Српске цркве скоро да никоме нису познате. Према оскудним подацима, којих има код Каница и код других путописаца, могло би се, међутим, наслутити да су те цркве веома занимљиве. Интерес према њима се појачао после изложбе радова Валтровића и Милутиновића у Москви (у одељењу хришћанских старина Московског јавног музеја како о томе саопштава „Градитељ“ из 1872. године на стр. 194) на Првом археолошком скупу. Прелепи цртежи ове двојице српских архитеката – археолога чувају се у Народном музеју у Београду, код М. Валтровића, јер Милутиновић више није жив. Али, како цртежи нису били објављени, упркос залагањима тако славног и енергичног славенолога као што је В. В. Стасов, тако су и српске цркве пале у заборав. Њих се сетила Императорска Академија Уметности 1900. године и тада је ангажовала мене. Те године указала ми се прилика да се припојим експедицији по Македонији коју је у име Императорске Академије Наука водио академик Н. П. Кондаков, због чега је и моје путовање у Србију било померено за 1902. годину. Захваљујући тако срећном стицају околности био сам у прилици, барем летимично, да разгледам најважније цркве Старе Србије. И мада проучавању ових цркава нисам посветио довољно времена у свом раду их дотичем никако другачије него само овлаш.
Општи поглед на српске православне цркве изложио је Н. П. Кондаков у Византијском Временику из 1902. године, а ускоро ће и објавити ширу студију (можда да би ме предухитрио), пошто има у своме ресору богату збирку фотографија.
Године 1902. имао сам прилику да проведем у Краљевини Србији два и по месеца. Рад на том материјалу (израда детаљних великих цртежа са орнаментиком и ликовном обрадом), однеће, по свој прилици, неколико година; сада, пак, журим да представим њихов кратак опис, пратећи га неопходним цртежима и већ поменутим фотографијама, међу којима сам издвојио и 106 највреднијих.
На основу мог извештаја, Императорска Академија Уметности изразила је жељу да о свом трошку објави цртеже Валтровића и Милутиновића, али је наишла на противљење самога Валтровића, који није био спреман да преда цртеже, надајући се да ће лично допутовати на Слoвенски скуп у Петерсбург. У међувремену је скуп одложен на неодређено време, а аутор цртежа је изјавио, да неће моћи брзо да среди нагомилани материјал који је код њега
[1]. Према томе, за сада је неопходно ограничити се на објављивање мог прикупљеног материјала, због бојазни да се не деси опет оно из 33. године, када, како се код Руса каже: „нажалост цртежи остадоше у портфолију“.
Научни значај мог сакупљеног материјала састоји се:
– у томе да у њему скоро да нема споменика без датума настанка, или да се време њиховог настанка не може претпоставити са највећом вероватноћом;
– у прецизности описа споменика;
– у веома јасном и тачном груписању споменика културе по епохама
[2] где се свака епоха разликује једна од друге по другачијим просторним утицајем у зависности од историјских догађаја.
Ево кратког садржаја тих груписања:
АРХИТЕKTURA
а) Старија епоха српске црквене архитектуре у мом раду се анализира кроз Велику Цркву у Студеници из 1190. године, кроз Велику Цркву у Ариљу из XII столећа и кроз Граданичку цркву из средине XIII столећа. Ову групу цркава према њиховом спољашњем изгледу карактерише преовладавање западног, односно, такозваног „приморског“ утицаја (односно утицаја Далматинских обала, које су са своје стране биле надахнуте архитектуром италијанске источне обале) над византијским. Мада се још не може са сигурношћу рећи да ли је Италија утицала на Српску Далмацију или обрнуто, пошто не постоје истраживања, ја ћу се овде држати прихваћене терминологије користећи је условно и са знацима навода. На пример, мени је остао нејасан зашиљен облик лукова и сводова у српским црквама XII и XIII столећа: да ли је то пренето из Палестине, где се, према сведочењу Н. П. Кондакова
[3], у то време опажа такав облик, вероватно настао под утицајем локалних и муслиманских архитеката, или је то самосвојна српска форма? Није могуће не приметити да Срби тог времена цртају своје лукове и сводове на палестински начин. Чудесно је да док је на Западу зашиљеност лукова и сводова била широко прихваћена у XIV и XV столећу, у Србији је потпуно нестала.
Без улажења у дубљу анализу архитектонских споменика Далмације, овде у овом раду могу да се сложим са Иваном Кукуљевићем Сакцинским
[4] да су Словени доста допринели развоју византијског стила, конкретно, Далматинског. Они су у те стилове унели доста виткости, сочности и колорита, којима се ми дивимо, као например na црквама у Месемврији
[5], а такође и српским црквама на Хиландарској Светој Гори. „Далматински“ утицај испољава се и у издуженим плановима цркава и у детаљима карнишни и фронтона, дуплим и тродуплим прозорима, и у орнаментици. Извори таквог утицаја налазе се као и увек у географским и историјским разлозима: у блиском суседству Србије са приморјем и у политичким приликама тог времена. То је епоха Св. Стефана Немањића, ујединитеља Србије, који се према предању, родио близу Далмације, и који је најпре био крштен по латинском обреду, да би се у својој 40 години поново крстио по православном обреду, али и епоха ослобађања од Византије и успостављања властите државе. То је, такође, било и време марљиве градитељице, краљице Јелене – католкиње, супруге Стефана I Храпавог.
Природно је да је време преласка једног стил градње у други јесте мешовито; например 1314. године изграђене су „Велики Дечани“ у српско-далматинском стилу.
б) Епоха спочетка XIV столећа, коју карактерише искључиво византијски архитектонски стил је епоха краља Милутина, који је подржавао блиске везе са Византијом. На новим црквама, преовлађује једнобродни или пето бродни, стил изградње цркава. У мом раду, ограниченом само на простор данашње Краљевине Србије, ушла је само једна црква из епохе краља Милутина – а то је црква Студеници из 1314. године. Мени су познате, а читаоци ће моћи у издању Н. П. Кондакова, да се диве још двема петобродним црквама из времена краља Милутина, које се налазе у Старој Србији; у Нагоричану близу Куманова, и у Грачаници, близу Приштине.
ц) Трећа група српских цркава је настала крајем XИВ и почетком XВ столећа, и то су били најсамониклији спо-меници архитектуре. Узрок такве самосвојности треба тражити у новонасталим околностима земље притиснуте надолазећом турском најездом. Српски владари тог доба већ нису располагали великим новчаним средствима пот-ребним да се ангажују „прекоморски“ и „приморски“ мај-стори, па су боли принуђени да се ослоне на сопствене снаге. И баш тада су се истакли локални уметници који су сав свој дар унели у декорисање цркава користећи изворна каменорезачка решења и правећи по узору на цркву Св. пророк. Илије у Солуну елегантне цркве. Уметници су задржали постојећу „триконхоидалну“ основу, а кубе груписали тако што су поставили западно више од источног и северно од јужног. Тамбуре кубета градитељи су декорисале тако што су их поставили на посебне украсне танке колонете, сличне руским, итд. На челу ове групе мајстора налазио се „протомајстор Боровић Раде“, или, како га зову српски народни песници – „Раде Нејмар“ (нејмар-архитекта), чије је име забележено и на натпису, можда каснијем, на прагу Љубостињске цркве. У ову групу спадају храмови: Раванички, Љубостињски, Манасијски, Каленићки, Смедеревски и други. Овај стил црквеног градитељства испао је веома стабилан и стога одлично разрађен.
У мојој књизи описана је црква манастира Драча из XVIII века, изграђена у Византијском стилу. У Смедереву, сем древне цркве „на гробљу“, постоји и црква изграђена у XIX столећу у сличном градитељском стилу који се пренео и на друге земље: на Румунију, Буковину.
У Србији нема великих цркава. Њене „велике“ цркве уопште нису велике. Мале димензије српских цркава условљене су вероватно журбом владара да за живота заврши своју „задужбину“, односно храм, у коме би се људи вечно молили за покој његове душе. Њихова највећа вредност је у њиховој елеганцији, виткости и живописности.
[6]
ЗИДНО СЛИКАРСТВО
У сликарству, сем ретких изузетака, опажају се супротне појаве:
1) у најранијем времену (крај XII и XIII столећа) сликарство је чисто византијско. На пример, мали број фресака сачуван у Великој цркви у Студеници и боље очуване фреске Ариљске цркве су византијске.
2) У XIV столећу у фреском сликарству појављују се црте ране ренесансе, које треба називати „западним, италијанским“ јер имају своје стилско исходиште код италијанских прерафаелиста. На пример, за фреске из Милутинових цркава тешко је одредити да ли се у Србији или Италији појављују прво. Оне настају приближно у исто време, и у Србији и у Италији.
Остаје да се пожели да истраживање сликарских стилова буде темељније, како би научници, нарочито истраживачи византијског сликарства могли да упореде властита открића са истраживачима италијанског ренесансног сликарства. Византијско, а тим пре, словенеско-византијско сликарство још није ни представљено у луксузној штампи као што је италијанско рано ренесансно сликарство. Њега безпоговорно треба издати у боји. Сматрам да аквареле Валтровића и Милутиновића треба обавезно публиковати ако да Бог, већ за предстојећи Свеславенски скуп у Петерсбургу.
Присуство „западног“ ренесансног утицаја у сликарству опажа се у Краљевској цркви у Студеници (1314.), у Раваничкој цркви (1381), Манасијској (1407.), Љубостињској (1389-1425), у Каленичкој (пре 1427.) и Драчаничкој цркви (1735.).
Из свега овде изложеног се види да уметничко-архитектонски материјал који је унет у моју књигу, због јасне и једноставне периодизације и груписања цркава по стиловима, лак за даља истраживања. У томе је, несумњив, његов главни значај, посебно у овом моменту, када су датуми настанка споменика славенско-византијске уметности XII-XV столећа још увек нејасни и запетљани, али и због недостатка добрих публикација. Довољно је поменути познату цркву Дванаест апостола у Солуну коју историчари уметности датирају као цркву настала у VIII веку (Прохоров, а затим и Лазарев-Станишев). Затим су ту цркву неки други истраживачи датирали ка IX-XI векум (Тексије), а после ка почетку XIII века (Н. П. Кондаков) и, најзад, ка XIV веку (П. Н. Миљуков). Док једну другу Солунску цркву, турски названу „Казинџилар“, Тексије описује (под именом Вердијева) као петокуполасту, а она је могла да их има само три куполе. Смедеревску цркву Каниц датира за 1012 години, полазећи од потписа, нашкрабаног арапским бројевима неког шаљивџије. Сликарство Панселина дуго времена датирана су оквирно за XI столеће, итд.
Ради бољег представљања тачних димензија цркава приказаних у мојој књизи, сви цртежи су подешени према једној димензији, изузев плана Жичког храма, позајмљеног из Валтровићеве брошуре. Сви цртежи су изведени цинкографски са мојих оригинала умањењених до 5 пута; захваљујући тако јаком умањењу на појединим цртежима линије су веома близу једна другој, па су спојене у једну дебљу линију, што донекле квари утисак; на пример, на цртежу бр. 2 профилисана вуча у импосту упоришног лука и карнишна изнад панела су удебљане.
У опису архитектуре цркве сам распоређивао хронолошким редом. Што се тиче зидног сликарства, оно се анализира након архитектонског описа цркве.
Стручна архитектонска истраживања Покришкин је извршио у Самарканду (1895), Москви, Бугарској (1900), Србији (1902), Санкт Петербургу, Кијеву, Новгороду, Пскову, Смоленску, Архангелску, Јарославу (1918), а радио је и на рестаурацији тридесетак цркава широм Русије.
П. Покришкин је објавио велики број радова из историје архитектуре, а од значајнијих треба поменути књиге:
– Храм у Самарканду, Архитектонски музеј, 1902.
– Дескриптивна геометрија и теорија сенке. Предавања на Академији лепих уметности, Санкт-Петербург, 1903.
– Православна црквена архитектура, Академија лепих уметности, Санкт-Петербург, 1906.
– Црква Псков, Санкт-Петербург, 1907.
– Брзи савети за прецизно мерење античких грађевина, Санкт-Петербург, 1910.
– Црква Благовести…, Санкт-Петербург, 1911.
– Иконе Московске катедрале Спаситеља, Санкт-Петербург. 1913.
– Кратак савети за поправку античке споменике и уметности, Санкт-Петербург, 1915.
За свој рад Покришкин је добио Орден Светог Ане прве класе (1906), Орден Светог Саве четвртог степена (1908), Велику сребрну медаљу Руског археолошког друштва, и статус Државног саветника 1915.
Заоставштина П. П. Покришкина чува се у посебном фонду Руске академије наука.
Пётр Петрович Покрышкин
ПРАВОСЛАВНАЯ ЦЕРКОВНАЯ АРХИТЕКТУРА XII – XVIII стол.
в нынешнем Сербском королевстве.
Академия художеств. 1906 г.
П. П. Покришкин: Православна црквена архитектура Превод: Анђелија К. Поликарпова
