среда, 25. децембар 2013.

Svetozar Ivačković

Svetozar Ivačković je sagradio nekoliko desetina parohijalnih crkava i grobljanskih kapela širom uže Srbije i Vojvodine, od kojih je tek polovina evidentirana. Pojedina dela naveo je u autobiografiji iz 1887. godine (pismo Stevanu D. Popović, načelniku Ministarstva prosvete i crkvenih dela), kao i na stranicama, „Srpskog tehničkog lista, dok neke njegove crkve pominje Feliks Kanic. Do sada su evidentirane Ivačkovićeve crkve u: Zvečkoj, Vranevu, Jasiki, Markovcu, Leskovcu kod Beograda, Kalni, Vrbici, Gradašnica, Kaoni, Čukojevcu, Crnojci, Sokobanji, Hisaru kod Leskovca, Guncati, Rudnoj Glavi, Vraniću, Grabovcu, Rasnice, Zasavici, Mozgovu, Jagodini i Svetog Nikole u Beogradu. Neke od navedenih hramova projektovao je u saradnji sa drugim kolegama iz Arhitektonskog odeljenja - Jovanom Ilkićem, Milanom Kapetanovićem i Dušanom Živanovićem.
http://www.velikanisrbije.com/Svetozar%20Ivackovic.php

понедељак, 23. децембар 2013.




Ово је погрешан натпис на разгледници. Ради се о српској цркви у Мостару:


Dobrotom Topčidera  i Alex_ZR

субота, 21. децембар 2013.

понедељак, 2. децембар 2013.

четвртак, 14. новембар 2013.

Arhimandrit Ničifor Dučić






Arhimandrit Ničifor Dučić testamentom je svu svoju imovinu ostavio "srpskom narodu" rasporedivši je na sledeći način:
"I Svoju uštedu koja je u mojoj k asi ostavljam Srpskoj Kraljevskoj Akademiji pod imenom "FOND NIĆIFORA DUČIĆA";
Akademija je vlasna utrošiti svake godine tri dijela interesa od mojeg fonda; a četvrti će dio redovno unositi u glavnicu mojega fonda radi umnožavanja dokle god Fond postoji.
Moja je želja da Akademija iz Fonda nagrađuje rasprave ili monografije ili cijelo delo iz srpske istorije, političke, vojničke i crkvene; a može iz srpske filologije, geografije i etnografije uopće.
Akademija će odrediti i temate za nagradu; koji ne smeju nikada biti političke sadržine; određivaće ocenjivače prema struci spisa za nagradu i davaće im pristojnu nagradu za trud.
Ako bi dosuđena nagrada s naknadom ocenjivačima bila veća od interesa, Akademija je vlasna spojiti dvogodišnji interes i izmiriti nagradu. U takvom slučaju neće raspisivati nagradu za jednu godinu.
S vremenu kad se umnoži moj fond Akademija je vlasna određivati jedan deo interesa i na druge kulturne potrebe u Srpstvu.
II Ostavljam:
Srpskoj Kraljevskoj Akademiji u vlastitost svoje književne radove; svoju sliku od M. Murata za Akademijinu galeriju.
Svoju knjižnicu Bogosloviji u Beogradu, s tim da se kao posebna celina smesti u knjižnicu, pošto ima svoje stelaže i da na njoj bude napisano KNJIŽNICA ARHIMANDRITA NIĆIFORA DUČIĆA, ZAVEŠTAO BIOGRADSKOJ BOGOSLOVIJI i da takva svagda ostane. Nije dopušteno da se daju knjige iz te moje knjižnice na čitanje van Bogoslovije.
III Srpskom Narodnom Muzeju u Beogradu, ostavljam, sva arhimandritska odličja, kao i sva svetovna odličja, i to: Orden Sv. Save I reda sa lentom, Orden Takovske zvezde II reda, Orden Takovski s mačevima III reda, Orden Miloša Velikog III reda, bugarski Orden za Građanske zasluge I reda s lentom, ruski Orden Sv. Ane II i III reda, crnogorski Orden Danilov za nezavisnost III reda, Orden Belog dvoglavog orla IV reda, Medalju Zlatnu i Srebrnu za hrabrost, Medalju Miloša Velikog, Zlatnu medalju za revnosnu službu, Zlatnu spomenicu i Gardijsku spomenicu. Ostavljam, takođe, Medalje crnogorske srebrne: vera, sloboda, hrabrost; medalju Grahovsku 1858. godine i medalju za Junaštvo 1862. godine.
Srpskom Narodnom Muzeju, još, ostavljam sve diplome na ordenje, medalje i članstva akademija i drugih učenih i humanih društava u Srbiji i van nje; oružje koje sam imao u ustancima i ratovima za oslobođenje i nezavisnost, kao i jedno narodno odelo u kome sam vojevao. Jedno zlatno pero u kutiji, spomen od dr Valtazara Bogišića za građu iz Hercegovine koju sam mu davao za njegove pravne radove.
Sve ove stvari želim da budu u Muzeju u jednoj grupi, ako je to moguće, a dragocenosti u kasi, s oznakom u katalogu od koga su.
IV Sve svoje ikone ostavljam crkvi Sv. Save na Savincu i to: srebrne Matere Božije Iverske i moje krsne slave Sv. Đorđa".
"Ostavljam: manastiru Duži i Hercegovini gde sam i počeo učiti i zakaluđerio se 500 dinara u zlatu; po 100 dinara u zlatu crkvi Sv. Save na Savincu, Bratstvu Bogoslova u Biogradu, Monaškom udruženju u Srbiji, Svešteničkom udruženju u Srbiji, Društvu za sirotu decu u Srbiji, Opštinskom Odboru za sirotinju u Biogradu, crkvi Male Gospođe u Lugu na Trebišnjici, gde sam rođen, srpskoj osnovnoj školi u Trebinju, manastiru Cetinjskom gde sam postao arhimandrit, manastiru Žitomisliću u Hercegovini gde sam sa svojim drugom, docnije hercegovačkim mitropolitom, Serafimom Perovićem ustanovio Duhovnu pripravnu školu za Hercegovinu, srpskom pjevačkom društvu Gusle u Mostaru, pjevačkom društvu Srpska sloga u Dubrovniku, srpskom pjevačkom društvu Sloga u Sarajevu, društvu Bratstvo Sv. Sava u Karlovcima".

среда, 13. новембар 2013.

Đoko Slijepčević: Popovi radikali


 
Iako Svetozar Marković nije bio neki oštar bojovnik protiv sveštenstva, njegove ideje veoma su negativno uticale ne samo na mase, za koje se on borio, i na inteligenciju, nego čak i na jedan deo sveštenstva, koje je odlazilo u Radikalnu stranku. Već 1871. godine, 23. jula, žalio se mitropolit Mihailo ministru prosvete „na pojave koje se opažaju kod mnogo mladih ljudi". Mitropolit je tražio da se zavedu strožije mere protiv „hulitelja" i da vlasti više paze „na agente, koji rasprostiru po narodu ateističke misli u cilju da proizvedu rastrojstvo".
Pristalica ideja Svetozara Markovića bilo je i među sveštenstvom. U društvu ljudi, koji su pomagali da se nabavi štamparija, u kojoj je štampano „Jedinstvo" pod uredništvom Svetozara Markovića, bio je i prota Jovan Jovanović, rektor Bogoslovije. Na listi radikalnih odbornika, koji su izabrani u Kragujevcu 15. februara 1876, bio je i sveštenik Miloje Barjaktarović, koji je bio tast socijaliste Maša Kojića. Među streljanim radikalnim prvacima bio je i sveštenik Marinko Ivković, koji je primao na sebe krivice mlađih optuženika samo da bi se oni mogli spasti od streljanja. U Paraćinu je, 1875. godine, đakon Zaka Arsenijević bio skupljač pretplatnika na „Oslobođenje". Jovan Skerlić tvrdi da „iz Beogradske Bogoslovije još za života Markovićeva, izlaze čitave generacije mladih popova, koji će s učiteljima biti apostoli radikalizma po selima, osnivači buduće Radikalne stranke u Srbiji".
 Pesničku dušu Milice Stojadinović-Srpkinje veoma su zabrinjavali ovi talasi bezbožja, koji su se širili Srbijom. Nalazeći se u Beogradu ona je sve ovo neposredno posmatrala i, 10. januara 1876, pisala Germanu Anđeliću: Srbiju ljubim i sad kao zemlju carevine naše, kao majku našu; no po svemu volela bih da nisam ovde. Jer onako kako ja za budućnost srbsku, za veru i crkvu osećam, nije nikakva sreća živeti, gde se vera oberučke ruši i neće se zemlji kruna već budi Bog s nama šta. Kaže se: Mi rušimo sve postojeće, mi nećemo crkvu, nećemo vladu, nećemo činovnike, mi ovo sve rušimo i oćemo novo na tim razvalinama da stvorimo" (Aleksa Ivić: Arhivska građa o jugoslovenskim književnim i kulturnim radnicima, knj. IV, 1723-1887, Beograd 1935, str. 411-412).
Mnogo radikalniji od Svetozara Markovića, u odnosu na Crkvu i na sveštenstvo, bio je Vaso Pelagić. Ovaj čudni, često veoma neuravnoteženi čovek, koji je ranije imao velikih zasluga za Crkvu, postao je vremenom oštar bogoborac. Natrunjen socijalističkim idejama, bez obrazovanja koje je imao Svetozar Marković i bez Markoviću urođene mekote, Pelagić je bio mnogo više buntovnik nego propovednik jednoga pogleda na svet i život. Još u maju 1869. Pelagijć je pisao Antoniju Hadžiću, da je gotov da se žrtvuje za narodne stvari. „Pa time se", veli on, „dičim, samo da mi je viđeti da moja draga Bogoslovija napreduje."
Kada se izvrgnuo u socijalistu, Pelagić je jurišao na Crkvu, nasrnuo na njezino učenje i jerarhiju, kojoj je jedno vreme i sam pripadao i tražio da se od Crkve oduzme sve što je imala. On zahteva da nagrada sveštenicima „bude ona milostinja koju im bude sam narod darovao" i da se manastiri ukinu, a „ako carstvo mraka i sebičnosti hoće da održava još za koje vreme čin kaluđerski", onda on predlaže ceo niz reformi, koje nisu značile ništa drugo nego puno uništenje i manastira i kaluđera. Pelagić, koji je i sam stvorio i rukovodio jednu Bogosloviju, sada predlaže „da se bogoslovske i učiteljske škole spoje ujedno i prenesu na neko veliko državno, manastirsko ili opštinsko imanje, gde će svi ti pripravnici za narodne učitelje i sveštenike izučavati sve ono što treba seoskom narodu.

Poznata su imena nekih sveštenika koji su, u raznim godinama, bili članovi Narodne skupštine, gde su javno istupali protiv Crkve. U narodnoj' skupštini, izabranoj 6. avgusta 1871, sveštenik Kosta Popović je tražio punu slobodu štampe. Vaso Pelagić je bio među onima koji su potpisali proglas prve, socijalističke, političke grupe, koja se javila 12. avgusta 1871. godine. Jedan od potpisnika ovoga proglasa, Jevrem Marković, brat Svetozara Markovića, tražio je da se manastirska dobra predaju narodu, a manastiri pretvore u crkve. Na manastirskom dobru trebalo je podignuti zemljoradničke i zanatske škole, a ostaviti samo šest manastira da u njima žive kaluđeri. Ovaj je predlog, kasnije, ponovio Veljko Jakovljević sa 16 poslanika. Jovan Bošković. predlagao je, 19. decembra 1875, da se crkve proglase za svojinu naroda i crkvene opštine i da te opštine raspolažu crkvenim novcem i prihodima. List „Staro oslobođenje" napadao je veru i dinastiju. I u aferu „crvenog barjaka" u Kragujevcu bili su umešani sveštenici, a među streljanima zbog „Topolske bune" bio je i sveštenik Panta Popović iz Azanje. Istaknuti radikali-sveštenici bili su i Nikola Krupežević i Marko Bogdanović. Sveštenik Marinko Ivković, koji je streljan na Kraljevici zbog Timočke bune, tražio je da se ukinu Duhovni sudovi, a bračne sporove da sude Okružni sudovi pod predsedništvom okružnog prote ili jednog sveštenika77. Veljko Jakovljević i Marko Bogdanović tražili su, 25. januara 1881, da se kaluđerski red ukine, da se manastiri pretvore u crkve i da se manastirske parohije predaju sveštenicima. Istorijske manastire trebalo je da čuva država, a dosadašnjim kaluđerima da se obezbedi izdržavanje do kraja života iz manastirskih prihoda. Kaluđerski podmladak ne bi bio dozvoljen.

петак, 8. новембар 2013.

четвртак, 7. новембар 2013.

уторак, 5. новембар 2013.

VIĆENTIJE RAKIĆ (1750—1818)


Rakić Vićentije, rodio se u Zemunu, godine 1750, gde se i učio, oženio, i postao trgovac. Njemu je kršteno ime bilo Vasilije.

Ostavši udov, ode 18 avgusta 1785 u manastir Fenek, gde ga 9 aprila 1786 zakaluđeri 
iguman Sofronije Stefanović, nadenuvši mu imeVićentije.

Godine 1786 juna 28, zađakoni ga u Karlovcima nakrački vladika 
Ćirilo Živković, a 5 jula, te iste godine, zapopi ga Stevan Stratimirović, koji je tada bio budimski vladika.

Rakić je neko vreme i u Šapcu služio kao sveštenik, i tu je složio u lepe, pobožne stihove 
Život Aleksija čoveka Božijega.

Godine 1796 januara 9, postao je iguman manastiru Feneku, a docnije, s kaluđerskih pletaka, bio je ponižen za proigumana.

Od godine 1799 do 1810, Rakić je bio u Trstu kao sveštenik pri crkvi Svetoga Spiridona.

Posle toga, došao je u Beograd, gde je učio mladiće koji su se spremali za sveštenički čin.

Za mojega detinjstva, življaše u selu Parcanima neki čiča Milisav Radojičić, zdrav i krenak starac, koji je u svoje vreme bio Rakićev učenik, i koji o svom učitelju pričaše kao o kakom ugodniku Božijem.

Godine 1813 jula 11, Vićentije Rakić napisao je i uz koricu oktojihu velike beogradske crkve prilepio 
Tropar i Kondak, na glas 8-mi, u kojima se priziva milostivi Bog da zaštiti Srbiju od "drzosti vražije"1.

Posle propasti Srbije, Rakić se vratio u Fenek, gde je preminuo 29 marta 1818. Sahranjen je u grobnici, s leve strane, u ženskoj preprati.

Rakić je bio čovek veoma vredan: čitao je dan i noć. Služeći se izvorima grčkim i ruskim, sastavljao je propovedi i učio narod.

Knjige Vićentnja Rakića, za koje sam mogao doznati, ovo su:

01. 
Pravilo molebnoje ko presvetoj Bogorodici, i prepodnjoj Paraskevi srpskoj, u Budimu, 1798:
02. 
Istorija manastira Feneka, pisana u Trijestu 1798, a štampana u Budimu, 1799;
03. 
Žertva Avramova, ili sobesedovanje grešnika s Bogomateriju, s grčkog, u Budimu, 1799; drugo izdanje u
     Beču, 1833; III, u Beogradu, 1835, IV, 1856, V — 1803;
04. 
Cvet dobrodetelji, s grčkog, u Budimu. 1800:
05. 
Pravilo Sv Spiridona, u Veneciji, 1802;
06. 
Žitije svetogo velikomučenika Jevstatija PlAkide, i svetago Spiridona čudotvorca, u stihovima, u Budimu, 1803;
07. 
Žitije prekrasnoga Josifa, u stihovima, u Venecnji, 1804:
08. 
Istorija o razorenju Jerusalima i o vzjatiji Konstantinopolja, u Veneciji, 1804;
09. 
Ljestvica imuštaja pedeset stepnej, u Veneciji, 1805:
10. 
Čudesi presvetija Bogorodici, s grčkog, pisano u Trstu, štampano u Veneciji, 1808;
11. 
Žitije Vasilija Velikiga, u stihovima, u Veneciji, 1808;
12. 
Propovedi za nedelje i praznike, u Veneciji, 1809:
13. 
Besednikov iliričesko-italijanski, u Mlecima, 1810:
14. 
Beseda o duvanu, u Veneciji, 1810;
15. 
Žitije Stevana Prvovenčanog, u stihovima, napisano u Šapcu 1791, a štampano u Budimu, 1813.
16. 
Pesan istorijski o žitiju Aleksija čeloveka Božiji, u stihovima, u Beogradu, 1835.

Ovi njegovi spisi, u svoje vreme, čitali su se rado, i bili su snažna pomoć osećanju religioznom i ljubavi prema narodu i otadžbini.

Bog da ga prati!


--------------------------------
1 M. Đ, Milićevića Časovi odmora I. 16.
str. 625-626

Milan Đ. Milićević
POMENIK ZNAMENITIH LJUDI 
U SRPSKOG NARODA
 NOVIJEGA DOBA
U SRPSKOJ KRALJEVSKOJ ŠTAMPARIJI

U BEOGRADU 1888.


http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=171.0

четвртак, 31. октобар 2013.

crkve


Редни број Предмет – област Техника Година Век
2394 Црква фотографија 20.
Изворни назив Црква апостола Петра,код Новог Пазара
Аутор или издавач Погледај детаље
Редни број Предмет – област Техника Година Век
2395 Црква фотографија 20.
Изворни назив Црква Св.Михаила,Стон
Аутор или издавач Погледај детаље
Редни број Предмет – област Техника Година Век
2396 Црква фотографија 20.
Изворни назив Црква Св. Трипуна,Котор
Аутор или издавач Погледај детаље

недеља, 27. октобар 2013.

Грачаница 1928.


Dobrrotom  Nemezis

Sveta Petka kod Niša

СУТРА ЈЕ СЛАВА, ЧЕСТИТАМО ДОМАЋИНИМА!

OKUČANI


POZDRAV SVIMA ...

уторак, 15. октобар 2013.

петак, 4. октобар 2013.

Прота Милан Ђурић

Прота Милан Ђурић је рођен у Заовинама 9. марта 1844. године. Био је народни трибун и оснивач радикалског покрета, члан Главног одбора радикалне партије. Био је народни посланик са прекидима од 1878. до 1917. године. Учествовао је у ослободилачким ратовима. Његов савременик, прота Витомир Видаковић га описује речима: „Велики у вери, истрајан у борби, несавитљив у данима искушења, прота беше горостас...“ Прота Ђурић је био далековид политичар, родољуб, хуманиста, посленик просвете и културе. На његову иницијативу, као посланика у Народној скупштини, проширена је мрежа основних школа у ужичком округу. Ужице је добило потпуну гимназију, савремену болницу, једну од првих електричних централа у Србији, Ткачницу и железничку пругу 1912. године. Залагањем ужичког народног трибуна, након 1903. у ужичком крају је заживела грађанска и парламентарна демократија. Добивши подршку од народних посланика, проте Милана Ђурића и Љубомира Стојановића, општинска управа у Ужицу на челу са Петром Чађевићем, предузела је низ мера ради бржег привредног и културног развоја овог краја. Постоје приче да све оно што Никола Пашић сам није смео или није хтео да каже старом краљу Петру I, чинио је то преко народног посланика и ужичког проте Милана Ђурића. А што краљ Петар није хтео лично да каже Пашићу у брк, то је, опет, ишло преко овог народног посланика, са којим је био пријатељ од времена кад није био краљ него кнез-емигрант на Цетињу. Кад год би се односи између краља Петра и Николе Пашића затегли, покушавао је прота Милан Ђурић да их како-тако измири. Упокојио се 30. априла 1917. године у Риму. Уз највеће државне почасти посмртни остаци проте Милана Ђурића су пренети у родно Ужице и сахрањени на Доварје 1926. године


среда, 25. септембар 2013.

Imotski

PRAVOSLAVNA CRKVA "USPENJA PRESVETE BOGORODICE" IZ 1722.G.




POZDRAV SVIMA ...
НИШ, ЦРКВА СВЕТОГ НИКОЛЕ, 1900
Милорад је написао/ла:

 




Moj vec pominjani deda-stric, prota Zivota jankovic, bio je do smrti ( 1997. ) nastojatelj crkve Sv. Nikole u Nisu. Bio je veoma bliski prijatelj sadanjeg Patrijarha srpskog, tada niskog vladike Irineja. Moja niska "Jankovicska" braca, Janko i Djoka Jankovici, kada danas dolaze za Beograd po poslu spavaju u prostorijama naseg Patrijarha. Njegovi su bliski, intimni prijatelji preko svoga oca cika-Zivote ( inace skolskog drugu Vladike svetog pomena, Ljubisava Vojinovica, Miloradovog ... vidi pre ...  ). Ja nemam nikakva slicna preimucstva.

Nastojatelj Saborne niske crkve ( cije je neprikosnovene snimke jos ranije dao nas uvazeni Milorad ) bio je o. Petar Gagulic iz toplickog sela Gornje Konjuse [ a grob mu je na prokupackom groblju ]. Napisao je prota Petar i monografiju o Sabornoj crkvi u Nisu i jos nekoliko knjiga. On mi je bio vrelo za raniji post o deda-Viktoru (Colakovicu), niskom mitropolitu iz turskih vremena. Gagulici su inace bili prve komsije Bojovica u s. G. Konjusi. Dobro se slagali.

Pozdrav,     grk
 


субота, 21. септембар 2013.

Србски свештеници

Свештеномученик Платон Бањалучки (Београд, 29. септембар 1874 — Бања Лука, 5. мај 1941) је православни светитељ. 

Епископ Платон је рођен је у Београду 29. септембра 1874. као Миливоје Јовановић. Школовао се у Врању и Нишу, а потом школовање наставио у Београдској богословији. Замонашио се као ученик трећег разреда богословије.

Свештеномученик
Платон Бањалучки
Када је завршио богословију рукоположен је за ђакона и презвитера. Године 1896. послат је у Србско подворје у Москви где је наставио богословско усавршавање на Духовној академији коју је завршио 1901. са степеном кандидата богословља. Када се вратио из Русије, постављен је за старешину манастира Рајиновца. Као професор службовао је у Алексинцу и Јагодини и за то време одликован је достојанством синђела, протосинђела и архимандрита.

У току Првог балканског рата 1912. архимандрит Платон је био бригадни свештеник, а у Првом светском рату војни свештеник. Кратко време био је администратор Охридске епархије. Окупацију је провео у Србији.

Свештеномученик Платон Бањалучки је био и старешина манастира Крушедола (1934-1936). За викарног епископа моравичког изабран је 1936. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава Росић 4. октобра у Сремским Карловцима уз саслужење митрополита загребачког Доситеја (Васића), митрополита Анастасија из Руске Православне заграничне Цркве, те епископа: бачког Иринеја (Ћирића), бостонског Макарија (РЗПЦ) и викарног, сремског Саве (Трлајића).

За епископа охридско-битољског изабран је 22. јуна 1938. После годину дана премештен је у Бању Луку.

Као епископ бањалучки дочекао је почетак Другог светског рата. Када му је саопштено да као рођени Србин из Србије мора да напусти НДХ, он је одговорио:

Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној старжи за све вријеме док ме Господ у животу подржи, остајуући уз своје стадо као добар пастир који душу своју полаже за своје овце

Усташе су ухапсиле владику Платона и одвели га 5. маја 1941, заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намесником из Босанске Градишке, изван Бањалуке где су их убили и бацили у реку Врбању. Свештеномученика Платона Бањалучког убио је усташа Асим Ћелић. Владичино изнакажено тело пронађено је у селу Кумсале 23. маја 1941. године.

Сахрањен је на војничком гробљу у Бањалуци, а 1973. пренет је у бањалучку Саборну цркву. Свети архијерејски сабор СПЦ га је 1998. године прогласио за свештеномученика и тада је унет у Именослов светих Србске православне цркве.

Србска православна црква слави га 22. априла по црквеном, а 5. маја по грегоријанском календару.

Никола Богуновић, (3. јануар 1908 — 1941) јереј СПЦ и парох у Доњем Лапцу. Рођен је у Зрмањи крај Грачаца. У Сремским Карловцима је 1929. завршио богословију, а рукоположен је 1932. Постављен је за пароха Доњег Лапца 1935. Усташе су га ухапсиле почетком маја 1941. и одвеле у Госпић. Ту је био жестоко мучен. Боли су га усијаним иглама по бради, носу и читавом телу. Чупали су му нокте и чупали су му браду и бркове. Био је сав изобличен. У јуну 1941. усташе су га са једном групом Срба везали жицом и одвели на Велебит. Бачен је у јаму заједно са многим Србима. После су усташе попљачкали његову кућу и бацили му живу жену и два мала синчића у једну јаму.

Милан Бањац (11. фебруар 1886 — 1941) јереј СПЦ и парох у Дрвару. Богословију је завршио у Призрену, па је 1910. рукоположен за свештеника у Бањој Луци. Послије тога је био у двије парохије, а 1914. је интерниран у Арад. Од 1918. до 1941. био је парох у Дрвару. Добио је орден Светог Саве. Ухапсиле су га усташе 14. јуна 1941. заједно са још 30 угледних Срба. Најприје су одведени у Босански Петровац, па 16. јуна код једне пећине на Рисовој греди. Ту су сви убијени и бачени у пећину. Преживјели свједоци су причали да су Милана Бањца највише мучили. Одрезали су му руке, уши и нос. Док су му сјекли нос и уши, гурали су му одсјечене дијелове и говорили „Лижи попе, твоју пасју крв“. Заједно са њима у исту јаму је тада бачен и свештеник Милан Голубовић. 

Георгије Богић (6. фебруар 1911 — 17. јун 1941) је био јереј СПЦ и парох у Нашицама.

Родио се у Суботској крај Пакраца. Богословију је завршио у Сарајеву, а рукоположен је 1934. у Пакрацу. Пре доласка у парохију Нашице, служио је у парохијама Мајар и Боломчани. О убиству Георгија Богића пише Виктор Новак у својој књизи Магнум Кримен, да је за његову смрт крив католички фратар Сидоније Шолс. Виктор Новак наводи да је Сидоније Шолц „на најзверскији начин наредио убиство месног пароха Ђорђа Богића. Извели су га из стана у пола ноћи и искасапили га - одрезали су му нос, језик, очупали браду, распорили стомак и замотали црева око врата“.

Србска православна црква га је прогласила за свештеномученика и његов дан се обележава 4/17. јула.

Данило Бракус (25. мај 1911 —1941.) јереј СПЦ и парох у Бјелопољу крај Коренице. Рођен је у Залужници крај Оточца. Богословију је завршио у Сарајеву 1936., а рукоположен је 1938. Усташе су га ухапсиле неколико дана након проглашења НДХ. Најпре је био у кореничком затвору, где су га страшно мучили. Сведоци су навели да му је брада била посута бензином и запаљена. Одведен је у Госпић, где је и убијен.

Свети свештеномученик
Дамјан Граховски
Бранко Добросављевић (4. јануар 1886 —7. мај 1941. ) протојереј СПЦ и парох у Вељуну. Рођен је у Скраду крај Војнића. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1908., а рукоположен је 1909. Био је парох у Бувачи, Радовици и Вељуну. Добио је орден Светога Саве и Орден југословенске круне. Усташа из Вељуна, Иван Шајфор је организовао хапшење 500 Срба из Вељуна, Цвијановић Брда и Полоја. Затворили су их и мучили у жандармеријској станици. Посебно су мучили протиног сина, па су следећег дана натерали проту да живом сину очита опело. Свих 500 Срба су побили 7. маја 1941. код Хрватског Благаја у шуми "Кестеновац".

Милан Докмановић (1. мај 1887 — 1941) протојереј СПЦ. Рођен је у Крушевицама код Требиња. У Сремским Карловцима је завршио гимназију и богословију. Рукоположен је 1911. Постао је протски капелан у Плашком, који је тада био седиште горњокарловачке епархије. У Плашком постаје парох 1932. Заједно са епископом Савом Трлајићем и још неким свештеницима усташе су му одредиле 25. априла 1941. кућни притвор. Ухапсили су га 28. маја 1941. и одвели у огулински затвор. Био је у истој ћелији са протом Исом Пејновићем. Један усташа је једнога дана њих двојицу мучио и малтретирао у дворишту затвора, а неколико дана им нису давали храну. Заједно са 46 других Срба 9. јуна 1941. усташе их транспортирају у концентрациони логор Даница код Копривнице. У Копривници нису били дуго, него је цела једна група 1. јула одвезена у Госпић. Ту су претучени, одведени на Велебит, убијени и бачени у Јадовно.

Владимир Дујић (23. септембар 1868 —1941. ) протојереј СПЦ. Рођен је у Модрушу код Бигојна. Учитељску школу је завршио у Карловцу, а богословију у Сремским Карловцима 1890., а те године је и рукоположен. Постао је парох у Сењу. Капелан у Ријеци постаје 1893. После тога је био парох у Мочилима, а од 1900 у Србским Моравицама. Добио је Орден Светог Саве XX степена. У Србске Моравице је на Павелићев имендан (13. јун 1941. ) дошло око 15 усташа под водством усташког сатника. Све угледније Србе су тада похапсили, међу њима и проту. Одвели су их у огулински затвор, а одатле у логор Даницу код Копривнице. У логору је један усташа ударио проту Владимира Дујића по очима. Разбио му је наочаре, које су посјекле проту. Усташа је даље злостављао проту обливеног крвљу, али прота се према сведочењу једнога сведока држао јуначки, као да се не боји ни смрти, ни усташа и својим држањем је импоновао и уливао храброст. Шаљу га са још 250 Срба крајем јуна у Госпић. Ту је испребијан са осталим свештеницима. Онда су их све одвели, убили и бацили у Јадовно.

Никола Загорац (9. септембар 1910 —1941.), јереј СПЦ и парох у Личком Петровом Селу. Рођен је у Брезику код Госпића. Завршио је богословију 1932. на Цетињу, а рукоположен је 1933. Био је краће време парох у Удбини, а онда прелази у Личко Петрово Село. Ухапшен је одмах кад је проглашена НДХ. Постоји више сведочанстава о њему, али се међусобно не слажу. По првом сведоку убијен је у црквеној порти заједно са 43 Србина. По другом сведоку убијен је на стругари крај Бихаћа са још 700 Срба из Личког Петровог Села. По трећем усташе су крај Плитвичких језера убили неког свештеника, кога су попели на звоник и бацили кроз отвор. Док је падао дерали су се "Неста крста од три прста". Кад је пао притрчали су и проболи га бајунетом. Породицу Николе Загорца, супругу и двоје деце, усташе су отерале у Јасеновац маја 1942.

Теофан Косановић (1881 —1941.) игуман манастира Гомирје у горњокарловачкој епархији. Убиле су га усташе 1941.

Рођен је у Вери код Плашког, где је било седиште горњокарловачкој епархије. Постао је монах 1903. Као јеромонах служио је у парогијама Поникве, Бриње, Гомирје и Мариндол. Игуман манастира Гомирје постао је 1929. и на том положају је остао до мученичке смрти 1941. Усташе су њега и јеромонаха Нектарија Дазгића ухапсиле јуна 1941. и одвели га у усташки логор "Кула" у Огулину. Тај логор је био у бившој франкопанској тврђави. После осам дана мучења одвели су га у концентрациони логор "Даница" у Копривници. Ту је био страховито мучен. Из Копривнице га 30. јуна 1941. шаљу у Госпић, где је провео неко време. Са Групом Срба је одведен и после мучења бачен у јаму Јадовно на Велебиту.

Павле Обрадовић (17. јун 1871 —1941.), протојереј СПЦ. Рођен је у Брувну крај Грачаца. Завршио је гимназију у Сремским Карловцима, где је завршио и богословију 1892. Рукоположен је 1894. и постао је парох најпре у Истоку, па у Набљусима крај Доњег Лапца, где је био парох све до 1941. Из усташког стана (штаба) је добио између 15. и 16. јуна 1941. позив да дође на саслушање у Доњи Лапац. Тада је отпочела масовнија ликвидација истакнутијих Срба. По доласку у Доњи Лапац затворен је и отпремљен је у госпићки концентрациони логор. Убијен је и бачен у јаму Јадовно на Велебиту.

Милан Поповић (1874 — 1941) јереј СПЦ и парох из Мартин Брода из далматинске епархије. После шест разреда гимназије отишао је на богословију коју је завршио у Рељеву 1899. Рукоположен је 1899. и посто је парох У Палачиништу код Приједора, После је био у Хашанима крај Босанске Крупе. Служио је и у Рмањ манастиру код Мартин Брода на реци Уни. Писао је у "Босанској вили" и другим часописима. Током Првог светског рата, аустријске власти су га интернирале и затвориле у Араду. Доласком Другог светског рата и НДХ ухапшен је јула 1941. и затворен је у Кулен Вакуфу. Одвели су га 29. јула у Лички Бушевић, где су га страховито мучили. Усташе су га заклале и бациле у једну од јама.

Михаило Поповић (Бискупија, 6. новембар 1899. — јама Голубњача, 1941) је био јереј СПЦ и парох у Полачи код Книна.
Рођен је у Бискупији код Книна. Богословију у Сремским Карловцима је завршио 1928., па је те исте године рукоположен. Постао је најпре парох у свом месту Бискупији, па онда у Церању и на крају у Полачи код Книна. Док је на Спасовдан 1941. служио Свету Литургију усташе су упали у цркву и ухапсили га на излазу из цркве. Тада су ухапсили већи број људи, који су били у цркви. Све су их одвели у затвор у Книну. Држали су их ту до 5. јуна 1941, па су их одвезли до рудника под Промином. Свезали су их све једним ланцем, побили и бацили у чувену јаму Голубњачу.

Никола Радмановић (1869 —2. август 1941.) протојереј СПЦ. Рођен је у Садиловцу код Слуња 1869. у свештеничкој породици. У Садиловцу је завршио основну школу, а гимназију и учитељску школу је завршио у Карловцу. Богословију је завршио у Задру 1895, а рукоположен је 1896. Постао је помоћник пароха у Плашком, који је тада био седиште горњокарловачке епархије. Од 1900. постаје парох у Слушници код Слуња. Добио је орден Светог Саве. Када је проглашена НДХ одбио је да оде у Србију и тиме напусти свој народ. На Светог Илију 2. августа 1941. у Слушницу су дошле усташе из Слуња. Запечатили су цркву, а Николу су са породицом одвели у Слуњ и затворили у школи заједно са још 700 Срба. После великог мучења све су их побили те ноћи 2. августа. Закопали су их у заједнички гроб на десној страни Коране на месту званом Растоке. После тога усташе су попљачкали цркву и срушили је.

Кипријан Релић (2. фебруар 1904 — 1941) јеромонах СПЦ и парох у Вери крај Вуковара. Родио се у католичкој породици. Када је завршио католичку богословију прешао је на православну веру. Замонашио се у манастиру Фенек у Срему. Јерођакон је постао 1929., а јеромонах 1931. Од 1935. до 1940. био је парох у Миклушевцима, а онда прелази у Веру. У време НДХ, током насилног прекрштавања Срба охрабривао је Србе да не напуштају православље. Усташе су му обећале положај, само да се врати у католичанство. Пошто је одбио да поново буде католик хапсе га у септембру 1941. и шаљу у Јасеновац. Један од старешина логора Јасеновац Марјановић му је био школски друг, али му није могао опростити што је напустио католичанство. Убијен је нешто после 22. новембра у групи од 60 Срба. Неке су убили метком, а неке полугама помлатили. После су их бацили у пећ у циглани и све спалили.

Свети свештеномученик Дамјан Граховски је рођен 19. фебруара 1912. године у Плавну, срез Книн. Богословију је завршио на Цетињу 1932. године. Рукоположен је за ђакона 17., а за свестеника 18. марта 1934. године у Шибенику.
 
Службовао је у Жегару, а потом у Босанском Грахову гдје га је рат затекао. Крајем мјесеца маја 1941. године, повукла се италијанска војска из Грахова и околине, а замијенила је усташка јединица. Усташе су одмах, 14. јуна 1941. године, почели хапсити виђеније грађане из мјеста и околине. Међу њима су ухапсили и свештеника Дамјана. Близу двадесет дана он је провео у затвору Среског суда у Босанском Грахову, а послије тога је одведен у Книн, а потом у Госпић, гдје се налазио као логораш под бр. 577. Из логора је одведен у Јадовно и тамо убијен, односно жив је био одеран од усташа и послије тога бачен у јаму.

На редовном засједању Светог архијерејског сабора СПЦ, 20-27. маја 2003. године, на приједлог Епископа Хризостома бихаћко-петровачког, убројан је у сабор светих свестеномученика Цркве Божије. Његов спомен наша Црква слави 31. маја.

Izvor: http://srbskocarstvo.blogspot.com/search/label/Злочини%20Хрвата

понедељак, 9. септембар 2013.

МАНАСТИР СВЕТИ НАУМ ОХРИД

 

МАНАСТИР СВЕТИ НАУМ ОХРИД


Једно време је у порти манастира Светог Наума био и пирг Светог Јована Владимира, који је пројектовао Момир Коруновић. Milorad Jovanović

Пратиоци

Основни подаци о мени

11000 Beograd,Marka Oreškovića 38, artpress@ptt.rs žiro račun 355-0003200199249-79 PIB 107765521 http://art-press.blogspot.com/