Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) рођен је 23.
децембра 1880. у селу Лелићу од родитеља
Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у
Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, Швајцарска,
где је 1908. одбранио докторску дисертацију Вера у Христово васкрсење као
основна догма апостолске цркве. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију
у Женеви. Двадесетог децембра 1909. замонашен је у манастиру Раковици и
рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи митрополита Србије
Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће
доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и
тесној вези.
Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима
српскога народа за време Првог светског рата, и о праведној борби коју је
Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути у Енглеску
и Америку јеромонаха др Николаја (Велимировића). Осврћући се на своју мисију у
Америци у току Првог светског рата, епископ охридски Николај је пет година доцније
писао: „Пре пет година ја сам био у Америци. Тада сам био послат од Српске
владе да посетим многобројне југословенске колоније у овој земљи, те да нашем
народу објасним значај титанске борбе, коју је водила малена Србија са великом
Аустријском царевином. Својим многобројним резолуцијама народ југословенски
тада се изјаснио за Србију и њене идеале."110
Пре избора за епископа еромонах Николај је био суплент Богословије светога Саве у
Београду. Свети архијерејски сабор Краљевине Србије изабрао га је за епископа
жичког 1919. године. Већ 1920. године епископ Николај по властитој жељи прелази
у Охрид. После доношења Устава Српске православне цркве, 1931, спроводи у дело
сједињење епархија Охридске и Битољске у јединствену Охридско-битољску епархију
са седиштем у Битољу. За време свог архипастирствовања у овој епархији епископ
Николај ствара у манастиру Калишту центар женског монаштва, који ће поред
манастира Хопова и Кувеждина бити расадник српског монаштва и попунити многе
празне и опустеле, за време Првог светског рата, српске манастире. Охридски
пустињак, како је епископа Николаја назвао један од најумнијих Срба нашега
времена, из Охрида, и касније из Битоља, управља у име Српске православне цркве
целокупним богомољачким покретом.
„Магнетизмом своје личности он је привукао и усмерио
латентну религиозност народних маса. И тако је, под његовим утицајем,
двадесетих година овога века организован тај верски покрет, превасходно
сељачки, који је импресионирао побожношћу и молитвеном ревношћу.'"
Богомољачки покрет дао је „само Хиландару
двадесетак искушеника и монаха. Од чланова НХЗ створене су
монашке матице „у
многим нашим манастирима.
Захваљујући овом покрету епископ Николај је обновио
монашки живот у запустелим манастирима у Овчару и Каблару.
Поред мисионарских курсева епископ Николај организовао је
саборе Хришћанске заједнице „на којима је долазило хиљадама богомољаца из свих
крајева и на којима је –изузев два случаја – увек присуствовао и говорио вођа
покрета епископ Николај. Поред неколико часописа Православне народне хришћанске
заједнице објављиване су сваке године књиге и књижице. До 1941. године издато
је у тој библиотеци преко стотину већих или мањих књига верске садржине.
Три године по смрти епископа жичког Јефрема, епископ
охридско-битољски Николај изабран је 21. јуна 1936. за епископа жичког. Након
његовог поновног доласка, Жичка епархија је доживела свој духовни препород.
Обновљени су многи манастири и подигнути нови парохијски храмови. На сваком
кораку осетила се снажна рука епископа Николаја. „С њим почиње једна нова
епоха. Он није привукао Цркви само народне масе него је надахуо и једну духовну
елиту (...)".
Епископ Николај ,је знао да се успне на врх сваке духовне
области или књижевног рада кога би се дотакао. У свему и вазда први или међу
првима: као беседник и песник не мање него као мисионар, мислилац и пророк.
Владика Николај је обновио српско црквено беседништво и
сам је био највећи беседник у историји Српске цркве.114 Његова дела, до сада
сабрана, „износе тринаест томова, мисионарски рад владике Николаја био је по
обиму огроман, а по садржају свестран и може се само поредити са делатношћу
светог Саве. У својству мисионара Српске цркве, путовао је између два Светска
рата на Запад, првенствено у Енглеску и Америку, но и у околне балканске земље,
у Цариград, али највише у Грчку, где је редовно посећивао Свету Гору и залагао
се за обнову хиландарског општежића. Учествовао је на бројним међународним и
међуцрквеним састанцима, јер се интересовао за екуменизам и спријатељио с
представницима англиканске и епископалне цркве. Сарађивао је 1930. на
предсаборној конференцији православних цркава, одржаној у светогорском
манастиру Ватопеду. У земљи се залагао за рестаурацију старих цркава, манастира
и других споменика. Одликовао се такође својом хуманитар-ном акцијом, подизао
дечје домове и хранилишта, од Битоља па до Чачка, Горњег Милановца, Краљева и
Крагујевца ".
Приликом конкордатске борбе, 1937, епископ Николај је
устао у заштиту животних интереса Српске православне цркве живом и писаном
речју, а онда је дошао рат. Одмах после немачке окупације епископ Николај је
интерниран у манастир Љубостињу, да би касније био премештен у манастир
Војловицу. Овде је био заточен заједно са патријархом српским Гаврилом. Из манастира
Војловице Немци су их 14. септембра 1944. Године одвели у логор Дахау.
Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945.116 После свога
ослобођења епископ Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно
време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку. „У Америци је до
последњег даха наставио мисионарску активност. Поред многих беседа и књига
написаних у емиграцији, радио је као професор православних богословија.
Предавао је у српској Богословији св. Саве у Либертивилу, али је највише живео
у руској средини, као предавач у Академији св. Владимира у Њујорку, Богословији
св. Тројице у Џорданвилу, Св. Тихона у Саут Канану (Пенсилванија, где је и умро
5. (18) марта 1956. Биоје сахрањен покрај српског манастира Св. Саве у
Либертивилу",117 а 1991. године пренет је у свој родни Лелић.
Нема коментара:
Постави коментар