среда, 01. април 2015.

СРПСКИ МАНАСТИРИ

1897. Манастир Бања

 
1899. Манастир Горњак у Млавској клисури. Клисура, вели проф. Карић, којом Млава из Хомоља отиче, од Рибара па све до манастира Горњака, долази у најређе природне љепоте у Србији. Дно јој је уско, обале уколико би уз воду ишо и пут, готово ни нема, већ су то кршне стијене, које се устрмише попут зида. У подручју такове природе находи се манастир Горњак. Манастир стиснуо се у склоп брегова и планина, пак се ни не може опазити прије, док се сасвијем преда њ не дође. Манастир је уз саму ријеку, на лијевој јој страни, а одмах изнад њега диже се кршна каменита страна од Крилаша, неколико стотина метара у висину, те тако Горњаку рано залази сунце. У тој страни имаде неколико пећина, и у једној од њих, одмах изнад самог манастира, налази се нека стара испосничка богомоља и ћелија (дакле нешто налик на катакомбе гласовите лавре крај Кијева) са озиданим гробом, о ком се мисли да је баш гроб св. Глигорија. Штета што су нехатом готово упропашћени и гроб и стари живопис.
Манастир Горњак јесте задужбина кнеза Лазара, коју подиже године 1380, даровавши јој не само многа села у околини, него и Госпођин вир на Дунаву.
1899. Манастир Жича. И по начину како је грађена, а и по хисторијском одређењу треба убројити стару „седмовратну“ Жичу међу изузетке у низу српских мана­стира. Жичу је градио Стеван Првовјенчани, одредивши да се у њој крунишу српски владари, постављају архиепископи, епископи и игумани. Стари манастир диже се јужно од Краљева, у даљини од четири километра на десној обали Ибра, који ту (између Троглава и Столова) прелази у равницу, да се замало састане с Моравом. Ма­настир види се већ издалека и са свију страна, није се дакле сакрио међу дрвље и камење, ко што готово с реда сви српски манастири. Древна Жича саграђена је на маленој узвишици, окружена питомом равницом, искићеном бијелим селима, њивама и ливадама. По приповиједању крунило се је у Жичи седам српских владара, а како су се за сваког владара градила посебна врата, назва се Жича „седмовратном“. За бурнијех дана страдала је и Жича; попалише је и порушише јој кубета и врата, ну уз све то може се и данас видјети, да је Жича била, поред Дечана и Студенице, једна од најљепших задужбина српскијех владара. Може се то утврдити и из живописа, уколико се још уздржао по зидовима, који одаје посебну умјетничку цијену. До године 1856, стајала је Жича порушена и пуста, док је не обнови владика Јанићије. Тек и овако обновљена није ни сјен оне старе, кићене, мермерне Жиче. Штета, кад се то мора рећи о споменицима, који су толико посвећени хисторијом!
1899. Манастир Лепавина лежи међу Крижевцима и Копривницом, баш на прузи што води из Загреба на Драву, на зглобу Калника и источног му билогорског наставка. Тај крај убраја се по природним одликама међу најљепше у Хрватској. Ту роде све врсте жита, изврсно воће (шљива и ораси), пак винова лоза. Трава расте веома бујно, пошто је земљиште и превише натопљено. Лијепе сељачке кућице свједоче о марљивости и чистоћи народа. Једино што се мора пожалити јесте, што изгинуше бескрајне шуме, пак због тога настрадаше и здравствене прилике.
1899. Манастир Љубостиња. Лијепо српско Поморавље густо је окићено побожним задужбинама хисторијског значења. Доста је да споменемо Крушевац, развалине Немањине цркве код Куршумлије и славну Раваницу. Ево из тога краја тихе Љубостиње, занимљиве грађевине домаћијех руку. Проф. Карић пише о томе манастиру у своме дјелу: „Србија. Опис земље, народа и државе“ овако: „Баш прама Трстенику утиче у Мораву, с лијеве стране, Љубостињска ријека. Идући уз долину ове ријеке само за четири километра, доћи ћемо пред задужбину царице Милице, манастир Љубостињу, који лежи на десној обали, украј саме ријеке. Овај се манастир не одликује величином, али како по сразмјеру појединих му дијелова и њиховој умјетнички изведеној изради, тако и по складности којом нам се, гледајући их заједно, приказују, може се с правом тврдити, да је најљепши грађевински споменик, што га имамо из старога нашег доба. Љубостиња је производ српских умјетничких руку: њу је градио „протомајстор“ Раде Боровић, познат у народним пјесмама под именом: Раде Неимаре. Царица Милица, која се пред смрт покалуђери и умре 11. новембра 1405. године овдје је сахрањена. У цркви се и данас види њена камена гробница, а на зиду има и њена слика.“
Л. Куба


Лудвик Куба, Часопис НАДА, Сарајево


mj

Нема коментара:

Постави коментар

Читаоци

Основни подаци о мени

11000 Beograd,Marka Oreškovića 38, artpress@ptt.rs žiro račun 355-0003200199249-79 PIB 107765521 http://art-press.blogspot.com/