Лукијан Богдановић

Лукијан Богдановић
митрополит карловачки и патријарх српски 1908-1913

Последњи патријарх и митрополит карловачки Лукијан Богдановић на чело цркве је дошао на помало необичан начин. Избор је био заказан за 28. јули 1908. године. На самом гласању за новог митрополита-патријарха навећи број гласова, 40, добио је вршачки епископ Георгије Змаје вић, док је епископ пакрачки Мирон Николић добио 30 гласова. Пошто цар није хтео да потврди овај избор, одржан је, 19. септембра 1908, други изборни круг. Тада је био изабран бачки епископ Митрофан Шевић, али је он обавестио комесара „да се не може примити избор за патријарха који је на њега пао". После ове Шевићеве изјаве комесар је наредио нови, трећи избор, који је одржан 22. септембра 1908. године на коме је изабран будимски епископ Лукијан Богдановић. Цар је потврдио ову одлуку сабора и Лукијан Богдановић је постао, игром судбине, последњи патријарх српски и митрополит карловачки 25. септембра 1908.
Лукијан је рођен 10.5 1867. у Баји као Лазар Богдановић. Ту је започео школовање, а наставио у Карловцима, где је завршио богословију 1889. и Јегри, где је студирао право на Митрополиојском лицеју. Замонашио се у манастиру Беочину 1891. године, а рукоположен је 21. јула 1891. године у манастиру Раковцу. До избора за патријарха, како наводе његови биографи, био је превзитер синђел у Саборној карловачкој цркву, "конзисторијални подбележник бачке епархије у Новом Саду, професор веронауке у гимназији, вишој грађанској, трговачкој и девојачкој школи. Био је и катихета у сремско-карловачкој гимназији и профе сор црквеног појања у богословији". Такође је био епископ будимски и администратор темишварски.
У време његове патријаршијске власти "прилике у Кар ловачкој митрополији нису биле лаке." Године 1907. године донет је Апоњијев закон "по коме је уведен мађарски језик у све немађарске школе како би се лакше немађари мађари зовали". А 11. јула 1912. године мађарска влада је донела "наредбу" којом се ставља ван снаге цео низ законских прописа који су регулисали живот у Карловачкој митропо лији, чиме је фактички "српска народна аутономија уки нута". Покушај мађарских власти да патријархово седиште премести у Будимпешту, одвоје патријарха од народа, и тиме "обезглави" српску цркву" није успео захваљујући жестоком противљењу целокупног српског свештенства.
Последњи митрополит-патријарх Карловачке митропо лије Лукијан Бргдановић био је, према ономе што се зна о њему, "човек лепо образован, хуман и родољубив и, као и његови претходници, добар задужбинар", али као полити чар и вођа српског народа у Аустро-угарској, "потпуно неспособан". Током његове управе црквом донете су значајне уредбе, решена многа црквено-школска питања и основани нови фондови. Лукијан је преуредио Стратимиро вићево Благодјејање у модерно уређени гимназијски интернат Стефанеум. А Синод је 1911. донео "уредбу за дворско монашко свештенство у православној митрополији Карловачкој", по којој је у статус придворних монаха могао бити примљен само "академски образован младић правос лавне вере и српске народности".
Плодна делатност патријарха Лукијана Богдановића нагло је прекинута његовом мистериозном смрћу 4. 9. 1913. године. За време лечења у бањи Бад Гастајну, Лукијан је изненада нестао првог септембра. Његово тело је прона ђено месец дана касније у реци Ахи.
Последњи карловачки митрополит Лукијан Богдановић сахрањен је у Горњој цркви у Сремске Карловце.
После патријархове смрти дужност администратор Митро полије преузео је, према члану 5. устројства Светог архијерејског сабора, од 25. маја 1911, пакрачки епископ Мирон Николић као најстарији свештеник по посвећењу. Цар је 13. октобра 1913. године за новог администратора митрополије поставио горњо-карловачког епископа Миха ила Грујића, који је умро 20. фебруара 1914. године. Три дана касније, 23. фебруара 1914, епископ Мирон је поново, по други пут, преузео руковођење митрополијом да би га Цар 13. марта 1914. године и званично поставио за админи стратора. За епископа Мирона је речено, да је „својим тактом према државним властима успевао да отклони или, ублажи многе невоље" које су се надвијале над црквом. На положају епископа остао је све до 26. априла 1919. када је управу над митрополијом предао др Георгију Летићу, епископу темишварском, који на месту администратора остао све до ослобођења Војводине и њеног припајања Србији.

Više na donjem linku www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279078-Rastko-odan-Hristu