четвртак, 08. децембар 2011.

патријарх Димитрије Павловић

патријарх Димитрије Павловић
патријарх српски (1905 - 1920 - 1930)

Инокентијев наследник био је Димитрије Павловић. Лич ност, како тврди Слијепчевић, много интересантнија, даровитија и за цркву заслужнија од Инокентија. Рођен је 15. октобра 1846. године у Пожаревцу у занатлијској породици. Основну школу и гимназију похађао је у родном граду, Великом селу и Београду, где је 1868. завршио богословију. После завршене богословије био је две године учитељ, а 1870. је рукоположен у чин ђакона и презвитера и постављен је за капелана у Лапову. Рано је остао удовац (1873), па је након завршене филологије на Великој школи у Београду постао професор Београдске богословије. За нишког владику изабран је 8. новембра 1884. и на том месту остао све до повратка митрополита Михаила на трон београдске митрополије, када се повукао и отишао у Париз, где је три године студирао словенску филологију и књижев ност. Потом је две године провео на Националном агро номском институту у Монпељеу. У SrbСрбију се вратио 1894. и одмах, по налогу владе, отишао у Хиландар да у "њему среди односе". У најчувенијем српском манастиру Димит рије је детаљно проучавао Типик Светог Саве који је касније уз стручни коментар и објавио. После "измирења јерархије" изабран је за шабачког епископа, а 11. августа 1905. за митрополита београдског. На положају митропо лита остао је до 12. новембра 1920, нешто више од 15 година, када је био изабран за првог патријарха обновљене Српске патријаршије.
У тренутку уједињења свих српских православних цркве них организација у јединствену Српску православну цркву са патријархом на челу, постојала је, како истиче В. Димит ријевић, у Краљевини Србији, која је имала пет епархија (београдска, нишка, жичка, шабачка и тимочка), црквена заједница која је имала "достојанство митрополије, са пр вим епископом, архиепископом београдским и митрополи том Србије, кога је бирао Извршни Сабор, а потврђивао краљ".
У Краљевини Црној Гори црква је билое три епархије (цетињска митрополија, никшићка епархија са седиштем у Острогу и пећка митрополија), са митрополитом цетињски на челу, који је носио титулу митрополит црногорско-приморски.
Карловачка митрополија је имала седам епархија (вршачка, темишварска, будимска, сремска, карловачка, бачка, пакрачка, плашћанска или горњокарловачка) и обухватала је сав православни народ у Угарској, Хрватској и Славо нији. Највише црквено-јерархијско тело било је Архијерејски Синод или Сабор, а највеће црквено-самоуправно, аутоно мно тело био је Црквено-народни сабор.
Православна црква у БиХ имала је четири епархије (дабро босанску, захумско-херцеговачку, зворничко-тузланску и бањалучко-бихаћку) са титулом митрополија добијених на основу споразума између Беча и Цариградске патријаршије из 1880. Духовни поглавар и даље је остао Цариградски патријарх, док је епископе у БиХ именовао аустријски цар.
Православна црква у Јужној Србији и Македонији, на територији која је после ратова 1912. и 1913. припала Србији, имала је седам епархија (скопска, рашко-призрен ска, велешко-дебарска, пелагонијска, преспанско-охридска, струмичка и део митрополије воденске) и налазила се под управом Цариградске патријаршије.
У Буковинско-далматинској митрополији налазиле су се две епархије: далматинско-истријска и бококоторско-дуброва чка".

Одлука да се Српска православна црва, проглашена после стицања пуне независности на берлинском конгресу 1878. за аутокефалну, подигне на патријаршијски ниво формално је донета 13/26.5.1919. у Београду на састанку епископа свих делова некадашње Пећке патријаршије који су, како пише протојереј др Радомир Поповић, прогласили, у новој држави, духовно и административно јединство Српске православне цркве. У Карловцима је 30. августа 1920, на дан Сабора српских просветитеља, како пише Марјановић, "прочитана изјава чланова Светог архијереј ског сабора по којој, у споразуму са круном и сагласијем свете велике цариградске цркве, аутокефална уједињена Српска православна црква се подиже на ступањ и положај патријаршије, те се тиме обнавља српска патријаршија укинута 1766, године".
За првог српског патријарха обновљене пећке патријар шије изабран је београдски митрополит Димитрије. Одмах по избору патријарх је "нотифицирао своје ступање свима аутокефалним црквама", а цариградски патријарх Мелен тија IV је 25. новембра 1921. године издао епистолију којом признаје уздизање српске цркве на степен патријаршије и избор новог патријарха. Свечани чин овог историјског догађаја потврђен је 20. марта 1922. године заједничком "службом патријарха и синода српског са изаслаником цариградске патријаршије Германом, митрополитом Амасијским". Овим чином Цариградска патријаршија признанала је Српску патријаршију. Коначно устоличење патријарха на трон цркве је извршено 15. августа 1924. године на Велику Госпојину у Пећи. Том приликом Његово Величанство Краљ увео је патријарха у историјски сто који се у Пећи чува од давнина, прочитао историјску повељу патријарху и предао му и скупоцену панагију. Тада је по обичају древних патријарха одржана седница Светог архијерејског синода. Тако је завршен чин обнављања патријаршије.
За добијање томоса о самосталности СПЦ Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, морала је да исплати Цари градској патријаршији милион и по француских франака у три транше (прва 24. децембра 1919. а трећа октобра 1922. године).
У време пуне патријаршијске власти Димитрија хирото нисано је 16 архијереја, обновљена је стара браничевска епархија, основане су Чешко-моравска, Америчко-канадска епархија и 1925. године Бихачка. А покренуо је и широку расправу о новом Уставу СПЦ који је због компликова процедуре доношења усвојен након његове смрти. У време патријарха Димитрија основан је Богословски факултет у Београду и Загребу и богословија у Битољу. Својим завеш тањем патријарх Димитрије је омогућио подизање храма Светог Димитрија у селу Ратковићу и цркве Покрова пресвете Богородице у Београду, као и покретање часописа "Богословље" при Богословском факултету у Београду. Основао је и фонд за изнемогле свештенике и њихову сирочад. Као реалан и рационалан човек Димитрије је умео да се снађе у оној сложеној симбиози Цркве и Државе у Србији. Био је, како истиче Стојмировић, моралан, испра ван, озбиљан и поштен; није био ни мало лицемеран или театралан; коректан као монах, врсан као свештеник, природан као патријах, он је био у свему трезвен и као човек. Димитрије није био ни писац, ни проповедник, премда је умео да говори и да се увек изрази достојанс твено и паметно.
Први српски патријарх после друге обнове пећке патри јаршије умро је 6. априла 1930. у Београду и по својој жељи сахрањен је у манастиру Раковица.

Нема коментара:

Постави коментар

Читаоци

Основни подаци о мени

11000 Beograd,Marka Oreškovića 38, artpress@ptt.rs žiro račun 355-0003200199249-79 PIB 107765521 http://art-press.blogspot.com/