. Godine 1585. bila je velika glad u Cetinskoj Krajini. Zbog toga petorica kaluđera iz man. Dragovića: Pajsije, Evstatije, Stefan, Gerasim i Dionisije odseliše se u Budimsku eparhiju i tamo osnovaše manastir Grabovac. U Dragoviću ostade samo stari kaluđer Petronije sa još dva mlada kaluđera.
Mitropolit Gavrilo Avramović (1574-1588) postavio je krčkog igumana za upravitelja crkvenih poslova u Dalmaciji, odredio da s bratstvom ima pravo na vršenje parohiske službe uĐevrskama, Kistanjama, Biovičinu Selu, Radučiću, Mokrom Polju i Žagroviću, ali s time, da svi prihodi idu na korist manastira. Prema tome, Milaš kaže da je «neposrednu upravu Crkve imao nastojatelj man. Krke, kao namjesnik dabrobosanskog mitropolita, kojega je taj nastojatelj imao dužnost da izvještava o svima crkvenim potrebama i da vodi neposredan nadzor nad crkvama i sveštenstvom. Sva je oblast srpske dalmatinske Crkve bila razdijeljena na dva velika crkvena okruga: lički i kliški, kojih su granice bile jednake sa granicama političkih okruga ili sandžaka. Postojala su, dakle, upotrebljavajući današnju terminologiju, dva protopijata, od kojih je svakome na čelu bio jedan stariji sveštenik, koji se kao što doznajemo iz drugih malo poznijih dokumenata, zvao protopop, a latinski prosto «parochus».U svakom od tih okruga ili protopopijata, bio je određeni broj parohija sa odnosnim brojem sveštenih lica, svjetovnog i monaškog čina, koja su vršila pastirsku službu. Parohisku su službu redovno vršili svjetovni sveštenici, i samo u nekim mjestima dozvoljeno je to bilo i kaluđerima. Duhovno središte za lički okrug bio je man. Krka, a za kliški man. Dragović. Tu su se birali mladi ljudi za svešteničku službu, koje su zatim slali radi rukopoloženja mitropolitu, od koga su dobivali odnosne sinđelije. Opće duhovno središte za svu dalmatinsku Crkvu bio je man. Krka» (D-r N. Milaš).
Pod obnovljenom Pećkom patrijaršijom Svetosavska srpska crkva učinila je u Severnoj Dalmaciji ono isto što i u drugim srpskim zemljama. Ona je stopila veru i narodnost u jednu celinu, u «Srpsku crkvu». Na taj način, formirala je i odnegovala živu narodnu svest i snažne nacionalne težnje u elementu koji je, dolazeći iz krajeva stare srpske države, sa sobom doneo uspomene na staru srpsku slavu i veličinu. I na Dalmatinskom Zagorju popovi su se izjednačili s narodom i uvek sebe smatrali samo članovima naroda koji vrše verske dužnosti.
U to doba bili su kaluđer i guslar dva najglavnija činioca srpskog duhovnoga života, a manastiri i crkve glavna mesta gde su se okupljali narodni sabori na kojima se razrađivala narodna misao i određivale sve narodne akcije. Ta misao našla je izraza u narodnoj epskoj poeziji. Uskoci pak bili su glavni nosioci te poezije u zapadnim našim krajevima. Njihovi pomagači bili su i gorski hajduci. Uskočke i hajdučke pesme jasan su nastavak kosovskoga i Markova eposa. One u suštini imaju isto veličanje kulta pregalaštva i junačke borbe «za krst časni i slobodu zlatnu». To su sve faktori, koji su u teškoj borbi za opstanak, kod dalmatinskih Srba razvili visoku versku i nacionalnu svest. Zbog toga nam je jasno, zašto su doseljeni pravoslavni Srbi prozvali krašku dolinu između Knina i Drniša «Kosovom», a postanak svojih manastira vezali za dinastiju Nemanjića. Postaje nam jasno još i to, zašto su uskoci u Senju lmali kulu sv. Save, a zašto je i jedan dalmatinski pevač u narodnoj pesmi kazao za kneza Lazara iz Kruševca, da je sin bana Zadranina i knez Kruševa u Ravnim Kotarima! Toliko je, dakle, bila jaka nemanjićko-kosovska tradicija u Severnoj Dalmaciji.
Pri kraju XVI veka Turci su opazili porast borbenosti i samapouzdanja u srpskom narodu. Stoga su započeli, kako bi se danas kazalo, novom politikom «jake ruke». Tada uporedo s povećanjima raznih nameta porastoše i zulumi aga i begova. Od god. 1593. naši stari zagšsi vrve ne samo vapajima na Turke, nego napominju i opšte nevolje sa silnim tužbama na«ljuta i priskrbna vremena». Takova politika izazivala je reakciju u svim srpskim zem-Save, Srbima je prekipelo pa su na to zvertvo odgovorili bunama. Prvu pobunu u Dalmaciji izvršili su Srbi u okolini Klisa god. 1596, kad su učestvovali u onom neuspelom osvajanju kliške tvrđave zajedno sa nekim mletačkim avanturistima. Zbog toga su morali da se odsele u ćesarsku zemlju na granici. S njima je zajedno otišlo i nekoliko kaluđera iz manastira Krke. Trojica od njih, i to: Aksentije Branković, Visarion Vučković i Mardarije Orlović, podigoše godine 1602. u dolini na utoci potoka Ribnjaka u rečicu Dobru manastir Gomirje sa crkvom u čast sv. Jovana Krstitelja. U Morači, 13. decembra 1608. god. održao se zbor narodnih starešina u prisustvu pećkog patrijarha Jovana. Na tom zboru bio je izrađen plan opštega srpskog ustanka na Turke, a zaključak saopšten i uglednijim ljudima u Severnoj Dalmaciji, među kojim se opominje i Petar Zubićević. Po tome zaključku jedna četa imala se okupiti i u Sevrnoj Dalmaciji. Turci su opazili revolucionarno raspoloženje u narodu. Stoga su se godine 1619. surovo oborili na srpsku raju svuda, pa i u Gornjoj Dalmaciji. Tada je man. Dragović opusteo. Njegov iguman Stefan sa desetoricom bratije pokupio je manastirsku imovinu, crkvene stvari, knjige i ostalo, pa se pred turskim besnilom odselio u manastir Grabovac, k svojoj nekadašnjoj braći. I manastir Krupu snašlo je veliko zlo. Turci ga opljačkaše i zapališe. Ostadoše mu samo gole ćelije i opaljene zidine. Pokušaj bratije da se sili opre silom završi se pogibijom jednog kaluđera; ostali se rasprštaše na sve strane. Manastir Krka u taj mah ne nastrada, jer mu pođe za rukom da se spase s velikim mitom. Godine 1642. Krupa se obnovila, a 1645. Krka je od turskih vlasti dobila potvrdu za neke zemlje. Manastir Dragović bio je pust sedamdeset godina; bio je obnovljen tek 1694. godine. Godine 1647. Turci otkriše da su krčki kaluđeri vodili tajne pregovore sa mletačkim vlastima protiv Turske Carevine i da je u manastiru Krki bilo glavno buntovničko središte. «Napadoše iznenada manastir i prinudiše na bježanje sve kaluđere. Opljačkaše i razgrabiše sve što su mogli, a osobito crkvu, u kojoj su vatru palili i koju su oskvrnnli, kao što zna samo nekrst da čini. Tragove surovosti turske sa svetinjama u manastiru pokazuju još i danas krčki kaluđeri.» (Milaš). Kaluđeri s narodom iz Bukovice, osobito iz kistanjske parohije, odoše k Zadru «pod krilo Principovo». Godine 1650. «starcu Dionisiju» turske su vlasti dopustile da izvrši opravku i ponovo naseli s bratijom manastir Krku.
Po završetku Republičinih ratova s Turcima, cela Zagorska Dalmacija došla je pod duždevu vlast. Posle karlovačkog mira prestala je jurisdikcija dabrobosanskog mitropolita u Severnoj Dalmaciji. Narod se vratio iz zbegova i iz mletačkog primorja na svoja porušena ognjišta. Odmah je podigao nekoliko novih crkava: u Erveniku, Kolarini, Brgudu, Vrbniku, Ivoševcima, Kričkama, Dobropoljcima, Jagodnjoj, Kruševu, Strmici, Otonu itd. U crkvenom pogledu dalmatinski Srbi dođoše pod vlast grčkopravoslavnoga filadelfiskog arhiepiskopa, koji je imao sedište u Mlecima. U ime toga arhiepiskopa neposrednu vlast nad crkvama i sveštenstvom vršio je arhimadrit manastira Krke, koji mu je podnosio redovne izveštaje o svemu. Takovim uređenjem Srbi nisu bili zadovoljni, pa su uporno tražili od mletačke vlade da im dade episkopa od srpske krvi i jezika. Kad im mletačka vlada nije to dopustila, oni su pokušali da sami nekako «uvuku» svoje ljude. Na takove episkope oborila bi se mržnja latinskih prelata i mletačkih vlasti, pak su morali da podnesu silna gonjenja i stradanja. Takovi episkopi bili su: Nikodim Busović, Stevan Ljubibratić i Simeon Končarević. Ovaj zadnji napisao je i «Letopis crkvenih i građanskih događaja» koji se u novije vreme negde zaturio, a umro je u Kijevu u Rusiji. «Kosovski vladika» Simeon jedan je od najvećih boraca i mučenika u našoj prošlosti. Po njegovu «Letopisu» većinom su i poznati «crkveni i građanski događaji» u Dalmaciji.
Još dok su dalmatinski Srbi bili pod turskom vlašću, morali su često da brane svoju veru i svoju Crkvu od nasrtaja «redovnika sv. Frane». Ali tek kad su potpali pod duždevu vlast, onda pak upadoše u dugu i očajnu borbu za slobodu svoje vere, u borbu koja se sa ispolinskim naprezanjem vodila gotovo kroz ceo 18. vek. Na njih nagrnuše svi mogući predstavnici latinskog prozelitizma. Srbi ipak listom ustadoše na odbranu svoje pradedovske vere i svoje srpske Crkve. Aristokratska, oligarhiska i klerikalna Republika sv. Marka zazirala je stalno od buntovnih i «šizmatičkih Morlaka», koji su u potaji održavali duhovne veze sa velikom i dalekom Rusijom. Stoga je ispod ruke, a y više mahova i otvoreno, pomagala besomučne nasrtaje latinskog sveštenstva na dalmatinske Srbe, na njihovu veru i svetinje. Bilo je momenata kad se je i silom htelo da Srbe prevede u katoličanstvo ili bar na uniju.Tada su se po celoj Dalmaciji ređale tužbe, hašpenja, progoni, procesi i mučenja u masama.U jednakoj meri stradali su i sveštenici i svetovnjaci. Mnogi su u gvožđu i kladama završavali mučenički život po strašnim mletačkim «kamarotima», gde bi pre gubili očinji vid i «v kladah nožni palci», ili su skončavali kao «buntovnici i nepouzdani elementi» na galijama. Jedno vreme nije bilo ni jedne mletačke tamnice bez pravoslavnog sveštenika ili vernika, ali su oni i na tim mestima dizali glasne proteste protiv nasilja, nepravde, i verskih gonjenja. U jednom momentu, umalo što razjareni Srbi ne digoše narodni ustanak i ne pristupiše paljenju i rušenju latinskih crkava. Za njih se u tri maha zauze diplomatskom intervencijom«jednoverna» i «jednoplemena» Rusija. Srbi cu ipak odoleli svim iskušenjima i pod vođstvom svojih arhimandrita, kao crkvenih starešina i generalnih vikara: Nikanora Rajevića, Nikanora Bogunovića i Gerasima Zelića ostali tvrdi na braniku svoje vere, crkve i imena. Trula Republika morala im je najzad priznati pravo na slobodno ispo vedanje vere. To je učinila na nekoliko godina pre svoje propasti, i to zakonom 16. novembra 1780. godine.
Posle propasti Mletačke Republike (1797. god.), Dalmacija je za kratko vreme došla pod Habzburšku vlast, a zatim 1805. pod vladu cara Napoleona Bonaparte. Godine 1809. Dalmacija je ušla u sklop Napoleonovih «Ilirskih Provincija.» Za kratkog francuskog vladanja, koje je trajalo do 1815. godine, dalmatinski Srbi su malo odahnuli. Godine 1808. oni su na poznatom Zadarskom kongresu sproveli organizaciju svoje Crkve. Godine 1810. dobili su prvog episkopa, zlosrećnog Venedikta Kraljevića. Bečkim ugovorom 1815. Dalmacija je opet dodeljena Austriji. Bečka vlada pokušala je da vrati feudalnoklerikalni sistem kakav je vladao u doba Mletačke Republike. U pogledu Srba ona je nastavila istu politiku koju je vodila Mletačka Republika. Tako je y dva maha pokušala (1821 i 1836) da ih prevede na uniju, ali ti su pokušaji bili prekinuti oba puta hicima iz kubura. Prvi put nastradao je protosinđel Kiril Cvetković sa dvadesetoricom ljudi, koji su bili osuđeni na tamnicu. Cvetković je odležao u tamnici dvadeset godina, i kad je izašao nisu mu dali da se vrati u Boku Kotorsku, nego je umro u jednom banatskom manastiru.
Turska, mletačka i austriska vladavina držale su Srbe u teškim socijalnim i ekonomskim prilikama. Smatrali su ih kao «nepouzdane podanike i buntovne elemente», kao došljake i nametnike (one koji su se nametnuli). Naročito klerikalne i policiske mletačke i austriske vlasti«Morlake» ili «Vlahe» sistematski su sprečavale u svakom pokušaju da se kolektivno prosvete i privredno podignu. Samo u vremenima ratnih zapletaja kada im je trebalo hrabrih morlačkih «mušketira» ili vlaških «soldata» obasipale su ih pohvalama, obećavanjima i neznatnim ustupcima. Pa ipak u takvim teškim prilikama, Srbi nisu prestali da misle o ekonomskom i prosvetnom podizanju. Pored dirljivih primera junaštva, pregalaštva i stradalništva na krvavim poljanama, oni su iz vlastite inicijative preduzimali kolektivno i pojedinačno u više navrata nekoliko pokušaja da bi došli do svoje narodne prosvete i do narodnih škola. O tome svedoče mnogi istoriski dokumenti i tolike zadužbine narodnih dobrotvora.
Još za doba turske vladavine dalmatinski Srbi mislili su živo na zadovoljenje svojih verskih i prosvetnih potreba. Oni su u prvom redu mislili na spremanje mladih sveštenika za vršenje službe u narodu, po parohijama i manastirima. Tu brigu u Severnoj Dalmaciji vodila su tri manastira: Krka, Krupa i Dragović, kako se u ona vremena moglo i znalo. Najbolje sveštenike pripremao je manastir Krka. Godine 1615, u tome manastiru, na zauzimanje književno obrazovanog nastojatelja Joakima i po naređenju dabrobosanskog mitropolita Todora, bila je ustanovljena naročita škola za obrazovanje i vaspitanje svešteničkog podmlatka.
Za mletačkog vladanja u celoj Dalmaciji nigde nije bilo ni jedne javne ili državne škole. Za katoličko stanovništvo postojale su po gradovima privatne manastirske, latinske, kleričke i seminarske škole. Po selima uopšte nikakovih škola nije bilo. Pravoslavni Srbi dobijali su iz Karlovačke mitropolije privatne učitelje, obično sveštena lica, ali i u tome mletačke vlasti su ih stalno sprečavale. Između tolikih privatnih učitelja, koji su bili u Dalmaciji, dovoljno je spomenuti slavnog Dositeja Obradovića, koji je «Bukvicom» u tom kraju i započeo svoj književni rad. U jednoj prilici čak se i Vuk Karadžić nudio za učitelja u Šibeniku. U mletačko doba spominje se da je postojala srpska privatna škola jedino u Skradinu, i to oko sredine 18. veka. Dalmatinski Srbi više puta podnosili su predstavke mletačkoj vladi u kojima su tražili dozvolu za otvaranje osnovnih i srednjih škola o svom trošku. Tako su godine 1761. u Mletke poslali naročitog izaslanika, Šibenčanina Ruđera, sa vrlo lepom predstavkom. Ta predstavka glasi ovako:
«Zbog oskudice škola i učitelja morali su starešine pravoslavne vere slati sinove u austrijsku državu da se uče čitanju, pisanju, srpskom jeziku, naukama («humaniora») retorici i skladnome ponašanju u društvu; što im je nanosilo veliku štetu i trošak, a njihova štednja i trud prelažahu u stranu državu. Da bi se svega ovoga oslobodili, namisliše zavesti škole u pojedinim svojim srezovima, odredivši da se postave narodni učitelji, koji znaju rečeni jezik i koje bi za to oni isti birali da im mladež knjizi i naukama obučavaju i s njom upravljaju. Ova misao koliko je, po njihovom mišljenju, korisna za opšte i privatne svrhe, toliko je opet spasonosna i prikladna opštim željama roditelja, koje priroda živo potiče, da se staraju za korisno odgajanje svoje dece. Stoga porodice pravoslavne vere, koje žive u Šibeniku, Skradinu, Zadru i ostalim mestima, te su rasijane tamo i amo, utiču se punijem uhvanjem mudrosti i milosti Vaše Svetlosti da bi milostivo primila molbe podanika svojih, koje smeraju na njihovu korist i napredak i promiču blagostanje ove svetle države. Na tu svrhu šalju u ime svih Špira Ruđera, koji pokorno predstaje svetlom prestolu od strane rečenog naroda, molećiVašu Svetlost, da bi milostivno saizvolela i uovlastila prosioce, da mogu podizati i zavoditi rečene škole na svoje troškove, koje od nikakve druge vlasti nemaju zavisti nego od Vaše Svetlosti, kao god da ne bi isti narod, po dobivenoj vladalačkoj milosti u tim svojim školama sa velikom svojom štetom i pečali uznemiravan i prekraćivan bio» («Srpskodalmatinski magazin», 1868). Kao na ranije tako je i na tu predstavku došlo rešenje od mletačke vlade:«da interesi države zahtevaju da Srbi u Dalmaciji ostanu u stanju neprosvećenosti, ili da samo dobiju po koju školu u kojoj se osim čitanja i pisanja ništa više neće učiti.»
Još u drugoj polovini 18. veka taj prosvetni pokret dalmatinskih Srba bio je dosta snažan, a oslanjao se na izdašnu pomoć pojedinih srpskih trgovaca koji su sve do sredine prošloga veka imali «trgovinu s narodnom robom po gradovima i varošima u Sev. Dalmaciji u svojim rukama» (Gerasim Petranović). Tek posle pada Mletačke, dalmatinski Srbi otpočeli su zadužbinama pojedinih dobrotvora (o kojima se na drugom mestu opširnije govori) ostvarivati svoje prosvetne težnje. Tako je još 1808 g. iz zadužbine Jovana Bovana u Šibeniku bila otvorena prva srpska škola, koja je y isti mah bila i prva čisto narodna slovenska ustanova pa Jadranskom Primorju. God. 1833 za Srbe je bila otvorena u Šibeniku«Klirikalna škola», koja je docnije prenesena u Zadar i pretvorena u Bogosloviju sa seminarijom. Taj prosvetni pokret našao je izraza još i na književnom i političkom polju. Uopštem mrtvilu, koje je y prvoj polovini 19. veka vladalo u celoj Dalmaciji, prvi poklič na odbranu narodnosti i materinske reči prolomio se iz srpskih redova. God. 1826. Šibeničanin d-r Božidar Petranović objavio je svoj poznati proglas i izradio program za nacionalni preporođaj celoga naroda. On je pokrenuo «Srpskodalmatinski almanah», docniji poznati«Srpskodalmatinski magazin», i s bratom Gerasimom prikupio priloge za yctanovu «Matice dalmatinske». Međutim, došao je Bahov apsolutizam i pokrenuti rad odgodi do šezdesetih godina prošloga veka.
Prof. Mirko Ležaić
(Severna Dalmacija nekad i sad, Beograd, 1939.)
Izvorhttp://www.eparhija-dalmatinska.hr/Publikacije-Krka42-L.html
Пријавите се на:
Постови (Atom)