Nikolaj Velimirović

Visoki Dečani

Nkolaj Velimirović

Arhimandrid Nićifor Dučić

Gospodska kuća arhimandrita Dučića


Čuveni arhitekta Svetozar Ivačković je u maniru tipičnog srpskog akademizma projektovao gospodsku kuću za arhimandrita Nićifora Dučića. Ona se nalazila na uglu ondašnje Pozorišne, a danas Francuske i Jugovićeve ulice u Beogradu i bila je tipična "reprezentativna prizemna kuća sa malom baštom u dvorištu iz kuće". Na njoj je, kako ističe Nestorović, "izuzetno impozantno delovao portal sa tremom izveden u belom mramoru sa širokim prilaznim stepenicama na čijim su bočnim postoljima bili izvajani lavovi, takođe u belom mramoru. U svoje vreme ova građevina je činila lep ansambl sa Narodnim pozorištem s jedne strane i sa kućom M. Piroćanca, sa druge. Iza ove zgrade a prema Dositejevoj ulici, takođe, po projektu Ivačkovića bila je spratna stambena zgrada u mirnom neorenesansu".
A arhimandrit Dučić, rođen 21. novembra 1832. godine, u svoje vreme je bio jedan od napoznatijih i najcenjenijih srpskih intelektualaca. U Beogradu je završio Bogosloviju, a na Sorboni je odslušao dva semestra "opšte istorije kod Ramboa, geografiju kod Hemlia i filozofiju kod Lavisa. Na "College de France" slušao je staru jevrejsku književnost i tumačenje psaltira kod Renana a francusku književnost kod Dešanela". Bio je poštovan istoričar i predsednik Srpskog učenog društva. Učestvovao je u Hercegovačkom ustanku 1861. i 1862, i bio vođa dobrovoljačkih četa u srpsko-turskom ratu od 1876. do 1878. Dučić je jedno vreme bio predsednik Vrhovnog suda Srbije i narodni poslanik u sazivu 1877-1880. godine.

Saborna crkva u Beogradu

Manastir Rakovica

Izvor mz: http://politikin-zabavnik.rs/pz/content/beograd-koga-vise-nema?page=1556#comment-17117

313-1913

Arhimandrit Ilarion Ruvarac

Sv.Pantelejmon kod Skoplja ...

Veanjevo

Belegiš

Bečej

Svečanost otvaranja mosta Kralj Petar

rača

Kostolac

Nikolaj Velimirović na Kolarcu

Ljubaznošću M.Z.

Višnjica

Црква Св. Николе у Вишњици подигнута је 1842. године као складна једнобродна грађевина са полукружном апсидом на источној страни и полукружним певницама на северној и јужној страни. Зидана је каменом, омалтерисана и засведена полуобличастим сводом.
У сведеној обради фасада, на којима дуж целе површине тече фриз слепих аркада, јасно су уочљиви елементи српске средњовековне архитектуре. Западним прочељем доминира декоративно обрађен портал са нишом у којој је смештена представа патрона храма, изведена у техници мозаика. Унутрашњи простор цркве је јединствен и састоји се од олтарског простора и наоса са северном и јужном певницом. Иконостас је израђен у новије време. Северозападно од цркве налази се двоспратни звоник квадратне основе, изведен у опеци и појачан контрафорима.
Црква представља архитектонско-урбанистичку вредност, као карактеристичан пример сакралне архитектуре у Србији у доба Кнеза Милоша, када су барокни утицаји замењени наслеђем српске средњовековне уметности, што се пре свега види у пречишћеној декорацији фасада.

Службени гласник РС бр. 108/05

Barič

Црква Покрова Пресвете Богородице у Баричу саграђена је 1874. године као једнобродна грађевина мањих димензија, засведена полуобличастим сводом, са полукружном олтарском апсидом на истоку. Класицистички спољни изглед храма постигнут је складним односом између западног прочеља и прочишћених форми бочних фасада. Иконостас баричког храма украшен је иконама пренетим из топчидерске цркве Светих апостола Петра и Павла, које су између 1834. и 1838. године израдили земунски сликар Константин Лекић, зограф Јања Стергевић Молер и сликар Димитрије Јакшић. Константин Лекић је аутор престоних икона Христа и Богорице, изведених у маниру развијеног барока, док је Јања Молер израдио празничне и апостолске иконе. Представе на царским и бочним дверима израдио је Димитрије Јакшић комбинујући барокне и класицистичке утицаје. Поред тога што представља својеврсну галерију иконописних дела најзначајнијих аутора у српском црквеном сликарству прве половине 19. века, Црква Покрова Пресвете Богородице у Баричу чува знатан број богослужбених књига из 18. и 19. века.

Службени гласник РС бр. 115/05

Dren

Црква Св. Вазнесења у Дрену саграђена је 1896. године као једнобродна грађевина засведена полуобличастим сводом са изнутра полукружном, а споља петостраном апсидом на истоку. Звоник је подигнут одвојено од главног корпуса црквe. Својим стилским карактеристикама архитектура цркве приближава се моделима рашке школе српских средњовековних споменика. Карактеристичан детаљ обраде некада полихромних, а данас бело омалтерисаних фасада представљају четири угаона пиластра и декоративна обрада западног портала са надстрешницом ослоњеном на два стуба и прилазним степеништем. Изнад портала налази се камена декоративна розета. Класицистички обликован иконостас садржи иконе за које се претпоставља да су рад непознатог руског сликара. Црква Св. Вазнесења у Дрену представља материјално сведочанство обнове српско-византијског стила у српској архитектури друге половине 19. века.

Службени гласник РС бр. 115/05

Sibnica

Црква Св. Николе у Сибници саграђена је у периоду између 1931-1933. године, према пројекту Василија Михајловича Андросова, једног од најутицајнијих руских архитеката који је живео и стварао у Србији. Конципирана је као грађевина триконхалне основе са припратом изнад које је смештен хор и четвртаста кула-звоник. Централним делом наоса доминира пространо осмострано кубе које се уздиже на коцкастом постољу. Општи концепт грађевине са богато обрађеном полихромном фасадом изражава утицај моравске школе. У цркви се налази иконостас из старије цркве, са иконама које је 1870. године израдио познати сликар Димитрије Посниковић. Црква представља архитектонско-урбанистичку вредност као истакнути пример обнове националног стила не само у опусу архитекте Андросова, већ и у целокупном сакралном неимарству међуратног периода у Србији.

Leskovac, kod Bgda

Данашња црква подигнута је 1892. године на месту првобитне цркве-брвнаре из XVII века. Сматра се да је пројекат цркве, обликоване у духу тада владајућег српско-византијског стила, могуће приписати Светозару Ивачковићу, једном од главних заговорника овог стила у српској профаној и сакралној архитектури крајем XIX века. Лесковачка црква је конципирана као грађевина централног типа са основом у облику слободног крста. Обрада фасада је спроведена наизменичним полихромним ређањем појасева опеке и ломљеног камена, по угледу на примере српске средњовековне архитектуре. Прегледним унутрашњим простором доминира класицистички обликован иконостас, чије су иконе рад познатог српског сликара Живка Југовића. Истовремено са црквом подигнути су кула-звонара и парохијски дом, који чине јединствену просторну, архитектонску и културно-историјску целину. У црквеној ризници чувају се архивски предмети од изузетне вредности: старе црквене књиге, уметничка и документарна грађа, као и записи и цртежи архимандрита манастира Боговађе Хаџи Рувима Нешковића. У црквеној порти налази се костурница српских ратника 1914-1918. године.

Baćevac

Црква Свете Тројице у Баћевцу подигнута је 1882. у близини рушевина старије цркве-брвнаре из прве половине 19. века, као једнобродна грађевина са основом у облику сажетог крста и по једним кубетом над припратом, централним травејем наоса и олтарским простором. Осим што кубе над припратом има функцију звонаре, неуобичајено присуство три кубета на цркви требало је да на симболичан начин истакне посвету цркве Св. Тројици. Претпоставља се да је црква изграђена према пројекту архитекте Душана Живановића, једног од првих ученика Ханзенове школе и заговорника обнове „византијског стила“ у српској архитектури. По својим конструктивним и обликовним решењима црква у Баћевцу представља претечу нових архитектонских облика цркава грађених у српско-византијском стилу. Једини украс на бело омалтерисаним фасадама цркве представљају конусно обрађени оквири прозора и пластични украс на довратнику главног портала. Неокласицистички иконостас, израђен крајем 19. века, украшен је дуборезачком пластиком необарокног порекла. Иконе је насликоа сликар М. Марковић 1914. Црква Свете Тројице у Баћевцу, као један од првих сакралних објеката новог националног стила, дала је значајан допринос обнови српско-византијског стила у црквеној архитектури друге половине 19. века у Србији.

Velika Moštanica

Црква је подигнута 1858. године (освећена 1859) на месту старије цркве. Конципирана је као једнобродна грађевина са великом полукружном апсидом (ширине исте као наос), две бочне полукружне певнице и звоником изнад припрате на западној страни. Саграђена средином XIX века у духу традиције српске сакралне архитектуре, представља значајан споменик развоја градитељства свог времена и средине у којој је настала. Ктитор ове цркве, између осталих приложеника, био је и познати српски задужбинар и добротвор, Илија Милосављевић Коларац (1800-1878). У цркви се чувају ретка дела сликарства, златарства, као и књишко-архивски предмети настали у првој половини и средином XIX века. Међу њима су дела познатих српских сликара, Георгија Бакаловића, Димитрија Посниковића, Николе Марковића, Илије Петровића и Симеона Танасијевића, као и иконе српских зографа из прве половине XIX века, чија су остварења од значаја за проучавање развоја уметности Србије. Надгробни споменици у порти цркве (укупно 128) познати су у селу под називом Борачко гробље. Посвећени су житељима насеља и околине, погинулим или умрлим у ратовима 1876-1878, 1883-1885, Балканским, Првом и Другом светском рату. У низу некропола у сеоским портама на подручју Београд, Борачко гробље представља јединствену споменичку целину меморијалног карактера и истовремено сведочанство о жртвама овога краја у минулим ратовима.

Vranić

Црква брвнара у Вранићу, посвећена Св. 40 великомученика (Младенци), саграђена је 1823. године на темељима старије цркве из XVIII века. Крајем XVIII и почетком XIX века око цркве су се збивали догађаји везани за Кочину крајину и припремање Првог српског устанка. Црква има правоугаону основу која се завршава вишеугаоном апсидом. Грађена је од храстових брвана. Кров је покривен бибер црепом. Првобитно је била покривена шиндром. Са западне стране се завршавала тремом, а унутрашњи простор је био засведен лажним коритастим сводом од шашоваца. Црква је подељена у три дела – преградом у припрати и иконостасом. Из припрате степениште води у поткровље, некад вероватно одређено за хор. На цркви се по начину обраде посебно истичу западна врата, резбарена и бојена. Покретни фонд чини око 50 уметничких предмета – иконе непознатих зографа, иконописаца Илије Петровића и Николе Јанковића, предмети уметничког занатства и старе књиге (из XVII-XIX века), који су настали углавном у периоду од краја XVIII до краја XIX века. Међу овим предметима налази се и велики резбарени крст Хаџи Рувима из 1800. године.

http://www.belgradeheritage.com/kulturna_dobra/barajevo/crkva-brvnara-u-vranicu.html

Beljina

Црква Св. Арханђела Михаила саграђена је између 1813. и 1819. на месту ранијег култног објекта, за који се претпоставља да датира из раног средњег века. Црква представља један од најранијх примера црквеног градитељства из времена прве владавине кнеза Милоша Обреновића, чије ће се архитектонске одлике развијати током читавог 19. века. Конципирана је као једнобродна грађевина засведена полуобличастим сводом са полукружном апсидом на истоку. Камене површине фасада оживљене су плитком рељефном декорацијом и фрагментима пластике и надгробних споменика, преузетих са старије грађевине. У југоисточном делу храма изграђена је мања капела правоугаоне основе. Класицистички компонован иконостас представља рад сликара Димитрија Посниковића из 1849, о чему сведочи запис са унутрашње стране западног зида цркве.
У црквеној порти налази се десетак надгробних споменика из 18. и 19. века са грубо уклесаним орнаментима и једна касноантичка стела у југозападном делу порте.

Hirotonija Nj.Pr.Episkopa Irineja

Patrijarh Dimitrije u Zagrebu januara 1927. g

... Vikipedija :

Патријарх Димитрије, на дан 500-годишњице смрти деспота Стефана Лазаревића, 1927. године, одслужио је архијерејску литургију на којој је новоуспостављеном свецу одржан молебан и отпеван канон. За ту прилику патријарх је написао „Службу светом Стефану“ у којој се каже да је Стефан био велики верник и градитељ цркава, ратник и дипломата, књижевник и градитељ, а главно дело непрестано давање милостиње и често читање божанских књига. Дневни лист „Политика“ обавештава да је одслужена литургија у Саборној цркви, отпеван је канон новопосвећеном, а затим прошла литија Београдом на којој је деспот Стефан „први пут споменут као светитељ“. Међутим канонизација је учињена самосталном вољом патријарха и архијерејски сабор је тада није прихватио.
izvo:r zbirka Kasine

1875

Dedinje, dvorska kapela

Stara crkva svetog Marka i Bgd-u

Žiča, 1941-

Paliluskacrkva

Stefan Lazarević - natpis na dovratku kalemgd. mitropolije

http://politikin-zabavnik.rs/pz/content/beograd-koga-vise-nema?page=1202

Šabac

Sopoćani

Mokrin

Novo groblje

Dečani...

Црква Александра Невског,

Црква Св. Александра Невског, чији су култ донели у Београд војници Добровољачког руског корпуса генерала Черњајева, почела је да се гради 1912. године према пројекту архитекте Јелисавета Начић (1878-1955). Услед избијања Првог светског рата изградња цркве је трајала до 1929. године. Значајно учешће у завршавању овог храма имао је архитекта Василије Андросов. У архитектонском погледу црква је конципирана у у традицији моравске школе српских средњовековних споменика. Основа је у облику триконхоса са једном унутра полукружном, а споља тространом апсидом на источној страни и две истоветне бочне апсиде. Изнад централног дела уздиже се осмострано кубе, а изнад припрате звоник. Са посебном пажњом обрађена је фасадна пластика – биљни преплети, декоративни венци и розете. Иконостас постављен 1930. године првобитно је био предвиђен за задужбину Карађорђевића на Опленцу. Иконе су настале у иконописној радионици Бориса Сељанка 1930. године. У северној певници постављен је мермерни олтар – споменик палим ратницима у ослободилачким ратовима 1876-1878, 1912-1913. и 1914-1918. године, рађен по пројекту Михаила Милојковића 1930. године. У јужној певници, као пандан претходном, налази се мермерни споменик посвећен руском цару Николају II и краљу Александру I Карађорђевићу. Изнад натписа посвете налазе се иконе светитеља који су били патрони овим владарима – Св. Николе и Св. Александра Невског. У цркви се чувају многе реликвије из XIX и XX века.


Службени лист града Београда бр. 4/83

Топчидерска црква,

Подигнута између 1832. и 1834. године као придворна црква уз конак, црква Светих апостола Петра и Павла сматра се највишим стваралачким дометом и најпотпунијим градитељским изразом црквене архитектуре из времена владавине кнеза Милоша Обреновића. О њеној изградњи бринули су исти неимари који су радили на Конаку кнеза Милоша – Јања Михаиловић и Никола Ђорђевић.
По облику и богатој декорацији на каменим фасадама, ова црква представља најрепрезентативнију сакралну грађевину тог времена. Својим архитектонским решењем црква је везана за старе, средњовековне градитељске узоре, док се у изгледу западне фасаде и звоника уочава примена упрошћених барокних облика. Конципирана је као једнобродна грађевина, засведена полуобличастим сводом, са полукружном олтарском апсидом и две правоугаоне певнице. На западној страни налази се припрата над којом је двоспратни звоник. На фасадама, рашчлањеним пиластрима повезаним двоструким фризом аркада, најдекоративније обрађени детаљ представљају архиволте западног и јужног портала са флоралним, зооморфним и антропоморфним мотивима, изведеним у плитком рељефу. Украшавање ентеријера, првенствено иконостаса, поверено је земунском сликару Константину Лекићу, зографу Јањи Молеру и сликару Димитрију Јакшићу. Данашњи иконостас, постављен за време владавине кнеза Милана Обреновића 1874. године, осликали су Стеван Тодоровић и Никола Марковић.

Одлука Уметничког музеја бр. 1108
од 02.12.1946.

Спомен црква у Лазаревцу

Спомен црква са криптом у којој се чувају кости изгинулих војника у Колубарској бици представља историјски споменик посвећен трајном сећању на велике жртве српског народа у једној од највећих битака у српској ратној историји, како по испољеној храбрости бораца, тако и по вештини командног кадра. Црква је изграђена по пројекту архитекте Ивана Рика 1938-1941. године. Oштећена у бомбардовању, црква је поправљена после ослобођења. Ново уређење крипте изведено је 1960-61. године по пројекту архитеката Д. Павловића, Д. Тадића и О.Храбовског. Архитектонско-скулпторским решењем крипта је добила садржај који изражава сећање на Колубарску битку и изгинуле борце – бронзане рељефе чији мотиви асоцирају на догађаје из 1914. године, рад вајара Михаила Томића, мермерне информативне плоче и у зиду симболично назначене касете са називом пукова који су учествовали у бици.

Службени гласник СРС бр. 14/79

Београдска Саборна црква

Београдска Саборна црква је грађена од 1837. до 1840. године на месту старе цркве из 1728. године. Још од XVI века на овом месту је постојала црква посвећена истом патрону – арханђелу Михаилу. Радове су, према плановима Фридриха Кверфелда, изводили панчевачки мајстори.
Црква је решена као једнобордна грађевина засведена полуобличастим сводом са високим звоником над западним прочељем и полукружном апсидом на истоку. На класицистички обликованим фасадама истиче се примена барокних елемената, нарочито видљива у изгледу звоника цркве. Преузимање овакавог типа сакралних грађевина, карактеристичних за црквено градитељство Карловачке митрополије, значило је окретање Београда ка европским архитектонским и уметничким тенденцијама. Сликарску и дрворезбарску декорацију цркве израдили су у то време најпознатији српски сликари, који су своје знање стекли школовањем у Бечу. Иконе на иконостасу и зидне композиције на сводовима насликао је Димитрије Аврамовић, док је иконостас рад вајара Димитрија Петровића. Богатство ентеријера употпуњују остали декоративно обрађени елементи, попут тронова, црквеног намештаја и проповедаонице. Унутрашња декорација је у потпуности довршена 1845. године, када је храм и освећен. У цркви се чува богата ризница старих икона, златарских предмета, старих штампаних књига и других предмета из XVII и XVIII века. Крајем 2003. и почетком 2004. године над западним прочељем постављени су мозаици са представом патрона цркве. У сакралној топографији Београда Саборна црква је од свог подизања заузимала најистакнутије место. Играла је значајну улогу у многим историјским догађајима. Током XIX века у Саборној цркви је обављано миропомазање свих српских владара пре ступања на престо, а неки од њих су ту и крунисани. Испред главног улаза у цркву налазе се гробови Доситеја Обрадовића и Вука Караџића, док су уз зидове наоса смештене гробнице кнезова Милоша и Михаила Обреновића и црквених великодостојника.

Службени гласник СРС бр. 14/79

Манастир Фенек,

Манастир су, по предању, основали српски деспоти Максим и Јован Бранковић са мајком деспотицом Ангелином. У историјским изворима најраније се помиње 1563. године. Стара, првобитна црква срушена је 1793. До 1797. године подигнута је данашња црква Св. Петке, изразити примерак српског војвођанског барока с краја XVIII века. Црква је једнобродна грађевина, с полукружном апсидом, високим звоником и полигоналним кубетом изнад централног простора. Резбарски радови на иконостасу из 1798. године дело су познатог дрворезбара Аксентија Марковића, иконе је насликао 1818. панчевачки сликар Петар Радосављевић, а зидне слике Димитрије Петровић. Пространи манастирски конаци подигнути су 1798, а капела је изграђена почетком XIX века.
Манастир Фенек је играо важну улогу као црквени, културни и политички центар, кроз разне епохе новије српске историје. Уочи Кочине крајине у њему је 1788. аустријски цар Јосиф II примио кнеза Алексу Ненадовића. Овде су се окупљале избеглице из Србије, као и они који су помагали устанак. После слома устанка 1813. године у Фенеку су једно време боравили Карађорђе, Јаков Ненадовић, поп Лука Лазаревић и друге вође устанка. Улогу политичког центра Фенек је задржао и у току Првог светског рата.

Службени гласник СРС бр. 14/79

http://www.belgradeheritage.com/kulturna_dobra/surcin/manastir-fenek.html

Манастир Павловац,

Манастирски комплекс на падинама Космаја потиче из прве четвртине XV века, када се овај простор налазио у оквирима српске државе под влашћу деспота Стефана Лазаревића. Поред цркве, посвећене светом Николи, у оквиру комплекса сачуване су рушевине још три објекта профане намене из истог времена. Ктитор манастира данас није познат, иако се претпоставља да би то могао бити сам деспот. По својим архитектонским карактеристикама црква припада групи споменика моравске школе на којима је приметно преплитање локалног градитељског искуства и утицаја приморске архитектуре. Основа је решена у облику сажетог триконхоса с петостраним певничком и тространом олтарском апсидом и припратом на западној страни. Прелаз између квадратне основе поткуполног простора и цилиндричног постоља тамбура с куполом остварен је преко пандантифа. Сложено решење постоља за осмострани тамбур као и три различита типа колонета на његовим угловима представљају једну од особености цркве. Зидање је остварено употребом ломљеног и полупритесаног камена, без употребе опеке. Поред прозора олтарске апсиде и тамбура, решених на уобичајени начин, карактеристичан детаљ представљају кружни прозори са розетама на бочним фасадама и певницама. Унутрашњост цркве била је живописана. У олтарској апсиди налазила се камена часна трпеза која је данас обновљена. Манастир Павловац један је од најстаријих споменика српске средњовековне културе на подручју града Београда. Сачувани манастирски конак представља редак пример профане, стамбене архитектуре средњовековне Србије.

Службени гласник СРС бр. 28/83

Манастир Грабовац

Манастир Грабовац са црквом Св. Николе саграђен је на месту ранијег манастира, за који се верује да су га подигли краљеви Милутин и Драгутин крајем 14. века. Налазећи се на раскршћу важних путева, манастир је у неколико наврата рушен и поново обновљен 1859. за време владавине кнеза Милоша Обреновића. Сачувани натпис указује да је данашњу цркву Св. Николе сазидао 1894. године „мајстор из Македоније“ на темељима претходне грађевине. Црква је конципирана као једнобродна грађевина централног типа са основом у облику слободног крста. На источном делу храма налази се изнутра полукружна, а споља тространа апсида, док се над централним простором наоса уздиже велико кубе. Обрада фасада спроведена је наизменичним полихромним ређањем малтерисаних трака окер и црвене боје, по угледу на примере српске средњовековне архитектуре. Најдекоративније обрађен је западни портал цркве, издвојен из масе западне фасаде у виду трема ослоњеног на два камена стуба, изнад ког се налази велика, декоративно обрађена камена розета. Иконе на еклектички обликованом иконостасу насликао је 1893. године Живко Југовић. У цркви се чува мермерна плоча посвећена ослободиоцима Београда 1806, у знак сећања на њихово окупљање код манастира Грабовца пред полазак на Београд. Манастир Грабовац представља важно сведочанство културно-историјских прилика у Србији крајем 19. века и континуитета развоја манастирског живота од краја 14. века у околини Београда.

Службени гласник РС бр. 115/05