Ovako je izgledala ta crkva, koja bi da je preživjela danas imala preko 260 godina.
Na slijedćim slikama je sam čin rušenja...
недеља, 28. јун 2009.
Stara barokna pravoslavna crkva u Osijeku
Stara barokna pravoslavna crkva izgrađena je daleke 1742 godine. Početkom 1941 godine, od strane ljudi duboko poremećenog uma, ta je crkva srušena do temelja. Imam i nekoliko slika toga vandalskog čina.
Ovako je izgledala ta crkva, koja bi da je preživjela danas imala preko 260 godina.
Na slijedćim slikama je sam čin rušenja...
Ovako je izgledala ta crkva, koja bi da je preživjela danas imala preko 260 godina.
Na slijedćim slikama je sam čin rušenja...
Stara srpska pravoslavna parohijska crkva Sošestvenija sv. Duha
Stara srpska pravoslavna parohijska crkva Sošestvenija sv. Duha, izgrađena 1879. godine kao privremeni objekat,
KUĆA ARHIMANDRITA DUČIĆA
GOSPODSKA KUĆA ARHIMANDRITA DUČIĆA
U maniru tipičnog srpskog akademizma Svetozar Ivačković je projektovao gospodsku kuću za arhimandrita Nićifora Dučića. Ona se nalazila na uglu ondašnje Pozorišne, a danas Francuske i Jugovićeve ulice u Beogradu i bila je tipična "repre-zentativna prizemna kuća sa malom baštom u dvorišu iz kuće". Na njoj je, kako ističe Nestorović, "izuzetno impozantno delovao portal sa tremom izveden u belom mramoru sa širo-kim prilaznim stepenicama na čijim su bočnim postoljima bili izvajani lavovi, takođe u belom mramoru. U svoje vreme ova građevina je činila lep ansambl sa Narodnim pozorištem s jedne strane i sa kućom M. Piroćanca, sa druge. Iza ove zgra-de a prema Dositejevoj ulici, takođe, po projektu Ivačkovića bila je spratna stambena zgrada u mirnom neorenesansu".
A arhimandrit Dučić, rođen 21. novembra 1832. godine, u svoje vreme je bio jedan od napoznatijih i najcenjenijih srpskih intelektualaca. U Beogradu je završio Bogosloviju, a na Sorboni je odslušao dva semestra opšte istorije "kod Ramboa, geografiju kod Hemlia i filozofiju kod Lavisa. Na "College de France" slušao je staru jevrejsku književnost i tumačenje psaltira kod Renana a francusku književnost kod Dešanela". Bio je poštovan istoričar, predsednik Srpskog učenog društva. Učestvovao je u Hercegovačkom ustanku 1861. i 1862, i bio vođa dobrovoljačkih četa u srpsko-turskom ratu od 1876. do 1878. Dučić je jedno vreme bio predsednik Vrhovnog suda Srbije i narodni poslanik u sazivu 1877-1880. godine. Kako piše njegov biograf M. Sofronijević, Dučić je doživeo redak i nesvakidašnji jubilej da 18. oktobra 1899. proslavlja pedeset godina svešteničke službe i četrdeset godina književnog rada.
Prema opisu jednog od njegovih savremenika, Dučić je bio "čovek vrlo visoka rasta, pravilno razvijene... i vrlo lepu fizičke figure... Glas mu je bio tanak i slab, a beseda isprekidana... Govorio je i pisao naglašenim južnim govorom" Umro je u Beogradu 21. februara 1900. godine i sahranjen je na Novom groblju uz sve počasti koje su mu pripadale kao velikom rodoljubu i istaknutom društvenom radniku.
U maniru tipičnog srpskog akademizma Svetozar Ivačković je projektovao gospodsku kuću za arhimandrita Nićifora Dučića. Ona se nalazila na uglu ondašnje Pozorišne, a danas Francuske i Jugovićeve ulice u Beogradu i bila je tipična "repre-zentativna prizemna kuća sa malom baštom u dvorišu iz kuće". Na njoj je, kako ističe Nestorović, "izuzetno impozantno delovao portal sa tremom izveden u belom mramoru sa širo-kim prilaznim stepenicama na čijim su bočnim postoljima bili izvajani lavovi, takođe u belom mramoru. U svoje vreme ova građevina je činila lep ansambl sa Narodnim pozorištem s jedne strane i sa kućom M. Piroćanca, sa druge. Iza ove zgra-de a prema Dositejevoj ulici, takođe, po projektu Ivačkovića bila je spratna stambena zgrada u mirnom neorenesansu".
A arhimandrit Dučić, rođen 21. novembra 1832. godine, u svoje vreme je bio jedan od napoznatijih i najcenjenijih srpskih intelektualaca. U Beogradu je završio Bogosloviju, a na Sorboni je odslušao dva semestra opšte istorije "kod Ramboa, geografiju kod Hemlia i filozofiju kod Lavisa. Na "College de France" slušao je staru jevrejsku književnost i tumačenje psaltira kod Renana a francusku književnost kod Dešanela". Bio je poštovan istoričar, predsednik Srpskog učenog društva. Učestvovao je u Hercegovačkom ustanku 1861. i 1862, i bio vođa dobrovoljačkih četa u srpsko-turskom ratu od 1876. do 1878. Dučić je jedno vreme bio predsednik Vrhovnog suda Srbije i narodni poslanik u sazivu 1877-1880. godine. Kako piše njegov biograf M. Sofronijević, Dučić je doživeo redak i nesvakidašnji jubilej da 18. oktobra 1899. proslavlja pedeset godina svešteničke službe i četrdeset godina književnog rada.
Prema opisu jednog od njegovih savremenika, Dučić je bio "čovek vrlo visoka rasta, pravilno razvijene... i vrlo lepu fizičke figure... Glas mu je bio tanak i slab, a beseda isprekidana... Govorio je i pisao naglašenim južnim govorom" Umro je u Beogradu 21. februara 1900. godine i sahranjen je na Novom groblju uz sve počasti koje su mu pripadale kao velikom rodoljubu i istaknutom društvenom radniku.
Manastir Lepavina
Manastir Lepavina
ikonostas iz 1775.g. rad Jovana Četirevića - Grabovana, koji je uništen za vreme II. svetskog rata
ikonostas iz 1775.g. rad Jovana Četirevića - Grabovana, koji je uništen za vreme II. svetskog rata
четвртак, 25. јун 2009.
Сава Дечанац (1831–1913)
Сава Дечанац, игумана дечанског и епископа жичког. Рођен као Ђорђе Бараћ (1831–1913), замонашен у Дечанима 1854. године као Сава, представља познату културно - националну и просветитељску личност крајем 19. и почетком 20. века.
понедељак, 22. јун 2009.
Crkva sv. Arhangela u Nišu
Crkva sv. Arhangela u Nišu
Stara crkva sv. Arhangela, u Nišu, građena je 1819. godine, na temeljima još starije crkve koja je izgorela. Njena osnova je, kako ističe Bogdan Nestorović u knjizi ARHITEKTURA SRBIJE U IX VEKU, u vidu pravougaonog prostora sa tri broda, spoljnih dimenzija 22,50 m x 13,50 m. bez polukružne oltarne apside. Ovaj prostor je bio pokriven četvorovodnim krovom sa ćeramidom. Godine 1839. po odobrenju Turaka crkva je proširena otvorenim tremovima sa severne, zapadne i južne strane a krov je prerađen tako da pokriva celu građevi-nu. Zidovi su građeni od ćerpiča i rečnog kamena, a unutraš-nja konstrukcija galerije izvedena je od drveta, sa rabicova-nim stubovima i dekorativnim kapitelima. Srednji brod je visok 6,60 m. sa poluobličastom drvenom tavanicom, a bočni brodovi su visoki 4,40 m. Cela crkva je ukopana za 6 stepeni-ca i relativno je niska, da bi što manje padala Turcima u oči. Unutrašnje dekoracije u kojima ima dosta rezbarija, barokne su kao i stare ikone koje su živopisane u Sv. Gori. Crkva je obnavljana 1927. a zatim 1948. godine usled oštećenja od poplave".
__________________
http://srpskaarhitektura.blogspot.com/
Епископ Сава Вуковић (Сента 13. април 1930 - Београд 17. јун 2001)
http://sr.wikipedia.org/sr-ec/Сава_Вуковић
ЕПИСКОПi И МИТРОПОЛИТi БУДИМЉАНСКИ
КАТАЛОГ ЕПИСКОПА И МИТРОПОЛИТА БУДИМЉАНСКИХ
ЕПИСКОПИ:
Неофит (XIII век)
Ђорђе Сп. Радојичић у своме раду о Будимљанским епископима наводи да се у славској стихири једног познатог акатиста Св. Сави спомиње Неофит као први епископ будимљански. Овај рад закључује речима да после епископа будимљанског Николе "немамо спомена ни о једном епископу будимљанском". У време писања овога рада епископ Матеј, из 1552. године, још увек се сматрао епископом будимским услед нетачног читања. Међутим, и Матеј је био епископ будимљански, што доказује да је ова епархија трајала много дуже јер се и касније помињу епископи који су носили титулу будимљанских архијереја.
Јаков (XIII век)
Први помен о овом епископу као првом епископу будимљанском имамо у Пљеваљском синодику православља. О њему се, за сада, ништа друго не зна.
Калиник (XIII век)
У помену будимљанских епископа Калиник се помиње као други по реду епископ будимљански, после Јакова, а пре Теофила. Сем имена, ништа се друго о њему не зна.
Теофил I (1251-1252)
Трећи по реду епископ будимљански Теофил помиње се 1251. и 1252. године. Резидирао је у Ђурђевим Ступовима код Берана, где се између осталог бавио преписивањем књига. Ту у "дому светога великога страстотерпца Христова Георгија" преписивао је Номоканон и остале књиге.
Приликом теолошких разговора између патријарха Пајсија и ученог римокатоличког теолога Леонардија, патријарх и његови сарадници "своје знање црпли су они, углавном, из Крмчије, законодавног зборника Православне Цркве, и то, по свој прилици, према рукопису манастира Успенија Богородице у Морачи, преписаном 1613. из Крмчије будимљанског епископа Теофила из године 1252".
Спиридон (XIII век)
Епископ будимљански Спиридон помиње се у Пљеваљском Синодику православља као четврти по реду иза епископа Теофила, а пре епископа Германа.
Других података о њему нема.
Герман I (XIII век)
У Пљеваљском Синодику православља даје се списак петорице епископа будимљанских. На петом, последњем, месту помиње се епископ Герман I.
Герман II (1292-1309)
Помиње се у повељи краља Милутина из 1292-1309. године, заједно са архиепископом српским Јевстатијем II. Ђорђе Сп. Радојичић је мишљења да је Герман II шести или седми епископ будимљански.
Никола (1318)
Никола се помиње као епископ будимљански око 1318. године.
МИТРОПОЛИТИ:
Василије (1532)
Митрополит будимљански Василије помиње се у вези са другим саборним суђењем митрополиту смедеревском Павлу, 1532, као потписник извештаја о суђењу. Из тога излази да је и Будимљанска била једна од оних епархија које су у евиденцију Портине Црквене канцеларије ушле као последица покрета Павла Смедеревског.
Матеј (1552)
Митрополит Матеј, са седиштем у Будимљу, заначајном црквеном и културном центру, помиње се 1552. године. Дуго се у историји мислило да се овде ради о митрополиту будимском Матеју и 1552. година узимала се за годину у којој је први пут поменута Будимска епархија и један њен архијереј.
По заповести митрополита будимљанског Матеја, дијак Јован "од Никољ-Пазара" преписао је 1552. године Тетраеванђеље.
Макарије I
Макарије II
Генадије (1559)
Према запису у рукопису Храма Светог Николе помиње се 1559. године Генадије као митрополит будимљански.
Сава
Герасим
Григорије
Теофил II (1615)
Јефтимије
Пајсије (1639-1654)
Митрополит Пајсије се први пут помиње 1639. године у натпису на зиду Никољске цркве у порти манастира Мораче, а у вези са осигурањем имовинског права овога манастира.
С обзиром да је Пећка патријаршија за време патријараха Пајсија и Гаврила била у врло тешком матерјалном положају, Синод српских архијереја у манастиру Морачи одлучио је 1. фебруара 1648. године да се затражи матерјална помоћ од Русије и Рима. Том приликом је митрополит Пајсије био одређен да иде у Рим. Међутим овај пут није остварен. Из истих разлога црквени сабор у Будимљу, 1653. године једногласно је одлучио да Пајсије иде у Рим. Будући да су са овом његовом мисијом били упознати Турци, они га живог одраше 1654. и забранише да се у Будимљу поставља нов митрополит.
Јефрем (1709)
Првог епископа будимског после сеобе, Јефтимија (Поповића), који се после 1695. године више не помиње, наследио је 1700. године Викентије (Поповић), потоњи митрополит карловачки (1713-1725). Међутим, 1709. године помиње се да је "преосвећени митрополит будимски Јефрем купио Житија светих за децембар, јануар и фебруар за своје укрепљење у граду Будиму". Овде се свакако ради о митрополиту будимљанском, а не будимском јер је катедру будимских митрополита у то време заузимао Викентије (Поповић). Житија су вероватно купљена у граду Будиму, али их није купио будимски, већ будимљански митрополит. Све донедавно се митрополит Матеј из 1552. године сматрао првим митрополитом будимским, јер се у записима те године назива "будимским". Међутим, недавно је доказано да се ту радило о митрополиту будимљанском.
Макарије (Ђорђевић) 1947-1955.
| |
Епископ Макарије (у свету Драгутин Ђорђевић) рођен је 25. октобра 1903. године у Коцељеву. Гимназију је завршио у Београду, Богословију у Сремским Карловцима, а Богословски факултет у Београду.
Замонашио га је у манастиру Каленићу 1924. године архимандрит Никон (Лазаревић). Рукоположио га је у чин ђакона епископ браничевски Митрофан (Рајић), а у чин презвитера 1925. епископ горњокарловачки Иларион (Зеремски).
До избора за епископа био је катихета у Сремској Митровици, духовник казнионе у истом месту, управник Монашке школе у манастиру Дечанима и старешина манастира Раковице.
За епископа васпостављене Епархије будимљанско-полимске посвећен је Други дан Духова 1947. године у Саборној београдској цркви. На овој епархији остао је до 1955. године, а тада је прешао у Сремску епархију.
Преминуо је 22. марта 1978. године у Новом Саду, а сахрањен је у манастиру Крушедолу.
(Извор: Епископ шумадијски Сава, Српски јерарси, Евро, Београд, 1996.)
недеља, 21. јун 2009.
Појмовник
АБАГАР - кратке молитве против разних болести и урока изрезане на дрвеној полочи.
АЕР - воздух, дарак - видети: ПРЕКРИВАЧ.
АНАФОРНИЦА - метални суд тањирастог облика за анафору - освештани хлеб - који се на крају богослужења даје верницима.
АНТИМИНС - четвороугаоно платно од лана или свиле у које је ушивена честица светих моштију. У раној хришћанској цркви док је била гоњена антиминс је замењивао свети престо (часну трпезу) тако да се богослужење могло вршити било на ком другом месту, а најчешће у катакомбама, приватним кућама или на отвореном простору. Антиминс и данас стоји на престолу и без њега се не може обавити света литургија. Освећује га епископ и поклања цркви приликом њеног освећења. Символичко значење: платно у које је било увијено тело Исуса Христа у гробу.
АПРАКОС(НО) ЈЕВАНЂЕЉЕ - изборно јеванђеље, јеванђелистар - избор текстова из четири еванђеља распоређених према редоследу читања на богослужењу.
АРТОФОРИОН - видети: ДАРОХРАНИЛНИЦА
АРХИЈЕРЕЈ - првосвештеник, епископ.
АРХИЈЕРЕЈСКО ЖЕЗЛО ИЛИ ЖЕЗАЛ (ПАЛИЦА)- штап од дрвета или другог материјала (легура или сребро) са украсима, а у завршници са представом две змије које значе духовну мудрост архијереја. Жезло користи архијереј приликом богослужења. Символичко значење: подсећа на Ароново жезло.
АРХИЈЕРЕЈСКА ШТАКА - дуги штап од дрвета или другог метала у завршници најчешће крушколиког изгледа са сребрним оковом. Символичко значење: архијереј као духовни пастир.
БЕРАТ - турски царски декрет.
БРОЈАНИЦЕ - нанизана зрнца помоћу којих се броје молитве.
ВОЗДУХ - видети: ПРЕКРИВАЧ
ДАРАК ЗА ПУТИР - текстилни прекривач крстообразног изгледа који се ставља преко путира.
ДАРОХРАНИЛНИЦА (АРТОФОРИОН, СИОН, КИВОТ, ЋИВОТ) - црквени суд у облику кутије или макете цркве у коме се чувају свети дарови (честице) за причешћивање верних.
ДЕИСИС - иконографски мотив који приказује Исуса Христа у средини Богородицом и светим Јованом Крститељем који стоје са стране, у молитвеном ставу и лицем окренути према Христу.
ДИКИРИЈЕ - двокраки свећњак (пандан трикирија) којим архијереј благосиља на богослужењу. Символичко значење: две природе Исуса Христа - божанска и човечанска.
ДИСКОС - црквени сасуд тањирастог облика на коме се на светој литургији узноси и освећује тело Христово. Символичко значење: дискос подсећа на јасле где је Исус као дете био положен.
ДОМЕСТИК - управитељ хора, хоровођа.
ЕВХАРИСТИЈА - причешће.
ЕПИТРАХИЉ - црквена одежда (носе је свештеници и архијереји) која се ставља око врата и спушта до ногу. Епитрахиљ је у ствари спојени ђаконски орар. Символичко значење: подсећа на уже којим је Исус Христос везан око врата вођен на суд Пилату.
ЗВЕЗДИЦА - саставни део црквеног сасуда који се користи за припремање светих дарова. Ставља се на дискос преко Светог Агнеца и светих дарова (честица литургијског хлеба), како се не би померили када се преко њих ставља аер (воздух - прекривач). Символичко значење: подсећа на звезду коју су видели источни мудраци када се Исус родио.
ЗОГРАФ - живописац - средњеовековни назив за сликара фресака и икона.
ИБРИК - посуда за воду.
ИНКУНАБУЛЕ - прве штампане књиге - штампане у време од проналаска штампарије па до почетка XVI века.
ИНСИГНИЈЕ - знаци неког звања или достојанства, почасти или одличја.
КАДИОНИЦА - метална посуда у коју се ставља жар и тамјан како би се извршило кађење. Ранији облик кадионице имао је рукохват, такозвану ручку, доцније се уводи кадионица која виси на танким ланцима. Символичко значење: кадионица символише човечанску природу Исуса Христа, жеравица божанску, а дим (кад) је символ Светога Духа.
КАТАПЕТАЗМА - видети: ЦАРСКА ЗАВЕСА
КАШИЧИЦА - мала кашика са дугом дршком и крстом у завршници, углавном од сребра, позлаћена. Служи за причешћивање верних Светим даровима. Символичко значење: визија пророка Исаије (6: 6-7).
КИВОТ - видети: ДАРОХРАНИЛНИЦА
КОЉИВАЧА - славска чаша у којој се служило кољиво (кувано жито): служила и у друге сврхе.
КОПЉЕ - величине ножића, користи се приликом вађења Светих дарова за живе и умрле из просфоре (литургијског хлеба). Символичко значење : копље којим је Христу пробијено ребро.КАЛИГРАФИЈА - краснопис, вештина лепог писања.
КРИПТОГРАМ - тајно писмо (тајна буквица).
ЛОЗА ЈЕСЕЈЕВА - родовно стабло Исуса Христа. Чест иконографски мотив изведен у облику разгранатог стабла или преплета лозе. Видети: Мт. 1: 1-17.
МИРОСАЉКА - црквени предмет углавном од метала, дугуљастог изгледа попут ножића којим свештеник врши крстообразни знак са освећеним уљем на челу верника.
МИТРА - део црквене одежде - покривало главе са изгледом круне и крстом на врху. Носе је архијереји приликом богослужења. У рана хришћанска времена носили су је само јерусалимски патријарси, а од XVII века носе је и епископи. Символичко значење: подсећа на трнов венац који је Христу стављен на главу.
МУМ-МАКАЗЕ - маказе којима свештеник врши постриг (унакрсно сечење прамена косе) новокрштеном.
НАБЕДРЕНИК - четвороугаоно платно које се причвршћује о појас уз десно бедро. Поред архијереја набедреник добијају и свештена лица као признање и одликовање за своје пастирско ревновање. Символичко значење: набедреник представља духовни мач - реч Божију - којом се наоружава свештенослужитељ у борби против јеретика.
НАЛОЊ - високо постоље (пулт) које се склапа, на које свештенослужитељ полаже јеванђеље или неку другу црквену књигу из које чита.
НАРУКВИЦЕ - део црквене одежде који се ставља преко рукава стихара како би свештенослужитељ без сметње обављао свете радње. Носе га сва три свештена степена. Символичко значење: представља снагу Божију за све оне који врше свете радње и подсећа на везе којима су биле везане руке Христу када је вођен Пилату.
ОКТОИХ (ОСМОГЛАСНИК) - богослужбена књига која садржи молитвословља и црквене песме на вечерњи, јутрењу и литургији за сваки дан седмичног круга.
ОМОФОР - архијерејска одежда без које епископ не може обавити ни једну свештену радњу. Омофор има изглед дуге и широке траке која се ставља преко оба рамена. Поред великог постоји и мали омофор; велики омофор архијереј носи при уласку у храм и у почетку литургије, а мали током литургије. Символичко значење: искупљење рода људског и примање човечије природе од Господа Исуса Христа.
ОРАР - ђаконска одежда у облику дугог појаса (или широке траке) које се носи преко левог рамена. Подизањем орара ђакон даје знак (време) када треба да почне одређена молитва или богослужбена радња. Символичко значење: орар предстаља два анђеоска крила.
ПАЛЕЈА - зборник у коме се хронолошки излаже Стари завет.
ПАНАГИЈА (ЕНКОЛПИОН) - медаљон, раније у облику диптиха, углавном кружног облика на коме је представљена (на унутрашњој страни) Богородица Ширшаја, а на другој страни Исус Христос или Света Тројица у виду три анђела - као Гостољубље Авраамово (према Пост 18:1-8). Панагија је одличје архијереја које они носе на прсима.
ПАФТА - копча на појасу, најчешће од метала, украшена ликовним представама и другим декоративним мотивима.
ПЕТОХЛЕБНИЦА - метални сасуд кружног облика на коме су одређена места за литургијске хлебове (просфоре) и посудице за вино, уље и пшеницу. Користи се на великом бденију.
ПЛАТИТЕРА - велика, стојећа, увек фронтална фигура (или попрсје) Богородице која подиже руке у молитви а у великом округлом медаљону на прсима носи лик Богодетета - Христа (Емануила). Назив ПЛАТИТЕРА - ШИРШАЈА НЕБЕС (шира од неба), а у руској терминологији ЗНАМЕНИЈЕ - настао је на основу једне црквене песме у којој се каже: "Ти си у себи носила Онога кога небеса не могу обухватити".
ПЛАШТАНИЦА - платно на коме је обично приказано полагање Христа у гроб. У раној хришћанској цркви плаштаница је служила као горњи покров на Светом престолу све до XIV века. Касније, плаштаница се износи на вечерњи Великог петка и стоји положена у цркви - гроб Христов - до Христовог васкрсења. Символичко значење: платно којим је Јосиф из Ариматеје при погребу увио тело Христово.
ПОЈАС - део богослужбене одежде којом се свештеници и архијереји опасују превезујући стихар и епитрахиљ; за појас се привезује и набедреник. Символичко значење: појас представља снагу коју је Исус Христос дао свештенослужитељима да савладају пожуде тела, а подсећа на повез којим је Христос био повезан када је прао ноге својим ученицима.
ПРЕКРИВАЧ (ВОЗДУХ, АЕР, ДАРАК) - комад текстила квадратног облика, обично украшен тканим или везеним представама и мотивима, којим се прекривају свети дарови у путиру и дискосу.
ПУТИР - причесна чаша - чаша са стопом у којој се на светој литургији узноси и освећује вино помешано са водом у свету крв Христову. Путир је углавном од племенитог материјала - позлаћено сребро. Символичко значење: путир указује на ону чашу коју је Исус дао својим ученицима на Тајној вечери.
РИПИДА - предмет од метала или дрвета, лепезастог изгледа, на коме су представљени шестокрили серафими. Символичко значење: представља небеске силе - херувиме и серафиме - који лебде изнад Светих дарова.
САКОС - архијерејска одежда у облику далматике. У раној хришћанској цркви патријарси је добијају од царева и носе је на три велика празника: Пасху (Васкрс), Рођење Христово и Педесетницу (Свету Тројицу, Духове). Од XVI века сакос носе и епископи. Символичко значење: хаљина у коју је био одевен Исус ради поруге.
СИОН - видети: ДАРОХРАНИЛНИЦА.
СИНТАГМА - састав.
СИНЂЕЛИЈА - званичан докуменат (диплома, грамата) којом архијереј поставља или уводи у дужност црквено лице.
СКЛАДАЊ - низ иконица - три или више на склапање, које су свештеници и верници носили приликом путовања. Карактеристични су складњи од метала у Руској православној цркви.
СТЕМАТОГРАФИЈА - описивање грбова.
СТИХАР - дуга доња одежда која допире до пета, углавном беле или светлих боја, а коју облаче сва три свештена степена приликом богослужења. На богослужењу у стихаре су одевени и чтеци (аколути-помагачи).
СУД ЗА ТЕПЛОТУ - мала метална посуда за топлу воду која се сипа у путир заједно са вином.
ТРИКИРИЈА - трокраки свећњак којим архијереј благосиља приликом богослужења. Символичко значење: три лица Свете Тројице.
ТРИКОНХАЛНИ - са три конхе - тј. са три полукружна простора (конхе, апсиде) црквене грађевине.
ТРИМУРТИ - божанска тројица у хиндуској религији: Брама - творац, Вишну - чувар, Шива - разаралац.ТРИПТИХ - три иконе међусобно спојене.
ТРОПАР - краћа црквена похвална песма у част светога или празника.
ФЕЛОН - горња свештена одежда у облику огртача. Све до XVI века фелон су носили и архијереји. Символичко значење: представља пурпурну хаљину у коју су Исуса оденули ради поруге у дворишту Пилатовом.
ЦАРСКЕ ДВЕРИ - централна - средња - врата на иконостасу, са два крила на којима је представа Благовести (Богородица и арханђео Гаврил).
ЦАРСКА ЗАВЕСА (КАТАПЕТАЗМА) - завеса на царским дверима - централним вратима на иконостасу.
ЧЕТВОРОЈЕВАНЂЕЉЕ - богослужбена књига у којој су јеванђелски текстови распоређени по писцима - еванђелистима: Матеју, Марку, Луки и Јовану.
ШИРШАЈА - видети: ПЛАТИТЕРА.
http://www.spc.rs/Muzej/pojmovnik.html
Пријавите се на:
Постови (Atom)