Виктор (Вуколо Чолаков; 1797 — 31. мај 1888) је био последњи митрополит нишки бугарског егзархата (1872—1878), а први епископ нишки СПЦ након српског нововековног ослобођења Ниша (1878—1883).
Рођен је у бугарској вароши Калофер 1797. године, у тадашњој Румелији у склопу Османског царства.
Виктор Чолаковић замонашио се у манастиру Хиландару и одатле постављен за представника хиландарског метоха у Нишу. Са овог места изабран је за архијереја нишког и хиротонисан маја 1872. у Цариграду. Хиротонисали су га митрополит трнски Иларион, епископ пловдивски Панарет и епископ самоковски Доситеј. Био је егзархијски бугарски митрополит.
У име свештенства и народа 18. јануара 1878. прогласио је сједињење са Српском православном црквом и о томе обавестио митрополита српског Михаила. То је било после ослобођења Ниша током Другог српско-турског рата и присаједињења нишког, пиротског, врањског и топличког округа Србији. Његова одлука је прихваћена и митрополит Виктор је 1. фебруара 1879. указом постављен за епископа нишког у саставу Београдске митрополије.
Указом књаза Милана од 18. јануара 1878, Чолаковић је одликован Таковским крстом III степена због заслуга за независност и ослобођење[1].
Остао је веран митрополиту Михаилу и после његовог смењивања, разрешен је дужности архијереја (епископа) 1. априла 1883. године, јер није признао Закон о таксама који се такође тицао цркве и клира[2]; а потом је пребачен у манастир Петковица у шабачкој епархији. Умро је у Београду 1888. године и сахрањен у цркви светог Марка у Београду.
Био је почасни члан Српског ученог друштва од 27. фебруара 1883. године.
http://sr.wikipedia.org/wiki/Виктор_Чолаковић
Нема коментара:
Постави коментар