У групи српских манастира који су при крају постојања српске средњoвековне државе подигнути у непосредној близини Београда, посебно место припада манастирима Винча, Раковица и Сланци. Најстарији подаци о манастиру Сланци потичу из 1560. године, када се помиње у турским изворима. Судећи по томе да се помиње као "старији манастир", време његовог подизања може бити и много раније, што се може утврдити једино археолошким ископавањима. Манастир је у много наврата рушен и обнављан, у међувремену одржаван, да би 1833. године потпуно нестао. Једноставна капела данашњег манастира подигнута је 1900. године, а реконструисана 1969, када се приступило обнови манастира по пројекту архитекте Д. Тадића. Реконструкција цркве и изградња новог конака завршена је 1970. године.
Манастир Сланци био је једно од значајних жаришта неговања немањићке културне традиције на овом подручју, одакле се ширила даље, поготово на подручје Срема. У време пропасти српске државе, овај манастир је био место народног окупљања, моралног уздизања и очувања националне свести. Манастирско земљиште, локалитет од изузетног значаја, садржи остатке материјалне културе везане за прошлост овог споменика.
Решење Завода за заштиту споменика културе града Београда бр. 612/1
од 30.06.1971.
Нема коментара:
Постави коментар