Izdanje Biblije prvi put na internetu
Oko 800 stranica, najranije sačuvane hrišćanske Biblije, tzv. Sinajskog kodeksa (Codex Sinaiticus), restaurirano je i objavljeno na internetu. Dostupnost rukopisa u virtuelnoj verziji pruža naučnicima širom sveta mogućnosti za istraživanja i saradnju koji još pre nekoliko godina ne bi bili zamislivi. Posetioci vebsajta www.codexsinaiticus.org sada mogu da vide fotografije više od polovine od ukupno 1.460 strana dimenzija 40 x 35 cm originalne verzije ovog rukopisa, starog 1.600 godina.
Na fragmentima dokumenta iz četvrtog veka - napisanog na pergamentu, na grčkom jeziku, u vreme prvog hrišćanskog imperatora Konstantina - radili su i još uvek rade naučnici i institucije iz Velike Britanije, Nemačke, Egipta i Rusije. Stručnjaci kao što je Doktor Skot Mekendrik, šef odeljenja za zapadne rukopise u Britanskoj biblioteci (Britisch Library), tvrde da se zahvaljujući širokoj dostupnosti dokumenata otvaraju razne mogućnosti za istraživanja. "Kodeks Sinaitikus je jedno od svetskih rukopisnih blaga", kaže on. "Ovaj rukopis nudi uvid u razvoj ranog hrišćanstva i dokaze iz prve ruke o tome kako se tekst Biblije prenosio sa generacije na generaciju."
Originalna verzija ovog dokumenta pri tom je 1.500 godina mirno ležala u jednom manastiru na Sinaju, da bi 1844. rukopis bio pronađen, odnosno, kako monasi kažu, ukraden - i podeljen između Egipta, Rusije, Nemačke i Britanije. Sama činjenica da je ova knjiga uopšte opstala predstavlja svojevrsno čudo. Veruje se da je rukopis sačuvan zahvaljujući pustinjskom vazduhu, koji je idealan za konzervaciju, kao i zahvaljujući činjenici da je manastir Svete Katarine, koji se nalazi na hrišćanskom ostrvu usred muslimanske teritorije, u podnožju Sinajske gore, ostao netaknut, a njegove zidine neosvojene. U ovom manastiru bogosluženje i danas vrši 30 uglavnom grčkih pravoslavnih monaha, a pomažu im beduini muslimanske vere, kao i odvajkada, jer je ovo mesto sveto trima velikim religijama: judaizmu, hrišćanstvu i islamu. Sam manastir ima najveću biblioteku ranih rukopisa van Vatikana - sa oko 33.000 naslova - i zbirku ikona kojoj nema ravne nigde u svetu. Stoga ne predstavlja nikakvo iznenađenje što je uvršten u svetsku baštinu i što ga nazivaju Nojevom barkom, koja je kroz nemirne vekove bezbedno prenela i sačuvala duhovna blaga. 
Verovatno najstarija poznata verzija Biblije je digitalizovana, a njeni delovi su objedinjeni, prvi put nakon što je pre 160 godina otkrivena, tako da će od jula naredne godine svako u bilo kom delu sveta ko ima pristup internetu moći da vidi kompletan tekst i da pročita prevod.
Sinajski kodeks se, međutim, primetno razlikuje od savremene verzije Biblije.
Iz autorizovane verzije koju većina hrišćana danas poznaje nedostaju čitave knjige, a nema ni ključnih tekstova koji se odnose na vaskrsnuće. Kodeks, međutim, sadrži i dve dodatne knjige Novog zaveta. Jedna od njih je Jermin pastir, napisan u Rimu u drugom veku, a druga Varnavina poslanica. U njoj se ide dotle da se tvrdi da su Jevreji, a ne Rimljani, bili ti koji su ubili Isusa. Varnava, između ostalog, tvrdi da je čuo Jevreje kako viču, "njegova krv na nas!" i prepuna je antisemitskih osećanja. Da je ova poslanica sačuvana i u kasnijim verzijama, "patnje Jevreja u narednim vekovima bi, ako je to uopšte moguće, bile i gore", smatra istaknuti proučavalac Novog zaveta, profesor Bart Erman.
Većina ostalih razlika i varijacija je prilično mala, ali za one koji veruju da svaka reč Biblije dolazi od samog Boga i to zahteva izvesno objašnjenje. Kada se suočimo sa različitim tekstovima, koji je od njih je zaista autentičan? Erman kaže da je rođen i odgajan u evangelističkoj veri, te da je u potpunosti verovao u tekst Biblije sve dok nije pročitao originalne grčke tekstove i uočio izvesna neslaganja. Prema njegovim rečima, Biblija koju danas koristimo ne može se smatrati za nepogrešivu reč Božju, jer ono što imamo ponekad predstavljaju reči koje su pogrešno shvaćene ili prepisane, od strane prepisivača koji ni u kom slučaju nisu bili nepogrešivi. "Kada me ljudi upitaju da li je Biblija reč Božja, ja im odgovaram: ’Koja Biblija?’".
Kodeks i drugi rani rukopisi ne sadrže ni neke napomene o Isusovom vaznesenju na nebo, kao ni ključne delove koji se odnose na vaskrsenje, za koje, recimo, kenterberijski nadbiskup tvrdi da je suštinsko za hrišćansku veru.
Druge razlike tiču se Isusovog ponašanja. U jednom pasusu Kodeksa kaže se da je Isus bio "gnevan" dok je lečio leproznog, dok savremeni tekst beleži da ga je lečio sa "samilošću". Nedostaje i priča o ženi koja je uhvaćena u preljubi i trebalo je da bude kamenovana - dok Isus nije ukorio Fariseje, pozivajući ih da prvi kamen baci onaj koji je bez greha. Nema ni reči opraštanja izrečenih na krstu - Isus ne izgovara "Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine". Fundamentalisti koji veruju da je svaka reč u Bibliji istinita mogli bi ove razlike doživeti kao uznemirujuće. Slika, međutim, nije tako jednostavna. Neki tvrde da je drugi rani rukopis Biblije, Vatikanski kodeks (Codex Vaticanus), zapravo stariji, a i gotovo sve knjige Biblije postoje i u drugim, još ranijim verzijama, mada nigde objedinjene u jedinstven rukopis.
Mnogi hrišćani su odavno prihvatali da, mada Biblija predstavlja pouzdanu reč Božju, ona ipak nije lišena grešaka, jer ljudske ruke uvek greše. "Treba je shvatiti kao tekst koji je živ, kao nešto što se neprestano menja, dok brojne generacije pokušavaju da proniknu u Božji um", kaže Dejvid Parker, jedan od hrišćana koji su radili na izradi digitalne verzije Kodeksa. Drugi će, međutim, sve ovo možda više shvatiti kao dokaz da Biblija predstavlja ljudsku, a ne Božju reč.
Sinajski kodeks |
Нема коментара:
Постави коментар