Đoko Slijepčević: Popovi radikali

 

Iako Svetozar Marković nije bio neki oštar bojovnik protiv sveštenstva, njegove ideje veoma su negativno uticale ne samo na mase, za koje se on borio, i na inteligenciju, nego čak i na jedan deo sveštenstva, koje je odlazilo u Radikalnu stranku. Već 1871. godine, 23. jula, žalio se mitropolit Mihailo ministru prosvete „na pojave koje se opažaju kod mnogo mladih ljudi". Mitropolit je tražio da se zavedu strožije mere protiv „hulitelja" i da vlasti više paze „na agente, koji rasprostiru po narodu ateističke misli u cilju da proizvedu rastrojstvo".

Pristalica ideja Svetozara Markovića bilo je i među sveštenstvom. U društvu ljudi, koji su pomagali da se nabavi štamparija, u kojoj je štampano „Jedinstvo" pod uredništvom Svetozara Markovića, bio je i prota Jovan Jovanović, rektor Bogoslovije. Na listi radikalnih odbornika, koji su izabrani u Kragujevcu 15. februara 1876, bio je i sveštenik Miloje Barjaktarović, koji je bio tast socijaliste Maša Kojića. Među streljanim radikalnim prvacima bio je i sveštenik Marinko Ivković, koji je primao na sebe krivice mlađih optuženika samo da bi se oni mogli spasti od streljanja. U Paraćinu je, 1875. godine, đakon Zaka Arsenijević bio skupljač pretplatnika na „Oslobođenje". Jovan Skerlić tvrdi da „iz Beogradske Bogoslovije još za života Markovićeva, izlaze čitave generacije mladih popova, koji će s učiteljima biti apostoli radikalizma po selima, osnivači buduće Radikalne stranke u Srbiji".

 Pesničku dušu Milice Stojadinović-Srpkinje veoma su zabrinjavali ovi talasi bezbožja, koji su se širili Srbijom. Nalazeći se u Beogradu ona je sve ovo neposredno posmatrala i, 10. januara 1876, pisala Germanu Anđeliću: Srbiju ljubim i sad kao zemlju carevine naše, kao majku našu; no po svemu volela bih da nisam ovde. Jer onako kako ja za budućnost srbsku, za veru i crkvu osećam, nije nikakva sreća živeti, gde se vera oberučke ruši i neće se zemlji kruna već budi Bog s nama šta. Kaže se: Mi rušimo sve postojeće, mi nećemo crkvu, nećemo vladu, nećemo činovnike, mi ovo sve rušimo i oćemo novo na tim razvalinama da stvorimo" (Aleksa Ivić: Arhivska građa o jugoslovenskim književnim i kulturnim radnicima, knj. IV, 1723-1887, Beograd 1935, str. 411-412).

Mnogo radikalniji od Svetozara Markovića, u odnosu na Crkvu i na sveštenstvo, bio je Vaso Pelagić. Ovaj čudni, često veoma neuravnoteženi čovek, koji je ranije imao velikih zasluga za Crkvu, postao je vremenom oštar bogoborac. Natrunjen socijalističkim idejama, bez obrazovanja koje je imao Svetozar Marković i bez Markoviću urođene mekote, Pelagić je bio mnogo više buntovnik nego propovednik jednoga pogleda na svet i život. Još u maju 1869. Pelagijć je pisao Antoniju Hadžiću, da je gotov da se žrtvuje za narodne stvari. „Pa time se", veli on, „dičim, samo da mi je viđeti da moja draga Bogoslovija napreduje."

Kada se izvrgnuo u socijalistu, Pelagić je jurišao na Crkvu, nasrnuo na njezino učenje i jerarhiju, kojoj je jedno vreme i sam pripadao i tražio da se od Crkve oduzme sve što je imala. On zahteva da nagrada sveštenicima „bude ona milostinja koju im bude sam narod darovao" i da se manastiri ukinu, a „ako carstvo mraka i sebičnosti hoće da održava još za koje vreme čin kaluđerski", onda on predlaže ceo niz reformi, koje nisu značile ništa drugo nego puno uništenje i manastira i kaluđera. Pelagić, koji je i sam stvorio i rukovodio jednu Bogosloviju, sada predlaže „da se bogoslovske i učiteljske škole spoje ujedno i prenesu na neko veliko državno, manastirsko ili opštinsko imanje, gde će svi ti pripravnici za narodne učitelje i sveštenike izučavati sve ono što treba seoskom narodu.

Poznata su imena nekih sveštenika koji su, u raznim godinama, bili članovi Narodne skupštine, gde su javno istupali protiv Crkve. U narodnoj' skupštini, izabranoj 6. avgusta 1871, sveštenik Kosta Popović je tražio punu slobodu štampe. Vaso Pelagić je bio među onima koji su potpisali proglas prve, socijalističke, političke grupe, koja se javila 12. avgusta 1871. godine. Jedan od potpisnika ovoga proglasa, Jevrem Marković, brat Svetozara Markovića, tražio je da se manastirska dobra predaju narodu, a manastiri pretvore u crkve. Na manastirskom dobru trebalo je podignuti zemljoradničke i zanatske škole, a ostaviti samo šest manastira da u njima žive kaluđeri. Ovaj je predlog, kasnije, ponovio Veljko Jakovljević sa 16 poslanika. Jovan Bošković. predlagao je, 19. decembra 1875, da se crkve proglase za svojinu naroda i crkvene opštine i da te opštine raspolažu crkvenim novcem i prihodima. List „Staro oslobođenje" napadao je veru i dinastiju. I u aferu „crvenog barjaka" u Kragujevcu bili su umešani sveštenici, a među streljanima zbog „Topolske bune" bio je i sveštenik Panta Popović iz Azanje. Istaknuti radikali-sveštenici bili su i Nikola Krupežević i Marko Bogdanović. Sveštenik Marinko Ivković, koji je streljan na Kraljevici zbog Timočke bune, tražio je da se ukinu Duhovni sudovi, a bračne sporove da sude Okružni sudovi pod predsedništvom okružnog prote ili jednog sveštenika77. Veljko Jakovljević i Marko Bogdanović tražili su, 25. januara 1881, da se kaluđerski red ukine, da se manastiri pretvore u crkve i da se manastirske parohije predaju sveštenicima. Istorijske manastire trebalo je da čuva država, a dosadašnjim kaluđerima da se obezbedi izdržavanje do kraja života iz manastirskih prihoda. Kaluđerski podmladak ne bi bio dozvoljen.