четвртак, 14. новембар 2013.

Arhimandrit Ničifor Dučić






Arhimandrit Ničifor Dučić testamentom je svu svoju imovinu ostavio "srpskom narodu" rasporedivši je na sledeći način:
"I Svoju uštedu koja je u mojoj k asi ostavljam Srpskoj Kraljevskoj Akademiji pod imenom "FOND NIĆIFORA DUČIĆA";
Akademija je vlasna utrošiti svake godine tri dijela interesa od mojeg fonda; a četvrti će dio redovno unositi u glavnicu mojega fonda radi umnožavanja dokle god Fond postoji.
Moja je želja da Akademija iz Fonda nagrađuje rasprave ili monografije ili cijelo delo iz srpske istorije, političke, vojničke i crkvene; a može iz srpske filologije, geografije i etnografije uopće.
Akademija će odrediti i temate za nagradu; koji ne smeju nikada biti političke sadržine; određivaće ocenjivače prema struci spisa za nagradu i davaće im pristojnu nagradu za trud.
Ako bi dosuđena nagrada s naknadom ocenjivačima bila veća od interesa, Akademija je vlasna spojiti dvogodišnji interes i izmiriti nagradu. U takvom slučaju neće raspisivati nagradu za jednu godinu.
S vremenu kad se umnoži moj fond Akademija je vlasna određivati jedan deo interesa i na druge kulturne potrebe u Srpstvu.
II Ostavljam:
Srpskoj Kraljevskoj Akademiji u vlastitost svoje književne radove; svoju sliku od M. Murata za Akademijinu galeriju.
Svoju knjižnicu Bogosloviji u Beogradu, s tim da se kao posebna celina smesti u knjižnicu, pošto ima svoje stelaže i da na njoj bude napisano KNJIŽNICA ARHIMANDRITA NIĆIFORA DUČIĆA, ZAVEŠTAO BIOGRADSKOJ BOGOSLOVIJI i da takva svagda ostane. Nije dopušteno da se daju knjige iz te moje knjižnice na čitanje van Bogoslovije.
III Srpskom Narodnom Muzeju u Beogradu, ostavljam, sva arhimandritska odličja, kao i sva svetovna odličja, i to: Orden Sv. Save I reda sa lentom, Orden Takovske zvezde II reda, Orden Takovski s mačevima III reda, Orden Miloša Velikog III reda, bugarski Orden za Građanske zasluge I reda s lentom, ruski Orden Sv. Ane II i III reda, crnogorski Orden Danilov za nezavisnost III reda, Orden Belog dvoglavog orla IV reda, Medalju Zlatnu i Srebrnu za hrabrost, Medalju Miloša Velikog, Zlatnu medalju za revnosnu službu, Zlatnu spomenicu i Gardijsku spomenicu. Ostavljam, takođe, Medalje crnogorske srebrne: vera, sloboda, hrabrost; medalju Grahovsku 1858. godine i medalju za Junaštvo 1862. godine.
Srpskom Narodnom Muzeju, još, ostavljam sve diplome na ordenje, medalje i članstva akademija i drugih učenih i humanih društava u Srbiji i van nje; oružje koje sam imao u ustancima i ratovima za oslobođenje i nezavisnost, kao i jedno narodno odelo u kome sam vojevao. Jedno zlatno pero u kutiji, spomen od dr Valtazara Bogišića za građu iz Hercegovine koju sam mu davao za njegove pravne radove.
Sve ove stvari želim da budu u Muzeju u jednoj grupi, ako je to moguće, a dragocenosti u kasi, s oznakom u katalogu od koga su.
IV Sve svoje ikone ostavljam crkvi Sv. Save na Savincu i to: srebrne Matere Božije Iverske i moje krsne slave Sv. Đorđa".
"Ostavljam: manastiru Duži i Hercegovini gde sam i počeo učiti i zakaluđerio se 500 dinara u zlatu; po 100 dinara u zlatu crkvi Sv. Save na Savincu, Bratstvu Bogoslova u Biogradu, Monaškom udruženju u Srbiji, Svešteničkom udruženju u Srbiji, Društvu za sirotu decu u Srbiji, Opštinskom Odboru za sirotinju u Biogradu, crkvi Male Gospođe u Lugu na Trebišnjici, gde sam rođen, srpskoj osnovnoj školi u Trebinju, manastiru Cetinjskom gde sam postao arhimandrit, manastiru Žitomisliću u Hercegovini gde sam sa svojim drugom, docnije hercegovačkim mitropolitom, Serafimom Perovićem ustanovio Duhovnu pripravnu školu za Hercegovinu, srpskom pjevačkom društvu Gusle u Mostaru, pjevačkom društvu Srpska sloga u Dubrovniku, srpskom pjevačkom društvu Sloga u Sarajevu, društvu Bratstvo Sv. Sava u Karlovcima".

среда, 13. новембар 2013.

Đoko Slijepčević: Popovi radikali


 
Iako Svetozar Marković nije bio neki oštar bojovnik protiv sveštenstva, njegove ideje veoma su negativno uticale ne samo na mase, za koje se on borio, i na inteligenciju, nego čak i na jedan deo sveštenstva, koje je odlazilo u Radikalnu stranku. Već 1871. godine, 23. jula, žalio se mitropolit Mihailo ministru prosvete „na pojave koje se opažaju kod mnogo mladih ljudi". Mitropolit je tražio da se zavedu strožije mere protiv „hulitelja" i da vlasti više paze „na agente, koji rasprostiru po narodu ateističke misli u cilju da proizvedu rastrojstvo".
Pristalica ideja Svetozara Markovića bilo je i među sveštenstvom. U društvu ljudi, koji su pomagali da se nabavi štamparija, u kojoj je štampano „Jedinstvo" pod uredništvom Svetozara Markovića, bio je i prota Jovan Jovanović, rektor Bogoslovije. Na listi radikalnih odbornika, koji su izabrani u Kragujevcu 15. februara 1876, bio je i sveštenik Miloje Barjaktarović, koji je bio tast socijaliste Maša Kojića. Među streljanim radikalnim prvacima bio je i sveštenik Marinko Ivković, koji je primao na sebe krivice mlađih optuženika samo da bi se oni mogli spasti od streljanja. U Paraćinu je, 1875. godine, đakon Zaka Arsenijević bio skupljač pretplatnika na „Oslobođenje". Jovan Skerlić tvrdi da „iz Beogradske Bogoslovije još za života Markovićeva, izlaze čitave generacije mladih popova, koji će s učiteljima biti apostoli radikalizma po selima, osnivači buduće Radikalne stranke u Srbiji".
 Pesničku dušu Milice Stojadinović-Srpkinje veoma su zabrinjavali ovi talasi bezbožja, koji su se širili Srbijom. Nalazeći se u Beogradu ona je sve ovo neposredno posmatrala i, 10. januara 1876, pisala Germanu Anđeliću: Srbiju ljubim i sad kao zemlju carevine naše, kao majku našu; no po svemu volela bih da nisam ovde. Jer onako kako ja za budućnost srbsku, za veru i crkvu osećam, nije nikakva sreća živeti, gde se vera oberučke ruši i neće se zemlji kruna već budi Bog s nama šta. Kaže se: Mi rušimo sve postojeće, mi nećemo crkvu, nećemo vladu, nećemo činovnike, mi ovo sve rušimo i oćemo novo na tim razvalinama da stvorimo" (Aleksa Ivić: Arhivska građa o jugoslovenskim književnim i kulturnim radnicima, knj. IV, 1723-1887, Beograd 1935, str. 411-412).
Mnogo radikalniji od Svetozara Markovića, u odnosu na Crkvu i na sveštenstvo, bio je Vaso Pelagić. Ovaj čudni, često veoma neuravnoteženi čovek, koji je ranije imao velikih zasluga za Crkvu, postao je vremenom oštar bogoborac. Natrunjen socijalističkim idejama, bez obrazovanja koje je imao Svetozar Marković i bez Markoviću urođene mekote, Pelagić je bio mnogo više buntovnik nego propovednik jednoga pogleda na svet i život. Još u maju 1869. Pelagijć je pisao Antoniju Hadžiću, da je gotov da se žrtvuje za narodne stvari. „Pa time se", veli on, „dičim, samo da mi je viđeti da moja draga Bogoslovija napreduje."
Kada se izvrgnuo u socijalistu, Pelagić je jurišao na Crkvu, nasrnuo na njezino učenje i jerarhiju, kojoj je jedno vreme i sam pripadao i tražio da se od Crkve oduzme sve što je imala. On zahteva da nagrada sveštenicima „bude ona milostinja koju im bude sam narod darovao" i da se manastiri ukinu, a „ako carstvo mraka i sebičnosti hoće da održava još za koje vreme čin kaluđerski", onda on predlaže ceo niz reformi, koje nisu značile ništa drugo nego puno uništenje i manastira i kaluđera. Pelagić, koji je i sam stvorio i rukovodio jednu Bogosloviju, sada predlaže „da se bogoslovske i učiteljske škole spoje ujedno i prenesu na neko veliko državno, manastirsko ili opštinsko imanje, gde će svi ti pripravnici za narodne učitelje i sveštenike izučavati sve ono što treba seoskom narodu.

Poznata su imena nekih sveštenika koji su, u raznim godinama, bili članovi Narodne skupštine, gde su javno istupali protiv Crkve. U narodnoj' skupštini, izabranoj 6. avgusta 1871, sveštenik Kosta Popović je tražio punu slobodu štampe. Vaso Pelagić je bio među onima koji su potpisali proglas prve, socijalističke, političke grupe, koja se javila 12. avgusta 1871. godine. Jedan od potpisnika ovoga proglasa, Jevrem Marković, brat Svetozara Markovića, tražio je da se manastirska dobra predaju narodu, a manastiri pretvore u crkve. Na manastirskom dobru trebalo je podignuti zemljoradničke i zanatske škole, a ostaviti samo šest manastira da u njima žive kaluđeri. Ovaj je predlog, kasnije, ponovio Veljko Jakovljević sa 16 poslanika. Jovan Bošković. predlagao je, 19. decembra 1875, da se crkve proglase za svojinu naroda i crkvene opštine i da te opštine raspolažu crkvenim novcem i prihodima. List „Staro oslobođenje" napadao je veru i dinastiju. I u aferu „crvenog barjaka" u Kragujevcu bili su umešani sveštenici, a među streljanima zbog „Topolske bune" bio je i sveštenik Panta Popović iz Azanje. Istaknuti radikali-sveštenici bili su i Nikola Krupežević i Marko Bogdanović. Sveštenik Marinko Ivković, koji je streljan na Kraljevici zbog Timočke bune, tražio je da se ukinu Duhovni sudovi, a bračne sporove da sude Okružni sudovi pod predsedništvom okružnog prote ili jednog sveštenika77. Veljko Jakovljević i Marko Bogdanović tražili su, 25. januara 1881, da se kaluđerski red ukine, da se manastiri pretvore u crkve i da se manastirske parohije predaju sveštenicima. Istorijske manastire trebalo je da čuva država, a dosadašnjim kaluđerima da se obezbedi izdržavanje do kraja života iz manastirskih prihoda. Kaluđerski podmladak ne bi bio dozvoljen.

петак, 8. новембар 2013.

четвртак, 7. новембар 2013.

уторак, 5. новембар 2013.

VIĆENTIJE RAKIĆ (1750—1818)


Rakić Vićentije, rodio se u Zemunu, godine 1750, gde se i učio, oženio, i postao trgovac. Njemu je kršteno ime bilo Vasilije.

Ostavši udov, ode 18 avgusta 1785 u manastir Fenek, gde ga 9 aprila 1786 zakaluđeri 
iguman Sofronije Stefanović, nadenuvši mu imeVićentije.

Godine 1786 juna 28, zađakoni ga u Karlovcima nakrački vladika 
Ćirilo Živković, a 5 jula, te iste godine, zapopi ga Stevan Stratimirović, koji je tada bio budimski vladika.

Rakić je neko vreme i u Šapcu služio kao sveštenik, i tu je složio u lepe, pobožne stihove 
Život Aleksija čoveka Božijega.

Godine 1796 januara 9, postao je iguman manastiru Feneku, a docnije, s kaluđerskih pletaka, bio je ponižen za proigumana.

Od godine 1799 do 1810, Rakić je bio u Trstu kao sveštenik pri crkvi Svetoga Spiridona.

Posle toga, došao je u Beograd, gde je učio mladiće koji su se spremali za sveštenički čin.

Za mojega detinjstva, življaše u selu Parcanima neki čiča Milisav Radojičić, zdrav i krenak starac, koji je u svoje vreme bio Rakićev učenik, i koji o svom učitelju pričaše kao o kakom ugodniku Božijem.

Godine 1813 jula 11, Vićentije Rakić napisao je i uz koricu oktojihu velike beogradske crkve prilepio 
Tropar i Kondak, na glas 8-mi, u kojima se priziva milostivi Bog da zaštiti Srbiju od "drzosti vražije"1.

Posle propasti Srbije, Rakić se vratio u Fenek, gde je preminuo 29 marta 1818. Sahranjen je u grobnici, s leve strane, u ženskoj preprati.

Rakić je bio čovek veoma vredan: čitao je dan i noć. Služeći se izvorima grčkim i ruskim, sastavljao je propovedi i učio narod.

Knjige Vićentnja Rakića, za koje sam mogao doznati, ovo su:

01. 
Pravilo molebnoje ko presvetoj Bogorodici, i prepodnjoj Paraskevi srpskoj, u Budimu, 1798:
02. 
Istorija manastira Feneka, pisana u Trijestu 1798, a štampana u Budimu, 1799;
03. 
Žertva Avramova, ili sobesedovanje grešnika s Bogomateriju, s grčkog, u Budimu, 1799; drugo izdanje u
     Beču, 1833; III, u Beogradu, 1835, IV, 1856, V — 1803;
04. 
Cvet dobrodetelji, s grčkog, u Budimu. 1800:
05. 
Pravilo Sv Spiridona, u Veneciji, 1802;
06. 
Žitije svetogo velikomučenika Jevstatija PlAkide, i svetago Spiridona čudotvorca, u stihovima, u Budimu, 1803;
07. 
Žitije prekrasnoga Josifa, u stihovima, u Venecnji, 1804:
08. 
Istorija o razorenju Jerusalima i o vzjatiji Konstantinopolja, u Veneciji, 1804;
09. 
Ljestvica imuštaja pedeset stepnej, u Veneciji, 1805:
10. 
Čudesi presvetija Bogorodici, s grčkog, pisano u Trstu, štampano u Veneciji, 1808;
11. 
Žitije Vasilija Velikiga, u stihovima, u Veneciji, 1808;
12. 
Propovedi za nedelje i praznike, u Veneciji, 1809:
13. 
Besednikov iliričesko-italijanski, u Mlecima, 1810:
14. 
Beseda o duvanu, u Veneciji, 1810;
15. 
Žitije Stevana Prvovenčanog, u stihovima, napisano u Šapcu 1791, a štampano u Budimu, 1813.
16. 
Pesan istorijski o žitiju Aleksija čeloveka Božiji, u stihovima, u Beogradu, 1835.

Ovi njegovi spisi, u svoje vreme, čitali su se rado, i bili su snažna pomoć osećanju religioznom i ljubavi prema narodu i otadžbini.

Bog da ga prati!


--------------------------------
1 M. Đ, Milićevića Časovi odmora I. 16.
str. 625-626

Milan Đ. Milićević
POMENIK ZNAMENITIH LJUDI 
U SRPSKOG NARODA
 NOVIJEGA DOBA
U SRPSKOJ KRALJEVSKOJ ŠTAMPARIJI

U BEOGRADU 1888.


http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=171.0

Пратиоци

Основни подаци о мени

11000 Beograd,Marka Oreškovića 38, artpress@ptt.rs žiro račun 355-0003200199249-79 PIB 107765521 http://art-press.blogspot.com/