Dionisije Novaković (1705, Boka Kotorska – 8/12. 1767, Sentandreja, kod Budimpešte), budimski episkop, propovednik i crkveni pisac.
Kao jerođakon manastira Savine, otišao je Novaković 1725. u Kijev, gde je završio gimnaziju i duhovnu akademiju. Na povratku iz Rusije 1737. došao je u Novi Sad i postao profesor filozofije i bogoslovije u duhovnoj akademiji, koju je u to vreme osnovao u Novom Sadu bački vladika Visarion Pavlović. Neko vreme bio je i propovednik u Hrvatskoj i u Budimu. Budimci su ga toliko rado imali, da su arhijerejski sinod gotovo prisilili da im da Novakovića za episkopa. Za episkopa je posvećen 1749. Godine 1761. dobio je na upravu i episkopiju erdeljskih Rumunja. Kao profesor duhovne akademije u Novom Sadu Novaković je bio neobično revan i savestan radnik, te je nastojao da svome narodu omili nauku i dokaže njezinu važnost za progres čovečanstva. U tom smislu sastavljeno je i jedno njegovo predavanje od 8/9. 1744. O pohvalah i polzje nauk svobodnih. Osim toga ostalo je nekoliko Novakovićevih dela, filozofsko-etičkog, dogmatskog, polemičkog i liturgičkog sadržaja, u rukopisima patrijaraške biblioteke manastira Grgetega i Orahovice.
Važniji radovi:
* Istorija naturalnaja filosofov, u pitanjima i odgovorima,
* O purgatoriji rimskoj, sije jest o ognju čistitelnomu,
* Osnovatelnoje pokazanije o ravnostjeh meždu vostočnoj i zapadneju cerkoviju,
* Sočinenije o proishoždeniji Sv. Duha,
* Privjetstvovanija različnaja vdni roždestva Hristova,
* Propedija blagočestija i dolžnostej hristijanskih.
Нема коментара:
Постави коментар