ОСВЕЋЕЊЕ МЛАДЕНОВАЧКЕ
ЦРКВЕ
Храм вароши Младеновац подигнут је 1910. године и
имао је привремени дрвени иконостас. Пре но што је освећен дошли су ратови,
прво Балкански, а затим и Први светски. За време овог другог Аустријанци,
скрнавећи све наше светиње, употребљавали су младеновачку Цркву као затвор за
заробљенике. Тако је, као и њени верници, младеновачка Црква претрпела тешке
дане, који су се разведрили тек доласком ослободилачке српске војске.
По завршетку рата није се могло ни помислити на
потпуно довршење и освећење ове Цркве. Тек 1926. године Општина младеновачка
закључила је са Михаилом Миловановићем, академским сликаром, уговор о изградњи
споменика палим ратницима Младеновца, а потом да изради иконостас и живопис за
Цркву. Исте године, 1926, Миловановић је завршио споменик, а потом је почео рад
у Цркви. Није згорег поменути да је споменик откривен у центру Младеновца од
стране Њ. В. краља Александра Карађорђевића, Њ. В. краљице Марије Карађорђевић
и Арчибалда Рајса. Рад у Цркви је трајао све до јула 1929. године. Зато је било
одлучено да Храм буде освећен на Велику Госпојину исте године и да тај дан од тада
буде црквена слава.
Жеља свих Младеновчана је била да освећење буде
што свечаније. У почетку се мислило да Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Димитрије
неће моћи због болести присуствовати освећењу. Након боравка у Аранђеловцу,
Патријарх се осећао знатно боље и с обзиром на то да је Његова Светост био први
иницијатор подизања Цркве у Младеновцу, када су му саветовали да не би требало
да се замара по сведочењу присутних рекао је: „Хоћу да осветим младеновачку
Цркву, ма у њој умро!“
И заиста, Патријарх је у Младеновац дошао 25.
августа 1929. године и одсео је на Селтерс бањи. 26. августа у 17 часова он је
са Селтерса пошао у младеновачку Цркву на бденије. У сусрет Патријарху изашла
је нарочита коњица, коју су сачињавали младићи из околних космајских села
обучени у лепу народну шумадијску ношњу. При изласку из бањског парка
Патријарха је дочекао и поздравио кратко и срдачно Милан Баџак, младеновачки индустријалац
и политичар (потоњи народни посланик и један од важнијих чинилаца младеновачке
Крваве литије). Сви коњаници, њих тачно стотину, прихватили су тај поздрав
громким: „Живео!“
Затим је Патријарх са својом пратњом и окружен
народном коњицом прошао кроз варош, наравно, затворену, окићену, у празничном
расположењу и дошао до Цркве. Пред Црквом Патријарха је дочекао председник
општине Младеновац Радован Милетић са свим општинским службеницима и поздравио
га добродошлицом. На улазу у Цркву младеновачки свештеник Милан Арсић са
свештеницима из околних места дочекао је Патријарха срдачним поздравом,
истичући да се најзад остварила његова жеља: Младеновац има Цркву а њен први
иницијатор, поглавар православне Цркве, осветиће је. Он је пожелео Патријарху и
у име Младеновчана и у своје име дуг живот и здравље, затим узео од њега
благослов и увео у Храм на бденије.
У 19 часова била је приређена трпеза љубави у
младеновачкој основној школи. Патријарх услед заморености није могао
присуствовати. На том скупу здравице су одржали председник општине Милетић,
младеновачки свештеник Милан Арсић, који није могао да пронађе речи којима би
све нахвалио своје парохијане, који нису само подигли Цркву, него су је
комплетно опремили и обећали сваку помоћ у будуће. И лепа и занимљива је била
здравица проте тополског Гужвића. Он је направио поређење између Младеновца из
1929. и оног из 1883. године. Када је, рекао је прота Гужвић, пре 46 година као
ђак Богословије за време распуста путовао из Београда за Тополу, пут га је
наравно увек наносио преко Младеновца. „У те не баш тако давне дане Младеновца
стварно није још ни било. Пруга тада још није била саграђена. Поред пута
налазила се само чесма Радменовац са хладном водом и високим храстовима око ње,
где су уморни путници пили воду и одмарали се пре но што би путници наставили
пут даље. Колико промена од онда! Данас је та чесма у вароши. Последње
младеновачке куће које ничу са између једне и друге стране пута
Београд–Младеновац прошле су је иако је она до пред рат била изван вароши. Овај
напредак и полет Младеновац могу да упоредим са напретком и полетом нашег
народа и државе са путом који је прављен од мале Србије до велике државе Срба,
Хрвата и Словенаца“, закључио је тополски прота.
28. августа 1929. године нешто после 6 часова започело
је јутрење. Још пре 7 часова Патријарх Димитрије дошао је са Селтерса у Цркву.
Свечаном чину освећења Цркве присуствовао је као изасланик Њ. В. Краља Милутин
Жупањевац, комадант петог коњичког пука из Смедеревске Паланке. Освећење је
извршио Патријарх Димитрије уз саслуживање свештеника из Младеновца и околине.
После тога служена је Света Архијерејска Литургија, која је трајала до 11
часова. Литургијско славље је увеличало Београдско Певачко Друштво. Забележено
је да није само Храм био препун, већ и читава порта. Поред Младеновчана,
освећењу је присуствовао велики број људи из околине. Младеновачки свештеник
Милан Арсић удостојен је чина протојереја.
По завршетку службе, Патријарх је одржао кратку
беседу захваљујући Младеновчанима на срдачном дочеку и благосиљајући их као
добре вернике.
У подне је приређен ручак за све госте. У после
подневним сатима је почело народно весеље. Поред кола игране су и окретне игре.
Не мали део присутних нашао је најлепшу забаву слушајући гуслање Михаила
Миловановића и како је 29. августа 1929. године у свом извештају са освећења
пренела Полтика: „Г. Миловановић се својим гуслањем прославио не само по
ужичком округу, него сада и по Космају, пошто вероватно нема више ниједног села
које не зна за њега и његове гусле.“ Народно весеље трајало је све до касно
увече.
Марко
Јефтић, ђакон
Нема коментара:
Постави коментар