уторак, 09. август 2016.

Стеван Метохијац

митрополит карловачки 1708-1709

Изненадна смрт митрополита Исаије Ђаковића отворила је, у релативно кратком периоду од само пар година, по други пут осетљиво питање наслеђа у Крушедолско-Карловачкој митрополији. Сабор је за новог митрополита изабрао помоћника и викара патријарха Арсенија III Стевана Метохијца. Стеван је једно време управљао манастиром Врдник док га патријарх Арсеније III 1702. године није одредио засвога помоћника са правом да га наследи после његове смрти“. Слијепчевић тврди, да је Стеван Метохијац, одмах после патријархове смрти и био изабран за митрополита, али да суепископ Исаија Ђаковић и Крушедолски калуђери успели да тај избор покваре“. Стеван Метохијац је вршио дужности патријарховог заме­ника све док није 6. јануара 1708. године одржан изборни сабор у манастиру Крушедолу на коме је одлучено да се Стеван Метохијац не кандидује за митрополита него да Исаија Ђаковић „положи заклетву верности Пећком патри­јарху и тиме буде изабран за митрополита“. На овом црквеном сабору судариле су се, заправо, две концепције о начину на који треба уредити положај цркве у новој домо­вини. Исаија је сматрао да у новонасталој ситуацији Српска црква на тлу Аустрије треба да буде независна од Пећке патријаршије и да буде аутокефална, док је Стеван Мето­хијац сматрао да је у дубљем интересу српског народа и српске православне цркве у Аустрији да се не кидају веза са Пећком патријар­шијом а да црква у новој домовини треба да има само аутономију.
Стевана Метохијца је управљао црквом све до 27. ап­рила 1709. године када је изненада умро у Сремским Карловцима. Сахрањен је у манастиру Ремети.

Софроније Подгоричанин

митрополит карловачки 1710-1711

Пакрачко-славонски епископ Софроније Подгоричанин, познат по борби против унијаћења Срба, постао је митрополит 23. априла 1710. године. Према тексту изворне заклетве усвојене на првом сабору, нови крушедолски митрополит и „патријархов намесник и егзарх“ требало је да положи заклетву пећком патријарху. Али како централне власти то нису дозволиле, пећки патријарх Калиник је званичним актом издатим 18. марта 1710. године у Немету код Темишвара признао аутокефалност српској цркви поставивши га за свог егзарха. Овај документ, иако издат безучешћа патријарховог синода, главни је акт на коме се заснива аутономија Карловачке митрополије у осамнаес­том веку. Митрополит Софроније се називаегзархом трона пећког“. А у једном другом документу, који, такође, говори о митрополиту Софронију, каже се да крушедолска митропо­лија постојина место патријаршије Пећке... док Бог не да, да се пећки престо добије“.
Крушедолски митрополит Софроније је рођен у Подго­рици у Црној Гори. Био је, како истиче Милеуснић, прид­ворни калуђер, егзарх и пећки архимандрит патријарху Аресију III са којим је, током оне чувене прве Велике сеобе срба, прешао у Угарску. После кратке управе над зворнич­ком епархијом, по налогу патријарха, заједно са онда цењеним „митрополитом Стеваном Метохијцем, послат је у Русију да тражи помоћ за српски народ“. Пакрачко-славон­ски епископ је постао 17. 5. 1705, а 23. 4. 1710. изабран је на сабору у Крушедолу за „митрополита православних срба под аустро-угарском влашћу“. Митрополит Софроније Подгоричанин био је у свом времену, познат и по томе што је одмах по устоличењу већ 2. маја 1710, послао једно изасланство у Русију да тражи помоћ и заштиту за Србе у Аустрији.
Софроније је био дубоко одан Исаији Ђаковићу, па је његовом иницијативом док је још био епископ ходатајс­твомпренето тело великог Исаије из Беча у манастир Крушедол. Када је и сам постао митрополит, Софроније је, 1710. године, Исаијинаправио гробницу“ у манастиру Крушедол.
Софроније Подгоричанин је управљао српском црквом у Аустрији све до 7. јануара 1711. када је умро у Сремским Карловцима. Сахрањен је у цркви Светог Николе.

Викентије Поповић-Хаџилавић

митрополит карловачки 1713-1725

На трећем црквеном сабору одржаном 25. априла 1713. у Крушедолу за новог митрополита изабран је будимски епископ Викентије Поповић-Хаџилавић. „Пострижник и васпитаник“ манастира Пећке патријаршије Вићентије Поповић, син Даскала Лава, био је родом из Јањева, са Косова, што је, како истиче Слијепчевић, и сам истицао потписујући се каоВићентије Поповић од Јањева КосоваилиВићентије хаџи-Лавић од Јањева“. Као верски вођа Срба у Аустрији носио је титулуправославни архиепископ и митрополит српски под владавином светога римскога ћесара“, односноархиепископ српски и врховни митропо­лит“. За карловачког митрополита је изабран 25. априла 1713, и на челу цркве остао је нешто дуже од дванаест година, све до своје смрти 23. октобра 1725. године. У време његове управе црквом били су, на основу грамата које су издали патријарси Калиник I (18. марта 1710), Атанасије 1711, и Мојсије Рајовић 1713. године, решени сви спорни канонски однос између Пећке патријаршије и нове Крушедолско-карловачке митрополије. Ове грамате, заправо, „нису биле ништа друго него једна врста синђе­лија, којима су надлежни пећки патријарси вршили један од првих и главних патријаршијских прерогатива према облас­ним митрополитима под њиховом врховном патријаршиј­ском влашћу“.
Аустријски цар Карло VI, је 2. августа 1713. године пот­врдио раније дате српске привилегије, уз ограду да се на територији на којој живе Срби морају поштовати и други религиозни облици окупљања верника. Да би умирио Србе, који су му требали због новога рата са Турцима, цар Карло VI донео је 10. априла 1715. и једнодопунско објашњење“ које гласи: „Илирски или рашки народ треба да тако дуго остане у мирном поседу и уживању ових привилегија, имунитета и благонаклоности док буду непоколебиво постојани у верности, поданичкој оданости и послушности према нама и нашем царском дому“.
За време Викентијеве управе митрополијом дошло је до новог Аустро-Турског рата (1716-1718), који је завршен пожаревачким миром 21. јула 1718. године. Он је донео у црквеном животу Срба значајне промене. У Аустрији су се нашле две аутономне српске црквене области: Карловачка митрополија, на чијем је челу био митрополит Викентије Поповић, који је управљао Темишварском, Вршачком, Бачком, Будимском, Костајничком, Славонском, Арадском и Карловачком епархијом, и Београдска митрополија, на челу с митрополитом Мојсијем Петровићем, који је управљао Београдско-сремском и Ваљевском епархијом. Оба митро­полита су имала, како тврди Грујић, „наслов архиепископа и признавали су над собом врховну духовну власт „автоке­фалног архиепископа пећког и патријарха српског“, који је био под турском влашћу“. А како би се одржало јединство српске цркве и народа одлучено је на црквено-народном сабору који се састао на Малу Госпојину 1722. године у Новом Саду да тешко болесног Викентија Поповића, који је био на челу карловачке митрополије, након његове смрти, наследи београдски митрополит Мојсије Петровић, чиме би се две до тада аутономне црквене организације фактички ујединиле.
У време Викентија подигнута је прва митрополијска ре­зиденција у Сремским Карловцима. А сам митрополит помагао је обнову Фрушкогорских манастира и Пећке патријаршије са којом је одржавао тесне везе.
После дуже и тешке болести Викентије Поповић је умро 23. октобра 1725. године

Мојсије Петровић

митрополит карловачки 1725-1730

Kоадјутор“ обо­лелог карловачког митрополита Викентија Поповића, био je од 1722. године Мојсије Петровић, који је 1726. изабран за митрополита са титулом „архиепископа српског народа живећег под влашчу царевом“. Бечки двор све до 27. фебруара 1726. године, када је извршено устоличење, није хтео да потврди овај избор, већ је инсистирао да се Мојсије прогласи само за „архиепископа и митрополита карловачког“, а да поред Карловачке управља и то као администратор и Београд­ском митрополијом. Ипак, избором Мојсија Петровића за „архиепи­скопа и митрополита београдско-карловачког“ дошло је до фактичког уједињење Карловачке и Београдске митрополије у једну заједничку, Београдско-Карловачку, која ће под овим називом трајати до 1739. године, што је за даљу, не само црквену, историју Срба било изузетно значајно. Титулу Београдско-Карловачког митрополита, после смрти Мојсија Петровића, добио је 22. марта 1731. и Викентије Јовановић.
Мојсије Петровић је рођен 1677. године у Београду од оца Петра и мајке Јелисавете, познате монахиње. У „двор Патријарха Арсенија III ступио је после 1690. године у Сентандреји“ где се, како истиче Грујић, „научио књизи и зађаконио“. Монаштво је примио у Пећи где је послат у једну мисију патријарху Калнику I, а затим је у манастиру Крушедолу постао јеромонах. Дабробосански митрополит је постао 30. октобра 1709, а 1713. године је изабран за Београдског митрополита, да би након смрти Викентија, 1731, постао митрополит Београдско-Карловачки. Док је још био београдски митрополит цар Карло V је 10. септембра 1718. године, признао Београдску митрополију за аутономну и 16. новембра 1720. године, доделио јој Темишварску и Вршачку епархију. А Пећки патријарх Мојсије Рајовић, посебном синодском граматом од 15. августа 1721. године, такође је признао аутономију Београдске митрополије и право да се после смрти Карловачког митрополита обе митрополије уједине подвлашћу Београдског митрополита и да понесу назив Славеносрпска митрополија“.
Београдско-карловачки митрополит Мојсије Петровић био је „разборит и окретан“ човек, „добар познавалац привилегија и искрени приврженик Пећке патријаршије“. Мојсије је добро познавао патријарха Арсенија III Црноје­вића, Калиника I, Атанасија I и Мојсија Рајовића. У једном документу који говори о његовој смрти, а потиче од патри­јарха Арсенија IV Јовановића-Шакабенте, се тврди да је митрополит Мојсије био „добар ктитор и истински домаћин свете велике цркве патријаршије српске пећке“
Митрополит Мојсије Петровић је „писао руском цару“ и од њега тражио помоћ за цркву. Петар Велики је послао књиге за двадесет цркава, 400 буквара, 100 граматика, учитеља Максима Суворова и још једног наставника. Захвајујући овом „великом дару“ митрополит Мојсије је извршио „русификацију целокупног школског и црквеног живота срба у Монархији“. А уредбом од 2. децембра 1724, регулисао је друштвени живот Срба у новој домовини у првој половини осамнаестог века. Митрополит је, такође, иницирао доношење прописа о томе да парохијско свештен­ство носи плаве мантије, а монаси црне. Увео је и обавезно бријање венаца на темену главе, што је изазвало бројне полемике и протесте јер је превише асоцирало на католи­чанство. Мојсије Петровић је увео архијерејски суд који је судио и у неким световним стварима; направио је црквени грб „који је постао грб Београдске и Карловачке митрополије“; започео је градњу Саборне цркве и Двора у Београду; отварио је нове школе и увео у обавезну употребу матичне књиге рођених, венчаних и умрлих.
На трону српске цркве Мојсије Петровић је остао све до 1730. године.

Викентије Јовановић

митрополит карловачки 1731-1737

Црквени сабор је за новог Београдско-карловачког митрополита избрао 22. марта 1731. Викентије Јовановић. Викентије је рођен у Сентандреји 1689. године. Замонашио се у фрушкогорском манастиру Раковцу. Док је још био протосинђел Викентије се истакао „као сјајан организатор и радник“ на великом народном сабору одржаном 1726. на коме је дошло до сједињења београдске и карловачке митрополије“ и до једногласног избора Мојсија Петровића за „архиепископа српског и митрополита београдског“. Одмах по окончању овог значајног народног сабора Викентије је изабран за епископа арадско-јенопољског и велико-варадског. За „архиепископа целог православног српско-романског народа“ Викентије Јовановић је једногласно изабран 22. марта 1731 године. Сабор, на коме је одлучено да управо он буде митрополит „уједињене београдске и Карловачке митрополије“ био је посебно драматичан јер су аустријске власти преко свог комесара, генерала Локатела, који је присуствовао скупу, хтела да ову прилику искористе и поделе Београдско-Карловачку митрополију на две и изаберу два митрополита: једног за Београдску, а другог за Карловачку област. Како су учесници скупа остали непоко­лебљиви у ставу да се бира само један митрополит, сабор је, после бурне расправе, ипак на крају, 22. марта 1731, изабрао Викентија Јовановића за Београдско-Карловачког митрополита. Цар је, „с обзиром на околности“ у којима се држава налазила, 2. јуна 1731. потврдио овај избор.
У време Викентијевог управљања црквом у Београду је 1732. године, како истиче Поповић, одржан црквено-наро­дни сабор на коме је од цара Карла VI затражено да не сужава постојеће привилегије дате Србима, да имања умрлих не припадају аутоматски држави већ Цркви и да православни живаљ не плаћа порез бискупима, него својојјерахији“. Цар је, решавајући сва ова питања, издао Рескрипт 1734. године, а народ, незадовољан оваквом одлуком, подигао је 1735. буну. Да би смирио Србе Цар Карло VI је издао „заштитну диплому“ којом је „српском народу привилегије не само потврдио већ и проширио“. Следеће, 1736, Цар је издао и Славонски урбар.
Митрополит Викентије Јовановић је значајан за црквени живот јер 1733. године прописао монашка правила која важе и данас у Карловачкој митрополији (а по којима манастири могу бити само „коновије“, где је све заједничко, а не „идеоритмије, где сваки калуђер има своје имање и издежавање“); што је „отворио прву латинску школу или гимназију у Сремским Карловцима и грчку школу у Бео­граду“; што је довео из Русије јеромонаха Залуцког и „поставио га за свог катедралног проповедника“, и што је довео Емануила Козачинског да оснује Академију са шест разреда из које ће изаћи слојинтелектуалаца који ће темељно духовно препороди српски народ у Аустрији“. У овом периоду подигнити су барокни звоници на црквама у Крушедолу (1726), Великој Ремети (1733-1735), Јаску (1736) и Малој Ремети (1739).
После сукоба са бачким епископом Висаироном Павло­вичем и немира у народу испровоцираног затврањем епископа, митрополиту Викентију је 1736. године постављен коадјутор.
Исцрпљен овим сукобима Викентије Јовановић је умро 6. јуна 1737. године у Београду, где је и сахрањен у старој Саборној цркви коју је, иначе он, „почео да зида“. Његове кости је 1749. године пренео митрополит Павле Ненадо­вићу у манастир Раковац на Фрушкој гори и „положио у капелу“, а 1893. патријарх Георгије Бранковић је обележио мермерном плочом гроб овог, уз Мојсија Петровића, изузетно заслужног и значајног реформатора црквеног живота у Карловачкој митрополији.

Читаоци

Основни подаци о мени

11000 Beograd,Marka Oreškovića 38, artpress@ptt.rs žiro račun 355-0003200199249-79 PIB 107765521 http://art-press.blogspot.com/