понедељак, 12. децембар 2011.

Радослав Грујућ

Радослав Грујућ (29. јуни 1878, Земун, Аустро-Угарска – 25. мај 1955, Хвар, СФРЈ) је био српски православни свештеник и историчар који се претежно бавио историјом Српске православне цркве.
Школовао се у родном месту а богословију је 1899. године завршио у Сремским Карловцима. Одмах по завршетку богословије рукоположен је за свештеника и постављен за парохисјког помоћника при храму Свете тројице у Земуну. Старешина храма за време Грујићевог службовања био је прота Димитрије Рурарац. Након положених додатних испита постављен је за професора катихету у Великој гимназији у Бјеловару 1904. и на овом месту је остао до 1914. године. У Бјеловару је почео да прикупља грађу о српској историји у Славонијии широм Угарске. У овом периоду је завршио студије права у Бечу (1908). Филозофске науке студирао је у Загребу где је дипломирао 1911. године. На истом факултету је 1919. и докторирао. И поред професионалних обавеза у овом пеироду је написао и објавио 69 радова. Значајем се истиче Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја (1909). Рад је био конципиран као одговор државном тужиоцу на процесу против педесет тројице Срба познатом као велеиздајнички процес. По почетку Првог светског рата затворен је као велеиздајник. Пуштен је наредне 1915. године, једно време се налазио у кућном притвору а затим је премештен у Госпић. После две године враћен је у Бјеловар. Након завршетка Првог светског рата предавао је у Београду у Другој гимназији а затим у Богословији Свети Сава. Године 1920. изабран је за професора националне историје на Филозофском факултету у Скопљу. Период живота у Скопљу је најинтензивнији период његовог научног стваралаштва. У два наврата био је декан факултета у Скопљу (1930—1933. и 1935—1937). Основао је Скопско научно друштво коме је председавао од 1921. до 1937. године. Покренуо је 1925. Гласник скопског научног друштва који је убрајан међу најзначајније публикације у објасти друштвених и историјских наука у међуратној југословенској држави. Оснивач је Музеја Јужне Србије у Скопљу чији је управник био од 1921. до 1937. године. На позив црквених власти долази 1937. у Београд где је постваљен за редовног професора историје Српске православне цркве на Богословском факултету у Београду. У Београду је радио на обнављању Музеја Српске цркве у Конаку кнегиње Љубице. Изабран је за дописног члана САНУ 1939. Био је и редовни члан Матице српске, хрватске и словенчке и почасни члан Студентског историјског друштва у Београду као и сарадник Српског географског друштва и Југословенског историјског друштва у Београду.

За време Друог светског рата радио је на збрињавању српских избеглица као и на очувању споменика српске православне цркве. Према налозима Српске цркве 1942. радио је на преношењу моштију кнеза Лазара, цара Стефана Уроша у кнеза Стефана Штиљановића из фрушкогорских манастира у београдску Саборну цркву. По завршетку рата радио је на идентификацији и враћању уметничких предмета који су на територији НДХ опљачкани из српских цркава и манастира.

Дана 3. априла 1945. суд части Универзитета у Београду казнио је Радослава Грујића удаљавањем са Универзитета а одлуком Народног одбора Рејона I од септембра 1945. избрисан је са списка грађана и лишен српске националне части. У послератном периоду радио је у Музеју Српске православне цркве и Патријаршијској библиотеци где је наставио свој рад на пољу српске црквене историје. Умро је у 77. години и сахрањен је 1. јуна 1955. на Новом гробљу у Београду. Његови и посмртни остаци супруге Милице пренети су 11. новебра 1992. у фрушкогорски манастир Гргетег.

Историографски рад

Радослав Грујић је обајвио око 270 радова. Највећи део његових радова односи се на историју Карловачке митрополије и међу њима се издвајају Kако се поступало са српским молбама на двору ћесара аустријског последње године живота патријарха Арсенија III Чарнојевића (1906), Пакрачка епархија (1930) и Духовни живот Срба у Војводини (1939. и 1941) затим на историју Пећке патријаршије (Средњовековно српско парохијско свештенство, Пећки патријарси и карловачки митрополити у XVIII веку). Део његових радова односи се на развој школства међу Србима на територији Карловачке митрополије и на проблем унијаћења Срба. Бавио се и проблематиком из историје уметности где се издваја његова монографија о манастиру Ораховица (1939). Организовао је и археолошке радова манастира Светих арханђела код Призрена. Написао је велики број одредница о Српској православној цркви у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој. Ти чланци су приређени и као посебна књига Азбучник српске православне цркве по Радославу Грујићу за коју је поговор написао Слободан Милеуснић и у оквиру које је објављена библиографија Грујићевох Радова.

Литература

Грујић, Радослав (С. Милеуснић), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.

Нема коментара:

Постави коментар

Читаоци

Основни подаци о мени

11000 Beograd,Marka Oreškovića 38, artpress@ptt.rs žiro račun 355-0003200199249-79 PIB 107765521 http://art-press.blogspot.com/