ИКОНОСТАС
Благовештење је најзад 1944. године добило и свој иконостас после 94 године. Стари благовештењски иконостас из XVII века био је један од најлепших у Србији, не само у Овчару. Али када га је 1902. године, пронашао знаменити руски научник П. Покришкин у Благовештењу демонтираног и искљученог из употребе, настојао је свим силама да га спасе. Како је Благовештење запустело од 1908. до 1913. године, то је и већа опасност била за иконостас. Зато је П. Покришкин некако ангажовао Владимира Р. Петковића, тадашњег кустоса у београдском Народном музеју, те дође у Благовештење и пренесе главне делове иконостаса у Београд, у Музеј, , где је радио 1908. године. Пошто се иконостас није могао одмах ни конзервирати ни ррестаурирати, морао је да чека.
После кратког времена долази Балкански рат, а онда, Први светски рат. Затим, кратка пауза мира, па Други светски рат. Иконостас за све то време није могао бити обновљен. Тако је он сељакан с места на место, па чак делимично и зазиђаван, док није у тој својој голготи сељакања у рату и миру почео да страда и нестаје; двери су му изгореле у пожару Другог светског рата. Други делови, где су били зазидани, поплављени су водом због слабих водоводних цеви или су нестајали. Тако је мало остало од оригиналног иконостаса, ваљда само крст, али захваљујући остацима у благовештењу и Светој Тројици, имала се према чему извршити реконструкција иконостаса. Благодарећи томе што је заузимањем П. Покришкина и Музеја брижљиво фотокопирана и целина и детаљи иконостаса, постојали су елементи за реконструкцију. Неки детаљи који су били спорни решени су свесрдним заузимањем у проучавању Светлане Пејић, Благоте Пешић и Душанке Ранковић-Вучићевић, кустоса Народног музеја у Чачку, који су се, уз помоћ осталих, посветили том послу, те Благовештење најзад добије реконструисан свој иконостас1994. године. Дакле, после више од 90 година чекања. Оригинални делови иконостаса задржани су у фонду Народног музеја у Београду. (10)
Када је благовештењска црква саграђена, 1602. године, још док је зограф Митрофан није живописао (1632), урађене су за иконостас престоне иконе, о чему сведочи напред поменути запис зографа Митрофана на икони Пресвете Богородице, Одигитрије. Према томе, можда је у исто време рађен и резбарен иконостас, имајући у виду размеру и распоред икона. Или је иконостас нешто касније рађен кад су иконе већ биле готове и кад је црква 1632. године била живописана. Сада реконструисани иконостас у Благовештењу веома лепо и импозантно делује. Позлаћен је и сав се пресијава, да се не може исказати, већ треба доћи и видети. Иконостас и крст на њему сличан је иконостасима XVI и XVII века у Дечанима, Морачи, Пиви, Грачаници о још неким. Недостају му још јужне двери, како се то лепо види у пројекту реконструкције иконстаса од Милорада Медића, (11) и да се поређају одговарајуће иконе у три зоне како је у оригиналном иконостасу и предвиђено. Тај посао, како се чује, већ је у плану надлежних и одговорних музејских и заводских стручњака. (12)
Од уметника из прве половине XVII века у овчарско-кабларским манастирима и шире издваја се својим радом зограф Митрофан. С обзиром на кризно време турског ропства, кад се нису могле лако наћи потребне боје и други одговарајући материјали за сликање икона и фресака, он се, ипак, сналазио и показао своје високе квалитете и велику љубав према свом послу у сликању икона и фресака. Постоји мишљење да је живопис у манастирима: Благовештењу (1602-1632), Никољу (1637), Светој Тројици (1635) и Јежевици (1646), која је у то време била манастир, дело овог вредног монаха и великог уметника, као што су његово дело и многе иконе.
Што се тиче лепих и уметнички квалитетних икона по манастирима Овчара и Каблара из нешто млађег доба које припадају XVIII веку, не смемо заборавити ни Симеона и Алексија Лазовића из Бијелог Поља.
http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=1&t=5158&start=15
Благовештење је најзад 1944. године добило и свој иконостас после 94 године. Стари благовештењски иконостас из XVII века био је један од најлепших у Србији, не само у Овчару. Али када га је 1902. године, пронашао знаменити руски научник П. Покришкин у Благовештењу демонтираног и искљученог из употребе, настојао је свим силама да га спасе. Како је Благовештење запустело од 1908. до 1913. године, то је и већа опасност била за иконостас. Зато је П. Покришкин некако ангажовао Владимира Р. Петковића, тадашњег кустоса у београдском Народном музеју, те дође у Благовештење и пренесе главне делове иконостаса у Београд, у Музеј, , где је радио 1908. године. Пошто се иконостас није могао одмах ни конзервирати ни ррестаурирати, морао је да чека.
После кратког времена долази Балкански рат, а онда, Први светски рат. Затим, кратка пауза мира, па Други светски рат. Иконостас за све то време није могао бити обновљен. Тако је он сељакан с места на место, па чак делимично и зазиђаван, док није у тој својој голготи сељакања у рату и миру почео да страда и нестаје; двери су му изгореле у пожару Другог светског рата. Други делови, где су били зазидани, поплављени су водом због слабих водоводних цеви или су нестајали. Тако је мало остало од оригиналног иконостаса, ваљда само крст, али захваљујући остацима у благовештењу и Светој Тројици, имала се према чему извршити реконструкција иконостаса. Благодарећи томе што је заузимањем П. Покришкина и Музеја брижљиво фотокопирана и целина и детаљи иконостаса, постојали су елементи за реконструкцију. Неки детаљи који су били спорни решени су свесрдним заузимањем у проучавању Светлане Пејић, Благоте Пешић и Душанке Ранковић-Вучићевић, кустоса Народног музеја у Чачку, који су се, уз помоћ осталих, посветили том послу, те Благовештење најзад добије реконструисан свој иконостас1994. године. Дакле, после више од 90 година чекања. Оригинални делови иконостаса задржани су у фонду Народног музеја у Београду. (10)
Када је благовештењска црква саграђена, 1602. године, још док је зограф Митрофан није живописао (1632), урађене су за иконостас престоне иконе, о чему сведочи напред поменути запис зографа Митрофана на икони Пресвете Богородице, Одигитрије. Према томе, можда је у исто време рађен и резбарен иконостас, имајући у виду размеру и распоред икона. Или је иконостас нешто касније рађен кад су иконе већ биле готове и кад је црква 1632. године била живописана. Сада реконструисани иконостас у Благовештењу веома лепо и импозантно делује. Позлаћен је и сав се пресијава, да се не може исказати, већ треба доћи и видети. Иконостас и крст на њему сличан је иконостасима XVI и XVII века у Дечанима, Морачи, Пиви, Грачаници о још неким. Недостају му још јужне двери, како се то лепо види у пројекту реконструкције иконстаса од Милорада Медића, (11) и да се поређају одговарајуће иконе у три зоне како је у оригиналном иконостасу и предвиђено. Тај посао, како се чује, већ је у плану надлежних и одговорних музејских и заводских стручњака. (12)
Од уметника из прве половине XVII века у овчарско-кабларским манастирима и шире издваја се својим радом зограф Митрофан. С обзиром на кризно време турског ропства, кад се нису могле лако наћи потребне боје и други одговарајући материјали за сликање икона и фресака, он се, ипак, сналазио и показао своје високе квалитете и велику љубав према свом послу у сликању икона и фресака. Постоји мишљење да је живопис у манастирима: Благовештењу (1602-1632), Никољу (1637), Светој Тројици (1635) и Јежевици (1646), која је у то време била манастир, дело овог вредног монаха и великог уметника, као што су његово дело и многе иконе.
Што се тиче лепих и уметнички квалитетних икона по манастирима Овчара и Каблара из нешто млађег доба које припадају XVIII веку, не смемо заборавити ни Симеона и Алексија Лазовића из Бијелог Поља.
http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=1&t=5158&start=15
Нема коментара:
Постави коментар