даскал Стефан Раваничанин:

даскал Стефан Раваничанин: „Опет да кажемо да је нашем манастиру Раваници коначно пустошење било... 40 дана смо по путу ходили... и уселили смо се у некоје место више Будима звано Сентандреја... Ту саградисмо куће, како који може, и цркву од дрвета подигосмо... ту положисмо мошти светога цара Лазара српског”


Иконостас Саборне цркве у Сентандреји (1777–1781), рад Василија Остојића

Због сталних пресија римокатоличке цркве и почетног унијаћења, патријарх Арсеније Трећи издао је непосредно после сеобе циркуларно писмо – наредбу о хитној градњи првобитних богомоља. Отуд цркве брвнаре. Тек средином ХVIII века почео је свеколики преображај српског народа у Угарској, а за тада се везује и појава гражданства, махом трговаца, занатлија и виноградара-подрумара, који у родољубивом расположењу постадоше „ктитори и приложници” сентандрејских барокних и класицистичких храмова. Градили су их на истим, освећеним, местима где су биле цркве брвнаре. Подигли су Саборну или Београдску цркву са раскошним улазним каменоклесарским порталима и још раскошнијом дуборезбаријом олтарске преграде, на којој су барокне иконе новосадског сликара Василија Остојића. У центру вароши је Благовештенска црква са прелепом западном фасадом у стилу барока-рокаја и са иконостасом врсног сликара Михаила Живковића. На северној страни вароши мајстори кожарског заната подигли су Преображенску цркву са иконостасом сликара из Мале Русије. Четврта је црква Пожаревачка, у којој је иконостас темишварских зографа. Остале сентандрејске цркве, Ћипровачку, Оповачку и Збешку – због помањкања својих верника – будимска епархија уступила је другим вероисповестима. Dinko Davidov