четвртак, 23. децембар 2010.

Црква Александра Невског,


Црква Св. Александра Невског, чији су култ донели у Београд војници Добровољачког руског корпуса генерала Черњајева, почела је да се гради 1912. године према пројекту архитекте Јелисавета Начић (1878-1955). Услед избијања Првог светског рата изградња цркве је трајала до 1929. године. Значајно учешће у завршавању овог храма имао је архитекта Василије Андросов. У архитектонском погледу црква је конципирана у у традицији моравске школе српских средњовековних споменика. Основа је у облику триконхоса са једном унутра полукружном, а споља тространом апсидом на источној страни и две истоветне бочне апсиде. Изнад централног дела уздиже се осмострано кубе, а изнад припрате звоник. Са посебном пажњом обрађена је фасадна пластика – биљни преплети, декоративни венци и розете. Иконостас постављен 1930. године првобитно је био предвиђен за задужбину Карађорђевића на Опленцу. Иконе су настале у иконописној радионици Бориса Сељанка 1930. године. У северној певници постављен је мермерни олтар – споменик палим ратницима у ослободилачким ратовима 1876-1878, 1912-1913. и 1914-1918. године, рађен по пројекту Михаила Милојковића 1930. године. У јужној певници, као пандан претходном, налази се мермерни споменик посвећен руском цару Николају II и краљу Александру I Карађорђевићу. Изнад натписа посвете налазе се иконе светитеља који су били патрони овим владарима – Св. Николе и Св. Александра Невског. У цркви се чувају многе реликвије из XIX и XX века.


Службени лист града Београда бр. 4/83

Топчидерска црква,





Подигнута између 1832. и 1834. године као придворна црква уз конак, црква Светих апостола Петра и Павла сматра се највишим стваралачким дометом и најпотпунијим градитељским изразом црквене архитектуре из времена владавине кнеза Милоша Обреновића. О њеној изградњи бринули су исти неимари који су радили на Конаку кнеза Милоша – Јања Михаиловић и Никола Ђорђевић.
По облику и богатој декорацији на каменим фасадама, ова црква представља најрепрезентативнију сакралну грађевину тог времена. Својим архитектонским решењем црква је везана за старе, средњовековне градитељске узоре, док се у изгледу западне фасаде и звоника уочава примена упрошћених барокних облика. Конципирана је као једнобродна грађевина, засведена полуобличастим сводом, са полукружном олтарском апсидом и две правоугаоне певнице. На западној страни налази се припрата над којом је двоспратни звоник. На фасадама, рашчлањеним пиластрима повезаним двоструким фризом аркада, најдекоративније обрађени детаљ представљају архиволте западног и јужног портала са флоралним, зооморфним и антропоморфним мотивима, изведеним у плитком рељефу. Украшавање ентеријера, првенствено иконостаса, поверено је земунском сликару Константину Лекићу, зографу Јањи Молеру и сликару Димитрију Јакшићу. Данашњи иконостас, постављен за време владавине кнеза Милана Обреновића 1874. године, осликали су Стеван Тодоровић и Никола Марковић.

Одлука Уметничког музеја бр. 1108
од 02.12.1946.

Спомен црква у Лазаревцу


Спомен црква са криптом у којој се чувају кости изгинулих војника у Колубарској бици представља историјски споменик посвећен трајном сећању на велике жртве српског народа у једној од највећих битака у српској ратној историји, како по испољеној храбрости бораца, тако и по вештини командног кадра. Црква је изграђена по пројекту архитекте Ивана Рика 1938-1941. године. Oштећена у бомбардовању, црква је поправљена после ослобођења. Ново уређење крипте изведено је 1960-61. године по пројекту архитеката Д. Павловића, Д. Тадића и О.Храбовског. Архитектонско-скулпторским решењем крипта је добила садржај који изражава сећање на Колубарску битку и изгинуле борце – бронзане рељефе чији мотиви асоцирају на догађаје из 1914. године, рад вајара Михаила Томића, мермерне информативне плоче и у зиду симболично назначене касете са називом пукова који су учествовали у бици.

Службени гласник СРС бр. 14/79

Београдска Саборна црква


Београдска Саборна црква је грађена од 1837. до 1840. године на месту старе цркве из 1728. године. Још од XVI века на овом месту је постојала црква посвећена истом патрону – арханђелу Михаилу. Радове су, према плановима Фридриха Кверфелда, изводили панчевачки мајстори.
Црква је решена као једнобордна грађевина засведена полуобличастим сводом са високим звоником над западним прочељем и полукружном апсидом на истоку. На класицистички обликованим фасадама истиче се примена барокних елемената, нарочито видљива у изгледу звоника цркве. Преузимање овакавог типа сакралних грађевина, карактеристичних за црквено градитељство Карловачке митрополије, значило је окретање Београда ка европским архитектонским и уметничким тенденцијама. Сликарску и дрворезбарску декорацију цркве израдили су у то време најпознатији српски сликари, који су своје знање стекли школовањем у Бечу. Иконе на иконостасу и зидне композиције на сводовима насликао је Димитрије Аврамовић, док је иконостас рад вајара Димитрија Петровића. Богатство ентеријера употпуњују остали декоративно обрађени елементи, попут тронова, црквеног намештаја и проповедаонице. Унутрашња декорација је у потпуности довршена 1845. године, када је храм и освећен. У цркви се чува богата ризница старих икона, златарских предмета, старих штампаних књига и других предмета из XVII и XVIII века. Крајем 2003. и почетком 2004. године над западним прочељем постављени су мозаици са представом патрона цркве. У сакралној топографији Београда Саборна црква је од свог подизања заузимала најистакнутије место. Играла је значајну улогу у многим историјским догађајима. Током XIX века у Саборној цркви је обављано миропомазање свих српских владара пре ступања на престо, а неки од њих су ту и крунисани. Испред главног улаза у цркву налазе се гробови Доситеја Обрадовића и Вука Караџића, док су уз зидове наоса смештене гробнице кнезова Милоша и Михаила Обреновића и црквених великодостојника.

Службени гласник СРС бр. 14/79

Манастир Фенек,



Манастир су, по предању, основали српски деспоти Максим и Јован Бранковић са мајком деспотицом Ангелином. У историјским изворима најраније се помиње 1563. године. Стара, првобитна црква срушена је 1793. До 1797. године подигнута је данашња црква Св. Петке, изразити примерак српског војвођанског барока с краја XVIII века. Црква је једнобродна грађевина, с полукружном апсидом, високим звоником и полигоналним кубетом изнад централног простора. Резбарски радови на иконостасу из 1798. године дело су познатог дрворезбара Аксентија Марковића, иконе је насликао 1818. панчевачки сликар Петар Радосављевић, а зидне слике Димитрије Петровић. Пространи манастирски конаци подигнути су 1798, а капела је изграђена почетком XIX века.
Манастир Фенек је играо важну улогу као црквени, културни и политички центар, кроз разне епохе новије српске историје. Уочи Кочине крајине у њему је 1788. аустријски цар Јосиф II примио кнеза Алексу Ненадовића. Овде су се окупљале избеглице из Србије, као и они који су помагали устанак. После слома устанка 1813. године у Фенеку су једно време боравили Карађорђе, Јаков Ненадовић, поп Лука Лазаревић и друге вође устанка. Улогу политичког центра Фенек је задржао и у току Првог светског рата.

Службени гласник СРС бр. 14/79

http://www.belgradeheritage.com/kulturna_dobra/surcin/manastir-fenek.html

Манастир Павловац,


Манастирски комплекс на падинама Космаја потиче из прве четвртине XV века, када се овај простор налазио у оквирима српске државе под влашћу деспота Стефана Лазаревића. Поред цркве, посвећене светом Николи, у оквиру комплекса сачуване су рушевине још три објекта профане намене из истог времена. Ктитор манастира данас није познат, иако се претпоставља да би то могао бити сам деспот. По својим архитектонским карактеристикама црква припада групи споменика моравске школе на којима је приметно преплитање локалног градитељског искуства и утицаја приморске архитектуре. Основа је решена у облику сажетог триконхоса с петостраним певничком и тространом олтарском апсидом и припратом на западној страни. Прелаз између квадратне основе поткуполног простора и цилиндричног постоља тамбура с куполом остварен је преко пандантифа. Сложено решење постоља за осмострани тамбур као и три различита типа колонета на његовим угловима представљају једну од особености цркве. Зидање је остварено употребом ломљеног и полупритесаног камена, без употребе опеке. Поред прозора олтарске апсиде и тамбура, решених на уобичајени начин, карактеристичан детаљ представљају кружни прозори са розетама на бочним фасадама и певницама. Унутрашњост цркве била је живописана. У олтарској апсиди налазила се камена часна трпеза која је данас обновљена. Манастир Павловац један је од најстаријих споменика српске средњовековне културе на подручју града Београда. Сачувани манастирски конак представља редак пример профане, стамбене архитектуре средњовековне Србије.

Службени гласник СРС бр. 28/83

Манастир Грабовац


Манастир Грабовац са црквом Св. Николе саграђен је на месту ранијег манастира, за који се верује да су га подигли краљеви Милутин и Драгутин крајем 14. века. Налазећи се на раскршћу важних путева, манастир је у неколико наврата рушен и поново обновљен 1859. за време владавине кнеза Милоша Обреновића. Сачувани натпис указује да је данашњу цркву Св. Николе сазидао 1894. године „мајстор из Македоније“ на темељима претходне грађевине. Црква је конципирана као једнобродна грађевина централног типа са основом у облику слободног крста. На источном делу храма налази се изнутра полукружна, а споља тространа апсида, док се над централним простором наоса уздиже велико кубе. Обрада фасада спроведена је наизменичним полихромним ређањем малтерисаних трака окер и црвене боје, по угледу на примере српске средњовековне архитектуре. Најдекоративније обрађен је западни портал цркве, издвојен из масе западне фасаде у виду трема ослоњеног на два камена стуба, изнад ког се налази велика, декоративно обрађена камена розета. Иконе на еклектички обликованом иконостасу насликао је 1893. године Живко Југовић. У цркви се чува мермерна плоча посвећена ослободиоцима Београда 1806, у знак сећања на њихово окупљање код манастира Грабовца пред полазак на Београд. Манастир Грабовац представља важно сведочанство културно-историјских прилика у Србији крајем 19. века и континуитета развоја манастирског живота од краја 14. века у околини Београда.

Службени гласник РС бр. 115/05

Николајевска црква,


Подигнута је у периоду од 1745-1752. године на месту старије, сламом покривене дрвене српске цркве.
Једнобродна грађевина с полуобличастом апсидом и певничким простором засведена је бачвастим сводом. На западној страни има двоспратни звоник с металном капом. Обликована је и грађена у барокном стилу и конструкцијама. Има све типичне одлике барокних цркава подизаних у Војводини и Војној граници у XVIII веку. У храму се, осим високог, богато изрезбареног иконостаса из 1762. године са иконама Димитрија Бачевића, налазе и зидне композиције земунског сликара Живка Петровића, иконе и заставе, као и други инвентар од значаја за културну и привредну историју Земуна. Посебно су значајне заставе земунских еснафа, које сведоче о друштвеној улози занатлија у пограничном Земуну. Првобитни звоник изгорео је у пожару 1867, а обновљен 1870. године. Ради ојачања грађевина је на северној и јужној фасади добила контрафоре. Црква је најстарији православни храм старог језгра Земуна и најстарија сакрална грађевина сачувана на подручју града Београда.

Решење Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе НРС
бр. 2159/48 од 04.12.1948.

Манастир Сланци


У групи српских манастира који су при крају постојања српске средњoвековне државе подигнути у непосредној близини Београда, посебно место припада манастирима Винча, Раковица и Сланци. Најстарији подаци о манастиру Сланци потичу из 1560. године, када се помиње у турским изворима. Судећи по томе да се помиње као "старији манастир", време његовог подизања може бити и много раније, што се може утврдити једино археолошким ископавањима. Манастир је у много наврата рушен и обнављан, у међувремену одржаван, да би 1833. године потпуно нестао. Једноставна капела данашњег манастира подигнута је 1900. године, а реконструисана 1969, када се приступило обнови манастира по пројекту архитекте Д. Тадића. Реконструкција цркве и изградња новог конака завршена је 1970. године.
Манастир Сланци био је једно од значајних жаришта неговања немањићке културне традиције на овом подручју, одакле се ширила даље, поготово на подручје Срема. У време пропасти српске државе, овај манастир је био место народног окупљања, моралног уздизања и очувања националне свести. Манастирско земљиште, локалитет од изузетног значаја, садржи остатке материјалне културе везане за прошлост овог споменика.

Решење Завода за заштиту споменика културе града Београда бр. 612/1
од 30.06.1971.

Манастир Рајиновац,


Историјска прошлост манастира Рајиновца, према подацима којима данас располаже наука, својим почецима везана је за XVI век, тачније за 1528. годину, када се манастир први пут помиње у историјским изворима. Првобитна манастирска црква није очувана, ни стари манастирски конаци, нити друге зграде. Садашња црква, конципирана као једнобродна грађевина, настала је у време темељне обнове манастира коју је извршио обор-кнез бегаљички Стеван Андрејић Палалија 1793. године. И поред знатних каснијих измена и оштећења, манастирска црква представља значајан споменик архитектуре с краја XVIII века. Иконостас је новије израде, једноставан по конструктивном склопу и облику. Декоративни елементи рађени су у духу неокласицизма. Иконе су из XIX и XX века. У цркви се чувају и књишко-архивски предмети и предмети примењене уметности из XVI, XVIII и XIX века. У оквиру манастирског комплекса налазе се и мања звонара, нови конак и чесма. Испред цркве је гроб кнеза Стевана Андрејића Палалије. Манастир Рајиновац тесно је везан за историјске догађаје из прошлости Београда и Србије током XVI-XVIII и почетком XIX века.



Службени гласник СРС бр. 28/8

Манастир Кастаљан,


Манастирски комплекс Кастаљан смештен је на источној, шумом покривеној падини Космаја према насељу Неменикуће. Комплекс се састоји од цркве, конака и трпезарије. На основу резултата систематских археолошких ископавања, архитектонске и стилске анализе откривених објеката и покретног археолошког материјала, могу се издвојити три фазе градње и коришћења простора. Првој и најстаријој фази припада црква чија се градња може сместити у XIV век. У другој фази црква је претрпела извесне измене, а тада је подигнута и трпезарија. То је време почетка XV века, наглог успона тек створене деспотовине Србије. Новоизграђени објекат са преправљеном црквом у функцији капеле, служио је деспоту Стефану као летњи двор. Трећу фазу градње и коначно уобличавање простора у манастирски комплекс представља подизање конака. С обзиром на утврђене значајне археолошке и историјске чињенице, као и на изразиту архитектонску вредност очуваних остатака манастирског комплекса, са наталоженим градитељским поступцима примењиваним у сразмерно дугом временском периоду од XIV до краја XVII века, када је манастир разорен, комплекс на локалитету. Кастаљан представља споменик изузетних вредности за проучавање и сазнања о времену Србије деспота Стефана Лазаревића, а нарочито за област Космаја која је у то време имала улогу великог верског центра.

Службени лист града Београда бр. 16/87

Манастир Ваведење Пресвете


Комплекс манастира Ваведење чине црква Пресвете Богородице и конак, подигнути 1937. као задужбина београдске добротворке Персиде Р. Миленковић. Црква је саграђена према пројекту архитекте Петра Поповића, једног од првих заговорника српског националног стила у савременој српској архитектури. Основа цркве је у облику уписаног крста са централном куполом нa пресеку и четири мање куполе између кракова крста. Петокуполно решење указује на узоре преузете из српске средњовековне архитектуре XIV века. На источном делу храма налази се пространа, изнутра полукружна, споља петострана апсида, из које се улази у бочне правоугаоне просторије – ђаконикон и проскомидију, док је на западу припрата са хором. Од укупно три портала најраскошније је обрађен онај на западној фасади са широким прилазним степеништем. Главни декоративни украс фасада чине уски једноделни прозори, розете и велике трифоре на северној и јужној страни. Зидана олтарска преграда сажетог облика има уобичајени распоред икона, а зидне слике изведене у техници al seco рад су академског сликара Душана Михаиловића из периода 1973-1985. Поред својих архитектонских вреднести, црква манастира Ваведења представља успешан пример повезивања сакралног објекта са савременим развојем града и његове околине.

Контумацка капела Св. Арханђела Михаила и Гаврила,



Подигнута је 1786. године као православна капела Контумаца. Саградио ју је земунски трговац и сапунџија Теодор Тоша Апостоловић. Конципирана је као једнобродна грађевина са апсидом на источној страни и са двоспртним звоником на западној. Обликована је у барокном стилу. У плану капеле истиче се њена посебна намена контумацке цркве. Простори западног дела, затворени према наосу служили су путницима који су издржавали карантин. Осим по својим ликовним, просторним и историјским вредностима, црква је значајна по томе што представља један од свега два сачувана објекта некадашњег Контумаца, важне привредне и санитарне установе тада пограничног Земуна, основаног још 1730. године.Иконостас су осликали земунски иконописци Димитрије Братоглић и Константин Лекић. Фонд покретних предмета садржи вредна сликарска дела из XVIII и прве половине XIX века.

Решење Завода за заштиту споменика културе града Београда бр. 239/4
од 17.05.1966

Контумацка капела Св. Рока,



Подигнута је 1836. године за време контумацког директора Франца Минаса, по плановима градитеља Јосифа Фелбера, а на месту старије католичке контумацке капеле. Обликована је у духу барока, једноставно и доследно. Једнобродна грађевина са полукружном апсидом подељена је на шест травеја. Њен карантински карактер изражен је у основи која поред главног улаза има и шесторо врата, по троја на свакој подужној фасади. Овај храм као и православна капела једини су материјални остаци Контумаца, важне привредне и санитарне установе пограничног Земуна. Фонд покретних дела споменичког значаја у капели Св. Рока састоји се од слика насталих у XIX веку. Међу њима су дела сликара Живка Петровића, Александра Машића, Дражанског и непознатих аутора.

Решење Завода за заштиту споменика културе града Београда бр. 239/5
од 23.12.1966.

Зграда Патријаршије,


Зграда Патријаршије саграђена је према пројекту руског архитекте Виктора Лукомског у периоду од 1933. до 1935. године на месту некадашње зграде Митрополије из 1863. године. Намена зграде условила је стил у коме је грађена – модернизовану верзију српско-византијског стила – чиме је постигнуто веома оригинално решење. Примена стилизованих стубова, бифора, медаљона, конзола и лучно завршених отвора није значила дословно преузимање старих узора, већ слободну интерпретацију аутора. Својом монументалношћу посебно се истиче главни улаз, фланкиран масивним прислоњеним стубовима и надвишен патријаршијским грбом. Изнад улаза налази се раскошни мозаик Св. Јована Крститеља, израђен према предлошку сликара Владимира Предојевића. Ентеријер првог спрата са аркадом полукружних лукова на стубовима и капителима инспирисаним византијском уметношћу употпуњава основни концепт грађевине. У склопу зграде Патријаршије налази се и придворна капела посвећена Св. Симеону Мироточивом, као и Библиотека Патријаршије и Музеј Српске православне цркве.

Службени лист града Београда бр. 23/84

Манастира Раковица



Манастир Раковица смештен је у долини између брда Пружевице и Стражевице, на левој обали Раковичке реке. Заједно са остацима манастира Мислођина, Винче и Сланаца, манастир Раковица спада у најсевернију скупину споменика моравске стислке групе, који су настали у близини Београда пред коначну пропаст српске срeдњовековне државе. Током периода од XV до XX века манастир је био једно од кључних места историјских збивања у Србији тог времена. На основу својих културно-историјских, архитектонско-урбанистичких и амбијенталних вредности манастир Раковица утврђен је за културно добро од великог значаја. Манастирски комплекс ограђен је једним делом каменим подзидом према Кошутњаку, а на супротној страни оградом према путу. Погодне природне карактеристике утицале су на то да манастир буде подигнут баш на том месту. Необична геолошка структура око манастира утицала је како у прошлости тако и данас да се овај простор користи као мајдан. Заштићена околина манастира Раковица последица је садашње намене и коришћења простора, а условљена је споменичким вредностима самог манастира и његовим природним окружењем. Манастир Раковица и његова околина заузимају значајно место у односу на Београд као културни, урбани и духовни центар.

Службени гласник РС бр. 58/06
http://www.belgradeheritage.com/kulturna_dobra/rakovica/zasticena-okolina-manastira-rakovica.html

Богородичина црква,


На западном делу Старог језгра Земуна развијаном од почетка XVIII века, положен је 1777. године камен темељац за нову православну цркву чије грађење је финансирало православно становништво Земуна, српске и грчке националности. Црква је освећена 1783. године. Изграђена је као једнобродна грађевина са полуобличастом апсидом, певницом и наосом са три травеја над којим се уздизало кубе. Првобитно је црква, без звоника, задржала неке традиционалне српско-византијске елементе, слично старијим православним црквама у Војводини, али је каснијом реконструкцијом добила данашњи облик. На прелазу XVIII у XIX век изграђен је звоник на западној страни, а 1880. црква је темељито преправљена. Испод звоника налази се укопан раритетни депозиториј за одлагање костију, према правилима која се и данас поштују у Грчкој православној цркви, првенствено у манастирима Свете Горе.
Богородичина црква је највећи храм у Старом језгру Земуна, једнобродна, са плитким певничким просторима и витким двоспратним звоником који излази из западне фасаде. Има богато изрезбарен барокни иконостас који је резао пилтор Аксентије, из познате занатске породице Марковић, са иконама врсног и продуктивног иконописца и сликара класицизма, Арсенија Теодоровића.
Црква је рестаурирана током 2000-2001. године, када је обновљено зидно сликарство, постављен нови под и подно грејање. Црква представља целину са Домом Српске православне црквене општине, са којим дели исту парцелу.

Службени лист града Београда бр. 26/92

Дом српске православне црквене општине,





По плановима рано преминулог, талентованог земунског архитекте Косте Атанацковића-Станишића саграђени су 1909. године Дом и школа српске православне општине, на челу блока између Бежанијске, Светосавске и Рајачићеве улице. Зграда је подигнута на месту где су биле Стара конфесионална школа из XVIII века и некадашња гостионица „Код Кнеза Милоша“. Здање Српског дома и школе има подрум, приземље и спрат. Обликовано је у духу неоромантизма, са разуђеном фасадом, репрезентативно и монументално. Нарочито је стилски богато обрађен завршни венац здања. Грађевина је сложенијег садржаја, првенствено је пројектована као Дом црквене општине и основна школа, али има и трговинске локале и станове. Различити садржаји условили су различите диспозиције појединих делова зграде, мада је већином заступљен једнотрактни систем. У просторној композицији засеченим углом и акцентованим завршним венцем истакнута је свечана сала на углу Бежанијске и Светосавске улице. Дом представља једну од највећих грађевина свог времена у Старом језгру Земуна, једно је од ретких дела архитекте Атанацковића и сведочанство развијене традиције земунског основног школства.

Службени лист града Београда бр. 21/94

Вазнесењска црква,





Црква је подигнута 1863. године у епохи романтизма са стилским карактеристикама чије се порекло везује за традиције српског средњовековног сакралног градитељства. Изграђена иницијативом митрополита Михаила и кнеза Михаила Обреновића, првенствено за потребе војске, била је једина “гарнизонска црква” у Београду и Србији. Пројекат за цркву израдили су Павле Станишић и Јован Ристић. Црква је подужна једнобродна грађевина сажетог уписаног крста, засведена полуобличастим сводом са пет кубета. У порти се налазе две црквене куће и нова звонара, подигнуте 1865, 1891. и 1939. године. У старијој црквеној кући била је смештена прва београдска гимназија од 1865. до 1906. године. Иконостас из 1881. године радио је Стеван Тодоровић. Богати покретни фонд чине вредна дела сликарства, примењене уметности, занатства и књишко-архивски материјал. Посебну вредност представљају црквена звона, од којих је најзначајније мало звоно Саборне цркве – прво које је зазвонило после Хатишерифа из 1830. године.

Решење Завода за заштиту споменика културе града Београда бр. 290/3
од 27.04.1967.

http://www.belgradeheritage.com/kulturna_dobra/savski_venac/vaznesenska_crkva.html

недеља, 12. децембар 2010.

Savinac



http://politikin-zabavnik.rs/pz/content/beograd-koga-vise-nema?page=1071

Saborna crkva u Beogradu

четвртак, 09. децембар 2010.

среда, 08. децембар 2010.

петак, 03. децембар 2010.




Протојереј др Душан Јакшић професор, је започео свој животни пут у Лици, у селу Српске Моравице. Рођен је 1875. године, гимназију је завршио у Ријеци и богословију у Карловцима, одлази у Русију, где завршава Петроградску духовну академију са степеном магистра богословља. Затим студира права у Лајпцигу и филозофију у Бечу, где је промовисан за доктора филозофије. Рукоположен је за свештеника 1901. године и постављен за пароха цркве светог Николе у Петрограду, а затим постаје парох Руске цркве у Бечу, при Руском посланству, а од 1911. године, као протојереј, постаје настојатељ руских цркава у Маријенбаду, Франценбаду и Лајпцигу. За време I светског рата био је интерниран у Саксонији, а онда се опет враћа у Петроград, где остаје све до 1924. године. Тамо је засновао и породицу оженивши се једном угледном Рускињом, ћерком губернатора Санкт Петербуршке области. Преживео је у Русији све страхоте револуције, па је био чак осуђен на смрт, али се чудом Божијим спасао, а патријарх руски Тихон одликује га златним напрсним крстом.


Време које је провео у Санкт Петербургу било је плодно и садржајно, јер је написао запажено дело „Лично својство Св. Духа по учењу православне цркве са обзиром на римски догмат Филиокве“ и „Живот и учење Светог Јована Златоустог“, које му је објавио Св. Синод Српске православне цркве, он је такође био уредник „Гласника Српске православне патријаршије.“

Свој живот је провео у друштву најумнијих људи тог времена, његов лични пријатељ и колега Ава Јустин Поповић је био и породични пријатељ Јакшића, као и владика Николај Велимировић, који је био чест гост у кући Јакшића. Протојереј др Душан Јакшић је са породицом становао у порти садашње Саборне цркве у Сремским Карловцима у старој згради Благодејанија, где је такође била и Руска црква, прва загранична. Дошавши из Санкт Петербурга са самим кремом руског друштва, као и самим врхом црквених великодостојника од којих је најзначајнији Антоније Храповицки-митрополит Кијевско Галицијски, који је и становао у близини породице Јакшић и од којег се, Димитрије Јакшић, син проте Душана, као дете није одвајао и од ког је научио чудесне приче са двора Романових.
Михаило Д. Јакшић


http://www.czipm.org/moravice.html

Читаоци

Основни подаци о мени

11000 Beograd,Marka Oreškovića 38, artpress@ptt.rs žiro račun 355-0003200199249-79 PIB 107765521 http://art-press.blogspot.com/