Епископ Сава Вуковић: Др НИКОДИМ (Милаш)

епископ далматинско-истријски 1890-1911.

Никодим Милаш пре монаштва Никола, рођен је 4. априла 1845. године у Шибенику од оца Трифуна и мајке Марије, по рођењу Италијанке, која је пре удаје примила православну веру. Милаши су се доселили у Далмацију из Дувна.

Никола је завршио основну школу 1856. године код францисканаца, а приватну нижу гимназију код доминиканаца, слушајући за то време  веронауку у Бовановој српској школи. Будући да нижа гимназија није имала право јавности, Никола је морао поново полагати четврти разред код језуита у Дубровнику. Захваљујући урођеној му интелигенцији и бриљантним одговорима не само да му је признат четврти, већ му је признат и пети разред и одмах је преведен у шести. Као стипендиста Зелићеве фондације Никола је наставио школовање у задарској гимназији. Иако није имао намеру да се посвети свештеничком позиву, захваљујући православном богослужењу, тој жили куцавици православне цркве, Никола се уписује у гимназију у Задру, а своје богословско образовање завршава 1863/4. школске године у Сремским Карловцима са одличним успехом. Као свршени богослов опет покушава да се посвети другом позиву, одлази у Беч и уписује се на Филозофски факултет. Међутим, убрзо напушта студије филозофије, одлази 1867. у Русију и уписује се у Кијевску духовну академију. Никола Милаш Духовну академију завршио је у двадесет шестој години живота и тиме заокружио своје школовање. Из Кијева се вратио као магистар теологије израдивши магистарски рад о номоканону патријарха Фотија.

По повратку из Русије Милаш се надао да ће бити постављен за професора преуређене Богословије у Задру и зато је време до постављења користио за припремање предавања из предмета које би имао предавати. За суплента је постављен 17. новембра 1871. А 30. јуна 1872. године именован је за сталног професора, с тим што га је епископ Стефан (Кнежевић) поставио и за ректора семеништа.

Када је Аустроугарска 1873. године издвојила Далматинску епархију из састава Карловачке митрополије и припојила је вештачкој творевини Буковинско-далматинске митрополије чије седиште није било ни у Буковини ни у Далмацији већ у Бечу, а епископи новостворене митрополије су се споразумевали помоћу преводиоца, јавило се у народу велико узнемирење. Тим поводом појављује се Милашева књижица Историјско канонични поглед на установљење нове српско-румунске митрополије. Ову књигу су врло добро примили Срба из свих крајева, између осталог и због смелости аутора.

Никола Милаш је и сам увиђао да није умесно да стоји на челу семеништа као световњак и одлучује се за монашки чин. Замонашен је на Бадњи  дан  1873. године у Задру  добио име Никодим, а на Божић је рукоположен у чин јерођакона. Убрзо је одликован црвеним појасом и протођаконским чином, на Божић 1875. године прима презвитерски чин а 1880. бива произведен у чин архимандрита.

Млади професор се сада посвећује уређењу семеништа по угледу на завод у Черновцима, и научном раду ,допуњујући оне основе знања на црквеном праву"76 које је добио у Кијевској духовној академији.

Године 1875 одржана је теолошка конференција у Бону у циљу сједињења хришћана. „Задатак је конференције био да би се нашао начин како би се сјединили са православном црквом старокатолици и англиканци, а евентуално и протестанти разних конфесија."77 Након конференције Милаш је добио утисак „да од свега овог покушаја сједињења старокатолика и англиканаца неће бити ништа, или бар врло касно".Пратећи будно догађаје у целом православном свету и дописујући се са најбољим црквеним правницима Истока и Запада, као и да водећим православним теолозима, Милашу ништа није могло измаћи. Тако, на пример, када је видео шта се у Босни догађа са митрополитом дабробосанским Савом (Косановићем), његовим дугогодишњим пријатељем, кога као борца за православље нису узели у заштиту надлежне црквене власти, Милаш пише расправу Канонско начело православне цркве при разређивању црквених области. У овој расправи Милаш је заступао гледиште да српске епархије у Босни и Херцеговини треба да се споје са Карловачком митрополијом. Међутим, Аустроугарска није то желела, зато је и створила вештачку творевину спајајући две српске саједном румунском епархијом у буковинско-далматинску митрополију са седиштем у Бечу, у коме није резидирао ниједан од тројице архијереја ове митрополије.

Вредни и у научном свету већ познати „Милаш, скоро никад, није могао избећи неприлике које су му загорчавале живот. Година 1885. донела му је нове невоље, јер се било чуло да га је руски Синод предлагао за цетињског митрополита, а епископ Кнежевић за сарајевског митрополита, на место митрополита Косановића, који је био дао оставку. То је све чињено без да је он дао ма какав повод или испољио жељу за то. Они који су завидели његовом научном успеху, који му је доносио популарност, бојали су се његовог престижа, па су га оптуживали као да је он по налогу аустријске владе написао брошуру о босанско-херцеговачкој цркви само зато да би дошао на катедру сарајевског митрополита. Таквих и других клевета и оговарања било је толико да их ни он није могао препознати од куда долазе, и ко иза њих стоји. Због тога је јула 1885. дао оставку на место ректора Сјеменишта". Будући да је од министра просвете у Србији Милана Кујунџића добио позив да дође у Београд и реорганизује Богословију, Милашу је овај позив добро дошао да се уклони из средине која је према њему постајала непријатељски расположена. У Београд је дошао крајем месеца новембра 1886. и примио дужност ректора Богословије, а убрзо је постао и члан Главног просветног савета.

Долазак Никодима Милаша у Београд пада у време међусобних партијских борби у Србији којих није био поштеђен ни Милаш иако је тек дошао у Београд. Либерали су ширили вести да је Милаш „дошао у Србију по упутству Аустро-Угарске и римске пропаганде да поунијати Србију.” У тој ситуацији нису га својски прихватали ни сви наставници Богословије. То се сазнало нарочито пошто је саслушана његова светосавска беседа 13. јануара 1887, у којој је он говорио „о потреби класичног образовања за кандидате богословије, у ствари како је желео да реорганизује богословију.80 Милаш је, дакле, био присиљен да напусти Београд и ујулу 1887. године вратио се на своју дужност у Задар.

По повратку у Задар Милаш се посвећује научном раду и објављује књиге Пропаганда и Црквено право. Може се са сигурношћу рећи да је књига Црквено право његово животно дело. Оно је преведено на више језика и данас се користи у свим православним црквама. Иако постоји мишљење да је ово дело превазиђено, са тиме се не бисмо могли сложити, јер га је написао највећи канониста нашега века који се користио изворима из „прве руке", а они никада не застаревају. Милаш поново добија позив да дође у Београд, сада за професора канонског права на Великој школи, на којем се одмах захвалио, а епископ темишварски Георгије (Бранковић), потоњи патријарх српски, нуди му положај ректора Карловачке богословије. Милаш је сматрао да о томе може да одлучи тек када се у Сремским Карловцима попуни патријаршијски престо, који је смрћу патријарха Германа био упражњен. Све те могућности су у међувремену престале бити актуелне јер је Милаш 10. јула 1890. именован за далматинског епископа, а хиротонисан 16. септембра 1890. Епископ Никодим је добро знао да је положај далматинског епископа врло тежак, зато и каже: „Није лак посао владици у Далмацији и са такозваном православном интелигенцијом. Ови и овакви људи принудили су далматинске епископе Рајачића, Живковића и Мутибарића да бјеже из Далмације у друге епархије. ... Али најтеже је далматинском епископу са Владом, ако хоће да буде прави православни епископ и чувар вјере и цркве своје. У Аустрији од 1868. влада закон да православље ужива једнака права као и све остале признате држави конфесије.

Али у самој ствари та је црква у Аустрији само толерирана".81 Никодим Милаш се сав посветио својој епархији за коју је, како сам каже, „одговоран и пред Богом и пред људима. Ревносно ју је обилазио, свештенству и пастви слао посланице, устројио епархијску скупштину и покренуо акцију за подизање српског православног храма у Сплиту, који ни до данас није подигнут ог сметњи које су долазиле, за послењих сто година, са исте стране. „А главна је сметња", каже Милаш, „било далматинско Намјесништво.    Оно    је    у    овоме    стајало    под    упливом имокатоличког епископа и свештенства спљетског, који су употребљавали сва могућа, већином тајна средства, да православни у Сплиту не добију никада своју цркву.82 И заиста никада је нису ни добили!

Будући да римокатоличка црква никада није мировала, већ је настојавала да Србе поунијати, Милаш је био изазван папском енцикликом 1894. године, којом су православни позвани да се сједине са римском црквом. Ако се томе још дода посета крижевачког унијатског бискупа Јулија Дрохобецког (1891-1920) Далмацији, Милаш се „решио за акцију". Дрохобецки се уверио „да нико не мрзи толико унијате као православни Далматинци", а Милаш је својом ускршњом посланицом свештенству и народу 1896. скренуо пажњу на значај православне вере и на опасност која им прети од римокатолика и унијата. Ови најновији догађаји су га побудили да се пуне четири године посвети проучавању  „судбе православне вјере и цркве у Далмацији од најстаријих времена... Резултатом овога била је моја мила и најмилија књига Православна Далмација". Заиста је ово „најбољи пример како је Милаш био оспособљен и смео да увек одговори писањем на изазове, што му је доносило невоље од непријатеља, а славу од пријатеља и непристрасних научника".

После смрти митрополита Србије Инокентија, 1905, Никодиму Милашу је понуђен положај митрополита Србије. Међутим, он је одбио ову „часну понуду".

Смрћу епископа бококоторског Герасима (Петрановића) 1906. епископ Никодим је изгубио свога великог  пријатеља и одличног сарадника у борби за очување православља. За његовог наследника је именован архимандрит Доситеј (Јовић) конзисторијални референт, рачуновођа и благајник Далматинске епархије, због кога је Милаш доживео врло велике непријатности приликом примопредаје послова.

Црквено-правној науци, коју је обогатио изванредним радовима,85 Милаш 1907. године даје нову студију Рукоположење као сметња браку коју су на нож дочекала два ректора богословије: Стеван Веселиновић из Београда, и Јован Вучковић из Сремских Карловаца. Милашу је нарочито тешко пао напад Веселиновићев, јер га је напао „неприхватљивим начином у научној критици".Далматинској влади је добро дошао овај немили догађај да се ослободи Никодима Милаша „кога је сматрала за 'фанатичког православног', који јој је пријечио да тјера са православнима своју великокатоличку политику". Акцији против епископа Никодима придружили су се и неки интелектуалци, световњаци, монаси и свештеници. У исто време су неке црквене општине „резолуцијама" тражиле да се епископ Никодим свргне. Епископу Никодиму је било јасно ко стоји иза свега онога, те је 21. децембра 1911. године поднео цару „оставку на задарску епархију", а она му је уважена 19. јануара 1912. године.

Вест о Милашевом пензионисању примљена је у целом православном свету са великом жалошћу и протестом, а посебно у Русији у којој је Милаш уживао велики углед. Након пензионисања Кијевска духовна  академија прогласила  га је 2. марта 1912. године својим почасним чланом, а то је учинило и Словенско  добротворно  друштво  у  Петрограду  5.  маја  исте године.

Као умировљени епископ Никодим Милаш се већ 26. јануара поменуте године настанио у Дубровнику, одакле се 29. јануара опростио са свештенством и народом посланицом.

Располажући својом имовином, Милаш се у Дубровнику, под сталном контролом аустроугарске полиције, посветио научном раду. Док се Милаш налазио на лечењу у Штајерској, полиција му је, на дан проглашења рата Аустро-Угарске Србији, 23. јула 1914. године, претресла стан и однела приватну преписку и рукопис припремљен за штампу „Црква и држава у Аустро- Угарској".

Епископ Никодим Милаш умро је на Велики петак, 2. априла 1915. године у Дубровнику и сахрањен у приватној гробници. Његови посмртни остаци пренети су 4. октобра 1930. године у Шибеник  и  следећег  дана  сахрањени  у  посебној  капели  крај Успенског храма.