АРСЕНИЈЕ III (Црнојевић)
патријарх пећки
1672-1706.
У животу српскога народа патријарх Арсеније III (Црнојевић) имао је врло значајну улогу. Професор Радослав М. Грујић даје му чак место иза св. Саве и патријарха Макарија Соколовића.127
Пошто је патријарх Максим тешко оболео, ударен капљом 17.
марта 1669. године, а његова болест „није кретала набоље и он стално био везан за постељу, почело се у Патријаршији мислити на његова наследника. Изгледа, међутим, да су неки чланови Синода мислили да се патријарх може временом још и опоравити, па се дошло на идеју да се оболелом патријарху постави
помоћник-коадјутор. По свој прилици,
под
утицајем
оболелог патријарха, избор је пао на младог и способног игумана
пећког манастира, Арсенија родом са Цетиња, изгледа од споредне лозе Црнојевића".128
Као коадјутор оболелог
патријарха Максима,
игуман Арсеније је изабран за митрополита хвостанског 1669. године.
Епископска хиротонија
је извршена на Спасовдан 1669. године, о
којој нам говоре и натписи са зида манастира Грачанице. У натпису за исту годину каже се: „В лето зорз вьсприет дарь архиереи(с)тва Арсение ігумен Пекй на вазнесеніе Христово", а у другом натпису: „СмЕрни Арсение въсприехъ дар аръхиереиства лет(а) зроз на Вазнесеніе".129
Будући да није било наде на оздрављење
оболелог патријарха
Максима,
митрополит хвостански Арсенијеје крајем 1672. године изабран за пећког патријарха.
Патријарх Арсеније III рођен је у Цетињском племену 1663. године. Сам за себе каже да је „од Цетина рожден(и)ем". Врло рано, 1665. године, постао је игуман бројном братству Пећког манастира и стекао углед и поверење код патријарха Максима и митрополита сабраних око пећког престола.
Као архипастир, Арсеније је посебну пажњу посвећивао свештенству и пастви коју је ревносно обилазио до краја живота. Као новопосвећени митрополит помиње се у манастиру Дечани 1669. године,130 а као нови патријарх, 1673. године, у српском приморју. Том приликом патријарх се састао и са надбискупом барским Андријом Змајевићем, који овако описује младог патријарха: „Патријарх је у добу од 35-40 година, лепа и достојанствена изгледа и у опхођењу врло љубазан".131
До поласка у Свету земљу „пре него што су се прилике заплеле у југоисточној Европи, млади и енергични патријарх Арсеније III ревносно је обилазио простране области Пећке патријаршије. 1674. видимо га у Босни, 1676. у Браничеву, одаклеје прешао у Срем. Идуће 1677. године посетио је манастир Жичу и поново Браничево, а 1680. Смедерево. У јулу 1682, непосрдно пред полазак у Свету земљу, био је у Будисавцима."
Када је рат између султана Мехмеда IV и цара Леополда I био већ на помолу, патријарх Арсеније III кренуо је на поклоњење Христовом гробу. На путу за Јерусалим срдачно га је дочекивала његова паства и митрополит скопски Теофан и епископ кратовски и штипски Ананија. У Јерусалиму је патријарх Арсеније III био гост чувеног патријарха јерусалимског Доситеја Нотара (1669- 1707).
За време путовања по Светој земљи патријарх Арсеније III је водио дневник и по овом документарном путопису припао је
„новој српској књижевности".133
Иначе, кроз путопис патријарха Арсенија III провејава животна радост и задовољство што се још у младим годинама попео на
престо св. Саве
и тако постао старешина српског народа на великом пространству од Коморана у северној Угарској, па до Солуна на југу.134
Патријарх Арсеније III се после Васкрса 1683. године вратио у Пећ и наставио са канонским визитацијма. Пошто је за време његовог поклоничког путовања већ почео аустријско-турски рат, био је у ситуацији да, приликом своје посете манастиру Никољу кабларском, забележи да су агарјани кренули „јако змие крилате на славни град Беч, ну господ грдим противит се, тшт взврати се, а воиску му всу Угри мачу предадоше. И бист велика нужда по всеи земли".135
Када се цар Леополд 1687. године обратио за помоћ цариградском паријарху Калинику VII136 „да
помогне хришћанску ствар у борби против Турака, патријарх Арсеније III нашао се у тршкој ситуацији. Требало је пристати уз западне силе, Аустрију и Млетке, али је на тој страни грозила опасност православљу. Пећка патријаршија већ је раније то искусила у Војној граници, где је православље било изложено двојакој агресији,
Римске
курије и Бечког двора који
су,
видели смо,
сваком згодном приликом радили на том да Србе под видом уније приведу Римској цркви".137
Ту опасност од римокатолика осећао је и влашки кнез Шербан, нарочито после посете митрополита скопског Јевтимија,
приликом
његовог пропутовања кроз Букурешт
на путу
за
Москву 1687. године. „Стога је била
оправдана нада да ће и патријарх Арсеније III пристати да се, заједно с православним влашким кнезом, обрати Русији за помоћ против римокатолика".138
У исто време патријарх
Арсеније III је у два маха био у опасности да изгуби главу, јер Порта није имала у њега поверења.
Стога је био принуђен да
у новембру месецу 1689. године избегне из Пећи у Никшић, те је отуда вршио канонске визитације у оближње крајеве. Док је патријарх Арсеније III боравио изван Пећи, генерал Енеја Силвије Пиколомини доспео је са царском војском до Приштине и позивао Србе да му се придруже. Чинећи напоре да ступи у везу са представницима Млетачке републике, патријарх Арсеније III добио је поруку на Цетињу од монашког братства из Пећи да се врати у Пећ. „У противном случају цар ће приступити избору другога лица за патријарха, да би задовољио народ који је примио његову заштиту".139
Вративши се натраг, патријарх Арсеније III се у Призрену састао са генералом Пиколоминијем и том приликом постигао са њим споразум о врсти помоћи коју ће Срби пружити царској војсци. Пошто другог избора није било, патријарх Арсеније је „напустио помирљиву политику својих претходника и
почео водити ратоборну политику према Турцима. Не обазирући се на то што су његови претходници због покретања борби за ослобођење плаћали својом главом, он је отворено заједно са народом учествовао у раду и устанку против Порте".140
Међутим, смрћу генерала Пиколоминија ратна срећа се окренула у корист Турака. Његовог наследника херцега Ђорђа Христијана, због охолости и надмености према Србима, српска војска не само што није прихватила, већ је почела и напуштати царску војску. Срби у њој више нису видели ослободилачку већ угњетачку силу. Када је патријарх Арсеније III видео да
се царска војска повлачи, кренуо је са великим бројем народа у јануару месецу 1690. године према Београду, где је стигао у пролеће.
Шта се догодило са оним Србима који осташе на вековном огњишту најбоље нам говори један запис из 1690. године: „Въ лЕто одъ Адама з.р.к.і. бистъ ратъ велики и пленъ по въсеи србске земле, и доидоша Немцы и Магяри до Щипа близо Дубнице, и Турци побегоше, и паки се вратише, отераше и преко Дунава.
Охъ! охъ! увы мнЕ! люти страхъ и беда тогда беше, матеръ отъ очесехъ раздваъxу, а отъ отца сина; младе роблъxу, а старе секаху и давлъху. Тогда на се человЕци смртъ призиваху а не животъ отъ проклети Турака и Татара. Уви мнЕ, люте туге".141
Пошто се сазнало у Бечу да Срби напуштају своја огњишта, цар Леополд I упућује 6. априла 1690. године
„проглас на Србе да се дижу на оружје против Турака,142 иако му је врло добро познато да је „становништво српско током ратовања много патило од царске солдатеске".143 Међутим, српски народ је прешао преко овог позива као да га никада није ни било.
Будући да је турска сила надирала према Београду, у нашем избеглом народу је завладала општа паника. Међутим, патријарх Арсеније III није губио присуство духа. Сазвао је у Београду црквено-народни сабор у коме су узели учешћа епископи, свештеници, свештеномонаси и народни
главари с обе стране Саве и Дунава. Сабор упућује у Беч епископа јенопољског Исаију Ђаковића са саборским захтевима који
су се односили
на
„признање црквене автономије и патријархове јурисдикције у оном обиму како је то било под Турцима".144
Одговор на ове захтеве је повеља цара Леополда I, од 21. августа 1690. године, у којој се, између осталог, Србима гарантује да могу „између себе, собственом влашћу, из србског народа и језика постављати себи архиепископа, кога ће црквени и мирски
сталеж између
себе бирати. И овај архиепископ
нека
има
слободну власт располагати са свима источним црквама грчкога обреда, епископе посвећивати, свештенике по манастирима разређивати, где буде нужно цркве собственом влашћу зидати, по варошима и селима српске свештенике намештати: једном речи, као и до сада, да буде поглавар над црквама грчкога обреда и над обштинством исте вероисповести, и да има власт њима располагати, собственом влашћу црквеном, по повластицама, које вам дадоше прејемници наши..."145
После добијања привилегије, Срби су почели у великим групама да прелазе преко Саве и Дунава, тако да је „последњи транспорт Срба"
прешао на њиховим лађама из Београда за Сланкамен и Петроварадин" два дана пре него што су Турци поново заузели Београд (8. октобар 1690) ...
Носећи народне светиње, књиге и друге реликвије, Срби су
пешке, колима и лађама ишли све даље ка северу. Стигли су чак до иза Будима и до Коморана. Ту су се, углавном, задржали у великим збеговима".146
Убрзо после сеобе Срби су се уверили да злогласни кардинал бечки Леополд Колонић, са племством и жупанијским органима, не признаје дате привилигије,
а
државне власти
у
Бечу
их
изигравају. Неколико година доцније аустријски генерал Хајзлер
ће чак поднети писмени предлог како да се „скуче и изиграју српске привилегије и да се разбије компактност српских војника".147
У жељи да се поред верских права осигурају и народна и економска права српскога народа, дошло се до идеје да се гроф Ђорђе Бранковић
прогласи за српског деспота. Међутим, са овим се није сложио патријарх Арсеније, који је
и овде желео да буде и црквени и народни поглавар.
Углед патријарха Арсенија, црквено-народног поглавара, био је врло велики и код народа који је остао у старом крају и код тамошњег епископата, који није хтео признати наметнутог патријарха пећког Калиника I. Зато је патријарх Арсеније будно пратио догађаје
и у
делу патријаршије који
је остао под Турцима, а нарочито у Далмацији где су се босански фрањевци појавили и развили своју прозелитистичку делатност. Посебно је патријарх Арсеније бринуо о православним Србима у Лици, Крбави, Срему и Славонији, који су били стална мета римокатоличке цркве која је путем уније покушавала да их приведе, милом или силом, у своје крило. Стога је патријарх Арсеније смело, храбро и одлучно ступио у борбу против унијаћења српског
народа, а та борба трајала је пуних шеснаест година.
Борећи се против уније патријарх Арсеније се скоро стално налазио на путу, боравећи у крајевима у којима је становао српски народ. Он није имао своју сталну резиденцију: резиденција му је била
цела територија коју је настањивао српски народ преко Саве и Дунава.148
Своја стална путовања, канонске визитације, патријарх Арсеније је предузео чим је 1692. године добио дозволу државних власти да може чинити канонске посете у Угарској, Хрватској, Србији, Херцеговини и Далмацији. Прво се појавио тамо где је било најтеже – у Крајини. „Посета патријархова Вараждинском генералату, са кнежевском пратњом од 2-3 стотине лепо одевених и богато наоружаних коњаника и пешака, импоновала је свуда, будила национални понос и јачала преданост цркви и вери."149
Да би онемогућио рад новоизабраног унијатског епископа Петронија Љубибратића у Срему, патријарх Арсеније поставља за митрополита у Срему Стефана Метохијца" који је за кратко време истиснуо Љубибратића из манастира Хопова, па се Љубибратић ставио под заштиту главне војне команде у Осеку".150 Када је Петроније најзад био посвећен за епископа
и
настанио се у Пакрацу, „патријарх је разаслао писма на све стране позивајући Србе да не приме унијатског владику Петронија".151 Пред своју смрт Петроније се одрекао уније и умро измирен са патријархом. Није патријарх остао дужан ни унијатском епископу мукачевском Јоану Јосифу де Камелису, који је такође био агресиван у својој унијатској активности.
Преко једне своје делегације, на чијем је челу стајао митрополит Стефан Метохијац, патријарх се пожалио цару Петру Великом на тешко стање српскога народа у Монархији, а нарочито на безобзирну и дрску унијатску акцију међу православним Србима.
Ова жалба није ништа помогла, а унијати су уз помоћ бечког двора постали још безобзирнији. Почели су ширити унију и преко
унијатских богослужбених књига штампаних у Сомбатхељу. Цар Леополд I је, пак, својом одлуком од 9. априла 1703. године, отворено наредио истребљење шизматика у Печују. Поводом ових акција, које
су
изазвале велико незадовољство и узнемирење,
дошло је
до сазивања
зборова у Славонији. На
једном од тих зборова присуствоао је и патријарх Арсеније, који
је од стране Беча и окривљен за ове буне, те је једна комисија Дворског
ратног
савета
препоручила да
се
будно
мотри на
патријархов рад. Зато је и дошло до тога да је патријарх на силу задржаван у Бечу, јер је био циљ да га одвоје од народа. Међутим, патријарху
је пошло за руком да из Беча дође у Пакрац и од унијата Јоаникија Љубибратића откупи целокупно имање, а њега пошаље у Русију. На тај начин је патријарх ударио темељ Пакрачком владичанству, коме је за епископа
посветио, 17. марта 1705. године, Софронија Подгоричанина. Ни бечки двор, ни кардинал Колонић, ни загребачки бискуп Брајковић ништа нису могли учинити да неустрашивог патријарха
Арсенија спрече у његовом архипастирском раду и старању за српски народ коме
је
он био „глава нације". Овакво смело и одлучно патријархово држање изазвало је збуњеност у бечким дворским круговима.
Водећи борбу против унијаћења и, у исто време, за поштовање привилегијалних права, патријарх је уз огромне напоре и велике сметње положио основ једне аутономне црквене области, у оквиру Пећке патријаршије. Преуредивши Српску православну цркву, патријарх је 28. јуна 1694. године поднео предлог цару Леополду I
да потврди седам епархијских
архијереја, јер су се епископски редови нагло проредили. Ова
представка патријархова, као што је познато, примљена је у Бечу са запрепашћењем.
Патријарх Арсеније је на тај начин „с необичном
личном пожртвованошћу, разборитошћу и прегалаштвом, положио и обезбедио главне основе једној новој самосталној152 српској православној црквеној области, у
сасвим новим духовним, културним и политичким приликама, под врло агресивном ултракатоличком аустроугарском влашћу. Из тих основа развила се је ускоро, већ првих година XVIII века, врло активна српска Карловачка митрополија, која је пуна два века достојно вршила намењену јој мисију у српском народу: брижљиво чувала светосавско српско православље и остала национална обележја своје пастве у страној средини, с мудром постепеношћу уводила свој народ у сферу западноевропске цивилизације и уједно вршила значајан утицај на формирање данашњег нашег народног живота. У њој се је, како је тачно нагласио покојни Јован Скерлић: читав век и по мислило и писало за цео српски народ..."153
И поред свих тешкоћа и невоља, патријарх Арсеније је могао бити сасвим задовољан постигнутим резултатима свога мукотрпног рада. Међутим, он није био ни срећан, ни задовољан.
„Није чудно", каже Јован Радонић, „што је старим и толико искусним старцем завладала малаксалост и очајање. 'Ради наших грехова', пише патријарх 29. октобра 1705. московском бољару Феодору Алексијевићу Головину, 'један део православних хришћана склонио се од злобе Агарена у угарске крајеве, а потом ђаво, непријатељ доброга, посеја своју злобу по Угарској, те отуда ниче
трње неправде и изби међусобна борба с царем. После тога стиже нас љута зима, а многи правоверни, како свештеници тако и мирјани, старци, младићи и деца гоњени беху угарским мачем. И бежећи дан и ноћ са својим осиротелим народом од места до места, бацан тамо-амо као лађа
на пучини великога океана, очекујем када
ће да гране сунце и покаже
се дан, да
узмакне тавна ноћ и хладна беда наше несреће...'.154
Претпоставља се да је стари патријарх добијао позив из старога краја да се врати у Пећ, а он је то стално и желео. Зато се
29. августа 1705. године и обратио за савет своме старом познанику патријарху јерусалимском Доситеју Нотару, јер је желео да у току свога живота регулише однос између мајке Цркве у Пећи и њенога дела у Хабсбуршкој монархији.
Не желећи да се замери Порти и патријарху Калинику I, кога је Порта довела на положај пећког патријарха, патријарх Доситеј је саветовао патријарху Арсенију III „да нађеш начин и да учиниш, као мудар разборит човек, да сви архијереји и сви православни... буду потчињени пресветој столици у Пећи као и пре и да не оставиш да то буде после твоје смрти, јер ако ти то не извршиш и умреш, нико други не може то извршити".155
Односи
између мајке
Цркве и њеног дела
у
Аустријској
царевини ипак су регулисани после смрти патријарха Арсенија
III, 1710. године, декретом патријарха пећког Калиника I.
Иако патријарх Арсеније није добио од патријарха Доситеја одговор онакав какав је желео, али је од ученог патријарха добио ретко признање. Одавајући му признање, патријарх Доситеј, између осталог, каже и ово: „...Иако је Бог допустио, правдом њему познатом, да се збуде
у крајевима Србије оно што се толико година
збива од Немаца, ипак се доброта његова побринула, те је дошла тамо твоја братска љубав и мучила се као други апостол, да по псалму не да сан
очима својим, нити дремеж трепавицама својим, него си, по блаженом Павлу, песничао се и борио неизбројним начинима, и сачувао си стадо од противника свете православне вере, и, по светом Јеванђељу, спасао си и спасаваш овце од вукова.
Тако
је
то!
–
А
ово
твоје
писмо
у
истини те
показа
као најподобнијег светом апостолу Павлу и самоме блаженом Петру, који су се старали да црква буде благочестива, не само за живота њихова него и после
њихове
смрти... Заиста
је твоје
блаженство у истини онај за кога
Господ... каже:
пастир добар
душу своју полаже за овце! Налазећи се у овако злим временима, постарао се Бог свега о твоме преосвештенству, да будеш не само пастир него и архипастир, и у животу твом те начинио достојним и првим наследником цркве оних првенаца који су записани на небесима, као што је блаженом Павлу некада, још за живота, рекао: да ће добити венац живота! – Зато те поштује, хвали и уздиже сва источна, тако рећи сва Саборна Црква, као тринаестог апостола... Стога, љубазни мој и слатки брате, иди твојим светим путем и жури се свима средстима да дело своје приведеш крају твојих настојања,
ради
којих
си постао
мученик
без крви у цркви Христовој, као
Василије, Григорије
и
остали
свети
и
виђени оци".156
Патријарх Арсеније је умро у Бечу 27. октобра 1706. године. Пренет је у манастир Крушедол и сахрањен у гробници светога Максима, деспота српског.
Колико је патријарх Арсеније поштован од српског народа види се и по томе што
је за живота називан
„велики отац
и богомољац", „општи отац и учитељ", „свети стари", „добри пастир", „богодаровани", „милостиви господин", „свети", а после смрти „блажени и богоугодни муж и учитељ наш, сладки патријарх кир Арсеније".157
У време одржавања Црквено-народног сабора у манастиру
Хопову 1721. го-дине, када је поново запретила опасност од насилног унијаћења, омивене су мошти патријарха Арсенија и том водом кропљени чланови сабора.
Величина патријарха Арсенија, који се у судбоносним моментима за наш народ нашао на његовом челу, састојала се „у његовој великој љубави и ванредној присебности духа, снази разума, одлучности пуној такта и неуморној радиности"158 те је разумео знаке времена у коме је живео.
Високу оцену патријарху Арсенију дала је Неоактивистичка комисија, иако је била према њену непријатељски расположена, у свом извештају бечкој влади, када је о њему рекла: „Тај шизматички народ има за свога поглавицу као некога краља свог патријарха, кога ми називамо српским архиепископом а његови га зову
патријархом, па за њим они у свему пристају као пчеле за својом матицом".159
АРСЕНИЈЕ IV (Јовановић-Шакабента)
патријарх пећки
1725-1748.
Патријарх Арсеније IV је рођен 1698. у Рашкој области. О његовом школовању, монашењу и рукоположењу у чин ђакона и презвитера нема никаквих података. Врло рано је постао рашки митрополит, а у исто времс и егзарх и помоћник патријарха пећког Мојсија (Рајовића) У то време долазио је у манастир Раваницу (Врдник) ради скупљања милостиње за Пећку патријаршију. Патријарх Мојсије га
је за живота одредио
за свога наследника. Нови патријарх Арсеније IV је својим писмом од 18. фебруара 1725. објавио народу да је узведен на патријарашки престо.
Арсеније IV је следио политику патријарха Арсенија III и свим силама је
радио на ослобођењу српског народа од Турака.162 Још пре избијања рата Аустрије с Турском (1737-1739), који је донео „велике цевоље Србима и арбанаским Климентама нарочито стога, што су се и једни и други ставили на страну ћесароваца против Турака"163 патријарх Арсеније IV је водио „с меродавним војним и политичким круговима у Бечу преговоре о устанку против Турака".164
Приликом повлачења Турака из Новог Пазара, одакле их је истерао старовлашки кнез Атанасије Рашковић јула 1737. Турци су имали намеру да патријарха обесе, али њега срећа послужи, те побеже у Ругово, а одатле у Васојевиће".165
Кад је избио рат између Аустрије и Турске, Арсеније IV је
подигао народ на устанак. Због неуспеха аустријске војске патријарх Арсеније је био присиљен да напусти Пећку патријаршију и да пређе у Срем. На овом путу, односно сеоби, изгинуо је велики број Срба око данашњег села Лелића код Ваљева.
Преласком у Ћесаревину патријарха Арсенија IV Јовановића (1737) и постављењем на пећки престо Грка Јанићија III прекинуте беху и духовне и материјалне везе Карловачке митрополије с Пећком патријаршијом.166
Будући да је те године умро митрополит карловачки Викентије
(6. јуна
1737), администратором
удове
Карловачке
митрополије постао је патријарх Арсеније IV, који се настанио у Карловцима. После губитка Београда царица Марија Терезија је дипломом од 1. октобра 1741. потврдила Арсенија IV не само у патријарашком достојанству, већ га је поставила и за поглавара над целим српским клиром и народом у њеним наследним краљевинама и покрајинама.
На молбу патријарха Арсенија IV Марија Терезија је преко Угарске дворске канцеларије, 18. маја 1743, потврдила привилегије које су дали српском народу њени претходници. Три године доцније, 1. децембра 1746, Марија Терезија је известила патријарха Арсенија IV да се народно-црквени сабори не могу сазивати без ћесарског одобрења, на трошак народа и без присуства царског комесара, јер се народ жалио на саборске трошкове.
На месту старе и скромне митрополијске резиденције Арсеније је у Карловцима сазидао нов патријаршијски двор који је постојао све до 1788, када је потпуно изгорео. Уз двор је патријарх сазидао семинар и дворску капелу светога Трифуна, која је постојала све до подизања садашње Саборне цркве у Сремским Карловцима.
„За време управљања Карловачком митрополијом пребеглога
под аустријску власт пећког патријарха Арсенија IV (1737-1748) није било никаквих односа између њега и на његово место у Пећи од Турака постављеног новог патријарха Грка Јанићија III (1737- 1746), али су одржаване везе са манастирима и Србима разним црквеним представницима у Пећкој патријаршији".167
Патријарх Арсеније IV
умро је 7. јануара 1748. у Карловцима,
а сахрањен је у манастиру Крушедолу.
САВА ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ
