Crkva svetog Marka u Beogradu

crkva svetog Marka u Beogradu

Prohor Pčinjski

Saborna crkva u NIšu

Vladika Simeon Končarević

Vladika Simeon Končarević 
 

Vladika Nikolaj

Mitropolit Srbije Mihailo

dr Atanasije (Zoran) M. Jevtić

dr Atanasije (Zoran) M. Jevtić

iz Brdarice 

1938-

Teolog i monah ;

Magistrirao na teološkom fakultetu u Atini gde je i doktorirao odbranivši doktorsku disertaciju pod naslovom: ,,Eklisiologija svetog Apostola Pavla“;

Predavač na duhovnoj akademiji u Parizu;

Profesor na Bogoslovskom fakultetu srpske pravoslavne crkve u Beogradu;

Episkop Banatski sa sedištem u Vršcu;

Episkop Zahumsko-Hercegovački i primorski sa sedištem u Trebinju;

Učesnik je mnogih domaćih i međunarodnih skupova iz oblasti crkvene istorije, filozofije, teologije i hrišćanske kulture;

Prevodi patristička dela sa grčkog, staroslovenskog i drugih jezika;

Priređivač je kompletnih dela prepodobnog oca Justina Ćeliskog (Justina Popovića), kao i kapitalnog izdanja ,,Zadzžbine Kosova“;

Živi i radi u manastiru Tvrdoš kod Trebinja u Bosni i Hercegovini.

Knjige: 1. ) Eklisiologija svetog apostola Pavla, 1967.; 2.) Od Kosova do jadovna, 1984.; 3.)Patrologija, 1984.; 4.) Traganje za Hristom, 1989.; 5.) Stradanja Srba na Kosovu i Metohiji od 1941 do 1990. godine, 1990.; 6.) Velikomučenički Jasenovac, 1990.; 7.) Duhovnost pravoslavlja, 1990.; 8.) Dosije Kosovo, 1991.; 9.) Bogorodica – četiri homilije svetog Jovana Damaskina, 1991.; 10.) Hristos – početak i svršetak, 1991.; 11.) Na putevima otaca, Tom I i II, 1991.; 12.) Bogoslovlje svetog Save, 1991.; 13.) Sveti sava i kosovski zavet, 1992.; 14.) Bog se javi u telu, 1992.; 15.) Srpski zavičaj, 1993.; 16.) Znak preporečni, 1994.; 17.) Pouke dobrog starca Kleope, 1994.; 18.) Knjige Makajevske, 1995.; 19.) Zagrljaj svetova, 1996.; 20.) O sledovanju svetim ocima, 1996.; 21.) Srpski pravoslavni bukvar, 1997.; 22.) Raspeta Hercegovina, 1997.; 23.) Pravoslavni ikumenizam, 1998.; 24.) Učenje apostolskih otaca; 25.)Živo predanje u crkvi – rukoveti sa njive Gospodnje, Tom I i II; 26.) Pšenica i kukolj na njivi Gospodnjoj, Tom I i II; 27.) Asketika, 2002.

Pored svega navedenog, episkop dr Atanasije M. Jevtić autor je i oko 200 bogoslovskih tekstova na srpskom i stranim jezicima.

http://www.koceljeva.gov.rs/index_files/htm/pisci.htm

Marko Pavlović iz Draginja

Marko Pavlović iz Draginja 

1936- 

Teolog ;

Kao sveštenik služio je u Šabačkoj Kamenici, Nakučanima i Koceljevi;

Paroh u Eparhiji Šabačko-Valjevskoj u Šapcu;

Stekao čin Prote;

Svoje radove prota Marko Pavlović je objavljivao u listovima: Glasnik Srpske pravoslavne crkve; Pravoslavlje; Vesnik; Glas Podrinja; Šabačka sedmica; Šabačka revija; Glas crkve; Poljoprivredne novine; i Valjevac;

Živi i radi u Šapcu.

Knjige: 1. ) Manastir radovašnica, Šabac, 1991.; 2.) Manastir Dokmir, (koautor), Šabac, 1991.; 3.) Manastir kaona, (koautor), Šabac, 1996.; 4.) Manastiri šabačko-valjevske eparhije,Šabac, 1998.; 5.) Sa svojim narodom, Šabac, 1998.; 6.) Pesma i molitva, Šabac, 2000.; 7.)Crkva i parohija Nakučanska, Beograd, 2002.; 8.) Za krst časni, Šabac, 2004.

Pored svega navedenog, prota Marko Pavlović autor je i velikog broja članaka publikovanih po lokalnim listovima i časopisima.

Marko V. Ružičič

Marko V. Ružičič , iz Svileuve

1900-1939

Sveštenik ;

Paroh u Svileuvi, Lojanicama, Kujavici i Zablaću;

U Šapcu, ispred režimske Jugoslovenske radikalne zajednice postaje narodni poslanik u Skupštini Kraljevine Jugoslavije;

Objavljivao je duhovnu poeziju u listu Glas crkve;

Umro je u Beogradu pri operaciji slepog creva, 1939. godine. Sahranjen je u ,,Perića groblju“ u Svileuvi.

Knjige: 1. ) Svetlost života, Šabac, 1926.

Nikanor (Nikola) G. Ružičić , iz Svileuve 
1843-1916 
Teolog ;

Bogoslov; Duhovnik; Kapelan; Monah; Sinđel, profesor na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu; rektor beogradske Bogoslovije; Episkop Žički; Teolog; Filozof; Episkop Niški;Državni savetnik; član Srpske kraljevske akademije u Novom Sadu; član Naučnog društva u Novom Sadu; bavio se istorijom srpske crkve, opisom srpskih manastira i starih rukopisa, kanonskim pravom i etičkim i filozofskim pitanjima i besedništvom. Pisao je putopise i pastoralne poslanice.

Svu svoju imovinu zaveštao je prosveti i biblioteci beogradske Bogoslovije. Nakon osnivanja Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, u njegovoj kući otvoren je prvi internat studenata bogoslovije u Srbiji.

Umro je 16. oktobra 1916. godine u Beogradu gde je i sahranjen.

Knjige:1.)Nomokanon o braku, Beograd, 1880.; 2.) Nomokanon srpske crkve, Beograd, 1882.;3.) Primeri srodstva, Zagreb, 1893.; 4.) Istorija srpske crkve, knjiga 1-2, Zagreb-Beograd, 1893-1895.; 5.) Razlika filozofske etike od hrišćanske etike, nauka o moralu čovečijem, Beograd, 1885.; 6.) Tablice raznovrsnih primera srodstva, Beograd, 1886.; 7.) Razvaline manastira sv. arhangela Mihaila na Prevlaci, Beograd, 1894.; 8.) Gross-zupan Stephan Nemanja und seine bedeutung fur den serbischen stat und die serbische kirche, Jena, 1897.; 9.)Imenik-Katalog, Beograd 1897.; 10.) Putne beleške s puta, Niš, 1900.; 11.) Srodstvenik, Beograd, 1906.; 12.) Književna dela episkopa niškog Nikanora, knjige: 16, 17, 18, i 19, Niš, 1907-1909.

Pored svega navedenog, episkop Nikanor Ružičić publikovao je u formi posebnih izdanja još i 3 besede, 14 poslanica, 2 kanonske rasprave, kao i 50-tak članaka u različitim časopisima i listovima.

 Zoran A. Živanović: http://www.koceljeva.gov.rs/index_files/htm/pisci.htm

Patrijarh Irinej... Iz mlađih dana...

Prota Matija Nenadović

Patrijarh Pavle (1914-2009)

Izbor patrijarha u dnevnoj štampi

Tokom dvadesetog veka Srpska pravoslavna crkva (SPC) imala je šest patrijarha. O izboru nekih od njih štampa je pisala nedeljama, a neki su dobili manje od sedam rečenica u svim tadašnjim dnevnim novinama.

U novembru 1920. godine, za prvog patrijarha ujedinjene i obnovljene Srpske pravoslavne crkve velikom većinom izabran je Dimitrije Pavlović. "Pravda" koja se štampala na dve i "Politika" na četiri strane, detaljno su izvestile o izboru i ustoličenju patrijarha Dimitrija. Na celoj naslovnoj strani, "Pravda" je donele tekst o važnosti Srpske pravoslavne crkve, koja je "održala naše pleme, našu državnu svest, ideale i tradiciju, prvo pod fizičkim ropstvom turskim, a onda još težim, duhovnim ropstvom habzburškim".

Izbor patrijarha Dimitrija za "Politiku" nije bio događaj za naslovnu stranu. Ipak, reportažno je opisan "vedri, jesenji dan" kada se birao patrijarh, a sa beogradskih tvrđava odjekivala je topovska paljba. Čitaoci su saznali i da se patrijarh u svom govoru zahvalio kralju Petru, regentu Aleksandru, vojsci koja je stvorila otadžbinu i narodu. "Njegov govor je bio jedan politički ekspoze u striktnom značenju te reči", zaključila je "Politika".

Kada je šestog aprila 1930. patrijarh Dimitrije preminuo, "Pravda" je pisala o svakom detalju njegove poslednje noći, a odštampan je u celini i njegov testament. Nedelju dana kasnije, već je izabran novi poglavar Srpske pravoslavne crkve.

Novine su tokom aprila 1930. neprekidno na naslovnim stranama izveštavale o patrijarsima, prvo o Dimitriju Pavloviću, a onda o novoizabranom Varnavi Rosiću.

Patrijarh Varnava izabran je sa razlikom od devet glasova u odnosu na mitropolita Gavrila Dožića, koji će ga sedam godina kasnije naslediti. I "Politika" i "Pravda" su se nadmetale u detaljima vezanim za ustoličenje, ličnost i aktivnosti patrijarha Varnave. Navođeno je ko je od ljudi na položaju došao na dan ustoličenja, gde je ko sedeo, kako su prisutni bili obučeni, liturgija se pratila iz minuta u minut. Na jednoj od naslovnih strana prijatelj patrijarha Varnave priča o njegovom karakteru i upadljivoj pojavi. Jedini tekst koji "iskače" iz sveopšteg raspoloženja nalazimo sredinom aprila u "Politici", gde na prvoj strani autor oštro i naširoko kritikuje crkvene velikodostojnike. Između ostalog, zamera crnogorskom mitropolitu Dožiću da je uspeo da "mrtvom patrijarhu Dimitriju ako ne ospori, onda umanji zasluge" . Uz lepe želje patrijarhu Varnavi za dug život, autor podužeg teksta se nada da će makar sledećeg patrijarha crkveni velikodostojnici ožaliti kako treba.

Patrijarh Varnava je umro sredinom juna 1937. godine, baš u vreme izglasavanja konkordata u Narodnoj skupštini (bio je oštro protiv konkordata). Pričalo se da je otrovan. Sredinom sledeće godine izabran je novi patrijarh, German Dožić. Štampa je ponovo posvetila ogromnu pažnju crkvenim izborima. Pošto je izabran crnogorsko-primorski mitropolit, "celo Cetinje je bilo okićeno slaveći značajan dan svoje istorije". U Nikšiću je predsednik sreza pucao iz revolvera, a onda je nastalo "opšte veselje i pucanje". Zanimljivo je da je jedan od šest kandidata u užem krugu bio i episkop žički Nikolaj Velimirović koji je, međutim, dobio najmanje glasova Izbornog saveta.

O Izboru za poglavara SPC-a 1950. godine teško je pronaći više od nekoliko rečenica. "Borba" na drugoj strani daje dužu vest o Savezu boraca iz Vranja koji organizuju manevar kod mesta Čestelina, a u uglu strane stoji tekst o ustoličenju novog patrijarha Vikentija Prodanova. U desetak redova navodi se ko je bio prisutan od ministara, uz kratku Prodanovljevu biografiju. U "Politici" ne piše ni toliko. Samo informacija, da je ustoličen i kada će biti ceremonija, koja je stala u tri-četiri rečenice.

Za razliku od ovog prećutkivanja, izbor patrijarha Germana vidno je propraćen. I "Politika" i "Borba" objavljuju kao važnu vest ustoličenje novog poglavara SPC-a i zatim čestitku koju mu je uputio jedan od članova Izvršnog veća. Patrijarh German proveo je na tronu SPC-a 42 godine. Uticao je, između ostalog, na promenu načina izbora poglavara.

Patrijarh Pavle jedini je patrijarh koji je izabran dok je stari, German, još bio živ. Novine su u decembru 1990. opširno pisale da je reč o "svecu koji hoda", da je za laike njegov izbor možda čudan, ali je za vernike Božija promisao. I hrvatski "Vjesnik" je na naslovnoj strani doneo vest o izboru patrijarha Pavla, uz tekst u kome stoji da je izbor vladike Pavla, iako neočekivan, najbolje rešenje.

jelena jorgačević http://www.vreme.com/cms/view.php?id=908303

Amfilohije Radović, mitropolit crnogorsko-primorski

Po završenoj osnovnoj školi upisao je Bogosloviju Sv. Save u Rakovici, a diplomirao na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu 1962. godine. Studirao je i klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, postdiplomske studije nastavio je u Bernu i Rimu, a doktorirao u Grčkoj, gde se i zamonašio. Na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu 1976. godine postaje docent, pa redovni profesor na katedri za Pravoslavnu pedagogiju sa metodikom nastave.

U maju 1985. izabran je za episkopa banatskog, a 30. decembra 1991. godine ustoličen za mitropolita crnogorsko-primorskog, zetsko-brdskog i skenderijskog i egzarha pećkog trona. Govori grčki, ruski, italijanski, nemački i francuski jezik. Član je Udruženja književnika Srbije i Crne Gore. Veliki uticaj na duhovno oblikovanje mitropolita Amfilohija izvršio je otac Justin Popović, kao i svetogorski starac Pajsije.

Irinej Gavrilović, episkop niški

Po završetku gimnazije upisao se i završio Bogosloviju u Prizrenu, a potom i Bogoslovski fakultet u Beogradu. Ubrzo po odsluženju vojnog roka postavljen je za suplenta Prizrenske bogoslovije. Pre stupanja na dužnost profesora, u oktobru 1959. godine u manastiru Rakovica, od strane Njegove svetosti patrijarha Germana prima monaški čin, dobivši monaško ime Irinej. Istoga meseca na dan Sv. Petke 27. oktobra 1959. u crkvi Ružici na Kalemegdanu rukopoložen je u čin jeromonaha. Dok je službovao kao profesor u Prizrenskoj bogosloviji, upućen je na postdiplomske studije u Atinu, da bi 1969. godine bio postavljen za upravnika Monaške škole u manastiru Ostrogu, odakle se vraća u Prizren gde je postavljen za rektora Prizrenske bogoslovije. Sa te dužnosti izabran je 1974. za vikarnog episkopa patrijarha Germana sa titulom episkopa moravičkog. Godinu dana kasnije izabran je za episkopa niškog, gde se do danas nalazi.

Irinej Bulović, episkop bački

Po završetku somborske gimnazije Mirko Bulović je upisao Bogoslovski fakultet u Beogradu gde je i diplomirao. Za vreme studija primio je monaški postrig od svog duhovnog oca, arhimandrita Justina Popovića, dobivši monaško ime Irinej. Iste godine ga je episkop raško-prizrenski Pavle rukopoložio za jerođakona, a potom za jeromonaha. Nepune dve godine boravio je u manastiru Ostrog i bio predavač u Monaškoj školi pri manastiru. Na postdiplomskim studijama na Bogoslovskom fakultetu Atinskog univerziteta 1980. godine brani doktorsku disertaciju. Posle kraćeg studijskog boravka u Parizu, na ruskom Bogoslovskom institutu Svetog Sergija (1980–1981) izabran je za docenta na katedri Svetog pisma Novog zaveta na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, gde je i danas redovni profesor. Na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve 1989. godine izabran je za episkopa moravičkog, vikara patrijarhu srpskom, a potom je posle hirotonije u Pećkoj patrijaršiji 20. maja 1990. izabran za episkopa bačkog i ustoličen u Novom Sadu, 24. decembra iste godine.

Učestvovao je na mnogim domaćim i međunarodnim bogoslovskim i naučnim skupovima i konferencijama, na duhovnim tribinama i u međuhrišćanskim susretima i dijalozima, kao i u domaćim i međunarodnim susretima i dijalozima sa jevrejskim i islamskim zajednicama, ustanovama i organizacijama.

Grigorije Đurić, episkop zahumsko-hercegovački

Elektroničarsku školu u Varešu završio je 1984. godine i odmah zatim upisao Srednju bogoslovsku školu u Beogradu, nakon čega upisuje Bogoslovski fakultet. Po odsluženju vojnog roka zamonašio se u manastiru Ostrogu 1992. godine, odakle odlazi sa episkopom Atanasijem Jevtićem u obnovljeni manastir Uspenja presvete Bogorodice Tvrdoš kod Trebinja. Rukopoložen je za jerođakona 1992, malo potom i za jeromonaha. Tvrdoški iguman postaje 1996, a arhimandrit 1997. godine. Bogoslovski fakultet završio je 1994. a od 1995. do1997. bio je na postdiplomskim studijama u Atini.

Na vladičanskom tronu Hercegovačke eparhije episkop Grigorije je ustoličen po blagoslovu patrijarha Pavla, a od strane mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija 3. oktobra 1999. Danas aktivno učestvuje u javnim tribinama i kulturnim kretanjima u Republici Srpskoj i Srbiji, a razgovori sa vladikom Grigorijem i njegove besede i predavanja objavljuju se u različitim novinama, časopisima i knjigama.

Fotije Sladojević, episkop dalmatinski

Bogoslovski fakultet u Beogradu upisao je 1983. godine, na kojem je 1988. diplomirao. Potom dve godine provodi na postdiplomskim studijama u Erlangenu, Nemačka.

Po povratku iz Nemačke, 1990, prima monaški čin u manastiru Kovilj, Eparhija bačka. Iste godine episkop bački Irinej rukopolaže ga za jerođakona, a zatim za sveštenomonaha.

Od 1992. do 1993. godine, jeromonah Fotije provodi kao sveštenoslužitelj u manastiru Bođanima, a narednih pet godina (1993–1998) radi kao profesor u Bogosloviji Svetog Arsenija u Sremskim Karlovcima, gde ga i zatiče izbor za episkopa dalmatinskog: hirotonisan je 1999. u Sabornoj crkvi u Sremskim Karlovcima, a za episkopa dalmatinskog ustoličen je u Sabornoj crkvi u Šibeniku.

Po odluci Svetog arhijerejskog sabora SPC-a, 2000. godine episkop Fotije je postavljen za v.d. rektora obnovljene Bogoslovije Sveta tri jerarha u manastiru Krka.

Ignjatije Midić, episkop braničevski

Posle osmogodišnje škole upisao se u Bogosloviju Svetog Save u Beogradu 1969. i završio je 1974. sa odličnim uspehom. Studije teologije je nastavio 1976. na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu i okončao ih 1980. Pored studija teologije proučavao je i filozofiju, logiku, istoriju, književnost, umetnost... Po blagoslovu episkopa niškog Irineja i preporuci Svetog arhijerejskog sinoda, odlazi na postdiplomske i doktorske studije iz sistematske teologije na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Atini.

Pored teologije, na Atinskom univerzitetu studirao je vizantijsku književnost i antičku filozofiju, proučavao dela savremenih egzistencijalista i personalista. Privlačila ga je i savremena fizika, zatim moderni rimokatolički, protestantski i anglikanski teolozi.

Posle doktorskih studija i odbranjene disertacije izabran je za docenta na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, prvo za etiku, a potom i za dogmatiku. Zamonašio se 1991, iste godine je rukopoložen za jerođakona a zatim i jeromonaha. U međuvremenu, u dva navrata po šest meseci, boravio je u Nemačkoj na specijalističkim studijama iz eshatološke teologije. Iako veoma mlad, Ignjatije je izabran za episkopa braničevskog 1994. godine na redovnom zasedanju Arhijerejskog sabora Srpske crkve, a hirotoniji su prisustvovali i predstavnici Carigradske patrijaršije i Grčke crkve.

Joanikije Mićović, episkop budimljansko-nikšićki

Gimnaziju je završio u Nikšiću, diplomirao je na Bogoslovskom fakultetu SPC-a u Beogradu 1990. godine i apsolvirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Zamonašio se u manastiru Ćelija Piperska 1990. godine, u čin jerođakona rukopoložen je 7. februara, a u čin jeromonaha 17. februara 1991, kada je i postavljen za v.d. nastojatelja manastira Savina, potom za nastojatelja Cetinjskog manastira, nastavnika i glavnog vaspitača u novoobnovljenoj Cetinjskoj bogosloviji. Septembra 1995. unapređen je u čin protosinđela i postavljen za v.d. rektora Cetinjske bogoslovije.

Za vikarnog episkopa budimljanskog izabrao ga je Sveti arhijerejski sabor na redovnom zasedanju maja 1999, a u čin episkopa hirotonisan je na Cetinju od strane patrijarha Pavla.

Irinej Dobrijević, episkop australijsko-novozelandski

Prvih 12 razreda opšteg obrazovanja završio je u rodnom Klivlendu, potom je završio dva najuglednija teološka fakulteta u Americi – Sv. Vladimir i Sv. Tihon. Profesor je na Lajola univerzitetu u Čikagu, a na poziv patrijarha Pavla predavao je i na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu.

Pripada monaškom bratstvu manastira Sveti Sava u Libertvilu. Imao je zapaženu ulogu kao izvršni direktor Kancelarije za spoljne poslove Srpske pravoslavne crkve u Vašingtonu. Odgovorno obavlja značajne poslove u vašingtonskoj Kancelariji Konferencije pravoslavnih episkopa u Americi, u Savetu za imigrantske i izbegličke poslove u Čikagu, u Komisiji za ljudska prava u Čikagu i u više srpskih organizacija.

Jula 2006. godine, u Sabornoj crkvi u Beogradu, patrijarh Pavle rukopoložio ga je za episkopa australijsko-novozelandskog.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=908303

Војвода Момчило Ђујић, као свештеник Српске Православне Цркве

http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?p=89128&sid=c527aef38447270b1b71dbac0ac51bb9

Vladika Nikolaj i Momčilo Đujić

topčiderska crkva

topčiderska crkva

Topčiderska crkva

x

„Све призренске цркве и објекти СПЦ су уништени између 17. и 18. марта. Наредних дана је било додатних напада, пљачке и уништавања. Храм Богородице Љевишке (14. век) запаљен изнутра, фреске из периода 12–14. век тешко оштећене, олтарски простор оскрнављен, часна трпеза поломљена; Храм Христа Спаса (14. век) запаљен; Саборни храм Св. великомученика Георгија (1856) спаљен и миниран; Црква св. Николаја (Тутићева црква, 14. век) запаљена изнутра; Црква св. Георгија (Руновићева црква, 16. век) запаљена изнутра…“

„од 17. до 19. марта на Косову су укупно, према саопштењу Унмика, запаљене или миниране 33 цркве, а још 11 је озбиљно оштећено”.

„од доласка НАТО на Косово тамо је уништено 112 цркава, највећи број у Метохији, у троуглу Глоговац–Ђаковица–Призрен”

Dečani

kragujevac Saborna crkva

Bogojavljanje, 1937

Игуман Владимир

Игуман Владимир рођен је 25. јануара 1843. године у селу Клиновцу код Бујановца. Његово крштено име је Стојан, а презиме се јавља у два облика: прво Поповић, а касније и Протић. Најпре је постао свештеник у свом родном селу, а рукоположење је извршено 1873. У тешким временима Ифурске окупације пуно је учинио на очувању српске националне свести свога народа. „Био је више година архијерејски намесник и наш национални раденик, јер за време турске владавине наша мати Србија радила је све преко конзула и митрополита, а митрополити преко намесника, свештеника и учитеља, да се у маси очува свест о његовој српској народности и уздање у своју мајку Србију.“2

Осим тога, његова хумана делатност била је изражена и на културно-васпитном плану. Он није био само узоран свештеник, него и вредан културни посленик. Сходно томе, дао је и велики допринос описмењавању, образовању и културном просвећењу свога народа. У његовој кући у Клиновцу отворена је једна од првих школа у овом делу Србије. „Када је покојни Владимир Карић 1890. упутио г. Давида Димитријевића, садашњег књижара у Скопљу, као првог српског учитеља у овај срез и манастир, да отвори школу, никога не смеде примити. Тада га поп Стојан, као архијерејски намесник прими и помоћу турске власти отвори школу уселуКлиновцу и у својој кући задржа три године.“3 Пошто је остао удовац, донео је одлуку да се замонаши. На томе је посебно инсистирао митрополит Фирмилијан који га је високо ценио и поштовао. Он је желео да на чело манастира постави изузетно способног и високоморалног човека као што је био отац Стојан. Монашки чин примио је од скопског митрополита Фирмилијана 15. августа 1902.

Crva u Orlovatu, arh. Dragiša Baršovan

Ckv u Ovči, arh. D. Brašovan

Niška saborna crkva

Kragujevac Saborna crkva

Crkva na Čukarici (arh. Branko Pešić, krajem devedesetih)

Crkve u Doboju (1928, izvedena 1938), arh. Babića