субота, 09. март 2013.


Miroslav Jovanović: “Po dolasku na presto dinastije Romanov (1613), monarsi iz ovog doma primili su na sebe obavezu da čuvaju i šire pravoslavlje i da budu pokrovitelji srpskih manastira i crkava, a rusko – srpske duhovne i kulturne veze su intenzivirane“(1). Već u vreme cara Mihaila, prvog Romanova, broj srbskih molilaca iz raznih manastira sa teritorije Osmanskog i Habzburškog carstva povećao se, da bi u doba cara Alekseja, koji je iskreno brinuo za balkanske hrišćane, to postao veliki „talas“ koji je zapljuskivao Moskvu, tako da su morale biti uvedene „darovne gramate“, sa pravilima o načinu dobijanja milostinje i periodičnosti dolaska molilaca. Patrijarsi srbski Pajsije, Gavrilo i Maksim takođe su držali  veze na najvišem nivou, a u Rusiju su, zbog teških okolnosti života Pećke patrijaršije, pojedine srbske vladike dolazile „na doživotni boravak“. Srbski mitropolit Simeon je stigao 1641, da bi ga ruski patrijarh Josif 1646. postavio za mitropolita kazanskog i svijažskog, a patrijarh srbski Gavrilo je u Rusiji boravio od 1654. do 1656. Njega su Turci, po povratku u Srbiju, optužili za veleizdajničku saradnju s Rusima, i obesili, učinivši ga sveštenomučenikom. Patrijarh Gavrilo je učestvovao na saboru Ruske Crkve 1655, pod patrijarhom Nikonom, koji ga je blagoslovio da u patrijaraškom činu služi  i da rukopolaže sveštenstvo. U Moskvu su, kao izbeglice od turskog zuluma, stigli i srbski mitropolit prizrenski Nikodim (1671) i skopski Jevtimije (1687). Jevtimije je ovako obaveštavao o stanju Srba u ropstvu inovernih: “Ne živimo, nego jako patimo od onih, koji gospodare nad nama i koji nameću na nas teške neizdržljive dacije... U današnje, pak, vreme nemački car zaplenio je poda se sedam episkopa srpskih /.../ a s druge strane venecijanske vojske pristupaju blizu k nama. S treće se strane Turci vrlo ražestili na nas pravoslavne, čineći nasilje, i ko je u stanju da ispovedi svakodnevna prekorevanja i strahovanja od njih“(2). Vršački mitropolit Teodosije bio je mestočuvar patrijaraškog prestola 1671.godine,  a ruski car je obavestio patrijarha srbskog Maksima o tome kao o boravku Teodosijevom radi velikih državnih dela Rusije. U to vreme, u Moskvu iz Srbije su stizale i bogoslužbene knjige (protopop Blagoveštenskog sabora moskovskog Kremlja, Andrej Savinov, molio je cara Alekseja 1669. da dozvoli dolazak  monaha Mileševe, koji je trebalo da mu donesu iluminirane srbske rukopisne knjige.) Bilo je i najpraktičnije saradnje. Godine 1662, car Aleksej je zamolio starešinu manastira Studenice, arhimandrita Neofita, da mu u Srbiji nađe stručnjake za kopanje zlatne i srebrne rude, što je ovaj i učinio.
Za vreme patrijarha Arsenija Trećeg Čarnojevića došlo je (1690. godine) do Velike seobe Srba. On je carevima Petru i Ivanu Romanovima pisao da Turci „mošti svetiteljske gaze konjskim nogama“, pa ih moli da se „naoružaju na varvare“ i „oslobode nevestu Hristovu od ugriza zmijskog“ (3). Patrijarhov izaslanik, monah Isaija, žalio se ruskom prestolu na nasilje latinskih jeretika: “Ako Rimljane unapred posluži sreća, te nešto krupnije svrše s Turcima i uzmu pod svoju vlast pravoslavnohrišćanske zemlje ili Carigrad osvoje, onda će oni pravoslavne hrišćane pomenutih zemalja dovesti u goru pogibao nego što je turska, a vera pravoslavnogrčka sva će poginuti i iskoreniti se, pošto će Rimljani sve manastire i crkve pretvoriti u svoje, a neke prinuditi u prokletu uniju, i biće im poslednja gora od prve“(4).  Monah Atanasije Daskal Srbin za sestru cara Petra, Sofiju, napisao je delo „O srpskim carevima i o ratu cara turskog sa carem hrišćanskim i o pustošenju zemlje srpske“, nadajući se da će se Petar Veliki zaintresovati za spasenje Srbstva. Kada je car ruski stigao u Beč, juna – jula 1698, bio je obavešten o pokušajima prevođenja na uniju i narušavanju privilegija koje je car Leopold Habzburški, naklonjen savezu sa Ruskom imperijom, dao pravoslavnim Srbima koji se se doselili pod njegovu vlast. Mitropolit Stefan Metohijac stigao je 1699. da bi caru Petru pričao o nasilju rimokatolika nad pravoslavnima pod vlašću Beča.
Miroslav Jovanović kaže da je Petar Prvi pristao da bude ktitor manastira Rakovica i starao se da pozitivno reaguje na svaku molbu srpskog patrijarha Arsenija Trećeg, bilo da se ticala zaštite verskih prava Srba u Habzburškoj monarhiji, ili slanja bogoslužbenih knjiga, pri čemu je izdao srbskim manstirima takozvanu „sakupljačku gramatu“, koja im je omogućavala da sakupljaju milostinju od pravoslavnih hrišćana, a da svako na ulicama Moskve da koliko može.
RUSKI UTICAJ U SPC
U 17. veku jača ruski uticaj u SPC: “Već krajem 17. veka srpska crkva proširuje kalendar ruskim kultovima, čime su u srpsku sredinu uneti elementi ruske istorije. Nakon toga u srpskim crkvama u Habzburškoj monarhiji prihvaćeni su i elementi ruskog bogosluženja, pod uticajem bogoslužbenih knjiga nabavljanih u Rusiji, odnosno ruskih udžbenika koji su su srpsku sredinu počeli da stižu dvadesetih i tridesetih godina 18. veka, zajedno sa ruskim učiteljima“(5). Bečki dvor je 1769. naredio istragu o tome da li u srbskim crkvama na teritoriji Habzburške monarhije ima slika ruske carice, i da li se srbski sveštenici, umesto za Mariju Tereziju, mole za Katarinu Veliku. (Danas, kad se pokušava „fanariotizacija“ SPC, ima nekih teologa, poput svšetnika dr Vladimira Vukašinovića, koji tvrde da je bilo reči o „rusifikaciji“ srbskog pravoslavlja, što je, kako reče Miroslav Jovanović, neumesno jer „ruska pomoć nije stizala  u srpsku sredinu na rusku inicijativu, već isključivo na zahteve i molbe, neretko više puta ponovljene, samih Srba (što bi, posledično, praktično značilo da su Srbi želeli sami sebe da rusifikuju“(6)).
Ruska Crkva je srbske episkope postavljala na svoje katedre: episkop petocrkvanski, Jefrem Janković Tetovac,postao je 1708 mitropolit suzdaljski i jurjevski, Petar (Smelić ) je postao arhiepiskop belgorodski  i obojanski (1736–1742) itd.
Mitropolit beogradski Mojsije Petrović, pod snažnim pritiskom Rima i Beča, s ciljem da se Srbi pounijate, upućuje,1718. godine, preko ruskog poslanika u Beču Veselovskog, molbu Petru Velikom da Srbima pošalje ruske učitelje koji bi Srbe zaštitili od papističke propagande. U pismu stoji: “Pošto smo uzeti pod zaštitu Njegovog Carskog Veličanstva (misli se na Habzburge, nap. V.D.), ne malo nam dosađuju papski učitelji, koji se spore i obmanjuju nezlobive i neučene rečju o pravoslavnoj veri našoj i o ispovedanju našem, da bi ih priveli da im sleduju u veroučenju i da budu čeda rimske vere. Zato molimo Vaše Carsko Veličanstvo da po svojoj previsokoj vladarskoj milosti i zbog revnosti za našu blagočestivu pravoslavnu veru odredite dvojicu od vaših učitelja i da ih pošaljete nama u Beograd radi poučavanja pobožne naše dece“(7). Maja 1722, car Petar donosi odluku da Srbima pošalje učitelje.
Slika Petrove crkvene politike prema Srbima „ikonizovana“ je podizanjem hrama Svetog Save Nemanjića na granici između Ruske imperije i Kine. Crkvu je podigao grof Sava Vladislavić, čuveni Petrov diplomata,koji je i razgraničio Rusiju i Kinu. Kako kaže Jovanović: “Simbolika podizanja ruskog hrama posvećenog srpskom svetitelju na ruskoj teritoriji generalno se uklapala u pravoslavno poimanje vere, ali i u rusku politiku i  ideologiju pomaganja i podržavanja pravoslavnih naroda na Balkanu i njenu konkretnu pomoć srpskoj crkvi“(8).
Veliku pomoć dinastija Romanova je ukazivala i Srbima u Crnoj Gori. Sveti Petar Cetinjski je višekratno išao po pomoć u Rusiju, a na samrti je prokleo sve one koji bi se Rusije kao pokroviteljice odrekli. Kao etnarh Srba u Crnoj Gori on je vodio borbe protiv trupa Napoleonovih u Boki Kotorskoj. Njegov sinovac, najveći srbski pesnik, mitropolit Petar Drugi Petrović Njegoš, hirotoniju je primio u Rusiji, a  i on je dobijao njenu pomoć.
SARADNJA U 19. VEKU
U Srbiji za vreme Karađorđa računalo se na pomoć Ruske Crkve u pokušaju da se nacionalizira srbska jerarhija (u vreme Prvog ustanka, Srbija je bila pod crkvenom jurisdikcijom Carigrada). Karađorđe je pokušao da umoli ruski Sinod da za episkopa hirotoniše Hadži Melentija Stevanovića, arhimandrita bliskog ustaničkom vrhu, što, zbog međupravoslavnih odnosa, u tom času nije bilo moguće.
Ruska država pod vlašću Romanovih nastavila je da ukazuje pomoć Srbskoj Crkvi i u 19. veku. Neprestano je pomagano srbskim crkvama i manastirima. Godine 1811, isplaćena je pomoć manastiru Studenici za poslednjih 53 godine, a posle revolucije 1848-1849, kad su mnoge crkve i manastiri Srba u Vojvodini bili oštećeni od strane pobunjenih Mađara,Rusija je izdašno davala sredstva za njihovu obnovu.
Veoma je važna saradnja u oblasti crkvenog školstva. U novoosnovanu beogradsku Bogosloviju, mitropolit Petar Jovanović pozvao je ruske profesore, Dmitrija Rudinskog i Vasilija Verdiša, a 1846. godine u Rusiju na bogoslovsko školovanje je upućena prva grupa srbskih đaka, među kojima su bili Miloje Jovanović (potonji mitropolit Mihailo), Dimitrije Nešić, Vasilije Nikolajević, Milisav Protić, itd. Najznačajniji srbski delatnici 19. veka školovani su na ruskim duhovnim akademijama. Među preko osamdeset ruskih đaka iz naroda Svetog Save, bili su i takvi značajni podvižnici Crkve kakvi su, pored  već pomenutog mitropolita Mihaila, i budući patrijarh Varnava (Rosić), episkop Nikodim (Milaš), mitropolit Inokentije (Pavlović), episkop Ilaraion (Zeremski), episkop Nikanor (Ružičić), episkop Dositej (Vasić), prota Steva Dimitrijević, itd. Mitropolit Mihailo, koga je kralj Milan Obrenović, zbog antiaustrijskog i rusofilskog držanja velikog srbskog jerarha, proterao sa katedre, živeo je u Rusiji (1883-1889). On je želeo da Srbsku Crkvu uredi prema ruskom modelu, pa je čak i crkvene slikare slao u najveću pravoslavnu zemlju da se školuju. U Moskvi je osnovao i Srbsko podvorje. Ministar prosvete i vera, Stojan Novaković, uveo je crkvena odlikovanja po uzoru na ona u Ruskoj Crkvi itd.
izvor VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: 400 GODINA ROMANOVIH I NJIHOVE DUHOVNE VEZE SA SRBIMA

Нема коментара:

Постави коментар

Читаоци

Основни подаци о мени

11000 Beograd,Marka Oreškovića 38, artpress@ptt.rs žiro račun 355-0003200199249-79 PIB 107765521 http://art-press.blogspot.com/