уторак, 31. јануар 2012.

Манастир Свети Роман (Громан)




Манастир Свети Роман налази се око 20 км од Крушевца. Задужбина деспота Стефана Лазаревића.
У порти овог манастира је први пут био сахрањен Рајевски, који је погинуо код Горњег Адровца. Ту се налазио све док није ексхумиран и пребачен у родну Русију. Кажу да је овде заувек остало његово срце и утроба, јер је пре транспорта за Русију његово тело било отворено и испражњено од унутрашњих органа.

mj

Манастир Манасија (Фото: Громан)


mj

четвртак, 26. јануар 2012.

Studenica


Izvor: M. Jovanović

Crkva u Jagodini (1899)

Crkva u Jagodini (1899)

Kod pojedinih autora postoji dilema da li je ovu crkvu projektovao S. Ivačković ili D. Živanović sa Ilkićem. Ona je građena 1899. godine u opeci sa pojedinim delovima od kamena, a spoljna obrada u malteru izvedena je u slojevima obojenim crveno i svetložuto, podražavajući slojeve opeke i kamena. Koncentrisana krstoobrazna osnova sa glavnim kubetom u sredini, proširena je u uglovima krsta i dobila četiri manja kubeta isto obrađena kao i glavno. Ova nova koncepcija prostornog rešenja oslanja se u znatnoj meri na spomenike raške epohe dok je obrada pod uticajem neovizantinike. Na zapadnoj, južnoj i severnoj fasadi projektovani su isti portali sa dekorativnim stubovima, nadvišeni četvorodelnim prozorima pod zajedničkim snažnim lukom. Nad zapadnim delom crkve u unutrašnjem prostoru izvedena je galerija za hor. Čeone mase izraženog krsta, pod dvovodnim krovovima, a između istaknutih lizena, završene su kosim vencima i dekorisane lučnim frizom sa stubićima. I ovde je zvonik odvojen, visok i lepih proporcija, komponovan istim detaljima kao i na crkvi, a završen snažnim vencem sa isturenim lučnim frizom i četvrtastim tamburom sa osmougaonim kubetom. Sa svojim skladnim proporcijama crkva u Jagodini, u opštoj kompoziciji daje utisak izvesnog kompromisa između srpske tradicionalne crkvene arhitekture i neovizantinike, ili možda, utisak izvesnog približavanja tradicionalnoj formuli. Međutim, u detaljima koji su veoma bogati i vešto obrađeni može se lako zapaziti neposredan uticaj arhitekte Ilkića, i njegovog znalačkog tumačenja neovizantijske profilacije i dekorativnih motiva.

недеља, 15. јануар 2012.

субота, 14. јануар 2012.

Православна црква у центру Загреба



Малобројни православци у Загребу, Срби, Грци и Цинцари, углавном трговци, осећају духовну потребу за молитвеним домом и оснивају православну општину. Није то ишло лако, забележени су снажни отпори, а одлука је донета у Бечу, на основу писменог обраћања загребачких православаца цару Јосипу Другом. Богослужење православцима Загреба службено је одобрено 1786. године. Из манастира Лепавина, код Бјеловара, у Загреб стиже јеромонах Герасим Марковић и почиње да води црквене књиге. Убрзо га игуман лепавинског манастира повлачи, а уместо њега у Загреб шаље јеромонаха Петронија Стефановића који је 5. фебруара 1788. године у Загребу обавио прво крштење детета по православном обреду. Све те радње обављане су у прилагођеним просторима и наметала се велика потреба за црквом. Православна црквена општина Загреба обраћа се 1793. године градском Магистрату са молбом за издавање потребних докумената „јер намерава код двора у Бечу замолити дозволу за подизање православне цркве у Загребу“. У Магистрату улажу напоре да отежају целу процедуру, па, уз остало, траже списак православних породица, затим списак појединаца православне вере, отежући све док српски трговци нису пронашли други начин и убрзали провођење идеје у дело. Купили су католичку капелу Свете Маргарете, на самом улазу у Илицу, са припадајућим земљиштем. Капела је била у врло лошем стању, ван употребе, и плаћена је 4.000 форинти. За оно време велики новац. Православну општину у уговорном односу са Градском управом Загреба заступали су Андрија Рајковић, Ћирил Милошевић и Јован Штова.
Nova crkva, u duhu pravoslavne arhitekture, podignuta je na mestu stare bogomolje 1866. godine, po nacrtima arhitekte Franje Klajna. Snažan potres pogodio je Zagreb 1880. godine, oštetivši veliki deo grada do te mere da su mnoge kuće morale da budu srušene. Novosagrađena crkva izdržala je tu nevolju uz podnošljiva oštećenja.
R. Dmitrović

Saborna je crkva (katedrala) za Mitropoliju zagrebačko-ljubljansku i cijele Italije. Izgrađena je 1866. godine po nacrtu hrvatskog arhitekta Franje Kleina. Obnovljena je 1883.-1884. godine po nacrtima arhitekta Hermana Bollea. Tada je u nju postavljen sadašnji historicistički ikonostas s ikonama koje je radio slikar Epaminondas Bučevski, porijeklom iz Černovaca u Bukovini. Bollé će u još dva navrata restaurirati Preobražensku crkvu - 1899., kada na nju postavlja novu kapu zvonika i 1913.-1914. kada joj je potpuno modificirao pročelja.

Na ovom mjestu bila je katolička crkva sv. Margarete koja je pripadala Zagrebačkoj biskupiji, a spominje se od 1334., kao župna crkva uz koju su se održavali "margaretski sajmovi" (održavali su se od 1337.) Kasnije je crkva pripala župi sv. Marka, a 1794. prodana je pravoslavnim trgovcima. Pravoslavna crkvena općina zagrebačka, kao i sve pravoslavne općine u Habsburškoj Monarhiji u to se vrijeme nazivala grčkom-neujedinjenom. U njezinoj su ranoj povijesti grčki i cincarski trgovci igrali izuzetno veliku ulogu. Sa sve većim doseljavanjem Srba udio Grka u pravoslavnom stanovništvu Zagreba se počeo smanjivati, a i započela je njihova asimilacija u srpski, te djelom hrvatski etnikum. Od 1848. zagrebačka pravoslavna crkvena općina dobiva prefiks srpska. Stara crkva srušena je 1866. što zbog dotrajalosti što stoga jer izgledom i reprezentativnošću nije odgovarala potrebama zagrebačke pravoslavne zajednice. Na njenom mjestu sagrađena je sadašnja katedrala Preobraženja Gospodnjeg prema projektima Franje Kleina. [1] Zbog ovakve povijesti, ulica koja prolazi iza katedrale i danas se zove Margaretska, a ona koja prolazi ispred nje zove se Preobraženska.
Vikipedija

Gornjak

уторак, 10. јануар 2012.

петак, 06. јануар 2012.

даскал Стефан Раваничанин:

даскал Стефан Раваничанин: „Опет да кажемо да је нашем манастиру Раваници коначно пустошење било... 40 дана смо по путу ходили... и уселили смо се у некоје место више Будима звано Сентандреја... Ту саградисмо куће, како који може, и цркву од дрвета подигосмо... ту положисмо мошти светога цара Лазара српског”


Иконостас Саборне цркве у Сентандреји (1777–1781), рад Василија Остојића

Због сталних пресија римокатоличке цркве и почетног унијаћења, патријарх Арсеније Трећи издао је непосредно после сеобе циркуларно писмо – наредбу о хитној градњи првобитних богомоља. Отуд цркве брвнаре. Тек средином ХVIII века почео је свеколики преображај српског народа у Угарској, а за тада се везује и појава гражданства, махом трговаца, занатлија и виноградара-подрумара, који у родољубивом расположењу постадоше „ктитори и приложници” сентандрејских барокних и класицистичких храмова. Градили су их на истим, освећеним, местима где су биле цркве брвнаре. Подигли су Саборну или Београдску цркву са раскошним улазним каменоклесарским порталима и још раскошнијом дуборезбаријом олтарске преграде, на којој су барокне иконе новосадског сликара Василија Остојића. У центру вароши је Благовештенска црква са прелепом западном фасадом у стилу барока-рокаја и са иконостасом врсног сликара Михаила Живковића. На северној страни вароши мајстори кожарског заната подигли су Преображенску цркву са иконостасом сликара из Мале Русије. Четврта је црква Пожаревачка, у којој је иконостас темишварских зографа. Остале сентандрејске цркве, Ћипровачку, Оповачку и Збешку – због помањкања својих верника – будимска епархија уступила је другим вероисповестима. Dinko Davidov

Читаоци

Основни подаци о мени

11000 Beograd,Marka Oreškovića 38, artpress@ptt.rs žiro račun 355-0003200199249-79 PIB 107765521 http://art-press.blogspot.com/