петак, 28. фебруар 2014.

SVEŠTENE ODEŽDE

Arhiepiskop AVERKIJE (Taušev): SVEŠTENE ODEŽDE



Ako za svetske poslove u važnim i svečanim prilikama ljudi ne oblače obična svakodnevna odela, nego u drugačija, bolja (Mt. 22,11-12), onda je tim pre prirodno da se prilikom služenja Gospodu Bogu sveštenoslužitelji i crkvenoslužitelji oblače u naročite odežde, koje treba da odvoje njihov um i srce od svega zemaljskog, i da ih uznesu gore, ka Bogu. Posebne bogoslužbene odežde za sveštenoslužitelje uvedene su još u Starom Zavetu. Bilo je strogo zabranjeno ulaziti radi služenja u skiniju i u Jerusalimski hram bez naročitih haljina, koje su služitelji prilikom izlaska iz hrama morali da svuku i ostave, oblačeći svoju uobičajenu odeću (Jezek. 44,19). I u današnje vreme sveštenoslužitelji i crkvenoslužitelji za vreme obavljanja crkvenih službi oblače posebne sveštene odežde, koje se, prema tri stepena crkvene jerarhije, dele na đakonske, svešteničke i episkopske. Crkvenoslužitelji nose neke od đakonskih odeždi.
Prema učenju Crkve, svaki viši stepen crkvene jerarhije sadrži u sebi blagodat, a ujedno i prava i počasti nižih stepeni. Ova misao se očigledno izražava time što sveštene odežde koje su svojstvene nižim stepenima, pripadaju i višim. Stoga je i redosled oblačenja takav: najpre oblače odežde koje pripadaju nižem činu, a potom one koje pripadaju višem. Tako episkop oblači najpre odežde đakona, potom odežde jereja i tek potom odeždu koja mu pripada kao episkopu; jerej takođe prvo oblači đakonsku odeždu, i tek potom jerejsku.
Razmatranje o sveštenim odeždama započećemo od odežde čteca ili pojca. To jekratak felon, koji se u današnje vreme na čteca oblači samo prilikom njegovog posvećenja. On izgleda kao sveštenički felon, ali se razlikuje po tome što je veoma kratak, tako da jedva pokriva pleća. Stavlja se na vrat onoga ko se posvećuje, kao znak da on dolazi pod jaram sveštenstva i da se posvećuje služenju Bogu. Svoje služenje čtec danas obavlja u drugoj odeći, koja se naziva "stihar".
Stihar - to je dugačka i ravna haljina širokih rukava. Pošto jerej i arhijerej nose stihar ispod drugih riza, njihov stihar ima malo drugačiji oblik i naziva se "podriznik". Stihar se pravi uglavnom od belog ili svetlog materijala, kako bi podsećao sveštenoslužitelja koji ga nosi na čistotu života koju od njega zahteva njegovo služenje. Stihar takođe označava "rizu spasenja i odeću veselja", to jest spokojnu savest i duhovnu radost u Gospodu koja iz nje proističe. Eto zbog čega se prilikom oblačenja stihara na Liturgiji proiznose reči: "Zaradovaće se duša moja Gospodu, jer me obuče u rizu spasenja i odećom veselja odenu me, kao ženiku metnu mi venac, i kao nevestu ukrasi me krasotom".
Odeću ipođakona, osim pomenute, čine još orar i narukvice. Orar to je neka vrsta dugačke i široke trake, kojom se ipođakon opasava u vidu krsta, dok je đakon uglavnom nosi preko levog ramena. Opasivanje orarom označava da ipođakon smirenjem, celomudrenošću svojih bedara i čistotom srca treba da zadobije odeždu čistote. Stoga ipođakoni nakon posvećenja u orar više ne mogu da stupe u brak.[1]
Prilikom posvećenja ipođakona za đakona, orar se odvezuje i arhijerej ga polaže na levo rame novoposvećenog đakona. Samo na Liturgiji, posle molitve "Oče naš", i đakon opasuje orar krstoliko, pripremajući se tako za pričešćivanje Svetim Tajnama Tela i Krvi Gospodnje. On orar obično nosi na levom ramenu, a prilikom izgovaranja jektenija i drugih vozglasa podiže njegov kraj, držeći ga sa tri prsta desne ruke, čime pojcima i samom jereju daje znak da je vreme za ovu ili onu sveštenu radnju. U starini đakon je orarom otirao usta pričesnika. Reč "orar" potiče ili od latinskog "oro" "molim", "molim se", ili od grčkog "ωρα" "vreme", ili pak od latinskog "ob" "usta". Orar predstavlja anđelska krila, jer đakonsko služenje simvolizuje služenje anđela kod Prestola Božijeg. Stoga su na oraru ponekad izvezene reči anđelske pesme: "Sveti je, Sveti, Sveti". Prilikom polaganja orara na sebe, đakon ipak ne čita nikakvu molitvu.
U đakonsku odeždu spadaju još i narukvice. One se upotrebljavaju zato da bi stegnule krajeve rukava donje odežde, čime kao da ojačavaju ruke, čineći ih spremnijim za sveštenosluženje. Narukvice podsećaju sveštenoslužitelja kako ne treba da se uzda u svoje sile, nego u desnicu Gospodnju, u Njegovu silu i pomoć. Zato se prilikom stavljanja narukvica na desnu ruku govori molitva: "Desnica Tvoja, Gospode, proslavi se u sili; desna ruka Tvoja, Gospode, sruši neprijatelje, i obiljem slave svoje satro si protivnike". Navlačeći je pak na levu ruku govori: "Ruke Tvoje stvoriše me i sazdaše me; urazumi me, i naučiću se zapovestima Tvojim". Narukvice podsećaju na one uze kojima su bile vezane prečiste ruke Gospoda.
U odeždu jereja spada:
Epitrahilj (od επι - na, τράχηλος - vrat), "navratnik - deo odežde koji se stavlja oko vrata i preko grudi se spušta na dole. Epitrahilj nije ništa drugo do đakonski orar, stavljen oko vrata, tako da se oba njegova kraja spuštaju napred. U starini prilikom posvećenja đakona za jereja episkop je, umesto da na njega položi epitrahilj, samo prebacivao zadnji kraj orara na desno rame, tako da oba kraja vise sa prednje strane. Na to ukazuje i sam oblik epitrahilja, koji kao da predstavlja nadvoje presavijen orar. Epitrahilj označava dvostruku blagodat sveštenstva koja je darovana jereju. Prilikom stavljanja epitrahilja proiznosi se molitva "Blagosloven Bog Koji izliva blagodat Svoju na sveštenike Svoje kao miro na glavu, koje se sliva na bradu, bradu Aronovu, koje se sliva na skut od haljine njegove" (Ps. 132,2). Jerej bez epitrahilja, kao i đakon bez orara, ne obavlja ni jednu službu. Manje svečane službe on služi samo sa epitrahiljem.
Pojas je vrsta trake kojom se jerej opasuje preko stihara i epitrahilja, kako bi bio komotniji za sveštenosluženje. Ovaj pojas podseća na to kako se Gospod Isus opasao uoči Tajne Večere; on znamenuje silu Božiju, koja daje snagu jereju i arhijereju za njihovo uzvišeno služenje Bogu, i istovremeno njihovu spremnost za to služenje. Prilikom opasivanja pojasa govore se reči: "Blagosloven Bog Koji me opasuje silom i učini besprekornim put moj, Koji mi ukrepljuje noge kao jelenu i na visinu me postavlja".
Nabedrenik palica to su delovi odežde koje jerej dobija kao nagradu, pri čemu je nabedrenik prva jerejska nagrada, dok palica već spada u arhijerejsku odeždu, ali se daje takođe arhimandritima i igumanima, i u vidu nagrade nekim protojerejima. Nabedrenik predstavlja četvorougaono izduženo platno koje se kači na bedro sveštenoslužitelja, čija su dva kraja povezana dugačkom trakom koja se prebacuje preko ramena, dok je palica četvorougaono ravnostrano platno koje se pravi u vidu kvadrata ili romba i koje se jednim krajem veša na desno bedro. Palica se u bogoslužbenim knjigama naziva "epigonat" (επιγονατιον), što bukvalno znači "nakolenik". I nabedrenik i palica simvolizuju duhovni mač, duhovno oružije - reč Božiju kojom se pastir naoružava protiv neprijatelja ljudskog spasenja. Nabedrenik je nagrada koja je uvedena u Ruskoj Crkvi. Na Istoku je poznata samo palica. Prilikom stavljanja palice proiznosi se molitva: "Opaši mač tvoj oko bedara svojih, silni, krasotom svojom i dobrotom svojom; i širi se i uspevaj i caruj radi istine, krotosti i pravde, i vodiće te divno desnica tvoja, svagda, sada i uvek i u vekove vekova" (Ps. 44,4-5). Palica je iskrivljeni naziv "polica", mala "pola" (rus. pola haljine, skut), deo odežde. Nabedrenik se stavlja na desno bedro, a kada se daje palica, onda se nabedrenik premešta na levo bedro, dok se palica stavlja na desno. U današnje vreme palica predstavlja obavezan deo odežde ne samo arhijereja, nego i arhimandrita, a ponekad i igumana. Protojerejima se daje kao visoka nagrada.
Felon - kritska reč koja označava odeću koja pokriva čitavo telo. To je dugačka i široka odežda bez rukava, koja ima otvor za glavu. Felon se oblači preko drugih delova odežde i pokriva ih. Budući (da može da bude) ukrašen mnogim krstovima, felon se naziva još i "polistavrion" (od grčkog πολύς - mnogi, σταυρός - krst), ili "krstasta riza". Drevni oblik felona, koji je do danas sačuvan u Grčkoj, kod nas (tj. u Rusiji) je malo izmenjen: na prednjoj strani deo materijala je odsečen, tako da se ne može ispuniti propis Tipika ? tome da jerej u određeno vreme felon treba da drži spušten. Sveto Jevanđelje jerej takođe ne treba da drži prosto rukama, nego u felonu. Felon simvolizuje onaj plašt u koji su Gospoda obukli vojnici koji su Mu se rugali, i podseća jereja da služeći predstavlja Gospoda Koji je Sebe prineo za žrtvu za opravdanje ljudi, te stoga u svakom svom delu treba da se oblači u pravdu i da se raduje u Gospodu. ? tome govore i reči psalma koje jerej izgovara prilikom oblačenja felona: "Sveštenici Tvoji, Gospode, obući će se u pravdu, i prepodobni Tvoji obradovaće se radošću" (Ps. 131,9). Jerej oblači felon prilikom svečanijih bogosluženja. Pri tome, prema Tipiku, jerej se za vreme bogosluženja nekoliko puta oblači i ponovo svlači, no taj se propis danas u parohijskim hramovima često ne primenjuje, usled različitih skraćenja koja su uvedena u bogosluženje. Prema Tipiku felon se oblači samo u najsvečanijim trenucima bogosluženja, kao što je na primer mali vhod na večernju, polijelej, čitanje Jevanđelja, Veliko Slavoslovlje. Za pojedina bogosluženja jerej treba da obuče ne samo felon, nego čitavu odeždu. Svi jereji, ma koliko da ih služi, uvek moraju da nose kompletnu odeždu prilikom savršavanja Božanstvene liturgije i prilikom služenja jutrenja na dan Svete Pashe. Samo nastojatelj se u kompletnu odeždu oblači: 1) prilikom služenja večernja na prvi dan Vaskrsa, 2) prilikom iznošenja krsta na praznik Vozdviženja, u krstopoklonu nedelju i 1. avgusta, 3) na Veliki Petak prilikom iznošenja Plaštanice i na Veliku Subotu prilikom litije sa Plaštanicom i 4) prilikom velikog osvećenja vode na Bogojavljenje.
Kod arhijereja, osim svešteničke odežde - epitrahilja, stihara (ili podriznika), pojasa i narukvica, danas umesto felona postoji sakos, karakteristična odežda i simvol arhijerejskog dostojanstva, zatim omofor, mitra, krst i panagija.
Sakos - jevrejska reč koja označava kostret, kao odeću tuge, smirenja i pokajanja (Jer. 48,37). To je gornja arhijerejska odežda koja po obliku liči na stihar, ali je kraća od njega, nešto šira i ukrašena zvoncima. Sakos ima isto značenje kao i felon, stoga se prilikom njegovog oblačenja proiznose iste molitvene reči psalma 131, 9. U starini samo su neki arhijereji oblačili sakos, dok su ostali nosili felon. Zvonca na sakosu simvolizuju blagovest reči Božije, koja izlazi iz usta episkopa.
Omofor (od ωμός - rame i φέρω - nosim), to je deo odežde koji arhijerej nosi na plećima, na ramenima, "naramenik". Reč je ? dugačkom i širokom platnu koje podseća na đakonski orar i sveštenički epitrahilj, samo što je šire i duže, i stavlja se preko sakosa, tako da se jednim krajem spušta napred na grudi, a drugim natrag na leđa episkopa. Bez omofora arhijerej ne obavlja ni jednu službu. Ranije je omofor pravljen od vune, jer označava zabludelu ovcu, to jest grešni ljudski rod. Arhijerej sa omoforom simvolizuje Dobrog Pastira Hrista Spasitelja koji na Svojim plećima nosi zabludelu ovcu. Stoga se prilikom oblačenja u omofor izgovaraju reči: "Na ramena, Hriste, uzevši zabludelu prirodu, vazneo si se i priveo je Bogu i Ocu". Usled takvog značenja omofora, on se za vreme služenja Liturgije nekoliko puta skida i ponovo stavlja. U onim trenucima kada sam arhijerej simvolizuje Hrista, on je u omoforu, a kada se čita Jevanđelje, obavlja Veliki vhod ili savršava pretvaranje Svetih Darova, omofor sa arhijereja se skida, jer se u Jevanđelju i Svetim Darovima onima koji se mole javlja sam Hristos. Obično posle prvog skidanja omofora sa arhijereja, njemu se stavlja drugi, manji, koji se za razliku od prvog, "velikog", naziva "malim" omoforom. Mali omofor se sa oba kraja spušta napred na grudi arhijereja i po dužini je znatno kraći. Prema istraživanjima prof. Dmitrijevskog, za najstariji oblik episkopskog omofora treba smatrati upravo taj mali omofor.
Mitra, od grčke reči μιτροω ("mitroo"), svezujem, bukvalno znači "povez", "dijadema", "venac". U bogoslužbenim knjigama mitra se naziva i "kapom". To je carski ukras koji se arhijereju daruje zato što on na službi predstavlja Cara-Hrista. Mitra ujedno služi i kao znak arhijerejske vlasti. Samog arhijereja ona treba da podseća na venac od trnja koji su vojnici položili na Hristovu glavu, a takođe i na ubrus kojim je bila obavijena glava pogrebenog Spasitelja. Prilikom stavljanja mitre proiznose se reči: "Gospod je na tvoju glavu stavio venac od dragog kamenja, života si tražio od Njega, i dao ti je dužinu dana u vek veka".
U Ruskoj Crkvi mitra se daje takođe arhimandritima i nekim protojerejima. U određenim trenucima bogosluženja mitra se skida. Arhijerej skida mitru za vreme velikog vhoda, uoči Simvola vere za sve vreme kada vozduhom veju nad Svetim Darovima, od reči "uzmite, jedite" do pretvaranja Svetih Darova, za vreme pričešćivanja Svetim Tajnama, a takođe i kada sam čita Jevanđelje (ali ne i kada sluša čitanje). Arhimandriti i protojereji je skidaju uvek kada Tipik uopšte propisuje da treba stajati otkrivene glave, to jest onda kada je skida i arhijerej, a uz to još i "prilikom slušanja svetog Jevanđelja", kada se peva "Dostojno jest", "Oče naš" i prilikom pojavljivanja Svetih Darova na kraju Liturgije.
Krst - na krštenju svaki hrišćanin dobija krst. No, taj krst se nosi ispod odeće. Arhijerej pak nosi krst preko odeće. Arhijerejski krst je obično od zlata, ukrašen dragim kamenjem. Prilikom stavljanja krsta izgovaraju se reči Jevanđelja: "Ako hoće ko za Mnom ići, neka se odrekne sebe, veli Gospod, i uzme krst svoj i za Mnom ide".
Isti takav krst daje se i arhimandritima. On na vrhu obično ima malu krunu, a ispod viseći ukras. Sličan krst, ali bez krune i priveska, daje se, kao veoma visoka nagrada, nekim igumanima i protojerejima. U Ruskoj Crkvi postoji još i zlatni krst bez ukrasa, koji se od vremena cara Pavla daje svim protojerejima i nekim jerejima u vidu nagrade. Od vremena cara Nikolaja Drugog u Ruskoj Crkvi svim novorukopoloženim jerejima daje se srebrni osmokraki krst. Na istoku ne znaju za ove krstove. Tamo postoji samo krst sa ukrasima kao odličje arhijereja, arhimandrita i nekih protojereja, koji se zbog toga i zovu "stavrofori", to jest "krstonosni protojereji".
Panagija (od grčkog παν - sve, i αγία - sveta), to jest "Svesveta". Panagija se drugačije naziva εγκολπιον - "enkolpion". To je nevelika okrugla ikona sa likom Spasitelja ili Majke Božije, koja se nosi na nedrima,[2] to jest na grudima arhijereja i nekih arhimandrita. Panagija je ranije pravljena u vidu medaljona koji se otvara, koji je sa jedne strane imao ikonu Majke Božije, a sa druge ikonu Spasitelja ili Svete Trojice, onako kako se pravi trpezna panagija, koja se drugačije naziva "panagijar" i u koju se stavlja častica iz prosfore u čast Majke Božije (i sama častica naziva se "panagija"). U manastirima se do danas obavlja čin "uznošenja panagije" u spomen na javljanje Majke Božije Apostolima nakon Njenog Vaznesenja na nebo. Ponekad su u panagiju polagali i mošti svetih. Neki episkopi, na primer patrijarsi i uopšte oni koji stoje na čelu autokefalnih, to jest samostalnih pomesnih Crkava, nose dve panagije. Kod nas su dve panagije, osim patrijarha, nosili kijevski mitropoliti, u spomen na to da su u prošlosti oni stajali na čelu Ruske Crkve.
Osim gore pomenutih delova odežde za vreme arhijerejskog bogosluženja upotrebljavaju se još: mantija, žezlo i orlec.
Mantija (μανδυον - "mandion"), ili drugačije "palium" (lat. pallium) - gornja odežda, monaška, koja pokriva čitavo telo osim glave. Svojim slobodnim širenjem ona kao da izobražava krila anđela, zbog čega se i zove "anđelska odežda". Obuhvatajući čitavo telo mantija simvolizuje svepokrivajuću silu Božiju, a takođe i strogost, pobožnost i smirenje monaškog života, i to da kod monaha ni ruke, ni drugi udovi ne žive za svetska i grehovna dela, niti su sposobni za takva dela, nego su potpuno mrtvi za njih. Prilikom obavljanja bogosluženja monasi su dužni da nose mantiju (Zakonopravilo, 18. pravilo svetog Nikifora). Obična monaška mantija je crne boje i na sebi nema nikakve ukrase. Arhijerejska mantija se razlikuje po tome što je svetloljubičaste boje i što su na nju našivene takozvane tablice, i što se spreda dole zakopčava sa dva dugmeta. Tablice i kopče postoje i na crnoj mantiji arhimandrita. Ove tablice su četvorougaona platna, obično tamnocrvene boje (kod arhimandrita još i zelene), koja se našivaju na gornje i donje krajeve mantije po dva. Tablice predstavljaju Stari i Novi Zavet, odakle sveštenoslužitelji treba da crpe svoje učenje. Na tablice se ponekad još našivaju krstovi ili ikone, izvezeni zlatom ili drugim koncem u boji. Osim tablica na arhijerejskoj mantiji postoje još i "istočnici". To su trake raznih boja, uglavnom bele i crvene, koje se našivaju duž mantije, predstavljajući struje učenja koja teku iz usta arhijereja. Na arhijerejskoj mantiji postoje još i zvonca, poput onih na gornjoj odeždi judejskog prvosveštenika. Prema običaju u nekim pomesnim Crkvama pojedini arhijereji, kao na primer patrijarsi i mitropoliti, nose mantije zelene i plave boje. Svi monasi, pa i arhijereji, služe u mantiji u svim onim slučajevima kada Tipikom nije propisano da oblače potpunu odeždu.
Žezal ili palica, to je znak pastirske vlasti nad pastvom i očinske brige ? njoj. Zato se naziva još i πατερησσα ("paterica") od πατήρ ("patir") - otac. Žezal se arhijereju uručuje kao znak toga, da treba da napasa Crkvu Hristovu. U manastirima žezal se takođe daje arhimandritu i igumanu, u znak njihove duhovne vlasti nad monaškom obitelji kojoj su postavljeni za starešine. Žezal se pravi sa poprečnom, nešto izvijenom prečkom na vrhu. Ponekad se umesto ove prečke predstavljaju zmijske glave, koje označavaju mudrost pastirske vlasti (Budite mudri kao zmije, Mt. 10,16). Vrh žezla se ovenčava krstom. Na arhijerejskoj palici, a ponekad i na arhimandritskoj, kod rukohvata se veša neveliko zlatotkano platno, kojim se obavija vrh žezla radi ukrašavanja. Arhijerej ulazi i izlazi sa žezlom u rukama, dok ostalo vreme žezlo drži čtec koji se zove "žezlonosac". Dok drži žezlo on nema prava da se oslanja na njega, nego je dužan da ga drži "obema rukama, malo podignuto". Za vreme malog i velikog vhoda na Liturgiji žezlo se nosi napred. Ostalo vreme drži ga čtec, stojeći obično pokraj Spasiteljeve ikone na soleji.
Orlec - tako se nazivaju mali okrugli ćilimi na kojima je predstavljen orao kako leti nad gradom. Prilikom posvećenja, onaj ko je izabran za episkopa dovodi se na orlec, da bi ga zatim koristio za vreme svakog bogosluženja. Grad predstavljen na orlecu označava episkopstvo u određenom gradu, a orao označava čistotu pravog učenja, po ugledu na orla koji se izobražava sa apostolom i jevanđelistom Jovanom Bogoslovom. Radi izražavanja ove misli orao ima zrake koji kao da pokazuju svetlost bogoslovskih znanja i blagodatnih darova. Orlec se tokom bogosluženja stavlja pod noge episkopa i podseća ga na to da je dužan da svojim mislima i delima bude iznad svega zemaljskog, i da poput orla stremi ka nebu.
Značenje sveštenih odeždi, njihovo ukrašavanje i boja

Sveštene odežde simvolizuju uglavnom uniženo stanje Hrista Spasitelja, no i pored toga sveta Crkva ih ukrašava srebrom, zlatom i dragim kamenjem. Time ona pokazuje da za nju ništa nije dragocenije i slavnije od tih stradanja Gospoda. I krst na kome je Gospod podneo najteža stradanja i muke, sveta Crkva stavlja na svaku crkvenu odeždu, kao znak pobede Gospoda nad grehom, smrću i adom, čime sugeriše da ničim drugim neće da se hvali, osim krstom Gospoda Isusa (Gal. 6,14).
Odežde mogu da budu raznih boja. Postao je običaj da se za dane praznika upotrebljavaju svetlije boje, a za dane posta tamnije. Danas je prihvaćeno da se u nedeljne dane oblače odežde zlatne boje, u dane spomena svetih apostola i mučenika crvene boje, u dane praznika u čast Presvete Bogorodice plave boje, u dane spomena proroka zelene boje, tokom Velikog posta u sedmične dane i tokom Strasne Sedmice, osim na Veliki Četvrtak i Veliku Subotu crne boje. Od Vaskrsa do Pedesetnice, od Božića do Bogojavljenja i na Preobraženje Gospodnje bele boje. Na Veliku Subotu, odmah posle čitanja Apostola u vreme pevanja "Vaskrsni Bože" u Tipiku je propisano da se crna odežda menja u svetlu. Na Vaskršnjem jutrenju odežda se menja prilikom svakog novog izlaska radi kađenja čitavog hrama, što simvolizuje naročito slavlje u Crkvi. Sveta Tajna krštenja se savršava u beloj odeždi, a opelo, osim u periodu Pedesetnice, u tamnoj odeždi.
Dok monasi nose naročita pokrivala za glavu kao što su klobuk, kamilavka i skufija crne boje, ženjenim sveštenicima se kao nagrada daje skufija, a zatim kamilavka ljubičaste boje. Naziv "skufija" potiče od σκυφος - čaša, jer svojim oblikom podseća na čašu. Naziv kamilavka potiče od materijala od koga je ranije na Istoku pravljena ova kapa - od dlake sa vrata kamile (κάμηλος - kamila i αυχην - vrat).

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogosluzbeni/Liturgika/Lat_Liturgika_06.htm


Нема коментара:

Постави коментар

Читаоци

Основни подаци о мени

11000 Beograd,Marka Oreškovića 38, artpress@ptt.rs žiro račun 355-0003200199249-79 PIB 107765521 http://art-press.blogspot.com/