четвртак, 08. октобар 2015.

Архиепископи пећки, београдско-карловачки митрополити и патријарси српски


Срби су покрштавани у пе­риоду од седмог до деветог века. Константин­ Порфирогенет[1] пише да је, најпре, цар Ираклије (610-641) послао мисио­наре да изврше покрштавање Срба, а потом је, у време цара Василија I и кнеза Петра Гојниковића 879, захваљујући великом и систематском раду Ћирила и Методија, који су увели црквену литургију на словенском језику и Клименту и Науму - када је процветала словенска писменост, и када је оформљено прво домаће свештенство, развило се многоб­ројно монаштво и почели да ничу манастири - извршено „друго покрштавање Срба“. Прва српска епископија осно­вана између 872. и 876. године са седиштем у Расу, била је под јурисдикцијом цариградске патријаршије.
Територије насељене Србима биле су у деветом веку, како пише Станоје Станојевић[2], „у црквеном погледу“ подељене на три дела: један део, све до Котора, био је под црквеном влашћу Сплита, други део под Охридском архиепискпијом, а трећи под влашћу епископије са седиш­тем у Драчу. Епископије са средиштима у Драчу и Охриду припадале су сфери византијског утицаја. У десетом и једанаестом веку, када је 1054. дошло до поделе на Право­славну и Католичку хришћанску цркву, средиште цркве на просторима који су заузимали Срби било је у Зети. Долас­ком Немањића на чело српске државе стожер црквеног живота премешта се у Рас, у манастир Студеницу који постаје истински центар српске духовности. После ства­рања прве велике српске државе рашки велики жупан Стефан Немања (1169-1196), прихватио је, како истиче Душан Кашић[3], „источно православље и енергично је из своје државе прогнао све јеретике. Помагао је свештенство и монаштво, подизао је манастире у земљи, слао је дарове хришћанским светињама, гробу Господњем у Јерусалиму, цркви Светих апостола у Риму, цркви светог Николе у Барију, манастиру Св. Богородице Евергетике у Цариграду, итд. Немања је подигао Студеница и у њој саградио себи ктиторску гробницу“. У то време црква је била под директном јурисдикцијом Охридске архиепископије основане од стране Цара Василије II још 1018. године.
 На територији које су у раном средњем веку насеља­вали Срби, архиепископи а потом и патријарси као врховне црквене старешине, имали су готово неограничено право да, сходно канонским прописима, управљају целом српском црквом у границама Пећке патријаршије, да постављају и збацују митрополите и епископе, да надзиру њихов рад и да им суде за преступе. Поред патријарха и Синода, велику улогу у животу Српске цркве играли су, како тврди истори­чар Васа Чубриловић[4], Сабори. Они су се састојали од представника црквене хијерархије, обичног свештенства и народа. Сазивани су кад је требало бирати патријархе, архиепископе и епископе и решавати крупнија црквена питања економске, просветне или организационе природе.
На челу Српске цркве, од Светог Саве па све до средине 14. века када је успостављена патријаршија, налазили су се архиепископи. Било их је укупно дванаест. Године 1346. Архиепископија је подигнута на ниво Патријаршије, а први српски патријарх је тада понео титулу „патријарха српских и поморских земаља“. Седиште Цркве било је најпре у манастиру Жичи, а од 1253. године, због опасности од Татара и Киумана, премештено је у Пећ. Сви архиепископи на челу цркве били су „искусни духовници и монаси“, игумани манастира Хиландара или Студенице. После коначног пада Србије под Турке 1459. хаотично стање завладало је и у Српској цркви што користи Охридска архиепископија да стави под своју надлежност већину епархија Пећке патријаршије. Султановим Бератом из 1557. године дозвољена је обнова Српске патријаршије, а Ферманом султана Мустафе III поново је укинута 1766. српска Пећка патријаршија и потчињена Цариградској. До обнове Српске патријаршије дошло је 1920. године.
На просторима северно од Саве и Дунава, и то од Велике сеобе 1690. па до пропасти Аустроугарске монар­хије 1918. и васпостављања Српске патријаршије (1920), Српском црквом се управљало  од 1690. до 1770. по Леополдо­вим привилегијама из 1690, 1691, 1695, затим Декларато­ријем од 1779 до 1868 и Рескриптом од 1868 до нове обнове српске патријаршије 1920. године. Карловач­ком митрополијом управ­љали су српски митрополити све до 1848. године, када је на чувеној Мајској скупштини Јосиф Рајачић проглашен за српског патријарха.
После обновљења патријаршије 1920. године први патри­јарх Димит­рије је најпре носио титулу „архиепископ београдски и митрополит Србије“, а потом „архиепископ пећки и карловачки и митрополит београдски“. Од 1921. године патријарх српски носи титулу „архиепископ бео­градски и патријарх српски“. Данашње ословљавање уведено је крајем 1921. године и оно гласи: „Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски“. Особи са титулом патријарха протоколарно се обраћа са „Његова светост Господин...“.
Све значајне одлуке у Српској православној цркви до­носи Свети архијерејски Сабор кога чине сви архијереји (епископи и митрополити) и који се састаје два пута годи­шње, на пролећном и јесењем заседању. Осим Сабора, постоји и уже црквено тело, Свети архијерејски синод, кога чине четири архијереја и патријарх. Синод се састаје чешће него Сабор.
Српска Православна Црква је самостална и аутоке­фална са достојанством патријаршије. У диптиху православ­них патријаршија, а према нормама Васељенске патријаршије Српска православна црква се налази на шестом месту, после Руске а пре Румунске цркве.
У цркве­ној јерархији постоје ђаконски, свештенички и епископски чинови. Монашки ђаконски чинови су јерођакон и архиђа­кон. Свештенички ђаконски чинови су ђакон и протођакон. Свештенички монашки чинови су јеромонах, игуман, синђел, протосинђел и архимандрит. Свештенички чинови су јереј, протонаменсник, протојереј и протојереј-ставро­фор. Архијерејски епископски чинови су епископ, викарни епископ – помоћни архијереј који помаже епископу у управљању епархијом митропо­лит, архиепископ и патријарх.
Данашњу Српску православну цркву, која има око девет милиона верника, чине четири митрополије: Загребачко-љубљанска и целе Италије, Црногорско-приморска, Сре­дње-западно-америчка и Дабробосан­ска, и 29 епархија: Жичка, Шумадијска, Шабачко-ваљевска, Будимска, Ни­шка, Зворничко-тузланска, Сремска, Бањалучка, Темишвар­ска, Канадска, Аустралијско-новозе­ландска-новограчаничка митрополија, Америчко-канадска-новограчаничка митропо­лија, Источноа­меричка, Банатска, Бачка, Британско-сканди­нав­ска, Рашко-призренска, Захумско-херцегова­чка, Биха­ћко-петровачка, Осечко-пољска и ба­рањска, Средњо-европска, Западно-европска, Тимочк а, Врањска, Западно­америчка, Славон­ска, Браничевска, Милешевска, Далма­тинска.
Целокупна територија која је под јурисдикцијом, подељена је на 3.600 парохија у којима служи преко 2000 парохијских свештеника. Црква има 250 монаха, око 1000 монахиња, 204 манастира и седам богосло­вија.

 



Архиепископи

 свети Сава

архиепископ српски 1219-1233, 1236.

Најмлађи син Стефана Немање, Растко Нема­њић, рођен око 1173. године од оца, великог жупана, Стефана, владара свих српских земља „које се зову Диоклитија, Далматија и Травунија“ и мајке Ане. Растко, крштен у Рибници, у Дукљи, а потом, као младић, и у правос­лавном храму Светих апостола Петра и Павла, код Раса, постао је велики верник, „искрено и дубоко одан Правосла­вљу“. Први биографи Светог Саве Доментијан[5] и Теодосије[6], пишу како је Растко, како гласи мирско име Саве, на двору свога оца добио солидно васпитање. Стеван Првовенчани, средњи син Немањин, и сам добро образован, тврди, да је Растко својимизврсним разумомзадивио роди­теље и да се још у младости стално и искрено молио Хри­сту. У његовој лек­тири, која је проширила његове хоризонте, налазила су се, како пише историчар Богдановић[7], „не само јеванђеља, апосто­ли и паримејници, а поготову псалтири, него и духовно штиво пролога и патерника, Лестви­ца Јова­на Синајског, беседе рановизантијских црквених отаца, пре свих - Јована Златоустог, као и цркве­но-правна литература коју је са византијске Еклоге превео још Методије Солунски уочи моравске мисије 863. године“.
Биографи Светога Саве истичу да се Растко замонашио 1191, у руском манасти­ру светог Пантелејмон, да је врло брзо прешао у грчки манастир Ватопед, познат по великој библиотеци и образованим монасима, и да је, како тврди Доментијан[8], обилазио монашке скитове на Светој Гори,свагда своји­м ногама пешице ходећи, следећих шеснаест годи­на. Сави се на Светој гори 1197. прикључио његов отац стари Стефан Немања. Он се после абдикације са престола у корист средњег сина Стефана заједно са женом Аном за­монашио 1196. и постао монах Симеон, а Ана монахиња Анастасија. Иако врло млад и неискусан монах Сава је, као изасланик манастира Ватопеда, био упућен у Царигра­д, где је од византијског цара и патријарха 1198. добио тада запуштени манастир Хиландар. Манастир је из темеља изграђен и већ јуна 1199. године усељен. Савин отац Симеон умро је 13. фебруара 1200. године у манастиру Хиландар. Светогорски сабор је канонизовао Симеона, а Сави ставио у дужност да напише „житије и службу своме светом оцу, светом Симеону Миротошивом“. Тада је у манастиру било петнаест монаха. Седам година касније, пред повратак Светога Саве у Србију, у време када су Латини већ увелико формирали своју државу, „латинско царство“, на тлу Византије, која ће трајати све до 1261. године, у Хиландару је било две стотине монаха.
У фебруару 1207. Сава је, заједно са очевим моштима, прешао у Србију, у манастир Студеницу, гробну цркву старог Стефана, и ту на положају студеничког архиман­дрита стекао велики углед. После женидбе Стефана са Аном, унуком Венецијанског дужда Енрика Дандола, и добијања круне  од папе Хонорије III 1217, Растков брат је постао признати владар „Србије, Дукље, Травуније, Далма­ције и Захумља“. Али тек крунисањем Стефана за краља у манастиру Жичи, седишту српске архиепископије, на Спасовдан 1221. и то од стране самог првог архиепи­скопа Саве, Србија је „добила првог српског краља који се потписује као Стефан Првовенчани“[9].
Сава 1219. одлази у Никеју, привремену престоницу Византије, да тамо, како истиче Димитрије Богдановић[10], тражи самосталност Српске православне цркве. Од цара Теодора I Ласкариса (1204-1222 ) и васељенског патријарха Манојла I Харитопула Сарантена Сава је добио „повељу“ о одвајању српске цркве од охридске архиепископије и формирању, посебне, српске, аутокефалне архиепископије. Манојло је у Никеји 1219. рукоположио. Сава за првог архиепископа цркве коју данас зовемо Српска Православна Црква. Према тексту свечане грамате издате тим поводом, Сава се, како истиче Доментијан, устоличује за архиепис­копасвих српских и поморских земаља“, како гласи његова пуна титула. I други Савин биограф Теодосије пише да је Свети Сава постављен за архиепископасве српске земље“. У оба текста, који се по свом садржају незнатно разликују, изричито је наглашено право учитељства, рукопола­гања и управљања црквом“. Сави је тада дато право, дабудући српски архиепископи више не путују на рукоположење у патријархову столицу, него да се рукопо­лажу код куће, од својих владика, а да од патријарха траже само благослов“.[11]
Напустивши Свету гору Сава је свратио у Солун, који је тада био под влашћу Латина, и ту се, у манастиру Фило­калу, коме је био један од ктитора,  како тврди Нићифор Дучић[12], посаветовао са својим старијим пријатељем, митрополитом Костадијем, о томе како уредити српску цркву. Тада је Сава направио прву организацију српске цркве. Поред три старе епископије оснива, истиче Предраг Пузовић,[13] још осам нових: Жичку - са седиштем у манастиру Жичи, где је било и седиште Српске архиепископије; зетску - у цркви Св. Арханђела Михаила на Превлаци у Боки Которској; Хумску - у цркви Св. Богородице у Стону; Дабар­ску - у цркви Св. Николе у Бањи код Прибоја на Лиму; Моравичку - у цркви Св. Ахилија у Ариљу; Хвостанску - у цркви Богородице Хвостанске или Мала Студеница у близини Пећи; Будимљанску - у цркви Св. Ђорђа или 'Ђурђеви Ступови' у Будимљу код Берана; Топличку - у цркви Св. Николе код Куршумлије. Седишта старих еписко­пија су била: Рашке у цркви Св. Петра у Расу код Новог Пазара; Призренске у цркви Св. Богородице у Призрену; Липљанске у цркви Св. Богородице у Липљану, касније у манастиру Грачаници. Српска архиепископија је у време првог српског архиепископа имала укупно 11 епархија.
У мају 1220. године Охридски архиепископи Димитрије Хоматијан протестовао је против устоличења српске архиепископије. Да би за сваки случај учврстио своју позицију унутар црквене хијерахије, Сава је 1229. године од ­Никејског патријарха тражио и добио одобрењеда се архимандрит српски бира на сабору српском и да га нико изван Србије не потврђује“. После овог Сава се, сасвим спокојан, 1234. повукао са чела српске цркве, а за новог архиепископа поставио свог ученика Арсенија I.
Сава је добро познавао литургијску и монашку књижев­ност, грчке типике и нарочито велике химнографске збор­нике, октоих, триод и минеј. У свом Карејском и ­Хиландарском типику Сава се баве питањима испосничког и манастирског животом монаха, док у  Крмчији, зборнику државних закона и црквених правила или канона са тума­чењима чувених византијских канониста, уређује шири друштвени живот младе српске државе. Савино писмо игуману Спиридону је прво дело „епистоларног жанра старе српске књижевности“, Кратко житије светог Симеона Немање, оснивача (ктитора) манастира Хиландара, је „типична житијна белешка“, док је житије светог Симеона писано као ктиторско житије оснивача Студенице, по свим правилима овога жанра византијске књижевност, класично дело прозног жанра у Византији, који се назива још и животопис светог - хагиографија“. Сава је са оцем св. Симеоном Мироточивим и братом Стефаном подигао бројне манастире у долини Лима, Ибра, Топлице и Мораве.
Године 1233. године Свети Сава је сазвао „сабор српске земље“ и на њему поднео оставку. За наследника је предложио свога ученика кога је потом увео у све сложене црквене послове.
У Свету земљу Сава је путовао два пута. Први пут 1229. када је „за потребе српских монаха и поклоника Срба откупио у Палестини манастир Св. Георгија у Акони и манастир Св. Јована Богослова на Сиону“, а други пут 1234. године, када је на молбу бугарског цара Јована Асена тражио сагласност јерусалимског, александријског и антиохијског патријарха да Бугарска црква постане патри­јаршија. На повратку са овог дугог пута, на коме је обишао манастире у Јерусалиму, Александрију, монашке центре у Египту, Синај, Антиохији и Цариград, у Свети Сава је умро 14. јануара 1235. (или 1236) године у Трнову, ондашњој бугарској престоници. Сахрањен је у најпре цркви Четрде­сет мученика у Трнову, да би већ око 1237. године његове мошти биле пренете у Милешеву, задужбину краља Владислава.
Турци су, уплашени растом култа Светог Саве у народу, његове мошти спалили у Београду, на Врачару, 1594 године.





Нема коментара:

Постави коментар

Читаоци

Основни подаци о мени

11000 Beograd,Marka Oreškovića 38, artpress@ptt.rs žiro račun 355-0003200199249-79 PIB 107765521 http://art-press.blogspot.com/