среда, 28. децембар 2011.

уторак, 20. децембар 2011.

Митрополит




Епископ шабачки Димитрије (1846-1930), касније архиепископ (1905) и патријарх (1920) и Митрополит Србије Инокентије на паради на Бањици 9. септембра 1904.

… hvala gosn. Vasiću

четвртак, 15. децембар 2011.

среда, 14. децембар 2011.

понедељак, 12. децембар 2011.

Cetinjska bogoslovija, 1903





Amfilohije Radović,

Amfilohije Radović, mitropolit mitropolit crnogorsko-primorski
Po završenoj osnovnoj školi upisao je Bogosloviju Sv. Save u Rakovici, a diplomirao na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu 1962. godine. Studirao je i klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, postdiplomske studije nastavio je u Bernu i Rimu, a doktorirao u Grčkoj, gde se i zamonašio. Na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu 1976. godine postaje docent, pa redovni profesor na katedri za Pravoslavnu pedagogiju sa metodikom nastave.
U maju 1985. izabran je za episkopa banatskog, a 30. decembra 1991. godine ustoličen za mitropolita crnogorsko-primorskog, zetsko-brdskog i skenderijskog i egzarha pećkog trona. Govori grčki, ruski, italijanski, nemački i francuski jezik. Član je Udruženja književnika Srbije i Crne Gore. Veliki uticaj na duhovno oblikovanje mitropolita Amfilohija izvršio je otac Justin Popović, kao i svetogorski starac Pajsije.

Irinej Gavrilović, episkop niški
Po završetku gimnazije upisao se i završio Bogosloviju u Prizrenu, a potom i Bogoslovski fakultet u Beogradu. Ubrzo po odsluženju vojnog roka postavljen je za suplenta Prizrenske bogoslovije. Pre stupanja na dužnost profesora, u oktobru 1959. godine u manastiru Rakovica, od strane Njegove svetosti patrijarha Germana prima monaški čin, dobivši monaško ime Irinej. Istoga meseca na dan Sv. Petke 27. oktobra 1959. u crkvi Ružici na Kalemegdanu rukopoložen je u čin jeromonaha. Dok je službovao kao profesor u Prizrenskoj bogosloviji, upućen je na postdiplomske studije u Atinu, da bi 1969. godine bio postavljen za upravnika Monaške škole u manastiru Ostrogu, odakle se vraća u Prizren gde je postavljen za rektora Prizrenske bogoslovije. Sa te dužnosti izabran je 1974. za vikarnog episkopa patrijarha Germana sa titulom episkopa moravičkog. Godinu dana kasnije izabran je za episkopa niškog, gde se do danas nalazi.

Irinej Bulović, episkop bački
Po završetku somborske gimnazije Mirko Bulović je upisao Bogoslovski fakultet u Beogradu gde je i diplomirao. Za vreme studija primio je monaški postrig od svog duhovnog oca, arhimandrita Justina Popovića, dobivši monaško ime Irinej. Iste godine ga je episkop raško-prizrenski Pavle rukopoložio za jerođakona, a potom za jeromonaha. Nepune dve godine boravio je u manastiru Ostrog i bio predavač u Monaškoj školi pri manastiru. Na postdiplomskim studijama na Bogoslovskom fakultetu Atinskog univerziteta 1980. godine brani doktorsku disertaciju. Posle kraćeg studijskog boravka u Parizu, na ruskom Bogoslovskom institutu Svetog Sergija (1980–1981) izabran je za docenta na katedri Svetog pisma Novog zaveta na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, gde je i danas redovni profesor. Na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve 1989. godine izabran je za episkopa moravičkog, vikara patrijarhu srpskom, a potom je posle hirotonije u Pećkoj patrijaršiji 20. maja 1990. izabran za episkopa bačkog i ustoličen u Novom Sadu, 24. decembra iste godine.
Učestvovao je na mnogim domaćim i međunarodnim bogoslovskim i naučnim skupovima i konferencijama, na duhovnim tribinama i u međuhrišćanskim susretima i dijalozima, kao i u domaćim i međunarodnim susretima i dijalozima sa jevrejskim i islamskim zajednicama, ustanovama i organizacijama.

Grigorije Đurić, episkop zahumsko-hercegovački
Elektroničarsku školu u Varešu završio je 1984. godine i odmah zatim upisao Srednju bogoslovsku školu u Beogradu, nakon čega upisuje Bogoslovski fakultet. Po odsluženju vojnog roka zamonašio se u manastiru Ostrogu 1992. godine, odakle odlazi sa episkopom Atanasijem Jevtićem u obnovljeni manastir Uspenja presvete Bogorodice Tvrdoš kod Trebinja. Rukopoložen je za jerođakona 1992, malo potom i za jeromonaha. Tvrdoški iguman postaje 1996, a arhimandrit 1997. godine. Bogoslovski fakultet završio je 1994. a od 1995. do1997. bio je na postdiplomskim studijama u Atini.
Na vladičanskom tronu Hercegovačke eparhije episkop Grigorije je ustoličen po blagoslovu patrijarha Pavla, a od strane mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija 3. oktobra 1999. Danas aktivno učestvuje u javnim tribinama i kulturnim kretanjima u Republici Srpskoj i Srbiji, a razgovori sa vladikom Grigorijem i njegove besede i predavanja objavljuju se u različitim novinama, časopisima i knjigama.

Fotije Sladojević, episkop dalmatinski
Bogoslovski fakultet u Beogradu upisao je 1983. godine, na kojem je 1988. diplomirao. Potom dve godine provodi na postdiplomskim studijama u Erlangenu, Nemačka.
Po povratku iz Nemačke, 1990, prima monaški čin u manastiru Kovilj, Eparhija bačka. Iste godine episkop bački Irinej rukopolaže ga za jerođakona, a zatim za sveštenomonaha.
Od 1992. do 1993. godine, jeromonah Fotije provodi kao sveštenoslužitelj u manastiru Bođanima, a narednih pet godina (1993–1998) radi kao profesor u Bogosloviji Svetog Arsenija u Sremskim Karlovcima, gde ga i zatiče izbor za episkopa dalmatinskog: hirotonisan je 1999. u Sabornoj crkvi u Sremskim Karlovcima, a za episkopa dalmatinskog ustoličen je u Sabornoj crkvi u Šibeniku.
Po odluci Svetog arhijerejskog sabora SPC-a, 2000. godine episkop Fotije je postavljen za v.d. rektora obnovljene Bogoslovije Sveta tri jerarha u manastiru Krka.

Ignjatije Midić, episkop braničevski
Posle osmogodišnje škole upisao se u Bogosloviju Svetog Save u Beogradu 1969. i završio je 1974. sa odličnim uspehom. Studije teologije je nastavio 1976. na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu i okončao ih 1980. Pored studija teologije proučavao je i filozofiju, logiku, istoriju, književnost, umetnost... Po blagoslovu episkopa niškog Irineja i preporuci Svetog arhijerejskog sinoda, odlazi na postdiplomske i doktorske studije iz sistematske teologije na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Atini.
Pored teologije, na Atinskom univerzitetu studirao je vizantijsku književnost i antičku filozofiju, proučavao dela savremenih egzistencijalista i personalista. Privlačila ga je i savremena fizika, zatim moderni rimokatolički, protestantski i anglikanski teolozi.
Posle doktorskih studija i odbranjene disertacije izabran je za docenta na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, prvo za etiku, a potom i za dogmatiku. Zamonašio se 1991, iste godine je rukopoložen za jerođakona a zatim i jeromonaha. U međuvremenu, u dva navrata po šest meseci, boravio je u Nemačkoj na specijalističkim studijama iz eshatološke teologije. Iako veoma mlad, Ignjatije je izabran za episkopa braničevskog 1994. godine na redovnom zasedanju Arhijerejskog sabora Srpske crkve, a hirotoniji su prisustvovali i predstavnici Carigradske patrijaršije i Grčke crkve.

Joanikije Mićović, episkop budimljansko-nikšićki
Gimnaziju je završio u Nikšiću, diplomirao je na Bogoslovskom fakultetu SPC-a u Beogradu 1990. godine i apsolvirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Zamonašio se u manastiru Ćelija Piperska 1990. godine, u čin jerođakona rukopoložen je 7. februara, a u čin jeromonaha 17. februara 1991, kada je i postavljen za v.d. nastojatelja manastira Savina, potom za nastojatelja Cetinjskog manastira, nastavnika i glavnog vaspitača u novoobnovljenoj Cetinjskoj bogosloviji. Septembra 1995. unapređen je u čin protosinđela i postavljen za v.d. rektora Cetinjske bogoslovije.
Za vikarnog episkopa budimljanskog izabrao ga je Sveti arhijerejski sabor na redovnom zasedanju maja 1999, a u čin episkopa hirotonisan je na Cetinju od strane patrijarha Pavla.

Irinej Dobrijević, episkop australijsko-novozelandski
Prvih 12 razreda opšteg obrazovanja završio je u rodnom Klivlendu, potom je završio dva najuglednija teološka fakulteta u Americi – Sv. Vladimir i Sv. Tihon. Profesor je na Lajola univerzitetu u Čikagu, a na poziv patrijarha Pavla predavao je i na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu.
Pripada monaškom bratstvu manastira Sveti Sava u Libertvilu. Imao je zapaženu ulogu kao izvršni direktor Kancelarije za spoljne poslove Srpske pravoslavne crkve u Vašingtonu. Odgovorno obavlja značajne poslove u vašingtonskoj Kancelariji Konferencije pravoslavnih episkopa u Americi, u Savetu za imigrantske i izbegličke poslove u Čikagu, u Komisiji za ljudska prava u Čikagu i u više srpskih organizacija.
Jula 2006. godine, u Sabornoj crkvi u Beogradu, patrijarh Pavle rukopoložio ga je za episkopa australijsko-novozelandskog.

Vreme, br. 997, 2010

Sinod SPC, 2010

Mitropolit Mitrofan Ban

VELIKА ZGRADА BOGOSLOVIJE SV. SAVE U BEOGRADU


VELIKА ZGRADА BOGOSLOVIJE SV. SAVE U BEOGRADU

Za veliku zgradu Bogoslovije sv. Save u Beogradu, podignutoj oko 1912. na zapadnom Vračaru, u Tiršovoj ulici, prema projektima Jovana Ilkića, dobar poznavalac srpske arhitekture XIX veka Bogdan Nestorović kaže da projektovana u "uprošćenoj varijanti" onda još uveliko dominantnog akademizma. Zgrada ima "suteren, prizemlje i sprat i mada je imala religioznu namenu" nju, prema Bogdanoviću, arhitekta Ilkić nije "projektovao u romantičarskom duhu, u neovizantijskoj arhitekturi kao što je to činio sa drugim zgradama ove vrste, već se opredelio za akademizam".
Zgrada Bogoslovije je porušena posle Drugog svetskog rata i njeno zemljište je postalo deo kompleksa ondašnje nove sovjetske, a danas ruske ambasade.

План Патријаршије:


Dobrotom Boška Mijatovića

Радослав Грујућ

Радослав Грујућ (29. јуни 1878, Земун, Аустро-Угарска – 25. мај 1955, Хвар, СФРЈ) је био српски православни свештеник и историчар који се претежно бавио историјом Српске православне цркве.
Школовао се у родном месту а богословију је 1899. године завршио у Сремским Карловцима. Одмах по завршетку богословије рукоположен је за свештеника и постављен за парохисјког помоћника при храму Свете тројице у Земуну. Старешина храма за време Грујићевог службовања био је прота Димитрије Рурарац. Након положених додатних испита постављен је за професора катихету у Великој гимназији у Бјеловару 1904. и на овом месту је остао до 1914. године. У Бјеловару је почео да прикупља грађу о српској историји у Славонијии широм Угарске. У овом периоду је завршио студије права у Бечу (1908). Филозофске науке студирао је у Загребу где је дипломирао 1911. године. На истом факултету је 1919. и докторирао. И поред професионалних обавеза у овом пеироду је написао и објавио 69 радова. Значајем се истиче Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја (1909). Рад је био конципиран као одговор државном тужиоцу на процесу против педесет тројице Срба познатом као велеиздајнички процес. По почетку Првог светског рата затворен је као велеиздајник. Пуштен је наредне 1915. године, једно време се налазио у кућном притвору а затим је премештен у Госпић. После две године враћен је у Бјеловар. Након завршетка Првог светског рата предавао је у Београду у Другој гимназији а затим у Богословији Свети Сава. Године 1920. изабран је за професора националне историје на Филозофском факултету у Скопљу. Период живота у Скопљу је најинтензивнији период његовог научног стваралаштва. У два наврата био је декан факултета у Скопљу (1930—1933. и 1935—1937). Основао је Скопско научно друштво коме је председавао од 1921. до 1937. године. Покренуо је 1925. Гласник скопског научног друштва који је убрајан међу најзначајније публикације у објасти друштвених и историјских наука у међуратној југословенској држави. Оснивач је Музеја Јужне Србије у Скопљу чији је управник био од 1921. до 1937. године. На позив црквених власти долази 1937. у Београд где је постваљен за редовног професора историје Српске православне цркве на Богословском факултету у Београду. У Београду је радио на обнављању Музеја Српске цркве у Конаку кнегиње Љубице. Изабран је за дописног члана САНУ 1939. Био је и редовни члан Матице српске, хрватске и словенчке и почасни члан Студентског историјског друштва у Београду као и сарадник Српског географског друштва и Југословенског историјског друштва у Београду.

За време Друог светског рата радио је на збрињавању српских избеглица као и на очувању споменика српске православне цркве. Према налозима Српске цркве 1942. радио је на преношењу моштију кнеза Лазара, цара Стефана Уроша у кнеза Стефана Штиљановића из фрушкогорских манастира у београдску Саборну цркву. По завршетку рата радио је на идентификацији и враћању уметничких предмета који су на територији НДХ опљачкани из српских цркава и манастира.

Дана 3. априла 1945. суд части Универзитета у Београду казнио је Радослава Грујића удаљавањем са Универзитета а одлуком Народног одбора Рејона I од септембра 1945. избрисан је са списка грађана и лишен српске националне части. У послератном периоду радио је у Музеју Српске православне цркве и Патријаршијској библиотеци где је наставио свој рад на пољу српске црквене историје. Умро је у 77. години и сахрањен је 1. јуна 1955. на Новом гробљу у Београду. Његови и посмртни остаци супруге Милице пренети су 11. новебра 1992. у фрушкогорски манастир Гргетег.

Историографски рад

Радослав Грујић је обајвио око 270 радова. Највећи део његових радова односи се на историју Карловачке митрополије и међу њима се издвајају Kако се поступало са српским молбама на двору ћесара аустријског последње године живота патријарха Арсенија III Чарнојевића (1906), Пакрачка епархија (1930) и Духовни живот Срба у Војводини (1939. и 1941) затим на историју Пећке патријаршије (Средњовековно српско парохијско свештенство, Пећки патријарси и карловачки митрополити у XVIII веку). Део његових радова односи се на развој школства међу Србима на територији Карловачке митрополије и на проблем унијаћења Срба. Бавио се и проблематиком из историје уметности где се издваја његова монографија о манастиру Ораховица (1939). Организовао је и археолошке радова манастира Светих арханђела код Призрена. Написао је велики број одредница о Српској православној цркви у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој. Ти чланци су приређени и као посебна књига Азбучник српске православне цркве по Радославу Грујићу за коју је поговор написао Слободан Милеуснић и у оквиру које је објављена библиографија Грујићевох Радова.

Литература

Грујић, Радослав (С. Милеуснић), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.

петак, 09. децембар 2011.

Stara (porušena 1941.godine) i nova crkva Pokrova Presvete Bogorodice u Gradišci



http://www.skyscrapercity.com/showpost.php?p=84710626&postcount=50

Smederevo, 1914

МИТРОПОЛИТ ИНОКЕНТИЈЕ

МИТРОПОЛИТ ИНОКЕНТИЈЕ
митрополит београдски 1898-1905
Инокентије Павловић је рођен 31. јула 1840. у Шапцу као Јаков Павловић. Отац му је био познати протојере Јован Павловић, посланик на чувеној Светоандрејској скупштини. Основну школу и четири разреда гимназије завршио је у Шапцу, два разреда богословије у Београду и Духовну академију у Кијеву. У Србију се вратио почетком 1863, и већ 31. јула био је рукоположен за свештеника. Био је професор гимназије у Крагујевцу, војни свештеник, свештеник Казненог завода у Крагујевцу, професор и ректор богословије, вероучитељ Више женске школе, дворски свештеник и начелника Црквеног одељења у министарству просвете и црквених дела.
После смрти супруге закалуђерио се 24. новембра 1892. године и добио име Инокентије. За епископа нишкога изабран је 1. августа 1894, а за митрополита 15. 2.1898. вољом двора и владе.
За време његове управе Београдском митрополијом дошло је до женидбе краља Александра и Драге Машин, до насилног уклањања династије Обреновића са престола (1903), и до избора Петра Карађорђевића за новог краља Србије.
Митрополит Инокентије је био, како пише Слијепчевић, просечан човек, који иза себе није оставио никакво значајно дело. Бавио се књижевним радом и по разним часописима објављивао богословско-педагошке чланке. Написао је и око 250 проповеди, који нису, у целини, до данас објављене.


На фотографији се налази Архиепископ београдски и митрополит Краљевине Србије Инокентије (1898-1905). Рођен је 1840 у Шапцу као Јаков Павловић а умро 1905. Прилажем и опширну биографију из 1895. године и фотографију из нешто ранијег периода када је као владика нишки (од 1895.) председавао Великим духовним судом (1896). На основу ових података могло би се са доста извесности закључити да је фотографија снимљена пре 1908.године. Када бисмо знали фотографа, могла би се можда прецизније утврдити и година настанка.

LJubaznošći Čedomira Vasića i Borisa Belingera

четвртак, 08. децембар 2011.

Лукијан Богдановић

Лукијан Богдановић
митрополит карловачки и патријарх српски 1908-1913

Последњи патријарх и митрополит карловачки Лукијан Богдановић на чело цркве је дошао на помало необичан начин. Избор је био заказан за 28. јули 1908. године. На самом гласању за новог митрополита-патријарха навећи број гласова, 40, добио је вршачки епископ Георгије Змаје вић, док је епископ пакрачки Мирон Николић добио 30 гласова. Пошто цар није хтео да потврди овај избор, одржан је, 19. септембра 1908, други изборни круг. Тада је био изабран бачки епископ Митрофан Шевић, али је он обавестио комесара „да се не може примити избор за патријарха који је на њега пао". После ове Шевићеве изјаве комесар је наредио нови, трећи избор, који је одржан 22. септембра 1908. године на коме је изабран будимски епископ Лукијан Богдановић. Цар је потврдио ову одлуку сабора и Лукијан Богдановић је постао, игром судбине, последњи патријарх српски и митрополит карловачки 25. септембра 1908.
Лукијан је рођен 10.5 1867. у Баји као Лазар Богдановић. Ту је започео школовање, а наставио у Карловцима, где је завршио богословију 1889. и Јегри, где је студирао право на Митрополиојском лицеју. Замонашио се у манастиру Беочину 1891. године, а рукоположен је 21. јула 1891. године у манастиру Раковцу. До избора за патријарха, како наводе његови биографи, био је превзитер синђел у Саборној карловачкој цркву, "конзисторијални подбележник бачке епархије у Новом Саду, професор веронауке у гимназији, вишој грађанској, трговачкој и девојачкој школи. Био је и катихета у сремско-карловачкој гимназији и профе сор црквеног појања у богословији". Такође је био епископ будимски и администратор темишварски.
У време његове патријаршијске власти "прилике у Кар ловачкој митрополији нису биле лаке." Године 1907. године донет је Апоњијев закон "по коме је уведен мађарски језик у све немађарске школе како би се лакше немађари мађари зовали". А 11. јула 1912. године мађарска влада је донела "наредбу" којом се ставља ван снаге цео низ законских прописа који су регулисали живот у Карловачкој митропо лији, чиме је фактички "српска народна аутономија уки нута". Покушај мађарских власти да патријархово седиште премести у Будимпешту, одвоје патријарха од народа, и тиме "обезглави" српску цркву" није успео захваљујући жестоком противљењу целокупног српског свештенства.
Последњи митрополит-патријарх Карловачке митропо лије Лукијан Бргдановић био је, према ономе што се зна о њему, "човек лепо образован, хуман и родољубив и, као и његови претходници, добар задужбинар", али као полити чар и вођа српског народа у Аустро-угарској, "потпуно неспособан". Током његове управе црквом донете су значајне уредбе, решена многа црквено-школска питања и основани нови фондови. Лукијан је преуредио Стратимиро вићево Благодјејање у модерно уређени гимназијски интернат Стефанеум. А Синод је 1911. донео "уредбу за дворско монашко свештенство у православној митрополији Карловачкој", по којој је у статус придворних монаха могао бити примљен само "академски образован младић правос лавне вере и српске народности".
Плодна делатност патријарха Лукијана Богдановића нагло је прекинута његовом мистериозном смрћу 4. 9. 1913. године. За време лечења у бањи Бад Гастајну, Лукијан је изненада нестао првог септембра. Његово тело је прона ђено месец дана касније у реци Ахи.
Последњи карловачки митрополит Лукијан Богдановић сахрањен је у Горњој цркви у Сремске Карловце.
После патријархове смрти дужност администратор Митро полије преузео је, према члану 5. устројства Светог архијерејског сабора, од 25. маја 1911, пакрачки епископ Мирон Николић као најстарији свештеник по посвећењу. Цар је 13. октобра 1913. године за новог администратора митрополије поставио горњо-карловачког епископа Миха ила Грујића, који је умро 20. фебруара 1914. године. Три дана касније, 23. фебруара 1914, епископ Мирон је поново, по други пут, преузео руковођење митрополијом да би га Цар 13. марта 1914. године и званично поставио за админи стратора. За епископа Мирона је речено, да је „својим тактом према државним властима успевао да отклони или, ублажи многе невоље" које су се надвијале над црквом. На положају епископа остао је све до 26. априла 1919. када је управу над митрополијом предао др Георгију Летићу, епископу темишварском, који на месту администратора остао све до ослобођења Војводине и њеног припајања Србији.

Više na donjem linku www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279078-Rastko-odan-Hristu

патријарх Димитрије Павловић

патријарх Димитрије Павловић
патријарх српски (1905 - 1920 - 1930)

Инокентијев наследник био је Димитрије Павловић. Лич ност, како тврди Слијепчевић, много интересантнија, даровитија и за цркву заслужнија од Инокентија. Рођен је 15. октобра 1846. године у Пожаревцу у занатлијској породици. Основну школу и гимназију похађао је у родном граду, Великом селу и Београду, где је 1868. завршио богословију. После завршене богословије био је две године учитељ, а 1870. је рукоположен у чин ђакона и презвитера и постављен је за капелана у Лапову. Рано је остао удовац (1873), па је након завршене филологије на Великој школи у Београду постао професор Београдске богословије. За нишког владику изабран је 8. новембра 1884. и на том месту остао све до повратка митрополита Михаила на трон београдске митрополије, када се повукао и отишао у Париз, где је три године студирао словенску филологију и књижев ност. Потом је две године провео на Националном агро номском институту у Монпељеу. У SrbСрбију се вратио 1894. и одмах, по налогу владе, отишао у Хиландар да у "њему среди односе". У најчувенијем српском манастиру Димит рије је детаљно проучавао Типик Светог Саве који је касније уз стручни коментар и објавио. После "измирења јерархије" изабран је за шабачког епископа, а 11. августа 1905. за митрополита београдског. На положају митропо лита остао је до 12. новембра 1920, нешто више од 15 година, када је био изабран за првог патријарха обновљене Српске патријаршије.
У тренутку уједињења свих српских православних цркве них организација у јединствену Српску православну цркву са патријархом на челу, постојала је, како истиче В. Димит ријевић, у Краљевини Србији, која је имала пет епархија (београдска, нишка, жичка, шабачка и тимочка), црквена заједница која је имала "достојанство митрополије, са пр вим епископом, архиепископом београдским и митрополи том Србије, кога је бирао Извршни Сабор, а потврђивао краљ".
У Краљевини Црној Гори црква је билое три епархије (цетињска митрополија, никшићка епархија са седиштем у Острогу и пећка митрополија), са митрополитом цетињски на челу, који је носио титулу митрополит црногорско-приморски.
Карловачка митрополија је имала седам епархија (вршачка, темишварска, будимска, сремска, карловачка, бачка, пакрачка, плашћанска или горњокарловачка) и обухватала је сав православни народ у Угарској, Хрватској и Славо нији. Највише црквено-јерархијско тело било је Архијерејски Синод или Сабор, а највеће црквено-самоуправно, аутоно мно тело био је Црквено-народни сабор.
Православна црква у БиХ имала је четири епархије (дабро босанску, захумско-херцеговачку, зворничко-тузланску и бањалучко-бихаћку) са титулом митрополија добијених на основу споразума између Беча и Цариградске патријаршије из 1880. Духовни поглавар и даље је остао Цариградски патријарх, док је епископе у БиХ именовао аустријски цар.
Православна црква у Јужној Србији и Македонији, на територији која је после ратова 1912. и 1913. припала Србији, имала је седам епархија (скопска, рашко-призрен ска, велешко-дебарска, пелагонијска, преспанско-охридска, струмичка и део митрополије воденске) и налазила се под управом Цариградске патријаршије.
У Буковинско-далматинској митрополији налазиле су се две епархије: далматинско-истријска и бококоторско-дуброва чка".

Одлука да се Српска православна црва, проглашена после стицања пуне независности на берлинском конгресу 1878. за аутокефалну, подигне на патријаршијски ниво формално је донета 13/26.5.1919. у Београду на састанку епископа свих делова некадашње Пећке патријаршије који су, како пише протојереј др Радомир Поповић, прогласили, у новој држави, духовно и административно јединство Српске православне цркве. У Карловцима је 30. августа 1920, на дан Сабора српских просветитеља, како пише Марјановић, "прочитана изјава чланова Светог архијереј ског сабора по којој, у споразуму са круном и сагласијем свете велике цариградске цркве, аутокефална уједињена Српска православна црква се подиже на ступањ и положај патријаршије, те се тиме обнавља српска патријаршија укинута 1766, године".
За првог српског патријарха обновљене пећке патријар шије изабран је београдски митрополит Димитрије. Одмах по избору патријарх је "нотифицирао своје ступање свима аутокефалним црквама", а цариградски патријарх Мелен тија IV је 25. новембра 1921. године издао епистолију којом признаје уздизање српске цркве на степен патријаршије и избор новог патријарха. Свечани чин овог историјског догађаја потврђен је 20. марта 1922. године заједничком "службом патријарха и синода српског са изаслаником цариградске патријаршије Германом, митрополитом Амасијским". Овим чином Цариградска патријаршија признанала је Српску патријаршију. Коначно устоличење патријарха на трон цркве је извршено 15. августа 1924. године на Велику Госпојину у Пећи. Том приликом Његово Величанство Краљ увео је патријарха у историјски сто који се у Пећи чува од давнина, прочитао историјску повељу патријарху и предао му и скупоцену панагију. Тада је по обичају древних патријарха одржана седница Светог архијерејског синода. Тако је завршен чин обнављања патријаршије.
За добијање томоса о самосталности СПЦ Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, морала је да исплати Цари градској патријаршији милион и по француских франака у три транше (прва 24. децембра 1919. а трећа октобра 1922. године).
У време пуне патријаршијске власти Димитрија хирото нисано је 16 архијереја, обновљена је стара браничевска епархија, основане су Чешко-моравска, Америчко-канадска епархија и 1925. године Бихачка. А покренуо је и широку расправу о новом Уставу СПЦ који је због компликова процедуре доношења усвојен након његове смрти. У време патријарха Димитрија основан је Богословски факултет у Београду и Загребу и богословија у Битољу. Својим завеш тањем патријарх Димитрије је омогућио подизање храма Светог Димитрија у селу Ратковићу и цркве Покрова пресвете Богородице у Београду, као и покретање часописа "Богословље" при Богословском факултету у Београду. Основао је и фонд за изнемогле свештенике и њихову сирочад. Као реалан и рационалан човек Димитрије је умео да се снађе у оној сложеној симбиози Цркве и Државе у Србији. Био је, како истиче Стојмировић, моралан, испра ван, озбиљан и поштен; није био ни мало лицемеран или театралан; коректан као монах, врсан као свештеник, природан као патријах, он је био у свему трезвен и као човек. Димитрије није био ни писац, ни проповедник, премда је умео да говори и да се увек изрази достојанс твено и паметно.
Први српски патријарх после друге обнове пећке патри јаршије умро је 6. априла 1930. у Београду и по својој жељи сахрањен је у манастиру Раковица.

среда, 07. децембар 2011.

NATIONAL GEOGRAPHIC,митрополит Краљевине Србије Инокентије (1898-1905).


Izvor: Milorad Jovanović

Crkva Sv. cara Konstantina i carice Jelene na Vozdovcu

Dobrotom Varoš Kapije

понедељак, 05. децембар 2011.

Trst i Dubrovnik


Српски трговци добротвори школа у Трсту и Дубровнику
„Политика” ексклузивно објављује документа која су стручњаци Архива Србије пронашли у тршћанском и дубровачком црквеном архиву


Libro di onore, 1825–1885. године – Књига награђених ученика
Посао око сређивања, обраде и заштите докумената у црквеним архивима у Дубровнику, Трсту, Сент Андреји, Бечу, који спроводе стручњаци Архива Србије после потписивања споразума о сарадњи са СПЦ 2007. године, открио је богату и разноврсну грађу која се у њима чува. Мада предстоји још архивистичког посла, после четири године рада архив у Трсту је готово формиран и биће доступан истраживачима, док у Дубровнику, где је обрађено око 230 књига – административних, матичних, деловодника, записника са седница, 160 кутија архивске грађе, 85 регистратора, тек следи обиман рад на сређивању и заштити докумената.

Љубазношћу директора Архива Србије, професора др Мирослава Перишића, и руководиоца пројекта, архивског саветника, Јелице Рељић, „Политика“ ексклузивно, први пут у нашој јавности, објављује документа пронађена у тршћанском и дубровачком црквеном архиву, као малу илустрацију богатства које ће се тек наћи пред архивистима и истраживачима. Ради се о документима везаним за развој и рад српских школа у ова два града.

Оснивање српске школе у Дубровнику везује се за име тада свршеног богослова Ђорђа (Георгија) Николајевића, каснијег дабробосанског митрополита. По налогу карловачког митрополита Стевана Стратимировића он крајем 1829. године долази у Дубровник из Срема с намером да оснује српску школу. Отворена 1830. године, она је убрзо угашена, али се настављају напори да се утврде образовне установе за учење српске деце.

Међу дубровачким православцима, истакнутим јавним радницима и добротворима, име Божа Бошковића (1815–1879) заузима посебно место. Бродовласник, богати трговац, Бошковић је веома активно учествовао у напорима да Срби добију трећу православну богомољу у Дубровнику, па је после много труда и препрека Саборни храм посвећен Благовештењу освештан 1877. године. Велику суму новца оставио је и за школство. После његове смрти 1879. године, основана је заклада „Божо Бошковић“, а нешто касније та фондација отворила је женску школу за српске девојке која је понела његово име. У Бошковићевим културно-образовним настојањима, уз Божа је био и брат Никола Нико Бошковић. Он је радио на испуњавању братовљеве жеље да отвори женску школу, али је и сам помагао развој школства.

У Трсту, српска школа незванично је почела с радом још 1. јануара 1782. године, али се њени званични почеци, када је основан завод за васпитање српске омладине и добијена дозвола за отварање школе, везују за 1792. годину. Јован Милетић, један од виђенијих тршћанских Срба, који је, тргујући по Дубровнику, Сплиту, Млецима, Трсту, Лајпцигу и Бечу, стекао велику имовину, тестаментом је оставио 24.000 форинти Илирској заједници у Трсту. Њега је жеља била да се оснује завод за васпитање српске омладине, што су извршиоци тестамента и учинили после његове смрти у Бечу 8. септембра 1790. године. Новооснована школа добила је име по свом добротвору, а с радом је почела 1. јануара 1792. године. Учио се матерњи језик „илирски“ – читање и писање, граматика, певање, аритметика, немачки, италијански и латински. На седници у октобру 1841. године црквени одбор изабрао је комисију која је требало да усвоји устав који је саставила и предложила школска управа. Пошто је прегледала текст, комисија га је у целости одобрила. Устав српске школе „Јован Милетић“, под називом Regolamento perleScuoleSlavo-Serbichein Тrieste, потврђен је 22. марта 1842. године. Одлуком одбора црквене општине од 26. маја 1973. године, због малог броја ђака, српска школа у Трсту престаје да буде редовна и постаје допунска школа у којој најмлађе генерације тршћанских Срба, између осталог, уче и матерњи језик.

Јелена Чалија
објављено: 05.12.2011.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Srpski-trgovci-dobrotvori-skola-u-Trstu-i-Dubrovniku.sr.html

Svilajnac



Izvor: http://www.svilajnac001.co.rs/vujicic_foto/index.html

Vasa Čubrilović Srpska pravoslavna crkva pod Turcima od XV do XIX vek

Vasa Čubrilović
Srpska pravoslavna crkva pod Turcima od XV do XIX veka
Originalno objavljeno u: "Zbornik Filozofskog fakulteta", knj. V-1, Beograd 1960.
Preštampano: Vasa Čubrilović, "Odabrani istorijski radovi", Narodna knjiga, Beograd, 1983.
"Projekat Rastko" se zahvaljuje za pomoć g-dinu Slobodanu Lubardi za pomoć pri objavljivanju rada.
Slom Nemanjićke države i tursko osvajanje srpskih zemalja poremetili su iz osnova život i Srpske pravoslavne crkve. Do toga doba vladajuća crkva u državi, ona pod Turcima postaje vera pokorene i potlačene raje. Novi položaj Srpske crkve daće drugi pravac njenom razvitku, uneti nove elemente u unutarnju strukturu i na novim osnovama izgraditi odnos ove crkve i prema narodu i prema turskoj državi.
Tursko osvajanje srpskih zemalja u XIV i XV veku bilo je praćeno uništavanjem i razaranjem crkava i manastira, pljačkom crkvenih imanja i pokretne crkvene imovine i pretvaranjem crkava u džamije. Posebice su stradale crkve i manastiri u pristupačnijim predelima pored drumova, u gradovima i oko gradova. Zato se u borbama protiv turskog nadiranja u XIV i XV veku i sveštenstvo povlači zajedno s narodom i vlastelom prema severu uzmičući ispred Turaka. Pokret je išao najpre u pravcu dolina Velike Morave, Save i Dunava, a posle prelazi preko ovih reka u južnu Ugarsku. Tamo se pre i posle pada Srbije 1459. sa narodom i vlastelom naseljava i srpsko sveštenstvo i organizuje Srpska crkva. U to doba okićena je Fruška Gora mnogobrojnim srpskim manastirima. Tamo će se pod despotima u drugoj polovini XV i početkom XVI veka da izgradi nova crkvena organizacija. Međutim, prema severu je nadirao i osvajač. Posle pada Smedereva 1459. pokorene su srpske zemlje do Save i Dunava, 1496. pada Zeta, a posle bitke na Mohaču 1526. podleže i Ugarska. Tako je ceo srpski narod sa svojom crkvom došao pod tursku vlast.
Gornji prikaz odjeka sloma srpskih srednjovekovnih država i turskog osvajanja srpskih zemalja na Srpsku crkvu uglavnom odgovara činjenicama, i na taj način je prikazivala naša nauka istoriju Srpske pravoslavne crkve u XV i XVI veku. ali, nova građa iz turskih arhiva baca jaču svetlost na problem kako je primila Srpska pravoslavna crkva slom stare države i dolazak nove vlasti. Nema sumnje da su crkva i njene ustanove neobično mnogo prepatili za vreme turskog osvajanja naših zemalja. Pored svega toga, kao što su novija ispitivanja pokazala da je prelaz naših zemalja pod tursku vlast uopšte bio mnogo postupniji i pored ratova, nego što se to dosad mislilo, isto tako se utvrdilo da je i proces prilagođavanja Srpske crkve novoj vlasti bio postupan u znaku sporazumevanja sa novom vlašću.[1]
Do ovog postupnog prilagođavanja Srpske crkve turskoj vlasti došlo je pod uticajem vešte politike pridobijanja raznih društvenih slojeva u našim zemljama od strane Turaka putem davanja raznih povlastica i ustupaka. S druge strane, sa politikom mirenja sa tuđom vlašću služe se ne samo neki krugovi starog plemstva, nego i dobar deo narodnih masa, naročito Vlaha stočara, pa i jedan deo Srpske crkve. Zahvaljujući tome mnoge crkve i manastiri nisu bili popaljeni i očuvali su jedan deo svojih poseda, bilo to dobijajući za te posede berate kao Manasija i Ravanica, u Srbiji ili što su i od turskih vlasti priznate povelje srednjovekovnih vladalaca, kao Cetinjski manastir u Crnoj Gori; tamo je i posle turskog osvojenja darovna povelja manastiru od Ivana Crnojevića ostala na snazi, a manastir je plaćao odsekom sandžakbegu neku sumu. I oni srpski manastiri koji su bili uključeni sa svojim posedima u neki zeamet ili timar imaju povoljniji položaj od obične raje, jer daju manje feudalne dažbine nego ona.
Tako, propašću srpskih srednjovekovnih država ne rastura se organizacija Srpske pravoslavne crkve. Mada je bila osvajačka verska država, Turska prvih vekova svoje vlade na Balkanu ne vrši nasilno širenje islama. Pravoslavnoj crkvi je kod Srba priznato, uz izvesno ograničenje, pravo veroispovesti.
Mi zasad ne znamo kad i kako se proširila duhovna vlast Ohridske arhiepiskopije preko srpskih zemalja.[2] Ova arhiepiskopija je prva pravoslavna crkva na Balkanu, koja je došla pod Turke. Zato su je oni pomagali kad su se širili preko Balkanskih zemalja da svoju jurisdikciju proširi i preko istorijskih granica stare Ohridske arhiepiskopije. Kada posle pada Carigrada 1453. i sedište Vaseljenske patrijaršije dolazi pod tursku vlast, Ohridska arhiepiskopija zadržava svoju autokefalnost.
Diskusija, kad je i kako je prestala raditi Pećka patrijaršija kao autokefalna crkva i kad je došla pod Ohridsku arhiepiskopiju, nije izvela na čistinu ovo pitanje. Ono što je u celom pitanju suštinsko jeste da Pećka patrijaršija sve do 1557. nema priznat položaj autokefalne crkve u Turskom Carstvu, mada ga imaju od 1453. Vaseljenske patrijaršija i Ohridska arhiepiskopija. Koliko se Pećka patrijaršija posle smrti Arsenija II 1463. održavala kao jedinstvena crkvena organizacija, teško je danas utvrditi. Međutim, do bitke na Mohaču 1526. srpske zemlje su bile granične turske oblasti prema Ugarskoj. O tome su morali da vode računa kako centralna vlada u Carigradu tako i njeni zapovednici na granici. Zato i ovako nepriznata, srpska crkvena organizacija je funkcionisala u ovo doba i još se širila prema severu i severozapadu posle sloma ugarske države 1526. Posle bitke, na Mohaču, kada Turci osvajaju Ugarsku, moralo se postaviti pitanje srpske jurisdikcije nad srpskim eparhijama i izvan granica ne samo nekadanje Ohridske arhiepiskopije nego i Pećke patrijaršije. U to doba upravo dolazi do sukoba između Ohridskog arhiepiskopa Prohora i smederevskog episkopa Pavla i ostalih srpskih episkopa oko prava jurisdikcije Ohridske arhiepiskopije nad srpskim eparhijama. Ovaj sukob u kome će privremeno pobediti Ohridska arhiepiskopija, dovešće na koncu 1557 do obnove Pećke patrijaršije.
Iako nema svoju od turskih vlasti priznatu samostalnu crkvenu organizaciju Srpska pravoslavna crkva se širi u drugoj polovini XV veka, a naročito u prvoj polovini XVI veka. Uzroci tome su bili raznovrsni. Slomom starih srpskih država propale su i one društvene snage na koje se oslanjala srednjovekovna srpska hijerarhija, vladaoci i feudalna klasa. U toku turskih osvajanja crkva je izgubila veliki deo svojih poseda, a time i ekonomsku osnovu svoje moći. Zatim, nova osvajačka država bila joj je verski tuđa, pa i neprijateljska. da bi dobila novi oslonac za svoju odbranu u okviru Turskog Carstva Srpska crkva se morala čvršće da povezuje sa širokim narodnim masama među Srbima, jer samo uz pomoć ovih masa ona je mogla da odbrani svoju organizaciju i očuva svoj uticaj u tim istim masama.
Mireći se sa Turskom vlašću prilikom njenog širenja preko naših zemalja naši stočari iz planina služe kao neredovne čete u turskoj vojsci i kolonizuju ratom opustošene zemlje srednjeg Podunavlja na sever sve do pod Budim, a na severozapad do pod Zagreb. S njima se kreću i mešaju i ratarske mase iz starih župa, ili kao vojnici ili kao kolonisti kmetovi na spahijskim posedima. Oni nose sobom i knežinske i seoske samouprave, što im Turci priznaju, ali isto tako i svoja verovanja i svoju crkvenu organizaciju. Od Banata i Bačke preko Srema, Slavonije na Bosansku krajinu, Liku i Dalmaciju sa novim kolonistima iz starih srpskih zemalja širi se i Srpska crkva. U svim novim oblastima grade se novi ili prihvataju stari manastiri u XV i XVI veku; u Banatu Vojlovica, Hodoš, Bezdan, U Bačkoj Kovilj, u Sremu Grgetek, Krušedol, Hopovo, Jazak, Beočin, Šišatovac, U Slavoniji Orahovica, Pakra i Lepavina, U Bosanskoj krajini Moštanica, Gomionica, Hrmanj, U severnoj Dalmaciji Krupa, Krka, Dragović. I U starim srpskim zemljama buja verski život onde gde su knežinske samouprave u XV i XVI veku slabile pritisak tuđe vlasti i omogućile slobodniji kulturni život.[3] Koncem XV veka otvara se prva srpska štamparija na Cetinju 1493-1495; za njom dolaze u prvoj polovini XVI veka štamparija Božidara Vukovića U Mlecima 1519-1539, pa štamparije U Skadru 1563, u Goraždu, Bosna 1519-1523, u Mileševu - Novopazarski Sandžak 1544, u Gračanici na Kosovu oko 1539, u Rujnu 1537, Mrkšinoj crkvi 1566. i Beogradu u Srbiji 1562. Jezik štampanih crkvenih knjiga bio je srpsko-slovenski, pravopis resavske škole.
U drugoj polovini XV i prvoj polovini XVI veka, Srpska crkva stvara nove eparhije u Ugarskoj, Hrvatskoj i Bosni, gde ih nije bilo pre dolaska Turaka. Početkom. XVI veka osnovana je Sremska eparhija, sa sedištem u Krušedolu; zatim se osnivaju u staroj Ugarskoj kad je Turci osvajaju, nove eparhije U Lipovi ili Jenopolju, Vršcu i Budimu. Dabro-bosanska eparhija proširuje svoju jurisdikciju nad Bosanskom krajinom. I sedište joj je neko vreme bilo u manastiru Hrmnju u Krajini.
Kod nas se u istorijskoj nauci obično tvrdi da je sultan Sulejman obnovio 1557. Pećku patrijaršiju po preporuci Mehmeda Sokolovića. Doista, ovaj docnije čuveni veliki vezir turski bio je u to doba rumelijski begler-beg. On je posredovao da se obnovi Pećka patrijaršija 1557. i da se na njeno čelo dovede kao srpski patrijarh njegov rođak Makarije Sokolović. Za koju desetinu godina u drugoj polovini XVI veka, slično nekada srpskoj crkvi za vreme Nemanjića ljudi iz iste kuće zauzimaju položaje visokih državnih funkcionera, a stoje na čelu crkve. Dok jedna grana bratstva Sokolovića a, kao poturčenjaci, sede na najvišim položajima Turskog Carstva: Mehmed-Paša Sokolović kao veliki vezir 1565-1579, Ferhat-paša Sokolović i Mustafa-paša Sokolović kao bosanske paše, rumelijski i budimski beglerbezi, dotle Druga grana Sokolovića upravlja pravoslavnom crkvom na Balkanu: Makarije 1557-1574, Antim 1572-1575 i Gerasim Sokolović 1575-1586, Sava Sokolović 1586. Pećki patrijarsi. Za vreme upravljanja porodice Sokolovića Turskim Carstvom izgrađuje se u drugoj polovini XVI veka makarijevska crkvena organizacija kod Srba.[4]
Pored sveg značaja koji je zaista imala kuća Sokolovića za obnovu i organizaciju Pećke patrijaršije, ipak mislimo da se ona precenjuje. Videli smo da se Srpska crkva razvija i širi u podunavskim zemljama Turskog Carstva još pre pojave Sokolovića. Pre njih na visokim položajima u Carstvu nalaze se mnogobrojni naši ljudi koji su bili prešli na islam, a nisu bili pokidali veze sa svojim narodom. Ova činjenica, kao i to, da Srbi igraju u to doba tako veliku ulogu kao vojnici i kolonisti na granicama Carstva prema srednjoj Evropi, pružali su zaštitu Srpskoj crkvi i omogućili joj da se razvija još pre dolaska Mehmed-Paše Sokolovića na visoke položaje u Turskom Carstvu. Oslanjajući se upravo na ove društvene i političke snage u Carstvu još Od 1528. do 1533. pokušao je Smederevski mitropolit Pavle da otcepi srpske eparhije od Ohridske arhiepiskopije. Nije uspeo, jer je Ohridski arhiepiskop Prohor imao na svojoj strani celu Istočno-pravoslavnu crkvu i moćne grčke krugove u Carigradu. Mehmed-Paša Sokolović ukloniće ove političke smetnje na Otomanskoj Porti 1557. i omogućiti obnovu Pećke patrijaršije.
Povlastice, što ih je beratima od turskih sultana Od 1557. dobijala Pećka patrijaršija, bile su slične povlasticama Carigradske patrijaršije i Ohridske arhiepiskopije. Sve su one manje više prepis povlastica što ih je Mehmed II Osvajač dao Vaseljenskoj patrijaršiji posle osvojenja Carigrada 1453.
Tursko Carstvo kao islamska država moglo je načelno samo trpeti u svojim granicama druge vere pored islamske verske zajednice. Ova zajednica bila je jedina državna vera, a islam je svojim verskim propisima toliko zadirao u državni život Carstva da se samo po sebi nametalo davanje posebnog autonomnog položaja hrišćanskim crkvama u carstvu, kad je ovim crkvama već priznato načelo trpeljivosti. Ovako izgrađena autonomija pravoslavnih crkava morala je sama po sebi obuhvatiti sva ona pitanja nacionalno-političkog, duhovnog i kulturnog života hrišćanskih naroda u Turskoj, što ona sama kao islamska država nije mogla da preuzme na sebe. Tako je došlo do autonomija pravoslavnih crkava u Turskom Carstvu.
Turski sultani nisu davali povlastice pravoslavnim crkvama putem zakona, kanona, nego su ih priznavali od vremena do vremena beratima, kojima bi potvrđivali izbor nekog pravoslavnog patrijarha ili episkopa. Dobijali su ih od sultana srpski, kao i grčki crkveni velikodostojnici. Malo ih je očuvano iz najranijih vremena. Kod Srba je najstariji do sada utvrđeni berat patrijarha Arsenija IV Jovanovića Šakabente iz 1731. Berati su važili za života episkopa i sultanova. Kad umre jedan patrijarh ili episkop njegov naslednik mora tražiti za sebe novi berat; isto tako moraju tražiti nove berate od novog sultana i aktivni patrijarsi i episkopi, ako je bila promena na prestolu.
Povlastice koje su dobijale pravoslavne crkve od sultana preko berata, obuhvatale su celokupnu unutarnju organizaciju crkava od vrha do dna, utvrđujući materijalne i političke obaveze crkava i njihovih organa i ustanova prema Turskom Carstvu, pa i unutarnje odnose u samim crkvama, određujući međusobna prava i dužnosti organa i ustanova tih crkava.[5]
Po ovim povlasticama pećki patrijarh je duhovni i svetovni poglavar srpskog pravoslavnog naroda. Njega bira Sabor, zbor srpskog visokog i nižeg sveštenstva i narodnih predstavnika, a potvrđuje ga sultan beratom. Kod Srba u Pećkoj patrijaršiji nije, kao kod Grka u Vaseljenskoj patrijaršiji u Carigradu, toliko zavisio izbor patrijarha od centralne vlasti u Carigradu. Srpske zemlje su bile na periferiji Carstva, zato na Srpsku crkvu i izbor njenih patrijarha nema toliko uticaja sa strane. Mora se priznati da je bilo i takvih slučajeva; prvi Pećki patrijarh Makarije Sokolović besumnje da je došao 1557. na taj položaj, ne malom zaslugom svoga rođaka Mehmeda Sokolovića. Sličnih slučajeva bilo je i u XVIII veku.
Pećki patrijarh ima veliku vlast i duhovnu i političku. On uživa zaštitu turskih upravnih organa, ima oružanu pratnju janičara i turske mu vlasti pomažu u sabiranju verskih prireza. On odgovara državi za vernost svoje pastve, plaća prilikom svoga naimenovanja veliku sumu državnoj blagajni, a svake godine utvrđeni patrijaršijski danak.
Titula patrijarha je: "Presto srpski", "Presto sve srpske zemlje", "Arhiepiskop sve srpske zemlje i primorske", "Patrijarh Srba i Bugara i drugih zemalja" itd...
Kao duhovni starešina patrijarh je imao pravo u smislu kanonskih propisa da u sporazumu sa Svetim Sinodom upravlja Srpskom crkvom. Od Sabora izabranog mitropolita ili episkopa patrijarh potvrđuje sinđelijom. On može po pristanku Porte skinuti sa položaja mitropolita ili episkopa. Patrijarh i Sinod vode brigu o manastirima n o nižem sveštenstvu i u te se odnose ne smeju mešati turske upravne vlasti. Pravo suđenja i kažnjavanja sveštenika imaju patrijarh i Sinod. Bračno pravo i bračni sporovi spadali su u nadležnost crkvene vlasti, sveštenstvo ima pravo slobodnog vršenja verske službe, ali su se crkve n manastiri mogli popravljati samo po dozvoli turske vlasti i u starim razmerama.
U Srpskoj kao i u Grčkoj pravoslavnoj crkvi moćna je ustanova bio po crkvenim kanonima Sveti Sinod. Sastojao se od članova visoke crkvene hijerarhije. Sinod rešava sa patrijarhom sva crkvena pitanja, bila ona crkvena u užem smislu ili organizaciona, finansijska i prosvetna. On se sastajao jedanput godišnje ili povremeno, prema potrebi.
Pored patrijarha i Sinoda, veliku u logu u životu Srpske crkve pod Turcima igrali su sabori. Oni su se sastojali od predstavnika crkvene hijerarhije, sveštenstva i naroda. Sazivani su kad je trebalo birati patrijarhe, arhiepiskope i episkope i rešavati krupnija crkvena pitanja ekonomske, prosvetne ili organizacione prirode.
U srpskim crkvenim saborima sačuvalo se najviše kontinuiteta i tradicije starih srpskih državnih sabora, na kojima su nekad birani patrijarsi i episkopi Srpske crkve, potvrđivane manastirske povelje i rešavana sva krupnija crkvena pitanja. Razlika između starih i novih sabora bila je u tom što u novim postupno iščezava plemstvo, mada se još dugo u crkvenim izvorima o svetovnim licima prisutnim na saborima, govori kao o «vlasteli». Mesto plemstva na saborima se pojavljuju viđeniji predstavnici naroda: izaslanici gradskih crkvenih opština, knezovi i narodni prvaci uopšte, vojne starešine srpskih četa u turskoj ili austrijskoj službi, i tako dalje. Demokratizacija Srpske crkve za vreme Turaka došla je najbolje do izraza upravo u tome, što je nekadanju feudalnu klasu u upravljanju crkvom zamenio narod. Ovaj narodni element u Srpskoj crkvi uticaće preko crkvenih sabora da Srpska crkva postupno od XV veka sve više iz jedne verske ustanove prerasta u kulturno-političku ustanovu srpskog naroda.[6]
Mitropoliti i vladike čine visoku hijerarhiju Srpske crkve; bira ih Crkveni sabor, potvrđuje sinđelijom patrijarh, a sultan beratom. Među sobom su, svi jednaki i kao kolegijum se okupljaju u Sinodu, a i inače svi neposredno potpadaju pod patrijarha.
Mitropoliti i vladike imaju sve one duhovne, građanske, kulturne, i političke kompetencije u okviru svojih eparhija koje imaju patrijarsi nad celom Patrijaršijom. Oni nadziru rad manastira i nižeg sveštenstva u svojim eparhijama. Vode brigu o crkvama, manastirima i njihovim imanjima. Posvećuju i raščinjuju sveštenike i zastupaju svoju pastvu pred državnim vlastima svoje eparhije. I oni kao i patrijarsi imaju prava nošenja oružja i držanja oružane pratnje koja im pomaže pri sabiranju crkvenih prihoda.[7]
U krug autonomnih povlastica crkve spadala je i narodna prosveta. Ona je, istina u tursko doba, bila slabo razvijena, al˙ ipak pored manastira gde se još održavalo nešto pismenosti, Srbi osnivaju u gradovima ugledajući se na Grke, uz crkve i svoje škole. Viših prosvetnih ustanova, pa ni bogoslovskih, nema u našim zemljama pod Turcima od XVI do XIX veka. Obrazovanost sveštenstva bila je na vrlo niskom stupnju. Po manastirima učili su budući sveštenici, pa i vladike i mitropoliti, najosnovnije stvari iz čitanja i pisanja i to pretežno u vezi sa crkvenim bogosluženjem. Nema ni govora o razvijanju i bogoslovskih nauka, a kamo li svetovnih.
Kao svetovne starešine srpskog naroda patrijarsi i vladike su ga predstavljali pred turskim vlastima. Štitili ga, ali isto tako i odgovarali za njegovu lojalnost. Oni su kao glave naroda imali pravo da sude svojim vernicima u sporovima kako bračnim i naslednim, tako i mnogim građanskim sporovima, gde su turske vlasti smatrale da se ne mogu primeniti propisi šerijata. Pravo suđenja crkvene hijerarhije vernicima i po pitanju građanskih sporova, naročito se kod pravoslavnih naroda na Balkanu bilo razvilo kod Grka. Srbi ga manje primenjuju, ali je i tamo bio uhvatio prilično maha u pojedinim srpskim oblastima. I srpski patrijarsi kao i Vaseljenski potvrđuju pravila esnafa pripadnika svoje crkve.
U srednjem veku materijalna osnova Srpske crkve počivala je više na ogromnim crkvenim vlastelinstvima koja su se izgradila oko velikih i malih manastira, a nastala od poklona vladaoca, vlastele i drugih vernika, nego od crkvenih prireza. U tursko doba se sve to menja. Crkvi je oduzet najveći deo manastirskih poseda u starim oblastima Nemanjićke države, a u novim oblastima, gde se Srpska crkva proširila idući za kolonizacijom svojih vernika, manastiri ni približno nisu imali posede kao nekada u starom zavičaju. Pored toga, , Turska država nametala je i Srpskoj crkvi kao i drugim hrišćanskim crkvama na Balkanu velike namete. Patrijarh i episkopi morali su davati velike sume Otomanskoj Porti za svoje potvrđivanje, isto tako morali su davati velike sume za dobijanje novih berata, a pored toga veliki godišnji porez. Po beratu Arsenija IV Šakabente od 1731. on je bio dužan davati godišnje Porti 70.000 aspri, a za obnovu berata položiti 100.000 aspri. Ovde se ne računaju davanja koja su patrijarsi morali činiti nižim organima turske vlasti. Zatim valja imati u vidu da je uvek bilo i vanrednih davanja samom Carigradu, pljački, pa i ucena. Slične obaveze prema turskim vlastima od sultana u Carigradu pa do poslednjeg nahijskog vojvode po beratima i mimo berata, imali su Vladike i Mitropoliti, pa i manastiri i parohijske crkve.
Mora se priznati da se u Srpskoj crkvi, daleko od Carigrada, nije u onoj meri razvio cinički izgrađen sistem prodavanja visokih položaja od strane centralne vlade u Carigradu kao što je to bio slučaj u Vaseljenskoj patrijaršiji. Tamo su nameštali i skidali patrijarhe, mitropolite i episkope utoliko češće, ukoliko je bilo izgleda da će se upražnjeni položaj moći skuplje prodati. Ipak, velike materijalne obaveze srpske hijerarhije prema turskim vlastima i nedostatak sredstava za pokrivanje troškova iz prihoda vlastitih imanja, prisilili su i nju da ekonomski pritisak prenese dole na manastire, niže sveštenstvo i narod. U HV i HVI veku njihovi manastiri još su i mogli davati nešto prihoda sa imanja plaćajući državi za te posede odsekom, baduhavu. Međutim, u XVII i HVIII veku veliki deo ovih poseda razgrabili su Turci, a od druge polovine HVI veka fiskalni tereti što su ležali na patrijarsima, episkopima i manastirima bili su sve veći. Stoga se još više prenosi težište nabavljanja sredstava za ispunjavanje obaveza prema Turcima i izdržavanje crkvene hijerarhije na narodne mase i niže sveštenstvo.
Dimnica je bila glavni crkveni prirez što su ga patrijarh i vladike skupljali od svojih vernika. Za vreme Arsenija IV Šakabente u XVIII veku svaka pravoslavna kuća davala je patrijarhu godišnje 12 aspri, a isto toliko i mitropolitu. Obavezne su bile takse za venčanje i razvod braka. Patrijarh i vladike uzimaju "polovinu" i "vrhovinu" ili "harač vladičin" svake godine od svoga sveštenstva, vladike i mitropoliti su opet obavezni, na slična, davanja svome patrijarhu, a i oni u svojoj eparhiji kao i patrijarh u celoj patrijaršiji uzimaju određene takse od manastira. Patrijarh pored toga naplaćuje od episkopa davanje sinđelie tj. potvrđivanje na položaju, a episkopi to isto naplaćuju od popova za posvećenje. Patrijarh je imao pravo da uzme zaostavštinu umrlog mitropolita ili vladike. Pored redovnijih poreza i taksi od svoje pastve i sveštenstva, visoka hijerarhija je znala da poveća svoje prihode i raznim vrstama dobrovoljnih priloga. Bili su to: skupljanje priloga za patrijarha preko egzarha, davanje "milostinje", "na pomen duše", zavođenje u "pomenik" ktitora crkve i manastira, zapisivanje u "opšti list", u "proskomidiju", u "sveti pomenik". Ostavljali se crkvi legati i testamentom pokloni u pokretnoj i nepokretnoj imovini.
Od HVI do HVIII veka srpski patrijarsi se trude da povećaju svoje prihode namećući silom crkvene prireze i katolicima u okviru svoje patrijaršije. Oko ovoga će često dolaziti do sporova, naročito u Bosni, između srpskih patrijarha i katolika i sporovi su se obično rešavali pred turskim vlastima u korist katolika. Po svim dosadanjim podacima, pritisak koji vrši u to doba srpska crkvena hijerarhija na katolike u Turskom Carstvu u granicama Pećke patrijaršije ima više finansijsku, nego versko-prozelitističku pozadinu: povećati prihode sabiranjem crkvenih prireza i od katolika. Istorijski izvori o tom pitanju uglavnom i govore o sporovima katolika sa srpskim patrijarsima i mitropolitima pred turskim upravnim i sudskim organima da li ovi imaju pravo da i od njih naplaćuju kao od pravoslavnih svoje dimnice. Inače nema nikakvih dokaza da su se srpski patrijarsi ili episkopi mešali u unutrašnji život katoličke crkve Turskog Carstva uopšte.
Pod Turcima malo se promenio život nižeg sveštenstva u srpskoj crkvi. Ono je ostalo neškolovano; jedva da je koji mogao da čita i piše i da se služi crkvenim knjigama prilikom vršenja crkvenih obreda. Inače se i pismenost i učenje napamet crkvenih obreda sticala u manastirima ili kod nekog učenijeg sveštenika i kaluđera. Ovo sveštenstvo nema gotovo nikakvih bogoslovskih znanja. Stoga se i nije moglo boriti protiv narodnih običaja i širiti u mase hrišćanske dogme. Koliko je toga i bilo, obuhvatale su opšte i moralne i etičke postavke pravoslavnog hrišćanstva i gledalo se pri tom više na formalnu stranu vršenja verskih propisa, nego na suštinu; otud takvo strogo održavanje postova i svetkovanje mnogobrojnih svetaca.
Društveni položaj nižeg sveštenstva ostaje približno isti u Pećkoj patrijaršiji kao i za vreme Nemanjića. Popovi žive u narodu, iz njegove su sredine, i izdržavaju se od prihoda svoje parohije ili od vlastitog rada.[8] Oni pod Turcima nemaju pravo na popovsku baštinu kao, ponegde, u doba Nemanjića. Kad obrađuju zemlju plaćaju feudalnu rentu kao i ostali seljaci. Međutim, na mnogim mestima se održava se običaj da narod mobom pomaže popu da obradi svoju zemlju, naročito pri kosidbi livada.
Glavni popovski prihod je dolazio od bira i od naplate taksi za crkvene usluge. Bir je bio običajem utvrđeno davanje pastve svešteniku i parohiji, na selu od svega što bi se na imanju proizvelo. Zato se i bir kupio sezonski, kako bi pristizali pojedini poljoprivredni proizvodi. Po gradovima se bir davao i u novcu. Veličina davanja i vrsta davanja svešteniku bila je razna u pojedinim oblastima. Uspeh u pribiranju bira, zavisio je od poštovanja običaja i dobre volje parohijana; nema prisilnog kupljenja kao kod patrijaršijskih i vladičanskih crkvenih prireza uz pomoć organa turskih vlasti. Obično je samo selo pazilo da svaki parohijan ispunjava svoju obavezu prema svešteniku i crkvi i ono je ponekad utvrđivalo veličinu ove obaveze.
Ni crkvene takse za svešteničke usluge nisu bile tačno utvrđene. Zato su ponegde sveštenici više naplaćivali takse i pribirali bir no što je bio red, pa su parohijani znali i buniti se protiv toga. Ponegde, parohijani nisu ispunjavali svoje obaveze prema svešteniku, naročito po gradovima, pa su ovi teško živeli i više se izdržavali od svoga rada nego od crkvenih prihoda.
Inače, sveštenički čin, poštovao se u narodu, i najbolje kuće po selima težile su da imaju nekog u popovima. U plemenskim oblastima Hercegovine i Crne Gore sveštenici su uzimani iz glavarskih domova, a popovske porodice su glavarske, kao najviđenije u bratstvu i plemenu
Srpsko sveštenstvo ovoga doba ima malo ličnih i duhovnih veza sa svojom hijerarhijom. Vladike su njima dolazile većinom samo onda kad je trebalo naplaćivati "popovinu", inače sveštenici, kao i njihova pastva, nisu bili pod nekom većom duhovnom kontrolom ili crkvenom disciplinom svojih pretpostavljenih. Stoga su niži sveštenici u srpskoj crkvi više pripadali svojoj pastvi, nego svojoj crkvenoj organizaciji, predstavljenom višom crkvenom hijerarhijom.
Pored nižeg sveštenstva mnogobrojni manastiri, rastureni po svim zemljama gde srbi žive najviše su doprineli jačanju veza između crkve i naroda. Stari manastiri iz srednjeg veka, a oni se počinju razvijati tek od Nemanjića, [9] i novi manastiri što su građeni u tursko doba, podizani su većinom u zabačenim mestima pored šuma i izvora, ali ipak pristupačni okolnom narodu. Još iz doba srednjovekovnih srpskih država manastiri su bili glavno mesto za skupljanje seoskog sveta iz bliskih i daljih krajeva. Ići u manastir, značilo je ići crkvi i pored toga na sabor, gde se narod okupljao, trgovao, prodavao, ženio i udavao se i o svemu i svačemu dogovarao. Stoga su manastiri bili isto tako opšte političko kao i duhovno središte naroda u pojedinim oblastima, i kroz to tako često povezani za bune i ustanke u epohi od XVI do XIX veka.
I položaj je upućivao manastire da se što uže povežu s okolnim narodom. Oni su bili osnovani ili od starih vladalaca i vlastele, ili ih je u tursko vreme sam narod podigao. U ovo doba narod vodi brigu i o manastirima kao i o parohijskim crkvama i njihovom sveštenstvu. Ponegde, viđeniji ljudi iz okolnih sela učestvuju pored manastirske bratije u upravljanju manastirskim imanjima, biranju igumana i sličnim važnijim manastirskim poslovima. Narod iz bliže i dalje okoline oko manastira izdržava ih birom, poklonima, zaveštanjima i plaćanjem crkvenih usluga. Ovo je manastirima tim više bilo potrebno, što su Turci od druge polovine XVI veka na njih udarali sve veće namete i poreze, oduzimali im zemlje, a u nemirnim vremenima od kraja XVI veka manastiri su najviše stradali od pljački i paljevina.
Mada su kaluđeri bili zaostali, nepismeni i neobrazovani, ipak se po manastirima za vreme Turaka sačuvalo i ono malo pismenosti i gajila ponešto i književnost. Ako se u manastirima u ovo doba ne neguje teologija, ipak se u njima uče osnove hrišćanske nauke i crkvenog bogosluženja, da je to pod uslovima u kojima se nalazila Srpska crkva od XV do XIX veka bila, mada mala, ipak važna pomoć. Ma kako bili po svojoj organizaciji zaostali, a njihovi kaluđeri neuki, , manastiri će ipak učiniti veliku uslugu srpskoj crkvi za vreme Turaka. Preko njih je ona održavala veze s narodnim masama, učvršćivala hrišćansko učenje, gajila i širila književnost, osvežavala tradiciju Nemanjićke države i služila se njima uopšte da utiče na narodne mase. Sa onako slabom crkvenom organizacijom i pogotovo odsustvom svake kontrole nad svojom pastvom, Srpska crkva bi imala još slabiji duhovni i politički uticaj na narodne mase do XIX veka da nije bilo manastira i njihove posredničke u loge između nje i naroda.
Kada Pećka patrijaršija 1557. Dobija od Carigrada povlastice, ona stiče i svoju teritoriju.[10] Granice Srpske crkve bile su isto tako kroz istoriju dinamične kao i političke granice srpskih država i etnografska granica srpskog naroda. Dok se Nemanjićka država od XII do XIV veka širila prema jugu, s njom se u tom pravcu pomera i granica oblasti Srpske crkve. Tamo je ona vodila borbu sa Carigradskom patrijaršijom i Ohridskom arhiepiskopijom. Kad je srpska država posle poraza na Marici 1371. Počela uzmicati prema severu i Srpska crkva se povlači u tome pravcu, a njene pozicije u Trakiji i Makedoniji, ponovo zauzimaju Carigradska patrijaršija i Ohridska arhiepiskopija. Videli smo da posle pada Smedereva 1459. Prestaje rad Pećke patrijaršije i celokupna Srpska crkva je došla pod jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije. Tako je ostalo sve do obnove Pećke patrijaršije 1557.
Prilikom obnavljanja Pećke patrijaršije morala se povući granica između nje, Carigradske patrijaršije i Ohridske arhiepiskopije. Granicu su besumnje povukli odgovorni faktori u Carigradu, oni isti koji su i obnovili Pećku patrijaršiju 1557. Ova granica je bila kompromisno rešenje između aspiracija Pećke patrijaršije i Ohridske arhiepiskopije. Od starih oblasti nekadanje Pećke patrijaršije pre turske najezde, nova Pećka patrijaršija dobila je severnu Makedoniju sa Skopljem, od zapadne Bugarske oblast Ćustendila i Samokova, oblasti srednjovekovne Srbije i Zete između Dunava i Jadranskog mora, zatim nove dijeceze u Bosni i Hercegovini, Dalmaciji, Hrvatskoj i Slavoniji sa Sremom i u Ugarskoj, čak tamo do Budima. Prema tome, Pećka patrijaršija je posle 1557. proširila svoju jurisdikciju nad pravoslavnima u ovi:m zemljama, gde se srpski narod naselio u XV i XVI veku.
Ovako proširena Pećka patrijaršija daleko je prelazila pod Turcima graniůe Patrijaršije iz doba Nemanjića. U vreme svog najvećeg opsega, druga :polovina XVI i XVII veka, imala je četrdeset eparhija, od toga 16 mitropolija i 24 vladičanstva. Ona je i prostorom i svojom organizacijom obuhvatala sva naselja srpskog naroda bez obzira gde je živeo. Njena jurisdikcija je prelazila i granice turskog carstva, jer Pećke patrijarhe priznaju i oni srbi koji su se naselili izbegavši iz turske u vojnu krajinu u Hrvatskoj.
Na osnovu dobijenih povlastica još prvi patrijarh Makarije pristupio je organizaciji Srpske crkve. Osnovane su nove eparhije, a u stare su se postavili Srbi episkopi. Sedišta eparhija se postupno pomeraju iz manastira u gradove
Dabro-bosanski mitropolit prelazi u Sarajevo, a Hercegovački u Mostar itd. Episkopi po eparhijama savesnije nadgledaju rad manastira i nižeg sveštenstva. Isti posao vrše i patrijarsi ili sami obilazeći eparhije ili preko svojih egzarha. Aktivnost patrijaršije u drugoj polovini XVI veka odražavala se i u češćem sazivanju Sabora Srpske crkve i sastajanju Svetog Sinoda. Krajem ovoga veka organizacija je brzo i svestrano sprovedena i dala je srpskom narodu takvo duhovno i političko jedinstvo, kakvo nije imao nijedan Balkanski hrišćanski narod osim grčkog.
Pre no što prikažemo stvarnu efikasnost funkcionisanja autonomije Srpske crkve pod Turcima od XVI do XVIII veka, obratićemo pažnju na one društvene i kulturne snage koje deluju na izgrađivanje duha Srpske crkve u epohi o kojoj govorimo pored i mimo povlastica, što je ona dobila od Turskog Carstva 1557. godine.
Tradicija svetosavske crkve, Vaseljenska patrijaršija, grčki i srpski narod bili su glavni činioci, koji utiču na izgrađivanje Srpske crkve za vreme Turaka.
Srpska crkva iz doba Nemanjića je isto tako autokefalna do 1459, kao i Pećka patrijaršija posle 1557. Ona je bila vrlo usko povezana sa Nemanjićkom feudalnom državom. Njena hijerarhija je bila uklopljena svojim povlasticama i crkvenim vlastelinstvima u Nemanjićko feudalno društvo. Njena organizacija i crkvena disciplina, pa i njeno bogosluženje, bili su prilagođeni patrijarhalnim, polupaganskim verovanjima narodnih masa na selu. U odnosu prema državnoj vlasti Srpska crkva, za vreme Nemanjića, niti je bila onako potčinjena kao crkva u Vizantu, niti je imala političkih ambicija da vlada nad narodima kao papa u Rimu. Zato nema sukoba između crkve i države u Nemanjićko doba. Sve je to delovalo da je Srpska crkva postala najbolji čuvar tradicije Nemanjićke države kad dolazi do sloma ove države i do širenja turske vlasti preko srpskih zemalja. Ona će to biti tim više, jer je došla pod vlast jedne verski tuđe, osvajačke države, što je u suštini bilo Tursko carstvo i tako od povlašćene državne crkve postala jedva trpljena crkvena organizacija jednog porobljenog naroda. Tako će srpska pravoslavna crkva iz svojih vlastitih pobuda biti kod Srba čuvar nemanjićke državne tradicije. Ona će je održavati i širiti stalno osvežavajući u narodu uspomene na prošlost, proglašujući, gotovo sve Nemanjiće, svecima trudeći se da obnovljenoj Pećkoj patrijaršiji posle 1557. da što više karakteristika stare Svetosavske crkve, a prožimajući je Nemanjićkom državnom tradicijom, utisne joj što izrazitiji srpski karakter. Crkva je to sve tako svestrano izvodila vešto iskorišćavajući autonomne povlastice dobijene od turskih sultana, da i danas na mnoge naučne istraživače organizacija Pećke patrijaršije posle 1557. ostavlja utisak neke vrste produženja Nemanjićke države.
Mislim da se ne može ni uporediti položaj Srpske crkve, pa i njene hijerarhije u Nemanjićkom feudalnom društvu sa njihovim položajem u feudalnom društvu u državi Turskog Carstva. U ovom Carstvu kao islamskoj državi i islamskoj verskoj zajednici, nisu se davali feudalni posedi. Turski državni zakoni izričito zabranjuju da se obradive zemlje mogu uvakufljavati. Bio je vrlo redak slučaj i to uz izričitu carsku dozvolu, da se nešto ove vrste zemalja mogu uvakufiti. Muslimanske verske zadužbine, vakufi, sastoje se iz gradskih mulkova i na njima podignutih građevina za izdavanje pod zakup. Razumljivo je onda, da se obradive zemlje nisu mogle davati hrišćanskim crkvama kao feudalni posed. Neki slučajevi kao manastira Manasije i Ravanice u Srbiji, iz početka turske vlasti, druga polovina XV veka, bile su samo privremene iz političkih razloga nastale pojave. Čim se turska vlast učvrstila ovakvi se odnosi ukidaju, pa se i te zemlje podvrgavaju feudalnoj renti kao i zemlje obične seljačke raje.
Povlastice, što ih turski sultani od Mehmeda II Osvajača daju pravoslavnim crkvama na Balkanu, nemaju feudalni karakter zato što se daju u obliku berata. Turski sultani kao vladaoci jedne islamske države priznavali su hrišćanskim crkvama na Balkanu ograničeno pravo veroispovesti i verske autonomije putem berata davanih na ličnost pojedinim patrijarsima i mitropolitima, i to prilikom njihovog potvrđivanja. S ovim se jasno podvlačila privremenost odredaba o položaju ovih crkava, zasnovanog na kanonu - zakonu, nego na običnom aktu o postavljanju. Jer, to su u suštini ovi berati. Sve to ima vrlo malo veze s organizacijom feudalnog društva i feudalne države u osmanskom carstvu od XVI do XIX veka. Nigde se tako jasno ne vide ove stvari kao kad se uporedi položaj Pećke patrijaršije u Turskoj od XVI do XIX veka i položaj Karlovačke mitropolije u Ugarskoj u XVIII i XIX veku. Suprotno turskim sultanima, Habzburgovci daju srpskoj crkvi u ugarskoj pravo veroispovesti i autonomne povlastice zasnovane na svečano izdatim privilegijama, a docnije i zakonskim odredbama. U isto vreme srpska hijerarhija u ugarskoj, dobija od njih velike feudalne posede kako za sebe, tako i za svoje manastire. Povlastice date ne na ime nekog patrijarha i mitropolita, nego Srpskoj crkvi kao organizaciji i njenoj hijerarhiji, povezane sa feudalnim donacijama u obliku velikih poseda, dodeljenim srpskoj hijerarhija, daju doista hijerarhiji Karlovačke mitropolije u XVIII i u prvoj polovini XIX veka feudalni karakter i ukopčavaju ovu hijerarhiju u Ugarsko feudalno društvo i feudalni poredak. Ovakav položaj Srpska crkva i njena hijerarhija nemaju ni blizu u okviru Turskog Carstva od XVI do XIX veka. Isto tako se ne mogu porediti "odabaše", "juzbaše", "harambaše" i "knezovi" srpski u Turskoj od XVI do XIX veka i nazvati se feudalcima u punom smislu te reči, sa graničarskim oficirima i srpskim plemstvom u Ugarskoj kako su ga stvorili Habzburzi u XVIII i XIX veku.
Iako je veliki upliv nemanjićke državne tradicije na srpsku crkvu ostavljao utisak da je bio odlučujući, ipak dublje zalaženje u duh i organizaciju ove crkve pokazuju da je bilo i drugih još moćnijih činilaca koji na nju utiču, pa ćemo obratiti pažnju na uticaj Vaseljenske patrijaršije i Grka uopšte na srpsku pravoslavnu crkvu pod Turcima. Grčki svet prvi se prilagodio novim odnosima na Balkanu posle sloma Balkanskih srednjovekovnih država. On je vešto poprimio nešto od materijalne i duhovne kulture novog osvajača, ali mu naturio svoju staru civilizaciju. Iz ovog ukrštavanja vizantijsko-istočnjačkih, kulturnih elemenata izgradiće se na Balkanu od XV do XIX veka tursko-vizantijska civilizacija. Ona će imati veliki uticaj na privredni i kulturni život hrišćanskih naroda na Balkanu, pa i njihove crkve. Tursko-vizantijska civilizacija je imala upliv i na razvitak makarijevske crkve kod srba. Ovaj upliv Grka u našim zemljama bio je tim jači, što se više ide prema jugu, centrima ove civilizacije u gradovima oko Egejskog mora, a tim slabiji što se više ide prema severu, oblastima patrijarhalne i srednjoevropske kulture. U našim gradovima će se on, pre svega, širiti preko kolonija grčkih i cincarskih trgovaca.
Vaseljenska patrijaršija kao matica pravoslavnih crkava imala je veliki duhovni upliv na Srpsku pravoslavnu crkvu još pre pada naših srednjovekovnih država. Od nje je i Srpska pravoslavna crkva primila svoje zakonodavstvo i svoje uređenje. Vaseljensku patrijaršiju u Carigradu smatrala je Srpska crkva "materom crkvom". Zato su rešenja Carigradskog patrijaršijskog sinoda imala opšti karakter.[11] Posle njihovog sloma i posle učvršćivanja turske vlasti u našim zemljama, kidaju se kulturne i političke veze srpskog naroda sa zapadnim zemljama, a s tim se pojačava kulturni uticaj istoka, a pre svega istočnog pravoslavlja na srpsku crkvu.Videli smo da je grčka crkva, koja, u tursko doba gospodari na Balkanu preko Carigradske patrijaršije i Ohridske arhiepiskopije, prva napravila sporazum sa turskom. Po, ugledu na povlastice Carigradske patrijaršije izgradiće se posle 1557. i autonomija Srpske pravoslavne crkve u Turskoj. To će pojačati duhovni upliv grčke crkve na srpsku crkvu. Ovaj, upliv se opaža u primanju tumačenja verskih dogmi i kanona pravoslavne crkve od strane Srpske crkve kao jedino merodavnih, kako je to davala Vaseljenska patrijaršija, i u samoj organizaciji Pećke patrijaršije, po liniji duhovnoj i po liniji svetovnoj.[12]
Ma koliko se Pećka patrijaršija trudila posle 1557. da sledu Srpsku crkvu u doba Nemanjića, ipak između njene i svetosavske crkvene organizacije postojale su velike razlike. U doba Nemanjića svetovna vlast je imala veliki upliv na vođenje crkvenih poslova, naročito, ukoliko se ticalo izbora visoke hijerarhije. Ova hijerarhija nema ni neke posebne moći, osim glave crkve, u početku arhiepiskopa, posle patrijarha. Po ugledu na organizaciju Grčke crkve u Pećkoj patrijaršiji se to iz temelja melja. U Grčkoj crkvi hijerarhija je bila moćan, činilac još za vreme stare Vizantije. Njen uticaj na crkvene poslove, raste pod Turcima, jer ne crkva kao celina nego patrijarsi, mitropoliti i vladike kao glave crkve, dobijaju berate od turskih sultana. Po tim beratima za njih su vezane autonomne povlastice davane pravoslavnim crkvama na Balkanu. Razume se da je crkvena hijerarhija to obilno koristila da ojača svoj položaj prema nižem sveštenstvu i pastvi. S jakom verskom i svetovnom vlašću prema nižem sveštenstvu i pastvi, zaštićena povlasticama turskih sultana u beratima, pravoslavna hijerarhija na Balkanu organizuje neku vrstu teokratske duhovne i svetovne vlasti nad svojim narodima. Ova teokratska vlast ne izražava se samo kroz to, što je pravoslavna hijerarhija duhovni i svetovni predstavnik pravoslavnih naroda prema turskim vlastima, nego i u teokratskoj organizaciji crkava. Sveti sinodi, skup mitropolita i vladika sa patrijarhom ili arhiepiskopom na čelu, prigrabili su sebi kompetencije dogmatskog, kanonskog i uskocrkvenog karaktera, pa i pravo kontrole celokupnog kulturnog i političkog života pravoslavnih naroda na Balkanu. Da pravoslavne hijerarhije na Balkanu pod Turcima nisu uvek dobro iskorišćavale tako veliku vlast, postoji mnogo primera i dokaza. Posebno se u tome isticala Carigradska patrijaršija, jer se nalazila u neposrednoj blizini centralnog organa vlasti turskog carstva, pa je mogla da iskorišćava svoje političke veze, da vrši pritisak na svoje narodne mase.
Upravo ovde u Carigradu, u njegovom predgrađu Fanaru, okupljaju se od XV do HIH veka oni crkveni krugovi oko Grčke patrijaršije, koji će služiti kao primer i ostalim pravoslavnim hijerarhijama na Balkanu. Oni se uporno bore protiv, učešća svetovnjaka u vođenju crkvenih poslova, prema vlasti gore, su ponizni i popustljivi, a prema narodnim masama dole, autokratski, osioni i grabljivi.
I Pećka patrijaršija pošla je primerom Carigradske patrijaršije i Ohridske arhiepiskopije, kad se obnavlja posle 1557. I kod nje hijerarhija dobija po beratima sve odgovornije funkcije u autonomnoj organizaciji crkve u svoje ruke. I u Pećkoj patrijaršiji porastao je utjecaj hijerarhije, organizovane u Svetom Sinodu sa patrijarhom na čelu. Zato njena organizacija ima izrazito teokratski karakter. On će negde doći više negde manje do izraza, a u Crnoj Gori će pod specifičnim uslovom razvitka njenog plemenskog društva i njegove emancipacije od turskog carstva u XVIII i XIX veku dovesti do izgrađivanja neke vrste svetovne vlasti njenih vladika.
Pošto je turska, sama verska država, u crkvama gledala glavne predstavnike pokorenih hrišćanskih naroda na Balkanu, to će se grčki Fanar okupljen u Carigradu oko Vaseljenske ;patrijaršije, truditi da bude predstavnik grčkog i svih pravoslavnih naroda u Osmanskom Carstvu. Tako će Vaseljenska patrijaršija postati oruđe u rukama grčke kulturne i političke ekspanzije prema drugim pravoslavnim narodima u Turskoj. Ova politika spajanja verskih i nacionalnih interesa, kako ju je provodila Vaseljenska patrijaršija na Balkanu, poslužiće kao dobar primer i Pećkoj patrijaršiji, da u istom smislu vrši organizaciju Srpske crkve i srpskog naroda. Stoga će težnje Grka da prošire svoj upliv i na Balkan, preko pravoslavne crkve, naići na najveći otpor kod Srpske crkve i srpskog naroda. Ona će se naročito izraziti u otporu u metodama rada fanariotskih vladika i mitropolita, kad posle ukidanja Pećke patrijaršije 1766. Vaseljenska patrijaršija podvrgne svojoj vlasti i srpski narod.
Kao što se srpska hijerarhija, vodeći svoju crkvenu i narodnu politiku, u mnogo čemu ugledala na Fanariotsku hijerarhiju u Carigradu, isto tako je i srpski narod, obratio pažnju na koji način grčki narod uspeva da oslabi i kanališe nedemokratske, teokratske težnje svoje hijerarhije.
Organizacija grčkih crkveno-školskih opština po gradovima poslužila je i srpskom građanstvu za ugled. Kad je i ono počelo stvarati slične autonomne crkveno-školske ustanove. Crkvene opštine javljaju se rano u pravoslavnoj crkvi i bile su vrlo uticajne. V početku je njihova glavna briga da pomažu sveštenstvu u rukovanju crkvenom imovinom to su crkvena tutorstva. Pošto je pravoslavna crkva potpadanjem pod tursku vlast došla u zavisan položaj od inoverne države autonomija pravoslavne crkve izgrađena na temelju sultanskih berata imala je i mnoge čisto svetovne funkcije; iz ovoga je neminovno sledilo da se u upravu crkvenih poslova koji imaju više ekonomski, upravno-crkveni, sudski, prosvetni i politički karakter uvedu i svetovnjaci. Još u XV veku poseban odbor u Carigradskoj patrijaršiji sastavljen od svetovnih i sveštenih lica upravlja pod patrijarhovim predsedništvom imanjima crkve, građanskim poslovima i prosvetom. V Carigradu će naročito uticajni biti u patrijaršiji bogati bankari i trgovci iz Fanara. Po ugledu na njih okupljaće se oko crkvenih opština i vršiti vrlo veliki uticaj na Grčku pravoslavnu crkvu bogati trgovci, bankari i brodovlasnici, ne samo po gradovima u Turskoj, nego svuda gde su od XV do XIX veka po gradovima u zemljama oko Sredozemnog mora i u jugoistočnoj Evropi organizovale grčke trgovačke naseobine. Oni će biti uticajan korektiv nedemokratskim, teokratsko-klerikalnim težnjama grčke hijerarhije.
Po ugledu na Carigradsku patrijaršiju i Pećka patrijaršija će uključiti u poslove svetovnog, a pre svega prosvetnog karaktera, i svetovnjake. Po srpskim zemljama organizovane crkveno-školske opštine grčkih trgovaca, poslužiće i srpskom građanstvu kao primer kako ono da organizuje svoj versko-prosvetni život u okviru autonomije Pećke patrijaršije. Oko crkveno-školskih opština u gradovima okupljaće se srpsko građanstvo kulturno i politički. Iz ove sredine poticaće, sve akcije za reformu crkvenog i prosvetnog života Srba. Crkvene opštine će činiti kičmu otpora fanariotima u Turskoj, a katoličkoj propagandi u Austriji i Veneciji. Iz njihovih redova dolaziće glavni otpor nedemokratskim i klerikalnim težnjama Srpske crkvene hijerarhije, ali isto tako i inicijativa i napor za izgrađivanje crkveno-školske autonomije srpskog naroda i u Turskoj i u Austriji. Bez njih se ne mogu zamisliti autonomija Karlovačke mitropolije i crkveno-školska autonomija Srba u Bosni i Hercegovini krajem XIX i početkom HH veka.
Teokratske, nedemokratske težnje hijerarhije u Pećkoj patrijaršiji ograničavao je pored crkveno-školskih opština po gradovima, i slobodan, od crkvene hijerarhije malo kontrolisan verski život narodnih masa na selu. Tursko osvojenje dovelo je do osvežavanja patrijarhalne kulture u srpskim zemljama. Zato se verski život na srpskom selu razvija više nego ikad u okviru starih verovanja i polupaganskih običaja, a u krugu njegove patrijarhalne porodice, sela, bratstva i plemena. Ona su se kod srba (sačuvala sve do XIX veka, čitav niz rodovskih, patrijarhalnih i paganskih elemenata, često samo površno zahvaćenih hrišćanstvom. Mnogi od tih elemenata iz kultova i verovanja preneseni su i kod Srba posle prelaza na hrišćanstvo i u novu veru. Mnogi hrišćanski sveci preuzeli su na sebe kultove nekadanjih paganskih bogova. Tako na primer, sv. Sava, sv. Ilija, sv. Nikola, sv. Đurađ itd.[13]
Uz ove kultove, naročito predaka, vezan je običaj kumstva, pobratimstva i gostoprimstva, zatim običaji oko praznika Božića, Uskrsa, Đurđevdana, Ilindana, Petrovdana. Svi oni vuku često svoje tragove iz verovanja i kultova koji često idu u duboku slovensku i indoevropsku starost.[14] U ovo doba kućna zadruga i selo kao socijalne jedinke čine isto tako, versku kao i privrednu, društvenu zajednicu. U okviru kuće i sela razvija se verski život srpskog seljaka i za vreme Nemanjića države. U doba o kome govorimo srpska crkvena hijerarhija imala je manju kontrolu nad duhovnim životom naroda nego u srednjem veku.
Ova slabija kontrola srpske, crkvene hijerarhije za vreme Turaka nad životom srpskog naroda na selu bila je posledica više spoljnih i unutarnjih činilaca u crkvi i oko crkve. Sama organizacija crkve, ma koliko se ona trudila, bila je u ovom pogledu prilično neefikasna. Visoko sveštenstvo imalo je dosta površan nadzor nad duhovnim životom svoje pastve. Niže sveštenstvo i pod Pećkom patrijaršijom bogoslovski neobrazovano i gotovo nepismeno više je bilo povezano sa narodom, nego sa svojom hijerarhijom. Otuda potiče tako slaba crkvena disciplina kod srpskog naroda u tursko doba: u crkvu se išlo kad se htelo, verski se propisi vršili kako se znalo i umelo, a sveštenička usluga se tražila samo za krštenje, venčanje, sahranu, za ispovest i pričest, pa i to, ne uvek. U uskoj saradnji nižeg sveštenstva i naroda u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, povezanoj sa slobodnim, od hijerarhije nekontrolisanim verskim životom srpskog čoveka na selu, sastoji se njegov nevezan slobodan odnos prema njegovoj crkvi, koji upada u oči svakom posmatraču i pri površnijem proučavanju njenog života. Ovo je dovelo do slabljenja discipline u srpskoj crkvi, ali upravo stoga i do veće privrženosti srpskog čoveka crkvi, jer nije u njoj bio pritisnut krutim dogmama i naturenom crkvenom disciplinom, nego je za nju bio vezan više tradicijom i svojim običajima.
I netrpeljivost vlasti turskog carstva prema hrišćanskim podanicima i njihovim bogosluženjima, uopšte, uticala je na slabljenje kontrole srpske hijerarhije nad svojom pastvom, pa i samim njihovim sveštenstvom. Mada su pravoslavne crkve na Balkanu po sultanskim beratima imale pravo vršenja verskih obreda, ipak su im se na sve strane stavljale prepreke. Zabranjivano je javno vršenje verskih obreda, crkve su bile retke, male i nesposobne u sebe da prime veći broj vernika. Zvona nisu smela zvoniti, a crkvena hijerarhija i pored carskih povlastica, vrlo često je bila sprečava:na da vrši ovoju dužnost. Za vreme ratova još više je crkva bila izložena progonima, ucenama i pljačkama. Pod takvim uslovima nije se moglo ni misliti na usavršavanje crkvene organizacije, na podizanje opšteg i bogoslovskog obrazovanja višeg i nižeg sveštenstva i na zavođenje veće crkvene discipline. Sve je to uticalo na slabljenje upliva hijerarhije Srpske crkve na verski život njenog naroda. Zato će se on razvijati dobrim delom nezavisno od nje i njenog upliva u okviru njegove patrijarhalne kulture i njegovih verskih običaja i verovanja.
Kad se sve skupa sabere, što smo do sada rekli, obnovljena Pećka patrijaršija 1557. u mnogo čemu se razlikovala od Srpske pravoslavne crkve iz doba Nemanjića. Njeno širenje ide u drugom pravcu nego širenje svetosavske crkve. Odnos njen prema državi je drukčiji. Druge je društvene snage nose, na svojim plećima, ima druge zadatke koje ispunjava na drugi način. Prilagođen novim uslovima u turskom carstvu. Slomom naših srednjovekovnih država hijerarhija Srpske crkve prestaje, biti deo vladajuće srpske feudalne klase. Ona dobija autonomne povlastice od turskih sultana, ali sve te povlastice nisu u stanju da promene osnovnu činjenicu da je njena pastva bila raja, a ona, i pored povlastica jedna, jedva trpljena crkva.
Ono, što je ostalo zajedničko srpskoj crkvi iz doba Nemanjića i Pećkoj patrijaršiji posle njene obnove 1557, jeste neke specifične osobine Srpske crkve u vezi sa njenim odnosom prema narodnim masama, naročito uska povezanost naroda i crkve zasnovana više na običajima i verovanjima naroda nego na hrišćanskoj dogmatici i kanonima pravoslavne crkve. Zatim, usko povezivanje crkve i Nemanjićke države koje se u epohi posle sloma naših srednjovekovnih država odražavalo u sistematskom gajenju Nemanjićke državne tradicije od strane srpske pravoslavne crkve među srpskim narodnim masama. Ovo povezivanje Srpske crkve sa narodnim masama kroz slobodan odnos vernika prema crkvi i povezivanje verskog sa narodnim, daje osnovnu karakteristiku srpskoj crkvi ovog doba. Kad se tome doda da je autonomne povlastice imala Srpska crkva na osnovu sultanskih berata i slije sve to ujedno, onda se mogu razumeti osnovne karakteristike autonomije Pećke patrijaršije od XVI do XVIII veka i značaj te autonomije za političku i kulturnu istoriju srpskog naroda.
Jer, zahvaljujući samo tome što je iza autonomije Srpske crkve od XVI do XVIII veka stajala živa narodna snaga, ova autonomija je i mogla poslužiti srpskom narodu kao jedna od moćnih ustanova za odbranu kulturne i narodne samosvojnosti u okviru verskih tuđih i neprijateljskih država od XVI do XVIII veka, pa i docnije. Kakve su bile Turska, Austrija i Venecija. Zato je iz osnova pogrešno tvrđenje nekih istoričara srpske pravoslavne crkve, da je u tursko doba narod služio crkvi i njenim ciljevima. Ustvari, zbog uske povezanosti crkve i narodnih masa i ograničenosti vlasti crkvene hijerarhije, crkva je bila u službi naroda i njegove borbe. Stoga je i iskorišćavana za kulturne i nacionalno-političke ciljeve, pa već koncem XVI veka uvučena u borbu srpskog naroda protiv osmanskog carstva, plaćajući ovu borbu velikim žrtvama, dok zbog nje nije i ukinuta 1766. godine Pećka patrijaršija.
Koliko je ovo tačno, vidi se iz toga što posle ukidanja Pećke patrijaršije koncem XVIII i početkom XIX veka tek počinju velike nacionalnooslobodilačke borbe srpskog naroda i protiv Turske i protiv Austrije. Srpski će narod pomoću stečenih iskustava u autonomiji Pećke patrijaršije boriti se za slične crkveno-školske autonomije u XIX i u HH veku. S pravom se uzima da je crkveno-školska autonomija srpskog naroda u Ugarskoj, kako se izgrađuje u XVIII i XIX veku, ponikla iz organizacije i tradicije stare Pećke patrijaršije. Na istim osnovama se razvila crkveno-školska autonomija Srba u Bosni i Hercegovini, početkom ovog veka. Ovako organizovana Pećka patrijaršija je morala već i zbog svog načelnog neprijateljskog stava prema turskom carstvu, kao hrišćanska crkva doći vrlo brzo u sukob s ovim carstvom. Ovaj sukob je bio tim neminovniji, što su je v njega uvlačile njene narodne mase i ona nije imala načina da ostane po strani.
Na promenu stava Pećke patrijaršije prema turskom carstvu uticali su pre svega sami Turci. Jedva deset godina posle osnivanja patrijaršije, neposredno posle smrti Sulejmana Veličanstvenog 1565 a početkom vlade Selima II otomanske vlasti na Balkanu pristupaju prodaji crkvenih i manastirskih dobara. Koji manastir nije bio u stanju da otkupi svoje zemlje, stavljene su na javnu rasprodaju, a ako ih je otkupio, povećani su na te zemlje feudalni i državni tereti. O ovome ima spomena i u letopisima druge polovine XVI veka, a dr Branislav Đurđev našao je za ovo i potvrdu u defterima sremskog sandžaka toga doba. I u Beogradu su porušene tada neke crkve i od njih je Mehmed-paša Sokolović dao sagraditi svoj bezistan i karavan-saraj.[15]
Pritisak se oseća i u drugim pravcima od šezdesetih godina XVI veka. Nije slučajno da upravo u ovo doba prestaju da rade i poslednje crkvene štamparije kod Srba u Turskoj. Napad na manastirska imanja bio je samo odraz pooštrenog kursa turskih vlasti prema hrišćanima u turskoj i u isto vreme izazov hrišćanskih crkava na Balkanu. Otuda potiče promena stava Srpske crkve prema turskom carstvu posle smrti Sulejmana Velikog. Kad se tome dodaju prve pojave društvenih i političkih kriza, što se javljaju posle Sulejmanove smrti u ovom Carstvu i pooštrena borba hrišćanskih država protiv njega i na kopnu i na moru, poraz Turaka kod Lepanta 1571, onda se može razumeti i promena politike srpske hijerarhije prema turskom carstvu koncem XVI veka.
Kad je jednom stala na stanovište da treba voditi borbu protiv turske kao inoverne države, srpska pravoslavna crkva nije svoje gledište zastupala, slično grčkoj crkvi u ono doba, krišom, u dubini oltara, svojih crkava i manastira, a javno i dalje vodila politiku sporazuma i kompromisa sa turskom vlašću. U daljena od središta turske vlasti u Carigradu, Pećka patrijaršija se nalazila na granicama turskog carstva kada je ono vodilo svoje ratove protiv hrišćanske Evrope. Razumljivo je, onda, da je lako dolazila u iskušenje da iskoristi prve pojave slabosti ovog carstva i prve težnje svojih narodnih masa da počnu borbu za slobodu u vezi nekog rata carstva protiv Austrije ili Venecije, pa da se i ona priključi ovoj borbi.
Svi ovi uslovi su stvoreni koncem XVI i početkom XVII veka. U to doba već je bila zahvatila kriza osmansko feudalno društvo i državu. Ova kriza se odrazila u porastu unutarnje anarhije, u pojačanom pritisku turskog feudalca na hrišćanske narodne mase na Balkanu, pa i kod Srba, negde prvim počecima čitlučenja na zeametima i timarima, a negde ukidanjem raznih povlastica martoloskih i vlaških u XV i XVI veku naseljenih stočara po svim graničnim oblastima turskog carstva. I crkva u ovo doba dolazi pod veći pritisak porastom fanatizma muslimanskih masa, povećanjem nameta i poreza na hijerarhiju, crkve i manastire, zahvatanjem crkvenih imanja i raznim drugim planskim i neplanskim merama za ometanje kakvog-takvog vršenja crkvenih obreda.,
I Srpska pravoslavna crkva kao i njena pastva osetila je koncem XVI veka da Osmansko Carstvo posle Sulejmanove smrti nije više ni vojnički onako nepobedivo i jako. U isto vreme hrišćanske države, susedne Turskom Carstvu, pokazuju od ovoga vremena sve više sklonost i volju da iskoriste nezadovoljstvo hrišćanskih naroda na Balkanu protiv Turskog Carstva u svojim ratovima protiv ovog Carstva. Srpska pravoslavna hijerarhija kao politički predstavnik srpskog naroda postaće posrednik između njega i bližih i daljih hrišćanskih država, kadgod ove budu u ratu sa turskim carstvom, ukoliko su tražile saradnju srpskog naroda u tome ratu protiv ovog Carstva. Ova posrednička u loga Srpske crkve među srpskim narodom i hrišćanskim državama u njegovoj borbi protiv turske, imaće veliki uticaj na porast značaja Srpske crkve od XVI do XIX veka, ali će biti i glavni uzrok propasti Pećke patrijaršije u XVIII veku.
Sisački rat između Austrije i Turske 1593-1606. godine bio je prvi veliki rat Turske protiv neke hrišćanske države u kome su srpske narodne mase istupile na strani protivnika carstva. Netačno bi bilo tvrditi da su revolucionarni pokreti u gotovo svima jugoslovenskim zemljama pod Turcima u ovom ratu nastale kod Srba neposrednim uticajem crkve i njene hijerarhije. Ovi pokreti imali su vrlo složenu društvenu i političku osnovu i njih nije stvarala i nosila srpska pravoslavna crkva, nego su oni nosili na svojim talasima Srpsku crkvu. Kad imamo u vidu odnose između naroda i crkve kod Srba u doba o kome govorimo, razumljivo je da je tako bilo. Međutim, isto je tako razumljivo da je hijerarhija Srpske crkve iskoristila svoje veze u zemlji i inostranstvu i bila posrednik između srpskog naroda i hrišćanskih država. Zatim, kao jedinstvena crkvena politička organizacija srpskog naroda, ona je mogla i morala delovati i ia objedinjavanje pokreta u raznim oblastima gde je živeo srpski narod. Ponegde, kao što je slučaj vršačkog vladike Teodora u Banatu za vreme ustanka 1594, hijerarhija se stavlja na čelo bunama. Koliko su svi pokreti, kod Srba u austro-turskom ratu 1593-1606. bili pod uplivom crkve vidi se po tome, što su ovo i Turci zapazili. Zato se u ovom ratu pale Srpske crkve i manastiri kao retko kad pre toga, a telo sv. Save uzeto je iz popaljenog manastira Mileševa, preneseno i spaljeno na vračaru kod Beograda 1594. godine.
Naročito je živu akciju za vreme sisačkog rata i posle njega bio razvio Pećki patrijarh Jovan 1592-1614. među crnogorskim i brdskim plemenima za spremanje jednog ustanka u vezi sa jednom na široko spremanom akcijom u Italiji protiv Turskog Carstva u Evropi. U ovo doba srpska pravoslavna hijerarhija pregovarajući sa rimskom kurijom o zajedničkoj borbi protiv turskog carstva bila je spremna, i pregovarala je o tome s Rimom, da pravi uniju s katoličkom crkvom.
Rat između turske i Austrije od 1593. do 1606. završio se nerešeno i tursko carstvo će još ceo XVII vek ostati sa granicama u Evropi kakve je imalo koncem XVI veka. Međutim, nije tako bilo sa srpskom pravoslavnom crkvom i njenim položajem u Turskom Carstvu. Ona nikad više neće steći u sisačkom ratu izgubljeno poverenje kod turskih vlasti. Istina, patrijarh Jovan je po svoj prilici izgubio glavu zbog svoje revolucionarne aktivnosti, a posle njega dolaze patrijarsi koji hoće da se vrate na makarijevsku politiku kompromisa i snošljivih odnosa sa turskom vlašću u srpskim zemljama. Takvu politiku vodio je patrijarh Pajsije Janjevac od 1614. do 1648, zatim patrijarh Gavrilo od 1648. Do 1659. I patrijarh Maksim od 1655. do 1681. Međutim, nikakva miroljubiva politika ovih patrijarha u XVI veku nije mogla zatrpati jaz koji se sve više širio između srpskog naroda i Turskog Carstva u Evropi. Ukoliko je više zahvatala ovo carstvo feudalna anarhija, na selu jačao pritisak kroz čitlučenje, u gradu rasla kriza zbog opšteg privrednog opadanja i nesigurnosti u trgovini i prometu, utoliko je nezadovoljstvo našeg sveta tražilo oduške u pojačanju otpora prema turskoj vlasti. A ova je na to odgovarala povećanim pritiskom na Srpsku pravoslavnu crkvu. Ovakvi odnosi su postojali kod nas do konca XVII veka kada u velikom bečkom ratu između Austrije i Turske 1683-1699. počinje uzmicanje Turskog Carstva iz Evrope.
Rat Austrije s Turskom 1683-1699. Doveo je austrijske vojske u dubine turskog carstva u Evropi, sve tamo do sedišta srpskih patrijarha u Peći. Patrijarh Arsenije III Čarnojević 1674-1690-1706. Pridružio se 1689. Austrijskoj vojsci i s njom se zajedno povukao 1690. prema severu da se zaustavi tamo negde gore u Sent Andreji kod Budima.
Karlovački mir 1699. razdvojio je zemljište Pećke patrijaršije na dva dela eparhije na nekadanjim turskim posedima u Ugarskoj i Hrvatskoj došle su pod Austriju jedan deo pastve koji je živeo v Dalmaciji, otišao je pod Veneciju, a zemlje južno od Save i Dunava posle Požarevačkog mira 1718. i Beogradskog mira 1739, ostale su pod Turskom. Ovo cepanje Pećke patrijaršije imaće veliki značaj za dalji razvitak srpske pravoslavne crkve uopšte. Kad je prešao s jednim delom hijerarhije, i naroda 1690. patrijarh Arsenije III Čarnojević zajedno sa hijerarhijom i svojom pastvom izvojevaće preko carskih privilegija narodnu crkvenu autonomiju srpskog naroda u ugarskoj; autonomiju koja će u svom unutrašnjem sastavu imati mnogo elemenata autonomije Pećke patrijaršije pod Turskom. Pored svega toga, mada je karlovačka mitropolija načelno priznala starešinstvo patrijaršije u Peći, dok je postojala, ipak se ona razvija samostalno izgrađujući se i organizujući na novim političkim i kulturnim odnosima, kako će se razvijati u Ugarskoj od početka XVIII veka.
Sama Pećka patrijaršija izašla je strahovito oštećena iz rata od 1683. Do 1699. Ratovi i seobe opustošili su srpske zemlje u tom ratu, a pre svega Kosovo i Metohiju, oblast gde se nalazilo središte patrijaršije u Peći. Iseljavanje srpskog naroda za vreme bečkog rata, naročito iz gradova, i kolonizacija Arbanasa na Kosovu i Metohiji oslabili su etničku bazu Patrijaršije. Zatim, nepoverenje turskih vlasti još više je poraslo prema srpskoj crkvi i njenoj hijerarhiji. Već u ovo doba se pokušava da se na položaj Pećkog patrijarha dovede jedan grk. Austro-turski rat 1736-1740. i veze patrijarha Arsenija IV Jovanovića, Šakabente 1725-1737-1748. s Austrijancima u tom ratu, koje su dovele do nekih ustaničkih pokreta katoličkih severno-arbanaških i brdskih plemena u Crnoj Gori i u Novom Pazaru, i do bežanja Arsenija IV u Austriju posle povlačenja austrijske vojske kod Novog Pazara, položaj Pećke patrijaršije bio je još teži. Ovo će vešto iskoristiti Vaseljenska patrijaršija da izradi ukidanje Pećke patrijaršije i njeno pripajanje Carigradskoj patrijaršiji.
Posle iskustava sa Pećkom patrijaršijom i njenim vođstvom u poslednjim ratovima turske vlasti, u Carigradu su postupno sticale uverenje da srpsku crkvu treba staviti pod vođstvo ljudi, kojima se može politički više verovati. Upravo u vreme o kome govorimo, to je XVII i XVIII vek, Carigradska patrijaršija i grčki trgovački i bankarski krugovi, što se nalaze oko nje u Fanaru, vode suprotnu politiku od srpske crkvene hijerarhije. Oni se u ovo doba i politički i finansijski usko povezuju sa vodećim krugovima turskim u Carigradu, stiču njihovo poverenje, i zato im se poveravaju delikatni zadaci političkog karaktera, bilo to da preko Carigradske patrijaršije rukovode pravoslavnim crkvama na Balkanu ili da kao knezovi Vlaške i Moldavije što čvršće privezuju ove vazalne kneževine uz tursko carstvo. Stoga posle 1739. Carigradski Fanar preko svoje crkvene hijerarhije sve više hvata korene u srpskim zemljama. Najpre dolaze njegovi ljudi na presto Pećkih patrijarha najpre Janićije III (1737-1748), i kako su se tamo učvršćivali, tako su se trudili da potisnu srpsku hijerarhiju i postave grčke episkope po srpskim zemljama.
Ovoj politici Carigradske patrijaršije i turske vlade širenja jurisdikcije ove patrijaršije i preko srpskih zemalja, išli su na ruku i razvoj društvenih i političkih odnosa u turskoj XVIII veka, a pre svega odnosa srpskog naroda prema Turskom Carstvu. Ratovi Austrije i Rusije protiv Turske u XVIII veku i s njima povezani revolucionarni pokret srpskog naroda protiv turskog carstva, u čemu ne malu ulogu igra Srpska pravoslavna crkva, sve su više uticali na vodeće krugove u Carigradu da Pećku patrijaršiju treba ukinuti i pripojiti je Carigradskoj patrijaršiji. Ne malu ulogu pritom igraju i oslobodilački pokreti crnogorskih i brdskih plemena u XVIII veku, gde je bila umešana ne samo Cetinjska mitropolija, nego i Pećka patrijaršija.
Poslednji Pećki patrijarh Srbin bio je Vasilije Brkić, Karlovčanin (1763-1772). On je 1765. uklonjen s položaja kao neveran sultanu. Kasnije će učestvovati u pokretu Šćepana Malog u Crnoj Gori, a za patrijarha u Peć došao je Grk Kalinik (1765-1766). U to doba Carigradski patrijarh Samuilo radio je svim sredstvima u Carigradu da proširi vlast svoje patrijaršije na sve pravoslavne narode na Balkanu. Pećki patrijarh Kalinik podneo je sa Grcima episkopima u Pećkoj patrijaršiji preddog da se ova patrijaršija ukine i pripoji Vaseljenskoj patrijaršiji u Carigradu.[16] Fermanom od 11. septembra 1766. sultan je odobrio ukidanje Pećke patrijaršije i njeno podvrgavanje Carigradskoj patrijaršiji. Uzalud je protiv toga protestovao crnogorski mitropolit Savo Petrović sa nekim srpskim vladikama i mitropolitima. Odluke sultanskog fermana su izvršene. Iste godine sultanskim fermanom ukinuta je i autokefalna Ohridska arhiepiskopija, u kojoj su već ionako imali prevlast Grci. Tako su koncem XVIII veka sve Balkanske slovenske zemlje došle pod neposrednu vlast Carigradske patrijaršije. Vizant se poslednji put pojavio na Dunavu i Savi, ako ne sa svojom državom, a ono sa svojom crkvom.
1 Historija naroda Jugoslavije II, 102-105, Beograd, 1959.
2 Literatura o ovom pitanju - Historija naroda Jugoslavije II. Beograd 1959, 110-113
3 D. Popović, O martolozima u turskoj vojsci, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, 1928, 213-229; Historija naroda Jugoslavije, II, 110-123; Br. Đurđev, Uloga Srpske crkve u borbi protiv osmanske vlasti, Pregled, 1, Sarajevo, 1953, 36-39.
4 Opšta literatura: Narodna enciklopedija III, Beograd, 1928, 379; R. Grujić, Pravoslavna Srpska crkva, Beograd, 1920. 85; Ladislav Hadrovics, L'eglise serbe sous la domination turque, Paris, 1947, 48-52; Historija naroda Jugoslavije, II.
5 Detaljno je obradio i položaj i povlastice patrijaršije Hadrović - ista knjiga; Grujić: Srpska crkva 87-89
6 N. Milaš: Pravoslavno crkveno pravo, Beograd, 1926, s. 120, 338-339, 348-349; N. Radojičić, Srpski državni sabori U srednjem veku, 49-50, SdN SHHH, Beograd, 19
7 Grujić: Pravoslavna crkva, 72-76; Hadrovics: Isto, 65-71; N. Mnlaš: Pravoslavno crkveno pravo, Beograd, 1926, 234-239.
8 Taranovski: Istorija srpskog prava v Nemanjićkoj državi, 1, 105
9 Vasilije Marković: Pravoslavno monaštvo i manastiri u srednjovekovnoj Srbiji, Sr. Karlovci, 1920, s. 50.
10 R. Grujić, Pravoslavna crkva, s. 86; Historija naroda Jugoslavije, p. 106.
11 N. Milaš: Pravoslavno crkveno pravo, Beograd, 1926, str. 120-125.
12 Navedeno delo, 120-125.
13 Veselin Čajkanović, O srpskom vrhovnom bogu, SAN, knj. XXXIV, str. 7, 14-16.
14 K. Jireček, Istorija Srba II, 116-117, 124, Beograd, 1923; Jovan Cvijić, Balkansko poluostrvo i južne zemlje II, Beograd, 1923, 19-20; Veselin Čajkanović, Studija o religiji i religiji folklora, SAN, Život i običaji narodni: knj. 13, Beograd, .1924, str. 138. Naročito je kod Srba zanimljiva u ovom pitanju krsna slava koja je kod njih opšta pojava, a javlja se ponegde i kod Arbanasa i kod makedonskih Rumuna. K. Jireček, Istorija Srba I, 131.; P. Skok, Dolazak Slovena na Mediteran, Split, 1920, str. 148. G. Weiejgand. Die Aromunen II, 117-111\, Leipzig 1895; Vl. Skarić, Postanak krsnoga imena, Gl. Zem. muzeja, Sarajevo 1920. Januar-juni, 245-272.
15 dr Branislav Đurđev, Prodaja crkava i manastira za vreme vlade Selima II. Godišnjak istorijskog društva Bosne i Hercegovine, IX, Sarajevo. 1957, 241-247
16 R. Grujić, Pravoslavna srp. crkva; Beograd, 1920, 105.

Izvor: Projekat Rastko

Читаоци

Основни подаци о мени

11000 Beograd,Marka Oreškovića 38, artpress@ptt.rs žiro račun 355-0003200199249-79 PIB 107765521 http://art-press.blogspot.com/