Београдски митрополити

 Епископ Сава Вуковић:  ГРИГОРИЈЕ 2

митрополит београдски почетак 16 века

Митрополит београдски Григорије налазио се на положају београдског митрополита почетком XВИ века,162 пре митрополита Теофана.

Епископ Сава Вуковић: ИСИДОР

митрополит београдски 1415-1423.

О београдском митрополиту Исидору има мало податка, а и оно што има не односи се на његове црквене послове, већ на дипломатске.

Бавећи се дипломатијом, митрополит Исидор је „у више махова штитио интересе дубровачких трговаца у Србији, па су му се сви, очигледно као утицајној личности на деспотовом двору, у том циљу обраћали. Кад су хтели да поврате робу отету њиховим грађанима, или када су се жалили на режим царине у поједином месту, увек су писали њему и тражили његову подршку".

„Карактеристично је да су дубровачки посланици,  који су ишли 1415. и 1416. деспоту Стефану уствари дубровачки трговци у Сребреници, добили веровно писмо и за митрополита Исидора, по свој прилици београдског", каже Јиричек, „који је важио на српском двору као пријатељ Дубровчана".

Митрополит Исидор је уживао велики углед код деспота и грађанских   власти   који   су   „приходе   од   појединих   царина уступали високим црквеним достојанственицима, црквама и манастирима. Митрополит Исидор примио је од  рудничке царине, 1423, 40 литара сребра".

Епископ Сава Вуковић: ЈОАНИКИЈЕ

митрополит београдски око  1427.

Када је Београд 1427. године потпао поново под угарску власт, постао је „седиште православног митрополита, који је имао све услове да буде верски старешина Срба у Угарској".

У овом времену помиње се митрополит београдски Јоаникије по томе што је на његову молбу краљ Матија 1479. године ослободио намета влашке свештенике у Мармарошкој жупанији, који су митрополиту били потчињени".

Епископ Сава Вуковић: ТЕОФАН

митрополит београдски око 1504-1509.

Митрополит Теофан заузео је катедру београдских митрополита око 1504. године. Стање Београдске митрополије и катедралне цркве било је у материјалом погледу врло тешко. Зато је митрополит Теофан био присиљен да се обрати за помоћ московском кнезу Василију Ивановичу (1503-1533) једним писмом у току 1509. године. „У писму он обавештава руског владара да у Београду постоји митрополитска црква у којој се чувају разне светиње, мошти и чудотворна икона Богородице. Затим наводи да је ова црква била веома лепо украшена и богата захваљујући даровима српске господе, али је осиромашила од када је власт прешла у руке странаца, Угара. Из овог документа се сазнаје да је београдска црква добијала и раније помоћ из Русије, од кнежевог оца. Митрополит даје и други важан податак у своме писму, наводећи да српски деспоти 'латинске вере' о манастиру и београдској цркви не воде рачуна. У таквим околностима, митрополит Теофан је био принуђен да тражи помоћ из Русије, пошто, по његовим речима, манастир нема другог ктитора сем московског кнеза. У том циљу су упућени у Москву  јеромонах  Анастасије  и  јерођакон  Јоаникије,  монаси београдске цркве".

Деспот   Иваниш   Бериславић,   који   је   био   римокатолик, „препоручивао је београдског митрополита Теофана када се овај обратио руском великом кнезу Василију Ивановичу с молбом за милостињу својим црквама".

Епископ Сава Вуковић: Свети МАКСИМ (Бранковић)

архиепископ и митрополит београдски и сремски 1508-1516.

Архиепископ Максим (у свету деспот Ђорђе Бранковић), син слепог деспота Стефана и мајке Ангелине Бранковић, рођен је 1462. у Албанији. Васпитаван је на двору својих родитеља од учитеља свештеномонаха који су у придворном храму вршили дужност духовника.

После смрти Змај-огњеног Вука Бранковића, угарски краљ Матија Корвин поставио је Ђорђа за деспота српског 1486. године. Поставши деспот, Ђорђе је са мајком, братом и моштима свога оца дошао у град Купиник који је одредио за своју престоницу.

Године 1487.  деспот Ђорђе се оженио  Изабелом,  рођаком угарске краљице Беатриче, али брак није био дугог века, и деспот Ђорђе „постао је монах Максим у 1496. години".21 У чин јерођакона и јеромонаха рукоположио га је софијски митрополит Калевит. После смрти брата деспота Јована, 1502, отишао је са мајком и моштима брата и оца у Влашку. Овде је хиротоисан за митрополита од збаченог патријарха цариградског Нифона (1497-

1498) вероватно 1505. године.

Поред црквених послова митрополит Максим се бавио и дипломатским пословима када  се за то указивала потреба. За његово име везује се оснивање прве штампарије у Влашкој у којој је радио монах Макарије из Црне Горе.

Након дипломатске мисије у Будиму 1508. године, митрополит Максим није се више враћао у Влашку, већ је дошао у Срем. Овде је постао архиепископ и митрополит београдско-сремски.

Још као деспот владика Максим помагао је обнову и одржавање православних манастира. Тако се повељом, коју је сам саставио, обавезао да ће сваке године манастиру Светога Павла у Светој Гори давати 500 златника.

Као архиепископ владика Максим подиже манастир Крушедол и ту се настањује. Преминуо је 18. јануара 1516. Након отварања његове гробнице, „око 1532. монаси манастира Крушедола прогласили су Максима, његовог оца, брата и мајку за светитеље. Њихове мошти лежале су у Крушедолу све до 1716, када су их Турци, заједно са манастиром, спалили. У пепелу су нађени само поједини делови руку и ногу, те се и данас чувају у ризници манастира".

Епископ Сава Вуковић: ИЛАРИОН митрополит београдски и сремски 1650-1654.

Митрополит Хаџи Иларион спада у ред врло значајних митрополита београдских. Његов је рад био свестран: вредни је прегалац у области архипастирског рада, а тако исто и као мецена и велики приложник многих српских манастира.

Сачуване књиге сведоче да је био књигољубац. Митрополит Иларион је имао посебан слух за уметност, нарочито када је у питању метал, за чију је израду проналазио тада најбоље златаре тако да „еванђеља Хаџи Илариона спадају међу изврсна дела ове врсте"  За   сликање   икона   је  митрополит  Иларион  нашао Андрију Раичевића, великог сликара из Полимља,23 што сведочи о његовом истанчаном уметничком укусу.

Уметнички окована еванђеља поклонио је манастирима Крушедолу  1656.  године24,  Хопову  165725,  Кувеждину  1660 Хиландару 166227 и Пиви 166228.

Посебну пажњу поклањао је манастиру Крушедолу, као лаври фрушкогорских манастира, што се види из његових прилога овоме манастиру и радовима изведеним у његово време.

Године 1644. поклонио је Крушедолу Богородичну икону29, рипиде исковане у сребру,39 које се данас чувају у Музеју Српске православне цркве у Београду, оградио манастир Крушедол31, а следеће, 1645. године, поклонио је истом манастиру још једну Богородичну икону32 и друге иконе.33 Своју панагију је такође похранио у Крушедолу 1652. године34, где се раније, 1650. године, оковао и његов крст.35

Свештеник Богдан, из Батање, за здравље архиепископа пећког Гаврила и митрополита Илариона дао је живописати крст у Крушедолу.36 Вероватно је он дао налог да се испише „општи лист" у манастиру Крушедолу 1657. године.37

У његово време пада и посета патријарха јерусалимског Пајсија, 1645. године, манастиру Крушедолу. Да је Митрополит Иларион поклањао пажњу и осталим манастирима види се по томе што је за његово време, од 10. маја до 8. новембра 1654. године, живописана припрата  манастира Хопова.39

Епископ Сава Вуковић: ЈАКОВ архиепископ београдско-сремски 1560/61.

Архиепископ београдско-сремски Јаков помиње се у запису презвитера Паве „преглагоговеини [веома побожни] и смерени и на конац богобојажљиви". „Архиепископу нашем" Јакову у запису се жели „многа љета в животе и по успенији благодат Божја".

Тако нам се захваљујући презвитеру Пави сачувао спомен београдско-сремског архиепископа Јакова. Јаков је био архиепископ 1560/61. год., дакле три године после обнове Пећке патријаршије. Можда је Јаков био архиепископ и у доба кад се обнављао престо Св. Саве (1557). Пре Јакова помиње се Лонгин као архиепископ београдски и сремски.17

Епископ Сава Вуковић: ЈОАКИМ митрополит београдски и срмски 1607-1611.

Први помен о митрополиту београдском и сремском Јоакиму имамо из 1607. године на лигатурном натпису његове митре у манастиру Крушедолу који гласи: „сиа митра блаженога и всеωсщеннога митрополита бЕлиград квр Îωακυµα сьтвори се въ лЕто  з.р.и.е".  Ова  година  (1607)  била  је  спорна  у  науци. „Шафарик ју је читао 1607, Валтровић 1647, а И. Руварац 1597. Обратио  сам  пажњу на  ову годину",  каже  Лазар  Мирковић  и „тачно сам је преписао...".

Потпис митрополита Јоакима налазимо на патријарашкој синђелији, која је без патријарховог потписа, упућеној 1609. године „православним у области западних страна, тј. у Вретанији".

За време његовог архипастирствовања је завршено живописање  храма  светога  оца  Николаја  у манастиру Хопову 1608. године и преписа се минеј за април 1610. године у истом манастиру.

Епископ Сава Вуковић: СИМЕОН, митрополит београдски 1622-1624.

Митрополит београдски хаџи Симеон помиње се у времену од 1622. до 1624. године. Наиме, 1622. године, за време игумана хиландарског Гаврила, обновиоје пирг светога Саве у манастиру Хиландару, а за време игумана Симеона, 1624. године, живописао је и украсио храм Светога претече Јована.

У једном запису из 1640. године помиње се владика „Симеун белиградски", који је дао на поклон једну књигу попу Михаилу у Угровлашкој.  Можда је митрополит Симеон 1640. године још живео у једном од наших манастира.

Епископ Сава Вуковић: ЕЛЕВТЕРИЈЕ, митрополит београдски 1673-1678.

Рођен је у селу Лежимиру, близу манастира Шишатовца, где је и примио монашки чин. Пре него што је 1673. постао београдским митрополитом био је типикар манастира Хиландара. Јеромонах Елевтерије се вероватно противио свом избору, јер је у псалтиру манастира Хиландара који је он „оправио" и оставио запис из  којег се види да је он „быви насилован прїети сань архиереиства бЕлградскїе епархи при архиепископе србъском Максиме". Митрополит Елевтерије се повукао са катедре око 1678. године, јер се поменуте године већ помиње нови београдски митрополит Пајсије (1678-1680).

Преко Свете Горе митрополит Елевтерије доспео је у Чернигов, где је помагао у  црквеним службама архиепископу черниговском. По препоруци хетмана Ивана Самуиловића у Чернигову, доспео је 1684. године у Москву тражећи милостињу. Његов боравак у Москви, за време цара Алексија, помиње се у једном запису у манастиру Шишатовцу.

Пред смрт дошао је из Београда, где је живео по умировљењу, у свој постриг манастир Шишатовац. умро је 5. фебруара 1689. године и сахрањен пред шишатовачком црквом, у другој припрати.

Епископ Сава Вуковић: ПАЈСИЈЕ, митрополит београдски и сремски 1678-1680.

Митрополит Пајсије први пут се помиње у једном запису поводом његове посете манастиру Сланцима, где је 1678. рукоположио три кандидата: у ђаконски и презвитерски чин и јеромонаха Дамаскина поставио за игумана манастира.

У једном рукопису манастира Гргетега сачуван је подужи запис митрополита Пајсија из 1680. год. О његовом доласку у манастир Шишатовац на поклоњење „светым и дивним и чудотворним мощем сего светаго и прЕподобнаго ωтца Стефана".59 Ово је био у исто време и последњи помен о митрополиту Пајсију.

Епископ Сава Вуковић: МИХАИЛО, митрополит београдски и пожаревачки 1703-1706?

Митрополит београдски и пожаревачки Михаило био је познат само у вези са записом из 1706 (?) године на књизи хиротонија која „саписа се у великом граду Москве въ крстоносной полате", а купљена је 2. маја 1706. Међутим, митрополит Михаило је још 6. децембра 1703. рукоположио Михаила Недељковића, из Малих Радинаца, у чин ђакона, а 7 децембра исте године у чин презвитера у храму Св. арханђела Михаила и Гаврила.

Епископ Сава Вуковић: ЈЕРЕМИЈА (Папазоглу), митрополит београдски  1766-1784.

Први помен о митрополиту београдском  Јеремији (Папазоглу) имамо из 1766. године. Његовом дозволом препокривен је кров на храму манастира Каленића и келија" које су окружавале манастирску цркву Ваведења  пресвете Богородице. Када је доношена одлука о присаједињењу Пећке патријаршије Цариградској, и митрополит Јеремија се изјаснио за присаједињење.

Приликом своје посете Москви, 1779, раванички јеромонах Софроније  је  изјавио  „да  код  њих,  у  Српској  земљи  нема патријарха,  него  да  су  потчињени  београдском  митрополиту

Јеремији, који се налази у Цариграду. 20. јула 1784. поднео је оставку, 19. септембра исте године послат је патријарху извештај да је напустио митрополију и да се жели склонити у Св. Гору".

Епископ Сава Вуковић: МЕТОДИЈЕ, митрополит београдски 1791-1801.

После митрополита Дионисија (Поповића), који је управљао Београдском епархијом од 1785. до 1791. године, на ову катедру дошао је Грк Методије. За време његовог управљања подигнут је манастир Рајиновац, код Бегаљице, 1793. године, трудом архимандрита Герасима Студеничанина, обнови се храм у Врбовцу, али и продаде манастир Рачу на Дрини: „Владика београдски Методије и кнез Стеван Воић, соколски, продадоше, издадоше Рачу за 15 хиљада гроша везиру београдском, и једва се тада манастир откупи 1799. јуне месеца 6.124

Митрополит Методије умро је насилном смрћу „месеца јануара 26. године 1801, удави владику београдски паша, именом Методија, за његову буну и безакоње: уподобио се беше Фоки мучитељу, грчком цару",125 а јаничари су убили пашу126 фебруара 16. исте године.