уторак, 29. март 2011.

Knez Miloš kao ktitor

Knez Miloš kao ktitor
Rukovodilac projekta: Ivana Prodanović-Ranković, istoričar umetnosti, savetnik

Projekt Knez Miloš kao ktitor koji je završen prema predviđenom planu, obuhvatao je istraživanje obimnog i nedovoljno proučenog fonda sakralnih spomenika Novog veka, nastalih u periodu prve (1815-1839) i druge (1859-1860) vladavine kneza Miloša, i u periodu između njih, kako bi se premostile praznine u postojećoj istorijsko-umetničkoj valorizaciji sakralne umetnosti prve polovine XIX veka.
Cilj projekta je bila prezentacija i afirmaciji sakralne baštine nastale u prvoj polovini i sredinom XIX veka, koja je svojim graditeljskim i slikarskim ostvarenjima utrla put stvaranju takozvane građanske umetnosti nove srpske države, i preciznije utvrđivanje njenog mesta i značaja u srpskoj umetnosti Novog veka.
Dosadašnjim istraživanjima prikupljena je istorijsko umetnička građa za oko 165 crkava, snimljeno više hiljada (27.000) fotografija i izvedena osnovna tehnička dokumentacija za 30 spomenika. Tom prilikom je sproveden postupak utvrđivanja za spomenik kulture za dve crkve, a za još pet hramova postupak je u toku.

Topčider, crkva Sv. Petra i Pavla

Brusnica, crkva Prenosa moštiju Sv. Nikole

Savinac, crkva Sv. Save

Mihajlovac, crkva Sv. Arhanđela Mihaila

Bresnica, crkva Pokrova Presvete Bogorodice

Osipaonica, crkva Sv. Arhistratiga Gavrila

Šetonje, crkva Sv. Arhistratiga Mihaila i Gavrila

Brezna, crkva Sv. Dimitrija

Manastir Drača, crkva Sv. Nikole

Jagnjilo, crkva Sv. Petra i Pavla

Kučevo, crkva Vaznesenja Hristovog

Barič, crkva Pokrova Presvete Bogorodice

http://www.heritage.gov.rs/sr_cir/sr_lat/index.php?option=com_content&view=article&id=56:knez-milo-kao-ktitor&catid=21:zavreni-radovi&Itemid=35

понедељак, 28. март 2011.

недеља, 27. март 2011.

петак, 25. март 2011.

Smederevo 1941



oslikavanje i ikonostas rad su Andreja Bicenk

Dusan Napijalo http://politikin-zabavnik.rs/pz/content/beograd-koga-vise-nema?page=1922#comment-20933

1914-1918 Smederevo


Saborna crkva

четвртак, 24. март 2011.

Selevac

Crkva brvnara silazak Svetoga duha (Selevac kod Smedereva)
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Crkva brvnara silaska Svetoga duha je spomenik kulture od velikog značaja i nalazi se u Selevcu, dvadesetak kilometara južno od Smedereva. Podignuta je početkom tridesetih godina prošlog veka i posvećena prazniku Silaska Svetog duha. Selevačka bogomolja je sagrađena unutar sela što nije uobičajena lokacija za crkvu brvnaru. Prostrani naos pokriven je svodom od šašovaca i na istočnoj strani završen poligonalnom oltarskom apsidom. Severna i zapadna vrata nose jednostavnu, ali preciznu dekoraciju: Ikonostasne pregrade je izveo omiljeni slikar kneza Miloša, Janja Moler. Crkva u Selevcu je kasnijim prepravkama uveliko izmenila svoj prvobitni izgled, pa čak zahvaljujući tremu sa zidanom ogradom-postala veća. Selevačke ikone su nastale 1834. godine i po broju, poznobaroknom načinu obrade i bogatoj upotrebi zlata predstavljaju najreprezentativniju ikonostasnu celinu u jednoj crkvi brvnari.

Selevac

Crkva brvnara silazak Svetoga duha (Selevac kod Smedereva)
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Crkva brvnara silaska Svetoga duha je spomenik kulture od velikog značaja i nalazi se u Selevcu, dvadesetak kilometara južno od Smedereva. Podignuta je početkom tridesetih godina prošlog veka i posvećena prazniku Silaska Svetog duha. Selevačka bogomolja je sagrađena unutar sela što nije uobičajena lokacija za crkvu brvnaru. Prostrani naos pokriven je svodom od šašovaca i na istočnoj strani završen poligonalnom oltarskom apsidom. Severna i zapadna vrata nose jednostavnu, ali preciznu dekoraciju: Ikonostasne pregrade je izveo omiljeni slikar kneza Miloša, Janja Moler. Crkva u Selevcu je kasnijim prepravkama uveliko izmenila svoj prvobitni izgled, pa čak zahvaljujući tremu sa zidanom ogradom-postala veća. Selevačke ikone su nastale 1834. godine i po broju, poznobaroknom načinu obrade i bogatoj upotrebi zlata predstavljaju najreprezentativniju ikonostasnu celinu u jednoj crkvi brvnari.

27.3.1941, polaganje zakletve

недеља, 20. март 2011.

субота, 19. март 2011.

Manastir Dragović -



Manastir Dragović - u ljutom dalmatinskom kršu...Ovde, u blizini, su pokopani... Marko Plavša, nekadašnji sveštenik Pravoslavne crkve u Splitu. Runde

http://politikin-zabavnik.rs/pz/content/beograd-koga-vise-nema?page=1873#comment-20414

четвртак, 17. март 2011.

среда, 16. март 2011.

Litja

КРВАВА ЛИТИЈА - 19. јул 1937. године -












19. јул 1937. године, Београд,
испред Саборне цркве - полазак Литије за оздрављење
Његове Светости Патријарха србског Г.Г. Варнаве


Београд, Санаторијум "Живковић",
Његово Преосвештенство Епископ шабачки Симеон
у болесничкој постељи опоравља се од задобијених удараца.
Није хтео да напусти свој народ док год га нису обливеног крвљу
однели у Патријаршију, одакле је хитно због озледа пребачен
у овај Санаторијум.


Његово Преосвештенство Г.Г. Сава, викарни Епископ,
за време "крваве литије"

Patrijarh Varnava

Putovanja Svetog Save

ALEKSANDAR OBRENIVIĆ

Kralj je prisustvovao službi u crkvi svake nedelje izjutra i o svim većim hrišćanskim praznicima. Ispovedao se uoči pričesta pred svoju krsnu slavu Svetog Nikolu 19. decembra. Tada je i postio, obično četiri dana, od kojih je dva dana konzumirao ribu, treći dan hranu na ulju, a četvrti dan na vodi. Postio je na isti način još dva puta u godini i primao pričest, o Božiću i o Uskrsu.

субота, 12. март 2011.

уторак, 08. март 2011.

Mitropolit beogradski Inokentije



Inokentije Pavlović je bio beogradski mitropolit (1898—1905) SPC.
Inokentije Pavlović je rođen 1. avgusta 1840. u Šapcu kao Jakov Pavlović. Otac mu je bio poznati protojere Jovan Pavlović, poslanik na čuvenoj Svetoandrejskoj skupštini. Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije završio je u Šapcu, dva razreda bogoslovije u Beogradu i Duhovnu akademiju u Kijevu. U Srbiju se vratio početkom 1863, i već 31. jula bio je rukopoložen za sveštenika. Bio je profesor gimnazije u Kragujevcu, vojni sveštenik, sveštenik Kaznenog zavoda u Kragujevcu, profesor i rektor bogoslovije, veroučitelj Više ženske škole, dvorski sveštenik i načelnika Crkvenog odeljenja u ministarstvu prosvete i crkvenih dela.
Posle smrti supruge zakaluđerio se 24. novembra 1892. godine i dobio ime Inokentije. Za episkopa niškoga izabran je 1. avgusta 1894, a za mitropolita 15. februara 1898. voljom dvora i vlade.
Za vreme njegove uprave Beogradskom mitropolijom došlo je do ženidbe kralja Aleksandra i Drage Mašin, do nasilnog uklanjanja dinastije Obrenovića sa prestola (1903.), i do izbora Petra Karađorđevića za novog kralja Srbije.
Mitropolit Inokentije je bio, kako piše Slijepčević, prosečan čovek, koji iza sebe nije ostavio nikakvo značajno delo. Bavio se književnim radom i po raznim časopisima objavljivao bogoslovsko-pedagoške članke. Napisao je i oko 250 propovedi, koji nisu, u celini, do danas objavljene.

Јероним Јовановић

Епископ Јероним је пореклом из Босанске крајине из породице Бришинац[2] или Бишинац[3]. Рођен је у Шапцу 1825. године и световно име било му је Јован.
У Шапцу је завршио основну школу и два разреда гимназије. Трећи разред гимназије и богословију је завршио у Београду 1845. године. По завршетку богословије је до 25-те године живота био учитељ у селу Дреновац - срез мачвански. На Беле покладе 11. / 23. марта 1850. године рукоположен је за ђакона, а на Петровдан 29. јуна / 11. јула исте године за презвитера и постављен је за мишарског пароха, али убрзо остаје удов - без деце.
1853. одлази у Кијев на Духовну академију и завршава је 1858. године. По повратку у Србију постављен је за вероучитеља у Београдској гимназији. Пошто се зближио с људима који су били у опозицији влади кнеза Михаила, премештен је по казни на парохију у Шопићу. Подржава митрополита Михаила у његовој одбрани цркве од појединих министара приликом доношења Закона о црквеним властима од 1862. године. У сукобу је са министром Цукићем и бива одликован протојерејским чином, а од стране власти протеран у Јагодину, па у Крагујевац.
Мада га народ бира за посланика, повлачи се у манастир Петковица ради смирења. Протојереј Јован је био старешина манастира Петковица до 1875. године, када је постављен за професора и ректора Београдске богословије. У Првом Српско-црногорско-турском рату 1876 - 1877 је главни војни свештеник и преузима бригу о рањеницима. Октобра 1877. замонашио се, добио монашко име Јероним и био посвећен за владику шабачке епархије. У току Другог српско-турског рата даје држави за ратне циљеве половину своје епископске плате. Епископ Јероним није могао да се помири са протеривањем митрополита Михаила и упутио је протест српској влади, те је и он уз казну од 1000 динара скинут са епархије марта 1883. године.
Уместо да оде у манастир Горњак, куда је протеран, епископ Јероним одлази у Париз, а потом у Швајцарску, „да се учи”[4]. После абдикације краља Милана враћају се митрополит Михаило и епископ Јероним у Србију 1889. године. Владика Јероним је одмах (28. маја / 9. јуна) добио нишку епархију, на којој је остао до смрти 10. / 22. јуна 1894. године.
Умро је у болници Св. Јована (нем. St. Johann) у Салцбургу после неуспешне операције бубрега. Сахрањен је 16. /28. јуна поред Саборне цркве у Нишу, мада је тестаментом желео да буде сахрањен „код цркве св. Пантелија више олтара споља”[5]. На опелу је чинодејствовао Митрополит београдски Михаило. После изградње епископске гробнице у Саборној цркви 1911. године, ковчег са телом епископа Јеронима пребачен је у ову гробницу.
Изнад гробнице на јужном зиду храма била је спомен плоча од шареног црвенкастог мермера висока 75 см. и широка 90 см. на којој је посало: „Епископ нишки Јероним / 1823 - 1894 / Просветном добротвору за вечни помен. Благодарна његова Задужбина Народна библиотека у Нишу.”
Епископ Јероним је био:
коресподентни члан Друштва српске словесности од 13. / 25. јануара, 1863. године,
дописни члан Српског ученог друштва од 29. јула / 10. августа, 1864. године,
почасни члан Српске краљевске академије од 15. / 27. новембра, 1892. године.

Нестор Поповић

Епископ Нестор рођен је 1. фебруара 1833. године у селу Шумама у Шумадији од оца Илије и мајке Радојке. Завршио је основну школу у селу Павловцу, два разреда гимназије у Крагујевцу и Богословију у Београду. Године 1849. постављен је за учитеља у Павловцу уз годишњу плату од 72 талира, а 1852. се рукополаже и добија сепачку парохију. Почетком 1854. остаје удов, а након шест месеци умире му и једино дете. Утеху му пружа митрополит Петар и упућује га је у Кијев, где је за седам година завршио Духовну семинарију и академију. У Србију се враћа у јесен 1863. и бива постављен за писара у београдској конзисторији. Од 1. децембра 1864. је професор београдске полугимназије, а од 26. августа 1865. професор велике гимназије. 20. септембра 1868. изабран је за професора богословије. Био је одличан богослов, специјалиста за догматику, те је из почасти добио на Митровдан, 26. октобра исте године протојерејски чин, а 2. новембра је постављен за ректора богословије у Београду. Једно време био је учитељ веронауке малолетном кнезу Милану Обреновићу.
Протојереја Николаја замонашио је на Светог Саву, 14. јануара 1873. године. архимандрит горњачки Сава у манастиру Раковица и наденуо му име Нестор. Месец дана касније митрополит Михаило произвео га је за архимандрита.
Архимандрит Нестор је још као свештеник покренуо почетком 1868. године црквени лист „Пастир“ и уређивао га до 1872. године, када је променио назив листа у „Сион” и наставио са уређивањем до 1876.
Архимандрит Нестор је посвећен за епископа 3. априла 1883. у Београду, а 6. априла исте године је устоличен у Нишу као епископ нишке епархије.
Епископ Нестор је започео преговоре са сликаром Ђорђем Крстићем ради осликавања иконостаса у великој Саборној цркви у Нишу. Није познато да ли је још за живота владике Нестора Управа Саборне нове цркве у Нишу склопила уговор са сликаром Крстићем.
Епископ Нестор је умро у Зајечару приликом обиласка Неготинске епархије 19. марта 1884. године. Сахрањен је у епископској гробници у нишкој Саборној цркви.
У Саборној цркви био је, једним делом утиснут у јужни зид цркве, споменик од белог мермера са издубљеним венчићем густог преплета у чијем је овалном облику била слика око које је изван венчића писало: „Отче, дјело соверших јеже дал јеси мње да сотворју”. Испод је био исклесан натпис: „Архијереј епархије нишке Нестор рођен 1830. г.[2] у селу Шумама окр. Крагуј. од оца свешт. Илије свршио Богословију и Београду 1849 год. рукоп. за свешт. 1852, учив се 7 г. у Кијев. Духов. академији, професоровао 20 г. у беогр. Богословији, примио монаштво и архимандритом постао 1872; посвећен за епископа 3. апр. 1883 г. у Београду. Преминуо 19 марта 1884 год. у Зајечару.” У постољу је писало: „Спомен овај подиже Радојко И. Попович брат чиновник полиц. 1885.” Одмах после великог пожара, који је захватио цркву (12. новембра, 2001. године) споменик се претворио у прах.
Владика Нестор је носио следећа одликовања:
Таковски крст - од краља Милана;
Крст свете Ане 2. степена - од цара Александра II;
Орден светог Саве 3. степена и
Орден белог орла 5. степена - од краља Милана.

Виктор Чолаковић



Виктор (Вуколо Чолаков; 1797 — 31. мај 1888) је био последњи митрополит нишки бугарског егзархата (1872—1878), а први епископ нишки СПЦ након српског нововековног ослобођења Ниша (1878—1883).

Рођен је у бугарској вароши Калофер 1797. године, у тадашњој Румелији у склопу Османског царства.
Виктор Чолаковић замонашио се у манастиру Хиландару и одатле постављен за представника хиландарског метоха у Нишу. Са овог места изабран је за архијереја нишког и хиротонисан маја 1872. у Цариграду. Хиротонисали су га митрополит трнски Иларион, епископ пловдивски Панарет и епископ самоковски Доситеј. Био је егзархијски бугарски митрополит.
У име свештенства и народа 18. јануара 1878. прогласио је сједињење са Српском православном црквом и о томе обавестио митрополита српског Михаила. То је било после ослобођења Ниша током Другог српско-турског рата и присаједињења нишког, пиротског, врањског и топличког округа Србији. Његова одлука је прихваћена и митрополит Виктор је 1. фебруара 1879. указом постављен за епископа нишког у саставу Београдске митрополије.
Указом књаза Милана од 18. јануара 1878, Чолаковић је одликован Таковским крстом III степена због заслуга за независност и ослобођење[1].
Остао је веран митрополиту Михаилу и после његовог смењивања, разрешен је дужности архијереја (епископа) 1. априла 1883. године, јер није признао Закон о таксама који се такође тицао цркве и клира[2]; а потом је пребачен у манастир Петковица у шабачкој епархији. Умро је у Београду 1888. године и сахрањен у цркви светог Марка у Београду.
Био је почасни члан Српског ученог друштва од 27. фебруара 1883. године.

http://sr.wikipedia.org/wiki/Виктор_Чолаковић

Доментијан (Драгутин Поповић; Сокобања, 24. октобар / 5. новембар 1872 — Ниш, 8 / 21. март 1913)


Епископ Доментијан је рођен у Сокобањи 24. октобра 1872. године (по старом календару) од оца Крсте, протојереја и мајке Милеве. На крштењу је добио име Драгутин. Основну школу је завршио у месту рођења, а четири разреда гимназије са врло добрим успехом у Алексинцу. Био је у сродству са митрополитом Михаилом и по његовој жељи је прво ступио у семинарију у Русији, а затим је уписао Духовну академију у Кијеву. Студије је завршио 1899. године и вратио се у Србију са степеном кандидата богослова. Пре монашења био је писар у шабачком Духовном суду и наставник шабачке гимназије. Монаштво и монашко име Доментијан примио је на дан Воздвиждења (подизања) Часног Крста - Крстовдан (14. / 27. септембар) 1903. године, када га је епископ шабачки Димитрије рукоположио у манастиру Петковица код Шапца у чин ђакона, а сутрадан и у чин презвитера. Следеће (1904.) године постављен је за наставника и васпитача Богословије Свети Сава у Београду. Професорски испит је положио 1905. Ради специјализације црквене археологије провео је 1906. неколико месеци у Лајпцигу и Берлину (Немачка). На пролећном заседању Светог архијерејског сабора 1911. године једногласно је изабран за епископа нишког 19. априла / 2. маја, хиротонисан 24. априла / 7. маја и устоличен у Нишу на први дан Св. Тројице (Духова) 29. маја / 11. јуна, 1911. године. У току свог кратког деловања на епархији задобио је опште поштовање пастве и српске јавности[1]. Приликом обиласка болесника и рањеника у нишкој војној болници добио је тифус и од њега умро 8. / 21. марта, 1913.[2] Сахрањен је 10. / 23. марта, у епископској гробници у нишкој Саборној цркви. Опело је чинодејствовао епископ шабачки Сергије.
Изнад гробнице на јужном зиду храма била је спомен плоча од белог мермера висока 65 см. и широка 80 см. У горњем делу плоче била је слика епископа Доментијана испод које је писало: „Доментијан епископ нишки / рођен 24. окт. 1872 - умро 8. марта 1913. / Спомен му подиже мати Милева”. Два дана после великог пожара (12. новембра, 2001. године) плоча се распала у прах.

http://sr.wikipedia.org/wiki/Доментијан_Поповић

Јован (Јордан А. Илић; Дојкинци, код Пирота, 27. децембар/8. јануар 1883/1884 — Ниш, 5. фебруар 1975)

Нишки свештеномученици

Episkopi tokom predslovenske istorije Niša:

Episkopi

Episkopi tokom predslovenske istorije Niša:
Kirijak (lat. Ciriacus) (pre 343)
Gaudencije (lat. Gaudentius de eveque Naissus) (343—350)
Bonos (lat. Bonosus) (380—391)
Markijan (lat. Marcianus) (409—414)
Dalmatijus (467)[1]
Gajan (lat. Gaianus) (504—516)
Projekt (lat. Proiectus) (553)
Episkopi Bugarske arhiepiskopije:
Kirik (1204), episkop niški (bugarska arhiepiskopija u Trnovu)
Episkopi Srpske pravoslavne crkve:
Nikodim (1279), episkop niški
Matej (1528 - 1532), mitropolit niševski i leskovački
Jeftimije, mitropolit niševski i leskovački
Georgije, mitropolit niševski
Makarije (oko 1570 - 1587), mitropolit niševski
Gerasim (1645-1649), mitropolit niševski
Ruvim (1680—1707)
Jaonićije I (1722-1754), mitropolit niški i belocrkvenski
Pangelos (1734—1750)
Georgije Popović (1735-1754), mitropolit niški i belocrkvenski
Gavrilo Nikolić (1752)
Kalinik (oko 1753), mitropolit belocrkvenski i niški
Nikodim (oko 1754)
Atanas (oko 1755)
Gavrilo II, (1761—1777)
Gerasim mitropolit (oko 1778)
Makarije (1802-1815),
Melentije (1815-1821), mitropolit niški, obešen 1821. ispred Tvrđavavskog mosta
Venedikt I (1821)
Danilo (1821)
Josif (1827-1832)
Grigorije (1837—1842)
Nikifor (1842)
Venedikt II (1842—1845)
Janićije II (1856—1858)
Stevan Kovačević (1858—1862)
Kalinik (1862—1869)
Partenije (1869), arhiepiskop niševski
Kalinik II (1869-1872), mitropolit niški
Viktor Čolaković (1871—1883)
Nestor Popović (1883—1884)
Dimitrije Pavlović (1884—1889)
Jeronim Jovanović (1889—1894)
Inokentije Pavlović (1894—1898)
Nikanor Ružičić (1898—1911)
Domentijan Popović (1911—1913)
Dositej Vasić (1913—1933)
Jovan Ilić (1933—1975)
Irinej Gavrilović (1975—)

Mala Remeta

Lipovac

Историја Нишке Епархије

Св. Цар Константин

Константин Први, Велики (Flavius Valerius Constantinus Magnus) рођен је око 280. године у Нишу (античком Naissus -у). Ту је васпитаван, а касније је свој родни град величанствено украсио; његова мати Јелена, била је скромног порекла. За цара западног римског царства проглашен је 306. године. Од 312. године владао је заједно са царем источног царства Лицинијем, али је после победе над њим, сам владао до своје смрти 337. године. 330. године основао је нову престоницу на истоку, Константинопољ (Цариград, Истанбул). 313. године Миланским едиктом Хришћанима дао слободу вере. На првом васељенском сабору у Никеји 325. године окончао догматске расправе, осудио Аријеву јерес, ујединио хришћанство и утврдио првобитни текст символа вере...
Цар Константин је 325. године основао једну од првих епископија (по предању, Нишку епархију основао је још Свети апостол Павле у првом веку), у Нишу, који као градску славу слави Св. Цара Константина и Царицу Јелену, а као посебну светињу у свом Саборном храму чува (пренете из Свете Горе) мошти св. Великомученика Артемија, који је с Константином, као његов војсковођа, угледао крст на небу, а остатак живота провео као монах.
Римско царство је пре Константина било паганско; почев од Константина, оно је хришћанско. Та промена представља један од најважнијих догађаја у историји, тако да хришћанска традиција није била у заблуди кад је Константина, као и његову мајку Хелену, уврстила међу свеце.

Константин I је премештањем свога летњиковца у околину Наиса и изградњом Медиане, оснивањем епископије у свом родном граду и претварањем паганског Илирика у хришћански свет учинио за хришћанство на овим просторима више него што ће, дуго иза њега, било ко и покушати да учини. Сјај, слава и име града Ниша, за живота Константиновог, постали су нераздвојни елементи слике самога Константина. И, баш што ће непуних 40 година од Константинове смрти цела Империја бити расцепкана и издељена, а плод Константиновог двадесетчетворогодишњег владања, заслугом његових синова потпуно бачен под ноге и згажен, тако ће и нишка епархија доживети исту судбину; као што ће син Константина I и владар Истока Констанције, подржавајући свом снагом аријанство и фаворизујући га бацити у мрак сав очев труд, тако ће и од епископа наиских, као једина светла звезда у мрачној ноћи, опкољен аријевцима остати лик епископа Гаудијенција. После многобројних варварских провала Наис ће, сравњен са земљом, прогутати вишевековни мрак из којег ће се тек за време владавине Немањића отргнути. Али ни тада неће бити онаквог сјаја и славе као за време владавине Константина великог.


Нишка Епархија од 4. до 6. века
Наиссус - Ниш

Неоспорна ствар је да је хришћанство објављено у Нишу, као и у свим другим градовима Горње Мезије, у времену апостола Павла, оснивача многих цркава на Балканском полуострву, као што су: солунска, филипљанска, атинска, коринтска и др. Једино што је непознато је дали је Ниш тада имао цркву (епископију0 или је био потчињен којој другој? Тако и имамо прва писана сведочанства о епископији Нишкој (Наиској) тек са средине IV века и то пре 343. године. Наиска епархија је настала између 325-330., између два за хришћанство важна датума: Првог Васељенског Сабора у Никеји (325. година) и проглашење грчког града Византа за Нови Рим (Неа Рома), престоницу Римског Царства.
На овакво мишљење нагони нас податак да Никејском сабору није присуствовао епископ Наиски, а у време основања Цариграда су већ постојали јаки материјални докази - пре свега се мисли на бројност и величину храмова - о евентуалном постојању епархије у Наису, о чему ће још бити речи. Било како било,први помен наиске епископије налазимо много иза Константинове смрти целих шест године касније (343. године). Наиме, у документима сабора Филипољског те године, аријевски епископи замерају тадашњем епископу наиском Гаудијенцију "што се није приближавао упута својих предходника, Киријака, него је повратио у црквена звања оне које је Киријак био свргнуо". Дакле сусрећемо се са дијаметрално различитим епископима - Киријаком, који је био присталица Констанција (Константиновог сина) и аријанске јереси због чега је, баш као и Теодор ираклијски, тадашњи главни епископ на балканском полуострву, немилосрдно прогањао оне који су се држали вере изложене на Првом Васељенском Сабору (325. године); за разлику од њега, Гаудијенције не само што ће се држати никејског учења већ ће на сабору у Сардици (Софија) бити један од најатрактивнијих епископа. Захваљујући између осталих и њему, Атанасије епископ александријски, православни светитељ познат као св. Атанасије Велики, ће бити рехабилитован.

Кирјак није могао започети својом аријевском делатношћу пре 337. године; тек пошто је Константин I умро, без обзира на његову сталну опкољеност аријевцима од којих ће га један (Јевсеније Никомидијски) пред крај живота и крстити, могла је ова јерес завладати овим делом Илирика. О Гауденцију знамо много више. Дошавши на престо наиске епископије, "у најбурније време које црква зна, учествовао је од новембра 343. до маја 344. године активно у раду Сардичког сабора. Колико је био цењен довољно говори податак да је на посленици упућеној "свима црквама у свету" потписао одмах после Осије, председника сабора, и Протогена, епископа Сардичког (Софија) и домаћина, као Gaudentius ab Achaia de Naisso.

По завршеном сабору св. Атанасије је, у знак захвалности, пошао у Наис са Гауденцијем где је дочекао Васкрс и служио литургију. Овај тренутак је један од светлијих у скоро двехиљадитој историји Ниша, а Гауденције остаје запамћен као једини правоверни епископ Наиски IV века; по његовом нестајању из верског живота Наиса наступа тамна рупа од 344-351 године у којој не знамо шта се догађало у овој епархији. Од 351. године па до упада Хуна (441.г.) настаје један од мрачнијих периода када антиникејци суверено владају варским животом Наиса. Бонос, наиски епископ (378-391), осуђен је ради неправославног учења о Мајци Божијој на Сердичком сабору 391. године. Из овог периода, позната су још три нишка епископа: Маркијан је око 410. године гонио нишко свештенство рукоположено од Боноса. Следећи познати нишки епископ, Гајан који је 515 од монофизита, као ревностан поборник православља, заточен у Цариграду, где је и умро, и најзад Пројект који је 553 у доба цара Јустинијана учествовао на Петом васељенском сабору у Цариграду.
Нишка Епархија од 4. до 6. века
Remesiana - Бела Паланка

РЕМИЗИЈАНА И ЊЕНИ ЕПИСКОПИ

Целокупна површина ремизијанске епархије обухваћена је данашњим опсегом нишке епархије. Живот хришћанске цркве у првим вековима на терену ремизијанске епархије развијао се потпуно самостално.

Ремизијана град аутономије, обухватао је преко 30 места, вероватно значајних и густо насељених, постао је половином IV века седиште епископа и резиденција епископије ремизијанске. Она се граничила са епископијом Сардичком (Софија) и епископијом града Ниша. Историја је забележила 3 ремизијанска епископа.


Први епископ о коме знамо да је управљао епископијом ремизијанском пре 366/7. године звао се Петар. Његов живот по једном његовом биографу био је светитељски.

Други епископ који је име града Ремизијане у Дакији унутрашњој, пронео и прославио широм васељене звао се Никета. Мисли се да је рођен око 330. године. Син је једне новодосељене породице у Ремизијани и пореклом је Словен. Но без обзира на порекло, Никета је једна славна личност, сјајан ум пун интелектуалне активности, човек широког образовања и свестране културе. Аутор је многих теолошко-догматских дела, битних за историју хришћанства. Никета је водио висок и чист духовни живот. Он је апостол, мисионар, проповедик, пастир практичне и реалне активности, песник духовних песама и епископ ремизијански од 366/7. до 420. године. По хришћанском учењу о вери и моралу не разликује се од својих савременика св. Јована Златоуста, св. Атанасија Великог, Григорија Низијанзијског, Кирила Јерусалимског и других. За њега хришћанство није систем, већ, пре свега живот. На бази символа вере установљеног на II Васељенском сабору, он даје свој символ утврђен као исповедна форма у Источном Илирику те се одлуком Сабора у Ниму, утврђује на Западу. Утврђено је да је символ као појам за исповед суштине вере први употребио св. Никета. Текст у преводу гласи: 1) ВЕРУЈЕМ у Бога Оца свемогућег, неба и земље творца; 2) и у сина Његовог Исуса Христа Господа нашег; 3)рођеног од Духа Светога и Деве Марије; 4) који је страдао под Понтијем Пилатом, распет и умро; 5) трећег дана васкрсао жив из мртвих; 6) узнео се на небо; 7) (који је) сео на десно Оцу; 8) и који ће доћи да суди и живим и мртвим; 9) верујем и у Дух Свети; 10) Свету цркву православну (и заједницу светитеља); 11) (и у) опроштај грехова; 12) (и у) обнављање тела и живот вечити. Символ св. Никете јасно указује на суштину вере и пружа веома исправно учење о истини посматрано и са најстрожег становишта. Као епископ ремизијански ужива велики углед у целом хришћанском свету. Посебно је дао велики прилог борби у одбрани догме о Св. Тројству и о приснодевству Св. Богородице. Сматра се аутором духовне песме "Тебе Бога хвалим" коју цео хришћански свет пева.

Никета је имао канонску везу са западним епископима али је својим животом и радом бранио од насртаја јеретика - православно учење изложено у никејско-цариградском символу вере. У дубокој старости од око 82 године представио се Господу у свом родном месту и епископској резидецији 22. јуна 420. године.


Трећи епископ са седиштем у Ремизијани звао се Диогенијанус. Он је присуствовао 449. године III Васељенском сабору у Ефесу. Пише грчим језиком што значи да је грчка писменост почела да потискује из овог града латински језик. Својим присуством на Сабору источних епископа доказује да је гавитирао више према цариградском епископу.

НишкаЕпархијаод 4. до 6. века


ЈУСТИНИЈАНА ПРИМА
За време цара Јустинијана основана је 535. на рачун солунског викаријата нова архиепископија под именом Јустинијана Прима. Тим именом је Јустинијан прозвао дивни град који је подигао у свом завичају и у коме је била резиденција новог архиепископа. Како нам је од византијског историчара Прокопија остао детаљан опис града Јустинијане Приме, научници су запазили упадљиво слагање Прокопијевог описа са откопинама тзв. Царичиног града код Лебана, те данас многи мисле да је ту и била Јустинијана Прима.

Цар Јустинијан се при оснивању архиепископије Јустинијане Приме руководио политичким разлозима. Рим се налазио далеко од центра Византије и црквена јурисникција папина над великим подручјем византијске државе уливала је цару бојазан да ли ће папа на овом подручју водити увек црквену политику онако како то одговара интересима византијске државе и цара.

Пошто није могао да подручје солунског викаријата потчини цариградском патријарху, цар се нагодио са папом Вигилијем да се солунски викаријат подели и да се оснује нова самостална архиепископија. У њен састав ушле су обе Дакије (Дакија средоземна са седиштем у Софији и Дакија прибрежна од Смедерева до Никопоља), Горња Мезија (северна Србија), дарданија (данас Призрен, Хвосно, Приштина и Скопље), Превалис (Црна Гора и Захумље), Македонија Секунда и део Паноније (Срем и Бачка). Ову територију одредио је цар 545. својом новелом према договору са папом Вигилијем. Архиепископа Јустинијане Приме бирају и рукополажу подручни епископи. Он је само номинално признавао римску столицу, а у пракси није се то ни у чему осећало, већ је Јустинијана Прима била самостална црква. За аутокефалну признао ју је и V васељенски сабор 553.

Постојање ове аутокефалне цркве прекинуто је у њеном најбољем цветању. На прелазу из VI у VII век, када су Авари и Словени пљачкали и харали по целом балкану, разорена је поред осталих градова и Јустинијана Прима. Истовремено је нестало и њене архиепископије, чије су епархије поново потпале под папски солунски викаријат. Папа Гргур И (+ 604) обраћа се већ 602. архијереју Јустинијане Приме као обичном епархијском епископу.
Од 10. до 13. века Н.Е. је била, углавном, у саставу Охридске архиепископије. По хрисовуљи византијског цара Василија II од 1018. Н.Е. обухватала је, поред Ниша, крајеве Мокро (око Беле Паланке), Коблос (око Прокупља и Копријана), Топлицу и Свелиговос (данашњи Сврљиг). Н.Е. је убрајана у првих 10 најугледнијих епископија и имала је права на 40 клирика и 40 парика (кметова).

Запажено место Ниша у византијској црквеној хијерархији оставило је трага на црквеном градитељству. У прво време византијске обнове може се сместити еписпископска црква Св. Прокопија за коју не знамо где је, али знамо да је постојала у XI веку. Мошти палестинског мученика који је страдао у време императора Диоклецијана, налазиле су се у цркви Св. Прокопија све до 1072. године. Те године у једном војном походу, угарска војска однела је руку светитеља у цркву Св. Димитрија у Сремској Митровици. По наређењу цара Манојла I Комнина рука је 1164. године враћена у Ниш и прикључена моштима. Црква Св. Прокопија спомиње се и 1204. године, као катедрална црква новоустановљене нишке епископије. Мошти св. Прокопија налазиле су се у Нишу, чији је он заштитник био. Пред долазак Турака мошти су пренесене у Прокупље, где се и данас налазе.
Немали број цркава недалеко од Ниша, значајно су сведочанство византијске градитељске активности. Латинска црква у Горњем Матејевцу, једна је од ретких у целости сачуваних храмова из 11. века. Грађена је као једноброда базилика у облику сажетог уписаног крста са куполом. Накнадно је дозидана припрата са западне стране и отприлике је величине наоса. Зидана је наизменично употребом камена и опеке, што доприноси лепом визуелном утиску. Ова црква спада у значајна архитектонска остварења Византијске културе на нашим просторима.

Пред крај 19 века на историјску сцену ступа Стефан Немања. Још као младић, на позив цара Манојла Комнена (1143-1180), Немања долази у "град славни Ниш". Задивљен младићевом мудрошћу, овде у Нишу, родном граду св. цара Константина, цар Манојло обдарује га, можда не случајно, угледном дворском титулом, "царским сином". Стефан Немања, сада велики жупан, први пут осваја Ниш 1183. године, продирући дубоко у византијску територију, до Софије. Добро познавајући значај Ниша он планира да престоницу државе пресели у " најпознатији од својих градова" , где намерава да дочека Фридриха I Барбаросу. Следеће 1189. године, 27. јула, Немања је Фридриха свечано дочекао у самом граду, не пропустивши прилику да истакне своје освајање Ниша и нишке области. Године 1190. Ниш је опет византијски град, и као такав спомиње се 1198. године. Стефан Немања, велики градитељ и обновитељ цркава, чије је државне интересе пратила црквена политика, морао је у Нишу, као у јаком црквеном средишту, са многим храмовима, неке обновити, а неке из основе саградити. Његове градитељске активности једино су нам познате, захваљујући Стефану Првовенчаном, у вези с храмом Св. Пантелејмона.

Ниш је у XIII столеће ушао као српски град. Међутим, већ 1203. године је у Бугарским рукама. Из тог времена кад поново припада охридској архиепископији, тачније 1204. године, спомиње се нишки епископ Кирик и црква Св. Прокопија.

Самостална српска црква (1219.) основала је топличку епископију са седиштем у манастиру Св. Николе у Топлици. Тиме је, најтачније речено, припојена територија нишке епархије, која је од 1020. године у саставу аутокефалне охридске цркве. Много година касније, из записа у јеванђељу писаном у Сврљигу 1279. године, сазнајемо име ондашњег " нишевског" епископа Никодима.

Град Ниш су наизменично држали Византинци и Бугари, да би 1330. године Ниш и његова област били припојени српској држави. За све време владавине Стефана Душана (1331-1355) Ниш је под српском влашћу. Далеко сећање на ово време сачувало се у још живој легенди, по којој је цар Душан у манастиру Св. Богородице Габровачке причестио своју војску. И у предкосовској Србији, Ниш је у саставу простране државе кнеза Лазара.
а турско време нишка епархија је делила судбину осталих српских епархија . Познат је из тога доба (1680-1692) епископ Рувим, који се писао епископ Нишу и Лесковцу. У 18. веку спојена је Н.Е. са старом Топличком и Белоцркванском епархијом, где су се њихови епископи писали: белоцрквански и нишки. Такови су били: Јоанићије I (1712-1734), Пангелос (1734-1750). Георгије Поповић који је 1737. избегао са патријархом Арсенијем IV Јовановићем и умро 1745. као епископ Темишварски, и Гаврило (око 1766), Калиник (око 1753) , Никодим (око 1754), Атанас (око 1755), Гаврило II митрополит (1761-1777), Герасим митрополит (око 1778) . Из 19. века познати су ови нишки епископи: Макарије, Мелентије(1821), Венедикт I Данило, Јосиф, Григорије (1837-1842), Венедикт II (1842-1845), Никифор, Јанићије II (1856-1858), Стеван Ковачевић (1858-1862), Калиник митрополит (1862-1869), Виктор Чолаковић (1871-1881). Виктор је био егзархијски бугарски епископ , те је присаједињењем нишког , пиротског , врањског и топличког округа Србији 01.02.1879. ушао у састав Београдске митрополије.
У другој половини XIX века, нарочито после ослобођења од Турака 1878. године, почела је нова епоха у историји српског народа. Одмах по ослобођењу од Турака и Ниш је ушао у нови политички живот Србије, и то као друга престоница. У Нишу је кнез Милан имао свој двор и у Нишу је заседала Народна скупштина, у Нишу су се доносиле најважније државне одлуке. Свуда наоколо у четири округа спровођена је аграрна реформа и сељаци су добили земљу као своју приватну својину. Спахилук је укинут и људи су добили сва грађанска права, али и материјалне могућности. Престали су да буду раја. Наследници Виктора Чолаковића на нишком епархијском трону били су : Нестор Поповић (1883-1884), Димитрије Павловић (1887-1889), Јероним Јовановић (1889-1894), Инокентије Павловић (1894-1898), Никанор Ружичић (1898-1911), Доментијан (1911-1913), Доситеј Васић (1913-1933), Јован Илић (1933-1975) и данашњи епископ Иринеј Гавриловић (од 1975).

http://www.eparhija-niska.rs/

Епархија Нишка (Архијерејска намесништва)

Епархија Нишка (Манастири)

Епархија Нишка (Цркве)

Читаоци

Основни подаци о мени

11000 Beograd,Marka Oreškovića 38, artpress@ptt.rs žiro račun 355-0003200199249-79 PIB 107765521 http://art-press.blogspot.com/